МАЈКА

У нас Срба, Мати је заиста име свето: она је стуб којим се Човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору Србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка! Никола Томазео


Много ми недостају твоје речи
чак и заповед да урадим нешто
време не може ране да излечи
сузе те научи да сакриваш вешто.



Твога гласа нема, све остало ту је
чак још зором чујем: хајде, узми слатко
лагани ти корак кућом одјекује
као да си негде изишла на кратко.

А можда си отишла звезде да ми скинеш
јер све друго ти си мени дала
никад ниси престала да стрепиш и бринеш
а ја никад нисам рекао ти хвала.

Празнина притиска и није ми лако
али кад год погледам у небо високо
знам да си ту негде, и осетим како
на ме будно пази твоје брижно око.

Знам да ме гледаш негде из прикрајка
а кад навру сећања и тренуци сете
слутим да се пита моја стара мајка:
„Где ли је, шта ради, њено мало дете“.



Одговор ти шаљем, сада ми не смета
то питање због кога осећах се јадно:
твој син мали од педесет лета
добро је обучен и није му хладно.



СРБСКА МАЈКА

На меком топлом крилу
Јединка сина њиха,
Љуби га ноћ и дан;
Цвећем му власи кити,
Песмом му следи сан.
Расте јој синак, расте,
На своје ноге стаје,
Васцео, мајчин свет-
Ох, није шала, није:
На грани ЈЕДАН цвет.
Расте јој синак, расте,
А мајка дршће, стрепи
У нежном срцу свом,
Да не би на цвет пао
Из ведра неба гром.
Расте јој синак, расте,
Једино благо мајци
Које јој даде бог.
Ко не би брижно чув'о
"Зеницу ока свог"?
Расте јој синак, расте -
Мајка би звезде с неба
Скидала сваки час,
Да синку, свом јединку,
Од звезда сплете пас.
Синак се снагом паше,
А мајка снева свате,
Весеља нада свог;
Топи се од милина
Крај сина јединог.
Ал' зачу с' бојна труба:
"За Србство, за слободу! -
Мајка му паше мач.
- А кад је пао, нико
Није јој чуо плач.
Ј. Ј.Змај


МАЈЦИ

Јеси л жива, старичице моја?
Син твој живи и поздрав ти шаље.
Нек увечер над колибом твојом
Она чудна свјетлост сја и даље.
Пишу ми да виђају те често
због мене веома забринуту
и да идеш сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.
У сутону плавом да те често
увијек исто привиђење мучи:
како су у крчми фински нож
у срце ми заболи у тучи.
Немај страха! Умири се, драга!
Од утваре то ти срце зебе.
Тако ипак пропио се нисам
да бих умро не виђевши тебе.
Као некад, и сада сам њежан,
и срце ми живи само сном,
да што прије побјегнем од јада
и вратим се у наш ниски дом.
Вратит ћу се кад у нашем врту
рашире се гране пуне цвијета.
Само немој да у рану зору
будиш ме ко прије осам љета.
Немој будит одсањане снове,
нек мирује оно чега не би:
одвећ рано заморен животом,
само чемер осјећам у себи.
И не учи да се молим. Пусти!
Нема више враћања ка старом.
Ти једина утјеха си моја,
свјетло што ми сија истим жаром.
Умири се! Немој да те често
виђају онако забринуту,
и не иди сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.
Јесењин



МАЈЦИ


Никад више, никад више
Ти ме нећеш благо звати,
Никад више твоје руке
Загрљај ми неће дати.
Никад више, мајко моја,
Ја ти нећу гласа чути,
Нит' ће синак на твом њедру
Починути, одахнути.
Твој пољубац, свет и мио,
Следила је самрт кобна, -
Од вјернога сина твога
Отргла те хумка гробна.
Хладно ти је... И мени је
Без љубави, без твог крила,
Кô да никад моја душа
Огријана није била.
Све је пусто, никог нема
Што ми може покој дати,
Нема оног ког сам звао
Слатком ријечју "мила мати".
Нема, нема... Свијет је мален -
Твоја љубав виша ми је,
Једна цигла искра њена
И од сунца љепше грије.
Тек под њеним благим жаром
Ја сам лако тиче био,
Имô крила, па под небом
Рај и слатки живот пио.
Све ми бјеше ведро, сјајно,
Као милост ока твога;
У љубави твојој, мајко,
Осјећô сам светост бога.
Осјећо сам да је живот
Непрегледно поље цвјетно,
А ја чедо раздрагано
Што по њему трчи сретно.
А сад, мајко, све је пусто,
Нема сунца да ме грије,
Нема твоје благе ријечи
Да ме пита како ми је.
Нема, нема... Црна јава
Жалосна ми слова пише:
Да те никад, мајко мила,
Загрлити нећу више...
Никад више... Тек на небу,
Пред дверима светог раја,
Ја ћу опет мирно сниват
Усред твога загрљаја
Алекса Шантић