Калуђери

Глед’о сам вам метаније,
Кад варате Бога жива;
Глед’о сам вас, где се пије,
Где се једе и ужива.

Слуш’о сам вас, кад кунете
Своје стадо, своје верне,
И кад Тајни призовете,
Лицемерни, лицемерне!

Глед’о сам вас – не да нисам,
Кад разблудом успламтите;
Глед’о сам вас, не да нисам,
Лицемерни, упамтите!

Ђура Јакшић

 Кад је Димитрије Обрадовић, шегрт темишварски, дошао у Хопово с намером да се посвети, то није био манастир аскета, већ се у њему водио развратан зивот. У Хопово, као и у друге фрушкогорске манастире, слегали су се калуђери са свих страна: из Срема, Баната, Бачке, Србије, Лике, Босне, а било их је чак из Турске, Грчке, Бугарске и Русије (Москве). У манастиру су у то време нашли уточисте сви они који су желели да лако и добро живе и који су избегавали војну обавезу. Тако је у то време било монаха 13-годишњих дечака и јеромонаха 16-годишњих младића. Било је то доба када су се калуђери борили медђ собом да приграбе што више винограда, воћњака и ливада у личну својину и продају што више вина и ракије. Њихово понашање било је раскалашно. Скитали су по Иригу и околини, опијали се по кафанама и заподевали туче. У одевању и личној хигијени били су јако запуштени. Због оваквог стања митрополит Павле Ненадовић је издао наредбу о понашању и одевању калудјера.О раду и животу у Хопову најбоље говори гозба приређена 7. априла 1759. године поводом доласка царског комесара ради решавања неких спорова манастира са спахилуком. На гозби, тога дана, у Хопову је поједено два вола, 15 телади, 16 јагањаца, два прасета, осам пари ћурана, четири пара гусака, десет пари кокошију и 172 оке рибе, а попијено је 3 акова ракије, 29 акова новог вина, једна двојка новог и једна двојка старог црног вина.

За манастирску славу 1758. године, кад је Доситеј већ био у манастиру, спремљено је: 123 оке меса, пет ћурана, две ћурке, једно прасе и довољно ситне живине, а за госте -калудјере из Сланкамена, који су тога дана постили, 200 ока рибе, један шаран од осам ока, 19 ока рена, 14 ока масла и 17 ока меког сира. У Хопову се риба толико ценила да је 1759. године братија из манастира наредила да се ископа велики рибњак, а пиће се толико волело и трошило да је једна од најтежих манастирских казни била уздржавање за одредјено време од вина и ракије. Наша сва наука -говорио је игуман Теодор МИлутиновиц -је у томе да познамо колико је коме вину и шљивовици година.

Време које је Доситеј провео у Хопову од посебног је значаја за његов умни развитак и духовни живот. Ту је његов аскетски занос дошао до врхунца. Дошло је до прелома у његовом животу и нагло су почела да слабе његова верска убедјења..На поласку из Хопова игуман Теодор Милутиновиц дарова Доситеју скоро сву своју уштедјевину рекавши му: "Иди из манастира... извади из главе то своје светњицење. Томе се данас разумни људи ругају... Ко се данас за свеца издаје, или је какава лажа, или фантазира... Тражи науку!

КРАТКА ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА

"..325.године наше ере у римској империји званично и фактички је победило хришћанство. Хришћанство је постало државна религија и почело је мрачњаштво.
Прво, што су урадили хришћани, дошавши на власт, спалили су до темеља Александријску библиотеку, претходно изневши из ње књиге за посвећене.
Та реакција је имала кључан значај за сакривање знања и замене читавог система знања новим лажним системом знања.

325.године наше ере на Првом Васељенском сабору у Никеји, сабраном уз подршку императора Константина, црквени хијерарси су у својој самовољи већином гласова (као на партијском састанку) именовали Исуса Христа за бога (218 – »за«, 2 – »против«).
Већ 380.године хришћанство забрањује све остале облике религиозности и постаје јединствена и обавезна религија.

389.године директном наредбом патријарха александријског Теофила био је порушен последњи пагански храм Бога Сераписа – величанствени Серапеум.
Реална историја писања »светих« хришћанских књига данас је довољно јасна. Хришћанство се бавило дрским плагијатом и позајмљивало је митове и религиозне идеје одасвуд, где је било могуће (углавном из Зороастризма). И сложило све то на једну гомилу. Захваљујући томе формирана је маса књига на различитим језицима, разних аутора, разних периода, сасвим различите уметничке и истините вредности. Услед тога је настала еклектичка гомила доктрина, лоше узајамно повезаних и потпуно противречних.

