није први пут да предајем економију и структуру, био сам на више места која су већа и познатија од ове фирме..
предавао сам на "универсидад лоцал де ецономиа" и на крају предавање су се сви дизали са клупе и викали оооо брааавооо ...
уна отре вез, уна отра вез!то значи још једном!:)
али нисам због тога добар, него зато што имам много добар садржај у мојим
предавањима...
увек покушавам да научим људе разлику између плате и зајма и скоро увек се покаже да је дуг већи од плате...
имаш зајам више милијарди и то људи је бруууууутално....осећас се лоше
сваки дан, и хвата те паника....
-хвата те паника када идеш на посао и возиш своја кола,
-паника кад треба да јебеш жену,
-паника кад треба да чистиш своју, јебену, дневну собу,
-паника кад читас новине на wц шољи
да боље разумете могу још да вам причам...еи бре, хвата те паника кад шеташ шумом са
својом децом...
а то значи мораш да имаш бољи баланс у својој економији... плата треба да буде већа
од зајма и од прилике то је садржај мојих предавања.
АЛИ ЗАДАТАК НУМЕРО УНО, СРБСКЕ ЕКОНОМИЈЕ ЈЕ..
ДОВЕСТИ НА ВЛАСТ СРБСКЕ НАЦИОНАЛИСТЕ!
ОСНОВНИ ПРОБЛЕМИ ЕКОНОМИЈЕ СЕ НАЛАЗЕ ВАН ЕКОНОМИЈЕ. ВЛАСТ ЈЕ УВЕК ВАЖНИЈА ОД ЕКОНОМИЈЕ. КАКВА ЈЕ ВЛАСТ И ЊЕНА КОНЦЕПЦИЈА РАЗВОЈА, ТАКВА ЈЕ И ЕКОНОМИЈА.
АКО НА ВЛАСТИ, КАО ДАНАС, ИМАМО ОНЕ КОЈИ МРЗЕ СРБИЈУ, ОНДА УЗ БИЛО КОЈИ ЕКОНОМСКИ МЕХАНИЗАМ СРБИМА НЕМА ЖИВОТА. ЕКОНОМСКИ МЕХАНИЗАМ ЈЕ САМО ИНСТРУМЕНТ У НЕЧИЈИМ РУКАМА, САМ ПО СЕБИ НИЈЕ НИ ЗЛО НИ ДОБРО.
НПР, ДОБАР НОЖ, У ЗАВИСНОСТИ У ЧИЈИМ ЈЕ РУКАМА, БИВА ОРУЖЈЕ ИЛИ ОРУЂЕ, ХРВАТ ЋЕ СРБИНУ ГЛАВУ СА ЊИМЕ ДА ОДСЕЧЕ, ДОБАР СРБСКИ ДОМАЋИН САМО КРИШКЕ ХЛЕБА ЗА СВОЈУ ЧЕЉАД. НЕ ТРЕБА ИЗМИШЉАТИ НОВИ ЕКОНОМСКИ ФИЈАКЕР И КОЊА ИЗ ЕПРУВЕТЕ, НИЈЕ ПРОБЛЕМ У ТОМЕ, НЕГО У РУКАМА КОЈЕ ДРЖЕ ДИЗГИНЕ..
ФИНАСИСКИ СИСТЕМ ТРЕБА ДА ИМА ДВЕ КОНТУРЕ, НАЦИОНАЛНА ПОЛУЗАТВОРЕНА, НЕЗАВИСНА ОД СПОЉЊЕГ СВЕТА, ДРУГА, СПОЉНА, ОТВОРЕНА ЗА ВЕЗУ СА ДРУГИМ ФИНАСИСТКИМ СИСТЕМИМА.
ПОУЗДАНОСТ ПРВЕ ТРЕБА ДА СЕ БАЗИРА НА ЗЛАТНОМ ДИНАРУ, ДРАГОЦЕНИМ МЕТАЛИМА И ДРУГИМ РЕАЛНИМ АКТИВАМА.
БАНКЕ КОЈЕ СУ НАПРАВИЛЕ СВОЈ КАПИТАЛ НА МАХИНАЦИЈАМА ТРЕБА ДА БУДУ НАЦИОНАЛИЗОВАНЕ!
КРУПНИ ОБЈЕКТИ СВОЈИНЕ ПРИВАТИЗОВАНИ У БЕСЦЕЊЕ И НА ШТЕТУ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ ТРЕБА ДА БУДУ НАЦИОНАЛИЗОВАНИ!
РЕАЛНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ И РЕАЛНЕ ПРИХОДЕ ПРИВАТНОГ СЕКТОРА, СТРАНОГ И ДОМАЋЕГ, ДРЖАВА ДА ШТИТИ.
СВЕ ПАРТИЈЕ СУ НАПИСАЛЕ НЕКАКВЕ ПРОГРАМЕ, СВАШТА СУ НАШКРАБАЛИ, НА СВЕ СУ МИСЛИЛИ, АЛИ НЕ НА НАЈВАЖНИЈЕ..ГЛАВНА, ПРВА ТАЧКА ЕКОНОМСКОГ ПРОГРАМА ТРЕБА ДА БУДЕ:У СРБИЈИ ТРЕБА ДА УПРАВЉА СРБИН!
четвртак, 21. октобар 2010.
