ПРИВУКЛО МЕ ОГЊИШТЕ

Жеља ми је била да заложим једно баш данас када су Србска огњишта скоро угашена...
привукле ме чари ватре и небројене вечери које су генерације мојих предака провеле уз огњиште...
дуго се ништа није крчкало у котлићу, ништа се није пекло у црепуљи,све поломљено а грне празно, пуно паучине оборено у подруму...
Винча пре 6000 година скоро очувана крушна пећ, због свог облика половине крушке до речи крух, хлеб печен у крушној пећи, индентична са данашњом пеци за пице...
Љут што други искоришћтавају нашу традицију одлучио сам да се вратим извору да ракију печем у пецари а хлеба у пекари...
тужан што деца питају, шта је то огњиште, шта је то "смедеревац"...
сећање на не тако давне седамдесете године и кућа са огњиштем а дим иде право у таван ...
сећање на вериге и обешен котлић у коме се грејала вода, на жарач, машице, сач, лејка за воду...
под сачем проја, погача, месо, ммммм..
сећање на ватру која се одржавала целе ноћи, јутром само разџарана...петролејке обешене на зиду, фењер за напоље...
...у кући разбој, чекрк за сукање,преслица и вретена, ћилима на све стране, шкриња пуних спреме...а чељад здрава и румена, живело се безбрижно, без календара и сата а никада се није каснило...

често сањам вериге, од земље до неба и од неба до земље, није ми јасно само да ли се спуштам или пењем уз њих...сањам оно широко поље, хладовину ораха, велики славски сто са беспрекорно чистим белим чаршавом, све постављено, ја у црном оделу чекам...

зашто сам реновирао а не рушио и правио ново јефтиније?
кућа,"Србска Корабља" је коруба,мога чукундеде, наврђеда моје деце, имам његову слику са целом фамилијом испод лада винове лозе...
кућа је са вратима окренутим југу, на западу је страна мртвих,ваљда то знате...

у градњи белог двора учествовали су разни мајстори, свештено лице и зналац за утврђивање најповољнијег дана и часа процеса градње...
при избору места за подизање дома мислило се на близину питке воде и обавезно избегавање терена обраслог трњем, отровима и млечним травама...
предност се дала месту са питомим биљем и пузавицама...
земљиште се испитивало, очима, додиром, мирисом и укусом...јама прописаних димензија копана је и пуњена водом ради провере њених особина следећег дана, посматрано је понашање огња запаљеног у јами а пожељно је било да се сва ископана земља врати у јаму, што је учињено..свештено лице је обавило ритуал и градња је почела..
мајстори-тесари су свако дрво пажљиво одабрали, обележили, изградили дрвени костур, поставили на камени темељ повезани решетком а све попуњено мешавином земље и сламе...кров на цетири воде...по завршетку куће мој чукундеда је руком додиривао све стубове позивајући благослов скропећи све важне елементе...на крају је жртвовао јарца и поделио дарове свим учесницима у изградњи куће...
у то време кућа се градила на мобу...

од времена изградње до дана рестаурације "Србске Корабље" прошао је читав век...ја нисам могао да радим на мобу, платио сам сваки донесен каменчић, свако зрно песка и сваки минут рада...не жалим се, седео сам испод старе јабуке задовољно.
кућа је у оргиналу, ојачана наравно...стари димњак који је био на дрвеној конструкцији сам морао да срушим и подигнем нов, стабилан, нисам успео да снимим дим али биће дана..наравно морао сам воду и све што иде уз њу у сред куће да доведем, једино што није било...
свето дрво које је имало свако Србско село је нестало после у време безбожника, моја јабука је преживела...
орах сам посекао, вишњу и трешњу такође...
раније читав хектар врта засејан свим и свачим, босиљком, шебојем и другим разним цвећем...видео све и насилно примио све војске које су газиле Србском земљом...угостио све кумове, пријатеље, рођаке, болесне и гладне...данас десетак ари врта око дома и пет хектара великог парка са малим језерцем у коме се сунце огледа, стотињак стабала ораха и без 49 стабала огромних топола које су неке битанге посекле и продале...то је све сто сам успео да спасем... Ето то је Ваша и моја "Србска Корабља" која никад неће пловити без кормилара нежне руке...