Да би сву ту информациону шароликост средио и »очешљао« у виду једне замисли, у четвртом веку Византијски император Константин је сазвао други хришћански сабор, на који је дошло 280 представника свих праваца хришћанства. Половина учесника тога скупа, који су проповедали оне стране хришћанства, које су противречиле сатанистичкој замисли, била је једноставно побијена. После тога Константин је основао организацију под називом »Коректоријум«, која је имала задатак да коригује сва постојећа Јеванђеља. Услед тога су сви текстови на јерменском језику проглашени јеретичким и били су запаљени. Остале су само манускрипте, написане на грчком језику, од којих је најранија датирана са

331.годином – 6 година после Никејског сабора.
После тога не Господ бог, већ су Васељенски сабори служитеља хришћанске цркве стално кориговали, како су могли, »свете« текстове или мењали и тумачили. Изузимали су и забрањивали читаве главе и томове Библије. Поново су цензурисали »реч божију«. На једном од таквих сабора Константин је био канонизован као светац.

На 3. Васељенском сабору 431.године дуго су се препирали око тога – да ли жена има душу или не. После жучних дискусија прешли су на гласање и са већином од једног гласа признали, да је жена такође пуновредан човек. Сада то може изгледати смешно, али мало је ту смешног. Према хришћанству жена је – непуновредно биће и по питању постојања душе у њој нигде отворено није речено. У процесу стварања човека према хришћанском миту Бог је у почетку створио човека према својој слици и прилици, а затим, да не би он био сам, њега је успавао и од његовог ребра створио жену (Битисање 2:21-22). Тако да жена не потиче од великог Бога, већ од мушког ребра, што је далеко прозаичније, и о њеној души се отворено ништа не говори.

Хришћанство – то је религија која дискриминише жену. Ислам ни до данас не признаје постојање душе код жене. Док се према Талмуду мушкарац може обраћати са својом женом као са комадом меса од месара, Библија и јеванђеље нису далеко отишли од Талмуда. Довољно је погледати бескрајне хришћанске родослове. »Авраам је родио Асаака, Исаак је родио Јакова и даље још 40 сличних порођаја«. Жене као да никако не учествују у тим процесима рађања или је њихова улога у томе толико занемарљива, да о томе нема смисла ни говорити.
Та историјска одлука о пуновредности жене (са превагом од само једног гласа) није донета на основу доказа из »светих« текстова (у тим текстовима нема таквих доказа), већ на основу приземних прагматичних интереса хришћанских попова. Минимум пет пута више жена иде у цркву него мушкараца, и поповима није одговарало да изгубе такву паству.

553.године на Другом Цариградском сабору Византијски император Јустинијан је наредио да се избаци из Библије учење о реинкарнацији, које је био оставио чак Константин. Иако су Библија и Јеванђеље очишћени детаљно, неки репови су остали. Например, у Јеванђељу по Јовану (9:1-3): »И, пролазећи, видео је човека, слепог од рођења. Његови ученици су га питали: Равви! Ко је згрешио, он или његови родитељи, што се он родио слеп?«. Такво питање могу да поставе само они који имају представу о карми, укључујући рођену карму, и схватају да се човек не рађа са нултом кармом, већ је однекуд узима (из претходног живота).
Ето како се реално стварају »руком неписане свете« књиге и њихова велика тумачења.

У тајним архивима Ватикана чува се огромно мноштво књига, забрањених за широку друштвену јавност, укључујући мноштво Јеванђеља која су до нас дошла: по Петру, по Андреју, по Вартоломеју, по Никодиму, читава три по Марку, при чему је једно од њих створено за узак круг посвећених, по Варнави и т.д. Још више је било једноставно уништено.
Истовремено у канонским Јеванђељима постоји таква рупа, чије је постојање једноставно непристојно. Где је био и чиме се бавио Исус Христос од 13. до 30. године? Право време за формирање личности и ођедном у канонским Јеванђељима потпуно одсуство информације. Уствари постоји такозвано Тибетско Јеванђеље, које идеолози хришћанства тако не воле. У њему је описано, чему се учио и чиме се бавио Христос у Индији, Непалу и Персији. У овом раду нећемо губити време на те авантуре.
Приметимо друго. Ако наступе таква времена, да се сви тајни архиви Ватикана отворе и постану власништво друштвене јавности, онда ће јавност осетити шок од упознавања са наличјем историје.

Једно од основних осећања, на које се ослања хришћанска демагогија, - то је страх. Страх се култивише и распирује. Током четири столећа пре и после рођења Христа било је створено најмање петнаест (!) апокалипса, то јест учења о крају света. После Христа у свету се појавило читаво стадо пророка, обећавајући ево скоро две хиљаде година (!!!) скори други долазак Христа, успостављања Царства Божијег и као последица крај овог света и друге грандиозне појаве. У средњем веку били су периоди када су услед разних предсказања сви народи Европе били деморализовани, очекујући крај света. Али ништа од тога се није дешавало, без обзира на бескрајна померања датума и рокова...."