ЗАЈЕДНИЦА КОЈА МОЖЕ ОПЕТ ДА СЕ ОБНОВИ
У време тешко, после Кососког боја, Ми, Србски Сељак Величанствени, нисмо, ко србски грађани, ухватили пут подноге, но смо се повукли у висине србских планина, планинских кланаца и у долинама река и потока подигли нова села са по педесетак кућа које су се пружале на простору великом колико и Беч са својим предграђима...
Куће су стојалее појединачно, далеко једна од друге, свака беше засебна заједница... У главној кући спавају отац и мајка, вајати су за младе брачне парове. Сви сачињавају једно домаћинство, раде и једу заједно и скупљају се у зимске вечери око ватре. И кад умре отац, браћа бирају најспособнијег између себе за домаћина, старешину, и остају заједно све док их велики број чланова не нагна на деобу. Често једна кућа сачињава читаву улицу.
Туђе помоћи је мало потребно. Мушкарци сами граде куће и вајате, праве, на од старина уобиајен начин, плуг и кола, украшавају резбаријама јарам за стоку, стављају обруче на бурад, праве опанке од сирове коже. За осталу одећу старају се жене: преду вуну и лан, ткају платно и боје броем.
Селу је потребан пре свега ковач да прави алатке. Воденице припадају већем броју кућа, свака има свој дан.
Нигде нико не слави имендан, рођендан, свака кућа има свог заштитника и његов дан се слави свечано и са гозбом.
Из овог породичног уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих побратимство, својствен је пре свега српском народу... Сматра се да је за побратима најсигурније изабрати некога кога смо, рецимо, сањали да смо га молили за помоћ у некој невољи. Овако позивани људи називају један другог побратимом...
Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца.
То је савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе...
У нас Срба се наилази на известан религиозан начин мишљења који се труди да повеже две супротности, веру и провиђење које влада свим и, ако смемо тако да кажемо, неку врсту обожавања природе; и једно и друго без утицаја свештеника.
Они су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човек, живећи тако једноставно идеалним животом на њиви и ливади, види између себе и природе...
Са Турцима смо се најчешће гледали преко нишана да би им после дужег времена видели леђа...па опет ће неки тупави полусрбин, академик, грађанин, Нама, да прича, о праву прве брачне ноћи и сличним идиотизмима..
Ето, Ми смо још увек ту, где су избегли грађани, шта се десило са њима, ко су били њихови зетови, снаје, причају ли им унуци србски језик...после неких грђана остадоше крстови, већини избеглих после Косовског боја, ни стрв се не зна...
Куће су стојалее појединачно, далеко једна од друге, свака беше засебна заједница... У главној кући спавају отац и мајка, вајати су за младе брачне парове. Сви сачињавају једно домаћинство, раде и једу заједно и скупљају се у зимске вечери око ватре. И кад умре отац, браћа бирају најспособнијег између себе за домаћина, старешину, и остају заједно све док их велики број чланова не нагна на деобу. Често једна кућа сачињава читаву улицу.
Туђе помоћи је мало потребно. Мушкарци сами граде куће и вајате, праве, на од старина уобиајен начин, плуг и кола, украшавају резбаријама јарам за стоку, стављају обруче на бурад, праве опанке од сирове коже. За осталу одећу старају се жене: преду вуну и лан, ткају платно и боје броем.
Селу је потребан пре свега ковач да прави алатке. Воденице припадају већем броју кућа, свака има свој дан.
Нигде нико не слави имендан, рођендан, свака кућа има свог заштитника и његов дан се слави свечано и са гозбом.
Из овог породичног уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих побратимство, својствен је пре свега српском народу... Сматра се да је за побратима најсигурније изабрати некога кога смо, рецимо, сањали да смо га молили за помоћ у некој невољи. Овако позивани људи називају један другог побратимом...
Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца.
То је савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе...
У нас Срба се наилази на известан религиозан начин мишљења који се труди да повеже две супротности, веру и провиђење које влада свим и, ако смемо тако да кажемо, неку врсту обожавања природе; и једно и друго без утицаја свештеника.
Они су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човек, живећи тако једноставно идеалним животом на њиви и ливади, види између себе и природе...
Са Турцима смо се најчешће гледали преко нишана да би им после дужег времена видели леђа...па опет ће неки тупави полусрбин, академик, грађанин, Нама, да прича, о праву прве брачне ноћи и сличним идиотизмима..
Ето, Ми смо још увек ту, где су избегли грађани, шта се десило са њима, ко су били њихови зетови, снаје, причају ли им унуци србски језик...после неких грђана остадоше крстови, већини избеглих после Косовског боја, ни стрв се не зна...
СРБСКИ ЕКОНОМСКИ СИСТЕМ
Реч икономија (οικονομικός) је сложеница од речи „закон“, “обичај“ и „домаћинство“, „кућа“, што значи „начин вођења домаћинства“. Отуда би србски појам „домаћин“ био синоним појму „економиста“. Но, ако се домаћин не брине о домаћинству онда и није домаћин него распикућа.
Толико културе, историјe, споменика да би сваки народ у данашњим условима пословања од тога направио капитал...Толико богатства Србије у минералним и терминалним водама и да је та вода роба будућности... да ли требамо чекати неког другог да копа бунар и пуни флаше, копаће али ће зато и носити зараду а неки ће и даље плакати и тонути у сиромаштво...Најлакше је све продати данас а сутра куповати то исто, на граме, јер за више новца бити неће...излаз постоји а налази се у србском традиционалном економском систему, који би помогао свеопшти развој и ишколовао долазеће нараштаје, како не би тумарали около без одређеног циља у јурњави по робним кућама, тржним центрима, кафеима, дискотекама, предавали се задовољству разврата-проституцији, алкохолу и дроги.
