О КОМУНИЗМУ

...Када сам проучавао марскизам, питао сам предаваче: "Како је то могуће, описивати сложено друштво само помоћу две класе, пролетаријат и буржоазија?". А у коју класу се могу сврстати, например, чланови ЦК КПј? У пролетаријат? У буржоазију? Очигледно је да они нису ни једно, ни друго, то је посебна класа. А војна лица – која је то класа? Пролетаријат, буржоазија? Не, такође посебна класа која има неколико различитих поткласа, генерали, официри, војници. Лекари, инжењери, правници, грађевинари, таксисти, продавци – јесу ли то пролетери или буржуји? Нису ни једно ни друго.Сва та марксистичка теорија класа је – тешко бунило, наметнуто друштву. Немогуће је описати сложено друштво помоћу некакве две класе, пролетаријат и буржоазија.



У своје време диктатор југословенске комунистичке владе, Тито, се отворио и рекао: "Комунизам је једноставно државни капитализам, у коме држава има апсолутно право власништва над свиме, укључујући напоре људи".



Комунизам – то је робовласничко уређење.Другим речима, комуњаре експлоатацију човека од стране човека замењују далеко жешћом експлоатацијом човека од стране ЉУДИ преко државе. То јест уместо једног експлоататора појављује се група експлоататора (господара државе "радника и сељака") и плус сама држава (огромна армија чиновника).



Према теорији комунизма држава наводно припада народу. То је апсолутна лаж, и то смишљена. Уствари држава никада није припадала, не припада и неће ни припадати народу. Свака држава има реалне господаре, и њихов круг је веома узак.Ако круг тих господара има исту националност, као и сав народ, онда ће та држава мислити о народу понекад (и то ако народ буде испољавао активност). Ако господари аутохтоног народа постану туђини, онда је њихов задатак – притиснути, опљачкати и уништити староседелачко становништво.



Комунизам је идеја која се објашњава храњењем свих из заједничког тањира. Сви треба да стављају резултате свога рада у тај заједнички тањир: радник и нерадник, талентован и луд, јак и слаб. Од конкретних људи направити аморфно МИ. Сломити све структуре и створити хаос и пометњу.



Коме одговара идеја заједничког тањира? Раднику? Таленту? Предузетнику? Научнику? Рационализатору? Не.


Та идеја одговара "Кувару" и његовој свити, која стоји око заједничког тањира са кутлачом и дели, колико коме треба налити. Кувар схвата, да "ОПШТЕНАРОДНО" - то је "ЊЕГОВО" власништво. Зато, наравно, комунистички кувар почиње да дели из тог заједничког тањира од самога себе, бирајући укусније комаде. Затим налива својој породици. Затим друговима и блискима. Затим друговима из партије. Затим поповима комунистичке парохије, који објашњавају народу сву чудесност те "свете" идеје комунизма. Затим стражи која тај заједнички тањир чува од гладног народа, коме последњем дају остатке из тог заједничког тањира.


За време комунизма народ се теоретски наслушао о томе, да красти из "општенародног" тањира – то је исто што и красти од самога себе. Према комунистичкој теорији држава ко бајаги служи народу, а заједнички тањир ко бајаги припада свима. Али народ је без сваких теорија осећао да је нешто лоше са тим "заједничким тањиром", и његова пракса је показала, да ако украдеш од "самога себе" постаћеш ситији, а ако не украдеш – црћи ћеш од глади. Зато је народ вукао из заједничког тањира како је могао, и стража је морала да не спава ноћима, чувајући велику идеју и велики комунистички тањир од гладног народа.


Треба запамтити једноставну истину: комунизам – то је увек паразитизам, и то паразитизам горих према бољима. И наравно, комунизам – то је паразитизам вечитог паразита – светског господара.


Сама идеја "општенародног" власништва – је чиста превара. Не може у принципу постојати "општенародно" власништво над средствима за производњу, па према томе, и сва идеја комунизма – је превара. Да би се то схватило, треба поћи од дефиниције појмова. У хришћанском свету све су загадили и изопачили белосвецки идеолози, укључујући једнојезичне речнике-тумаче. Ако отворите било који једнојезични речник хришћанског света, онда ћете видети да је реч "власништво" дефинисана на најнејаснији начин. Њу поистовећују са имовином, што није тачно. Имовина је – материјални појам, власништво је – правни појам. Али постоји и свет нормални. Постоји и право. У правом праву власништво се дефинише на следећи начин: "Власништво – је укупност права владања, коришћења и располагања имовином".


Из ове дефиниције власништва аутоматски следи, да "општенародно" власништво над средствима за производњу на може да постоји. Зашто? Зато што је власништво – у том случају и право располагања имовином. Не може читав народ да располаже неком фабриком, например. Не постоје механизми таквог располагања. Располаже увек уска група лица: директор и његови заменици. И управо они, сваког дана доносећи управне одлуке, располажу имовином, ништа не питајући народ. Они су и власници.


Комунисти се труде да супротставе индивидуализам и колективизам. Уствари то супротстављање је исто тако лажно, као супротстављање материје и свести...




у преписци Маркса и Енгелса, где нису морали нарочито да се претварају у заштитнике радника и идеје једнакости (Сабрана дела, томови 21-24). У тим писмима Маркс излива ускипелу мржњу на све и свакога, посебно на пролетере, раднике и партијце. Например, писмо Маркса Енгелсу од 10.08.1869: "Какав значај има "партија", то јест банда магараца који нам слепо верују, зато што нас сматрају једнаким себи…". Маркс Енгелсу од 25.02.1859.: "Нас никада неће волети демократска, црвена или чак комунистичка сиротиња". Енгелс Марксу од 13.02.1851.: "… права глупост је то да је пролетаријат принуђен да ме штити од те бесне мржње, коју према мени осећају радници (то јест глупани)"...