Свако треба да остави траг постојања за собом, а не да као безимени напушта овај свиет. Свако може да остави задужбину иза себе!
Често читамо наслове:“ Дозива се дијаспора“... „Уједињује се дијаспора“.... „Вара се дијаспора“... „Дели се дијаспора“... пааа докле бре тако Србине!? И док се све ово дешава, најжалосније је то да се генерације претапају у неке друге народе, заборављају свој матерњи језик а самим тим и своје порекло и веру, постају несвесно непријатељи свог народа.
Колико има исељеника који су усамљени и чија имовина после њих иде државама у којим нестају, зар не би било боље и за њих и Србство, да своје последње дане, после целог живота проведеног у ринатању и робству, проживе окружени пријатељима и топлином србског огњишта.
Зар није боље да свој новац уложе у неку племениту-задужбину, него да га препушатају непознатом...ееех, знају то мајке Србске, зато и плачу кад их испраћају, а веселе се кад у војску шаљу, из рата ће можда и доћи жив, ал отуд где је као добро мало ко се враћа.
Како се спасити ове белосветске пропасти и беде, како осмислити малу привреду са правим програмом, финансијски независну од глобе банкара и осталих глодара. Зна се али се и заборавља, да у Србији нико није био гладан, нико без крова над главом, кад год смо се држали породице, кумова, пријатеља, средњег система.... једном речју традиције.
Програм треба ослободити свих глупости везаних за тренд и јасно написати и преписати правила средњег система, јер је део Србске традиције и сваки поштен Србин има право на њега.
Треба ставити интерес државе Србије изнад политичког интереса и ставити тачку на форсирање тих вођа и партија.. Треба имати изграђено мишљење и проценити од њега а не терати фазоне друга пере који је рекао ово ....господина ђуре који се залаже за оно. Имена ће бити, имена ће се смењивати...а, наша деца су будућност, јер што си посејао то ћеш и пожњети.
Кад би само мало више размислили својом главом а не туђум, многи млади честити, вредни и способни Срби, људи без посла и без перспективе, добили би у старту посао и кров над главом, а самим и тим услове за стварање породичног живота у млађој доби а не да буду својој деци деде и баке, и самохране маме и тате, као што је тренд данашњице.
Погледајте огласе, домаће и стране! Напуштене зграде и фирме од којих је држава дигла руке, градске слободне површине, напуштена села са полуготовом или готовом инфраструктуром, пределе са највећим терминалним базенима у Европи и могућностима које они пружају, напуштени рај на земљи, који се продаје за неке смешне суме богаташима који праве викенд куће, које им служе за тулуме.
Рај који нас зове, а сви беже у град тражећи бољи леба од погаче на асвалту, куку лелеее....Србски роде....
У традиционалном србском економском систему имамао личну и колективну имовину.
Лична имовина као наслеђе и тековина уз коришћење колективне.
Колективна имовина је постојала у мањим насељима и у градовима као слободна површина. По селима су фамилијарне и црквене, затим сеоске и општинске слободне површине. Човек је могао да се користи како фамилијарно, црквеном, сеоском и општинском слободном површином. Чак се могао користити и државном колективном слободном површином и шумом. Уз све ово је постојала и заједничка резерва, некада тзв кошевска храна. Ове заједничке резерве су били много веће и од индивидуалних резерви а било је по резерви-лагера-магацина.
Договором у границама једног система скупљане су резерве од свих домаћина према њиховој могућности и тако су одржавала константност резерви.....свака држава има резерви, хране, горива, алтернативних транспортних средстава за ванредна стања...осим Србије
Одређени периоди које је тежак за нека домаћинства из заједничке резерве добија помоћ у храни, новцу.....
Све што претиче из заједницких резерви продаје се у корист нових резерви ако се види да ће производња подбацити тако да би они који западну у кризу имали. Ово је систем који се практиковао на селу.
По градовима била су удружења малих привредника, занатлија, која су имала покретну и непокретну имовину и своје заједничке касе-штедионице. Приходом од те имовине помажу почетнике у бизнису..... пример, удружење гређевинара, имао своју покретну и непокретну имовину.... Ако би неки од чланова овог удружења запао у неприлику помаган је из касе удружења а по решењу управе удружења. У случају смрти породица умрлог члана удружења, управа је била дужна да се стара о деци док не дорасту до одређеног права. Када стигну до тог права одбор их позајмицом помаже да отпочну свој посао.
Уколико је пословање удружења било слабо помаже се из градског буџета. Сваки економски јак привредник удружења уколико по смрти није имао наследника тестаментом је остављао своју имовину свом удружењу у сврху издржавања оних који су били у нужди...СВОЈЕВРСНО ЗАДУЖБИНАРСТВО!
Овакав економски ред код нас Срба је био прожет духом човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по сили и спољашњем притиску, тако да се сваки човек осећао слободним а не робом.
Онај ко би изгубио своју личну својину, због порока, тип. коцкања или незнања имао је ослонац у колективној својини. Није одсецан од друштва и људи нити се осећао беспомоћним и сувишним. Помогнут колективном имовином живео је увек са надом да дође до приватне или личне једног дана.Тада се није знало за картеле богаташа и за глад сиромашних. Србин је увек помагао онога који нема ништа као што је презирао онога који има превише.
Они који памте ово златно доба код Срба могу посведочити да је народ са мањим био ситији и задовољнији него данас са много више. Храна која је била довољна за тридесет, данас није довољна ни за десет изелица. Ових тридесет је било здравије, снажније и задовољније него ових неколико данас.
Велике породицне, заједнице, акционарска друштва, фабрике, биле су у ствари мала братства. Заједничка је била имовимна, заједнички круг, заједничка трпеза и заједничке молитве. Слога и јединство се нису одржавали само крвним сродством него кумством, фамилијарним пријатељством удајом и женидбом, побратимствовм, моралом, знало се за стид и срамоту.
Кад је овога нестало са доласко којекаквих масних сомова, идеологија, почела је да се руши ова заједница и непоштење да влада и за само један век изгубили смо име, народ, данас тло под ногама.
Чак до шездесетих година прошлог века практиковао се средњи економски систем, да би их комунисти затрли. Има још живих који се сећају.
Шта се данас дешава... Школовани, уображени, са носом који пара небо, заглупљени екстремном економском теоријом и праксом која влада код неких других народа који нису имали средњи економски систем. Ово нису схватили ови наши школовани глупаци, школовани знојем својих родитеља и свог народа да би му једног дана помогли. Као захвалност за школовање ови дрипци чине све како би одмогли и упропастили све што смо до сада чували.
За постизање тренутних властољубивих циљева и партијске заслепљености, давали су скупо за јевфтино и велико за мало, почели су да продају заузеће градских и сеоских простора као и уништавање еснафа и кошева за гласове бирача, како би се некакве партије под паролама-„гласај за мене па заузми колико хоћеш хектара заједничког“- и „гласај за мене и не слушај старешину“- ставиле изнад човека.
Систем опробаван вековима укорењен у традици и захваљујући коме смо се и бранили од светског зла, робства човека- човеку и робства човека- партији и робства човека- банци.
Картели и банке су ту да стичу само за себе и да само узимају.
До јуче није се могао замислити човек без личне имовине као ни село, ни град, ни занатско удружење без заједничке имовине, и школе, и болнице, па чак и војне касарне су се с тим издржавале.
Поштен Србин је најбољи домаћин на свету, конструктиван, домаћинског духа не само у својој кући него и у погледу заједничке куће и опште имовине.
Човек Србин и домаћин постављаја трпезу о крштењу, венчању, слави, преслави, сеоским заветима, о занатским и градским славама и за душу умрлих. И увек се на трпезу поставља сваки гост, звани и незвани, сваки се дочекује поштовањем и угошћује сљубављу. Дају се дарови, дели се милостиња и пуне се торбе оних најсиромашнијих. Као најсиромашнији важили су углавном Цигани. Па је постала и изрека -У Цигана црн образ али је пуна торба. Никада у Србији ни Циганин није умро од глади, до данас када су дошли србски школовани синови и почели да просипају банкарску лажологију.
Они који руше и кваре Србске обичаје не познају Србску историју. Историју која је славнија од историје многих народа бројно већих.
Експеримент Срдњег економског система је покушан у Русији у ХIX веку од Непљујева који је употребио своје имање за стварање комуне и направио око 30 таквих братства и неколико у Холандији и Белгији. Покушај овог поштењачине трајао неколико година када је и упозоравао да уколико се не пређе на ову врсту економије да ће доћи у Русију комунизам, што се и десило. Умро је овај добричина 1905 на рушевинама свога дела.
Данашњи пример сличан средњем систему се практикује код Сиријанаца, народа који је остао без своје домовине….
Сиријанци живе свуда по свету и свуда имају своје самосталне комуне које помажу сваког појединца од куповине аутомобила до стартовања бизниса..позајмице су без икаквог интереса а враћа се онда када се створи вишак......
пример занатлиског кодекса
ДЕСЕТ ЗЛАТНИХ ПРАВИЛА
1. Не почињи занат на своју руку док га ниси добро испекао, усавршио, извештио у свету, у добрим радионицама, јер ће ти се незнање у овоме тек после показати и осветиће ти се.
2. Држи честит и добар алат у радионици јер и народна пословица врло добро каже: “Без алата нема заната“. Као што млин не може са мало воде добро млети, тако ни занатлија не може са слабим и рђавим алатом своје рукотворине брзо ни вешто израђивати.
3. Буди учтив и пријатан према муштеријама, учтивост и добро понашање међу људима често више доприноси напретку занатлија, него његови производи.
4. Боље ти је имати мању али уредну радионицу него велику и неуредну, у којој раде непоуздани радници, кад се пусте на велико, без правог рачунара пре пропадну него мале, живе и чврсте.
5. Држи по који добар лист из твоје или сродне струке, да знаш како се твој занат у свету развија и унапређује па ћеш и сам опрезно и полагано моћи у својој радионици увести коју нову справу, нов начин, итд.
6. Иде ли ти посао слабо, тражи узроке томе па их уклони, не сваљуј кривицу на друге и не заборави да је свако своје среће ковач.
7. Кад ти посао добро пође, не упуштај се онда у којекаква подузећа него радуј се своме послу, повећај и прошири своју породицу. Многи је ваљан занатлија пропао зато што се је - кад му је посао добро ишао - упуштао у разна подузећа и шпекулације које не разуме, а овамо је свој златни посао занемарио и свет од себе одбио.
8. Буди тачан у изради и у роковима. Многе је занатлије зато одбио од себе муштерије што се свет већ навикао да код тога и тога мајстора није никад ствар готова за оно време кад је обећао.
9. Плаћај тачно своје рачуне и не упуштај се у велика куповања материјала, справа, итд. што ти занат не може покрити и у чему ће можда после мртав новац лежати па и пропасти.
10. Удружуј се са честитим занатлијама својим друговима у добре занатске задруге, да материјал заједнички набављате јер ћете добити тако и боље и јефтиније. Осим тога, имаћеш у задрузи са својим друговима братског збора и договора, те ће ти време далеко корисније проћи него можда у загушљивој и нездравој биртији где се трује и тело и душа.
ПОСЛОВНИ КОДЕКС
Удружење српских занатлија из 1911. године.
Толико културе, историјe, споменика да би сваки народ у данашњим условима пословања од тога направио капитал...Толико богатства Србије у минералним и терминалним водама и да је та вода роба будућности... да ли требамо чекати неког другог да копа бунар и пуни флаше, копаће али ће зато и носити зараду а неки ће и даље плакати и тонути у сиромаштво...Најлакше је све продати данас а сутра куповати то исто, на граме, јер за више новца бити неће...излаз постоји а налази се у србском традиционалном економском систему, који би помогао свеопшти развој и ишколовао долазеће нараштаје, како не би тумарали около без одређеног циља у јурњави по робним кућама, тржним центрима, кафеима, дискотекама, предавали се задовољству разврата-проституцији, алкохолу и дроги.
Свако треба да остави траг постојања за собом, а не да као безимени напушта овај свиет. Свако може да остави задужбину иза себе!
Често читамо наслове:“ Дозива се дијаспора“... „Уједињује се дијаспора“.... „Вара се дијаспора“... „Дели се дијаспора“... пааа докле бре тако Србине!? И док се све ово дешава, најжалосније је то да се генерације претапају у неке друге народе, заборављају свој матерњи језик а самим тим и своје порекло и веру, постају несвесно непријатељи свог народа.
Колико има исељеника који су усамљени и чија имовина после њих иде државама у којим нестају, зар не би било боље и за њих и Србство, да своје последње дане, после целог живота проведеног у ринатању и робству, проживе окружени пријатељима и топлином србског огњишта.
Зар није боље да свој новац уложе у неку племениту-задужбину, него да га препушатају непознатом...ееех, знају то мајке Србске, зато и плачу кад их испраћају, а веселе се кад у војску шаљу, из рата ће можда и доћи жив, ал отуд где је као добро мало ко се враћа.
Како се спасити ове белосветске пропасти и беде, како осмислити малу привреду са правим програмом, финансијски независну од глобе банкара и осталих глодара. Зна се али се и заборавља, да у Србији нико није био гладан, нико без крова над главом, кад год смо се држали породице, кумова, пријатеља, средњег система.... једном речју традиције.
Програм треба ослободити свих глупости везаних за тренд и јасно написати и преписати правила средњег система, јер је део Србске традиције и сваки поштен Србин има право на њега.
Треба ставити интерес државе Србије изнад политичког интереса и ставити тачку на форсирање тих вођа и партија.. Треба имати изграђено мишљење и проценити од њега а не терати фазоне друга пере који је рекао ово ....господина ђуре који се залаже за оно. Имена ће бити, имена ће се смењивати...а, наша деца су будућност, јер што си посејао то ћеш и пожњети.
Кад би само мало више размислили својом главом а не туђум, многи млади честити, вредни и способни Срби, људи без посла и без перспективе, добили би у старту посао и кров над главом, а самим и тим услове за стварање породичног живота у млађој доби а не да буду својој деци деде и баке, и самохране маме и тате, као што је тренд данашњице.
Погледајте огласе, домаће и стране! Напуштене зграде и фирме од којих је држава дигла руке, градске слободне површине, напуштена села са полуготовом или готовом инфраструктуром, пределе са највећим терминалним базенима у Европи и могућностима које они пружају, напуштени рај на земљи, који се продаје за неке смешне суме богаташима који праве викенд куће, које им служе за тулуме.
Рај који нас зове, а сви беже у град тражећи бољи леба од погаче на асвалту, куку лелеее....Србски роде....
У традиционалном србском економском систему имамао личну и колективну имовину.
Лична имовина као наслеђе и тековина уз коришћење колективне.
Колективна имовина је постојала у мањим насељима и у градовима као слободна површина. По селима су фамилијарне и црквене, затим сеоске и општинске слободне површине. Човек је могао да се користи како фамилијарно, црквеном, сеоском и општинском слободном површином. Чак се могао користити и државном колективном слободном површином и шумом. Уз све ово је постојала и заједничка резерва, некада тзв кошевска храна. Ове заједничке резерве су били много веће и од индивидуалних резерви а било је по резерви-лагера-магацина.
Договором у границама једног система скупљане су резерве од свих домаћина према њиховој могућности и тако су одржавала константност резерви.....свака држава има резерви, хране, горива, алтернативних транспортних средстава за ванредна стања...осим Србије
Одређени периоди које је тежак за нека домаћинства из заједничке резерве добија помоћ у храни, новцу.....
Све што претиче из заједницких резерви продаје се у корист нових резерви ако се види да ће производња подбацити тако да би они који западну у кризу имали. Ово је систем који се практиковао на селу.
По градовима била су удружења малих привредника, занатлија, која су имала покретну и непокретну имовину и своје заједничке касе-штедионице. Приходом од те имовине помажу почетнике у бизнису..... пример, удружење гређевинара, имао своју покретну и непокретну имовину.... Ако би неки од чланова овог удружења запао у неприлику помаган је из касе удружења а по решењу управе удружења. У случају смрти породица умрлог члана удружења, управа је била дужна да се стара о деци док не дорасту до одређеног права. Када стигну до тог права одбор их позајмицом помаже да отпочну свој посао.
Уколико је пословање удружења било слабо помаже се из градског буџета. Сваки економски јак привредник удружења уколико по смрти није имао наследника тестаментом је остављао своју имовину свом удружењу у сврху издржавања оних који су били у нужди...СВОЈЕВРСНО ЗАДУЖБИНАРСТВО!
Овакав економски ред код нас Срба је био прожет духом човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по сили и спољашњем притиску, тако да се сваки човек осећао слободним а не робом.
Онај ко би изгубио своју личну својину, због порока, тип. коцкања или незнања имао је ослонац у колективној својини. Није одсецан од друштва и људи нити се осећао беспомоћним и сувишним. Помогнут колективном имовином живео је увек са надом да дође до приватне или личне једног дана.Тада се није знало за картеле богаташа и за глад сиромашних. Србин је увек помагао онога који нема ништа као што је презирао онога који има превише.
Они који памте ово златно доба код Срба могу посведочити да је народ са мањим био ситији и задовољнији него данас са много више. Храна која је била довољна за тридесет, данас није довољна ни за десет изелица. Ових тридесет је било здравије, снажније и задовољније него ових неколико данас.
Велике породицне, заједнице, акционарска друштва, фабрике, биле су у ствари мала братства. Заједничка је била имовимна, заједнички круг, заједничка трпеза и заједничке молитве. Слога и јединство се нису одржавали само крвним сродством него кумством, фамилијарним пријатељством удајом и женидбом, побратимствовм, моралом, знало се за стид и срамоту.
Кад је овога нестало са доласко којекаквих масних сомова, идеологија, почела је да се руши ова заједница и непоштење да влада и за само један век изгубили смо име, народ, данас тло под ногама.
Чак до шездесетих година прошлог века практиковао се средњи економски систем, да би их комунисти затрли. Има још живих који се сећају.
Шта се данас дешава... Школовани, уображени, са носом који пара небо, заглупљени екстремном економском теоријом и праксом која влада код неких других народа који нису имали средњи економски систем. Ово нису схватили ови наши школовани глупаци, школовани знојем својих родитеља и свог народа да би му једног дана помогли. Као захвалност за школовање ови дрипци чине све како би одмогли и упропастили све што смо до сада чували.
За постизање тренутних властољубивих циљева и партијске заслепљености, давали су скупо за јевфтино и велико за мало, почели су да продају заузеће градских и сеоских простора као и уништавање еснафа и кошева за гласове бирача, како би се некакве партије под паролама-„гласај за мене па заузми колико хоћеш хектара заједничког“- и „гласај за мене и не слушај старешину“- ставиле изнад човека.
Систем опробаван вековима укорењен у традици и захваљујући коме смо се и бранили од светског зла, робства човека- човеку и робства човека- партији и робства човека- банци.
Картели и банке су ту да стичу само за себе и да само узимају.
До јуче није се могао замислити човек без личне имовине као ни село, ни град, ни занатско удружење без заједничке имовине, и школе, и болнице, па чак и војне касарне су се с тим издржавале.
Поштен Србин је најбољи домаћин на свету, конструктиван, домаћинског духа не само у својој кући него и у погледу заједничке куће и опште имовине.
Човек Србин и домаћин постављаја трпезу о крштењу, венчању, слави, преслави, сеоским заветима, о занатским и градским славама и за душу умрлих. И увек се на трпезу поставља сваки гост, звани и незвани, сваки се дочекује поштовањем и угошћује сљубављу. Дају се дарови, дели се милостиња и пуне се торбе оних најсиромашнијих. Као најсиромашнији важили су углавном Цигани. Па је постала и изрека -У Цигана црн образ али је пуна торба. Никада у Србији ни Циганин није умро од глади, до данас када су дошли србски школовани синови и почели да просипају банкарску лажологију.
Они који руше и кваре Србске обичаје не познају Србску историју. Историју која је славнија од историје многих народа бројно већих.
Експеримент Срдњег економског система је покушан у Русији у ХIX веку од Непљујева који је употребио своје имање за стварање комуне и направио око 30 таквих братства и неколико у Холандији и Белгији. Покушај овог поштењачине трајао неколико година када је и упозоравао да уколико се не пређе на ову врсту економије да ће доћи у Русију комунизам, што се и десило. Умро је овај добричина 1905 на рушевинама свога дела.
Данашњи пример сличан средњем систему се практикује код Сиријанаца, народа који је остао без своје домовине….
Сиријанци живе свуда по свету и свуда имају своје самосталне комуне које помажу сваког појединца од куповине аутомобила до стартовања бизниса..позајмице су без икаквог интереса а враћа се онда када се створи вишак......
пример занатлиског кодекса
ДЕСЕТ ЗЛАТНИХ ПРАВИЛА
1. Не почињи занат на своју руку док га ниси добро испекао, усавршио, извештио у свету, у добрим радионицама, јер ће ти се незнање у овоме тек после показати и осветиће ти се.
2. Држи честит и добар алат у радионици јер и народна пословица врло добро каже: “Без алата нема заната“. Као што млин не може са мало воде добро млети, тако ни занатлија не може са слабим и рђавим алатом своје рукотворине брзо ни вешто израђивати.
3. Буди учтив и пријатан према муштеријама, учтивост и добро понашање међу људима често више доприноси напретку занатлија, него његови производи.
4. Боље ти је имати мању али уредну радионицу него велику и неуредну, у којој раде непоуздани радници, кад се пусте на велико, без правог рачунара пре пропадну него мале, живе и чврсте.
5. Држи по који добар лист из твоје или сродне струке, да знаш како се твој занат у свету развија и унапређује па ћеш и сам опрезно и полагано моћи у својој радионици увести коју нову справу, нов начин, итд.
6. Иде ли ти посао слабо, тражи узроке томе па их уклони, не сваљуј кривицу на друге и не заборави да је свако своје среће ковач.
7. Кад ти посао добро пође, не упуштај се онда у којекаква подузећа него радуј се своме послу, повећај и прошири своју породицу. Многи је ваљан занатлија пропао зато што се је - кад му је посао добро ишао - упуштао у разна подузећа и шпекулације које не разуме, а овамо је свој златни посао занемарио и свет од себе одбио.
8. Буди тачан у изради и у роковима. Многе је занатлије зато одбио од себе муштерије што се свет већ навикао да код тога и тога мајстора није никад ствар готова за оно време кад је обећао.
9. Плаћај тачно своје рачуне и не упуштај се у велика куповања материјала, справа, итд. што ти занат не може покрити и у чему ће можда после мртав новац лежати па и пропасти.
10. Удружуј се са честитим занатлијама својим друговима у добре занатске задруге, да материјал заједнички набављате јер ћете добити тако и боље и јефтиније. Осим тога, имаћеш у задрузи са својим друговима братског збора и договора, те ће ти време далеко корисније проћи него можда у загушљивој и нездравој биртији где се трује и тело и душа.
ПОСЛОВНИ КОДЕКС
Удружење српских занатлија из 1911. године.
ПРИВУКЛО МЕ ОГЊИШТЕ
Жеља ми је била да заложим једно баш данас када су Србска огњишта скоро угашена...
привукле ме чари ватре и небројене вечери које су генерације мојих предака провеле уз огњиште...
дуго се ништа није крчкало у котлићу, ништа се није пекло у црепуљи,све поломљено а грне празно, пуно паучине оборено у подруму...
Винча пре 6000 година скоро очувана крушна пећ, због свог облика половине крушке до речи крух, хлеб печен у крушној пећи, индентична са данашњом пеци за пице...
Љут што други искоришћтавају нашу традицију одлучио сам да се вратим извору да ракију печем у пецари а хлеба у пекари...
тужан што деца питају, шта је то огњиште, шта је то "смедеревац"...
сећање на не тако давне седамдесете године и кућа са огњиштем а дим иде право у таван ...
сећање на вериге и обешен котлић у коме се грејала вода, на жарач, машице, сач, лејка за воду...
под сачем проја, погача, месо, ммммм..
сећање на ватру која се одржавала целе ноћи, јутром само разџарана...петролејке обешене на зиду, фењер за напоље...
...у кући разбој, чекрк за сукање,преслица и вретена, ћилима на све стране, шкриња пуних спреме...а чељад здрава и румена, живело се безбрижно, без календара и сата а никада се није каснило...
често сањам вериге, од земље до неба и од неба до земље, није ми јасно само да ли се спуштам или пењем уз њих...сањам оно широко поље, хладовину ораха, велики славски сто са беспрекорно чистим белим чаршавом, све постављено, ја у црном оделу чекам...
зашто сам реновирао а не рушио и правио ново јефтиније?
кућа,"Србска Корабља" је коруба,мога чукундеде, наврђеда моје деце, имам његову слику са целом фамилијом испод лада винове лозе...
кућа је са вратима окренутим југу, на западу је страна мртвих,ваљда то знате...
у градњи белог двора учествовали су разни мајстори, свештено лице и зналац за утврђивање најповољнијег дана и часа процеса градње...
при избору места за подизање дома мислило се на близину питке воде и обавезно избегавање терена обраслог трњем, отровима и млечним травама...
предност се дала месту са питомим биљем и пузавицама...
земљиште се испитивало, очима, додиром, мирисом и укусом...јама прописаних димензија копана је и пуњена водом ради провере њених особина следећег дана, посматрано је понашање огња запаљеног у јами а пожељно је било да се сва ископана земља врати у јаму, што је учињено..свештено лице је обавило ритуал и градња је почела..
мајстори-тесари су свако дрво пажљиво одабрали, обележили, изградили дрвени костур, поставили на камени темељ повезани решетком а све попуњено мешавином земље и сламе...кров на цетири воде...по завршетку куће мој чукундеда је руком додиривао све стубове позивајући благослов скропећи све важне елементе...на крају је жртвовао јарца и поделио дарове свим учесницима у изградњи куће...
у то време кућа се градила на мобу...
од времена изградње до дана рестаурације "Србске Корабље" прошао је читав век...ја нисам могао да радим на мобу, платио сам сваки донесен каменчић, свако зрно песка и сваки минут рада...не жалим се, седео сам испод старе јабуке задовољно.
кућа је у оргиналу, ојачана наравно...стари димњак који је био на дрвеној конструкцији сам морао да срушим и подигнем нов, стабилан, нисам успео да снимим дим али биће дана..наравно морао сам воду и све што иде уз њу у сред куће да доведем, једино што није било...
свето дрво које је имало свако Србско село је нестало после у време безбожника, моја јабука је преживела...
орах сам посекао, вишњу и трешњу такође...
раније читав хектар врта засејан свим и свачим, босиљком, шебојем и другим разним цвећем...видео све и насилно примио све војске које су газиле Србском земљом...угостио све кумове, пријатеље, рођаке, болесне и гладне...данас десетак ари врта око дома и пет хектара великог парка са малим језерцем у коме се сунце огледа, стотињак стабала ораха и без 49 стабала огромних топола које су неке битанге посекле и продале...то је све сто сам успео да спасем... Ето то је Ваша и моја "Србска Корабља" која никад неће пловити без кормилара нежне руке...
привукле ме чари ватре и небројене вечери које су генерације мојих предака провеле уз огњиште...
дуго се ништа није крчкало у котлићу, ништа се није пекло у црепуљи,све поломљено а грне празно, пуно паучине оборено у подруму...
Винча пре 6000 година скоро очувана крушна пећ, због свог облика половине крушке до речи крух, хлеб печен у крушној пећи, индентична са данашњом пеци за пице...
Љут што други искоришћтавају нашу традицију одлучио сам да се вратим извору да ракију печем у пецари а хлеба у пекари...
тужан што деца питају, шта је то огњиште, шта је то "смедеревац"...
сећање на не тако давне седамдесете године и кућа са огњиштем а дим иде право у таван ...
сећање на вериге и обешен котлић у коме се грејала вода, на жарач, машице, сач, лејка за воду...
под сачем проја, погача, месо, ммммм..
сећање на ватру која се одржавала целе ноћи, јутром само разџарана...петролејке обешене на зиду, фењер за напоље...
...у кући разбој, чекрк за сукање,преслица и вретена, ћилима на све стране, шкриња пуних спреме...а чељад здрава и румена, живело се безбрижно, без календара и сата а никада се није каснило...
често сањам вериге, од земље до неба и од неба до земље, није ми јасно само да ли се спуштам или пењем уз њих...сањам оно широко поље, хладовину ораха, велики славски сто са беспрекорно чистим белим чаршавом, све постављено, ја у црном оделу чекам...
зашто сам реновирао а не рушио и правио ново јефтиније?
кућа,"Србска Корабља" је коруба,мога чукундеде, наврђеда моје деце, имам његову слику са целом фамилијом испод лада винове лозе...
кућа је са вратима окренутим југу, на западу је страна мртвих,ваљда то знате...
у градњи белог двора учествовали су разни мајстори, свештено лице и зналац за утврђивање најповољнијег дана и часа процеса градње...
при избору места за подизање дома мислило се на близину питке воде и обавезно избегавање терена обраслог трњем, отровима и млечним травама...
предност се дала месту са питомим биљем и пузавицама...
земљиште се испитивало, очима, додиром, мирисом и укусом...јама прописаних димензија копана је и пуњена водом ради провере њених особина следећег дана, посматрано је понашање огња запаљеног у јами а пожељно је било да се сва ископана земља врати у јаму, што је учињено..свештено лице је обавило ритуал и градња је почела..
мајстори-тесари су свако дрво пажљиво одабрали, обележили, изградили дрвени костур, поставили на камени темељ повезани решетком а све попуњено мешавином земље и сламе...кров на цетири воде...по завршетку куће мој чукундеда је руком додиривао све стубове позивајући благослов скропећи све важне елементе...на крају је жртвовао јарца и поделио дарове свим учесницима у изградњи куће...
у то време кућа се градила на мобу...
од времена изградње до дана рестаурације "Србске Корабље" прошао је читав век...ја нисам могао да радим на мобу, платио сам сваки донесен каменчић, свако зрно песка и сваки минут рада...не жалим се, седео сам испод старе јабуке задовољно.
кућа је у оргиналу, ојачана наравно...стари димњак који је био на дрвеној конструкцији сам морао да срушим и подигнем нов, стабилан, нисам успео да снимим дим али биће дана..наравно морао сам воду и све што иде уз њу у сред куће да доведем, једино што није било...
свето дрво које је имало свако Србско село је нестало после у време безбожника, моја јабука је преживела...
орах сам посекао, вишњу и трешњу такође...
раније читав хектар врта засејан свим и свачим, босиљком, шебојем и другим разним цвећем...видео све и насилно примио све војске које су газиле Србском земљом...угостио све кумове, пријатеље, рођаке, болесне и гладне...данас десетак ари врта око дома и пет хектара великог парка са малим језерцем у коме се сунце огледа, стотињак стабала ораха и без 49 стабала огромних топола које су неке битанге посекле и продале...то је све сто сам успео да спасем... Ето то је Ваша и моја "Србска Корабља" која никад неће пловити без кормилара нежне руке...
Пријавите се на:
Постови (Atom)
