четвртак, 25. фебруар 2010.
МИ, СЕЉАК ВЕЛИЧАНСТВЕНИ
Охоло паде царска сен са стубе,уљаник пламти са камена стола, у даљини Софијино кубе блешти ко дојка раскошна и гола.
Говори Силни, реч му звони свака ко златни дукат са његовом сликом, "Дијаче, пиши црвенилом мака, што цар још није реко никад ником:
Ја Стефан Душан, с уздигнутим мачем, с ногом на круни вечитога цара, не знам за срећу и у души плачем, јер сила моја тек је златна пара.
Док једном руком градим царски бедем, раскола злодух кротим ко пса, другом, ал он ће проћи, чим ја очи сведем, преко мог дела сверазорним плугом.
О, лажно светли тешка круно бона, о, царски сан је варљив сан без мира, о, колко крви од Родопе до Стона, о, колко замки од Стола до Епира!
Не вара мене трофеј са Велбужда, ни мир властеле, ни протосевасти, ни скупи поклон млетачкога дужда, о, све то чека, кад ћу у гроб пасти!
Ја верујем у безименог себра, што певајућ пасе туђа стада, што пљуску стрела пружа своја ребра, што живи и кад цар велможом пада.
О, знам ја душу безгласнога пука, ја чух њен глас, што диже и сурвава, без лицемерства кесара и дука, питом и страсан ко пучина плава.
Знај ко год ми се стегле о врат омче душмана мојих и властеле холе, кад видех црне дупље смрти, момче, ја спустих очи са престола доле.
Па кад хиљаде зеница се слију на царском челу и уснама бледим, прислушнем, срца заједно нам бију, дух ми порасте, кликнем и победим.
Границе моје, од мора до мора, почасти свите, сав раскош мог двора, све задужбине од злата и сребра, све је то дело моје и мога себра.
А ја му не бех прави отац, дјаче, пођох и стадох слепо на по пута... Мутне ми слутње светли видик мраче, свуд чујем сикће, вреба змија љута.
Кад тријумфално прође златним рогом, засмејаћу се свему таштом блеску, јер осетићу да сам венчан глогом, јер знаћу, све је касно и на песку.
Смртно је царство то, ко моја снага, ја видим где га, ко одору Христа,властела бесна врх мог саркофага кида и глође у комада триста.
И видим вртлог коби, где све гута,и туђи закон где по моме гази. Ал погле себри дижу се ко плута, а моја круна с гроба њима силази.
И мисао коју дадох ал не сазре у жару моје саме дијадеме, кад дође себи и кад је назре једном у тешко и бунтовно време, мој ће себар оплотити дивну с хиљаду својих бесмртних срдаца!“
И царско чело у заносу живну, а луч пурпур ноге му баца।
Од народних обичаја, народних умотворина, епске поезије, питалица, загонетки, пословица, басни, до високоразвијене србске културе.
Сељак који је чувао вековима наш индетитет, сељак кога сви исмевају, ниподаштавају, вређају, називају га заосталим, националистичким, крезубим... Као да је љубав према својим коренима некакав опасан злочин.
Ми Сељак величанствени, на селу, поселу, прелу, уз наше огњиште које никада не гасимо, са колена на колено, преносимо знање, наук, мудрост...
Зато позивам све, па и оне који нас сељаке неволе, да причамо о онима који су одувек – о домороцима.
Насеље је насељавано, некима, град су неки, накнадно градили, село је одувек।
Постоји само једно знање - традиција, само један поредак - традиција, само један закон - традиција и само један чувар свега тога - сељак... Све науке су настале на селу, математика са аром и ралом, фармација са лековитим биљем, хемија са вином и комовицом, уметност са ткаљама, плетиљама, везиљама, позориште са светковинама итд.
Модерна наука је знање ниског реда, сетите се колико је наука и научника брујало са некаквим глупостима, да би се после неки месец ућутали... Различите науке су само илустрација традиционалног знања...
Како у науци, тако и у друштву, влада тотални хаос, поделе, свађе, паметовање школованих незналица, никад више доктора и више болесника, измишљање неких нових истина, иако истина не може бити нова, јер она није плод људског духа, истина је независна, а на нама је да је упознамо...
Свака религија је измислила своју истину, истину без логике, пројектовану истину од некога, ко зна кога, или онога ко - дели, завађа, да би владао...
Традиција и сељак који је чува, су алфа и омега, извор, зачетак и почетак сваког духа, древно учење о постојању, о поретку, о човеку, о друштву, о историји, о религији и животу... Ко год изађе из традиције је изгубљен за покољења која долазе...
Док смо имали сељака, имали смо у Србији, свештеника, ратника, произвођача хране... Ето данас смо сви грдни гр(а)ђани, исмевамо се сељаку, купујемо ко зна чију и какву храну, хоћемо да нас бране Руси.... Свештеници, ма одакле се само региструју ови што хоће да нас предају, на милост и немилост, ђаволу из Ватикана, свештеници који би требало да нас уче, као најмудрији, традицији која чува основне принципе социјалне организације...
Не треба се чудити, да нам иде, овако како нам иде... Нема здраве хране, нема здравог тела, па нема ни здравог духа...
"Oн прошо сито и решето,
овај грдни свијет испитао,
отрова му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
њему ништа није непознато,
што год дође, он му је наредан..."
Србско село, које је платило модерно школовање данашњих, шездесетогодишњака, педесетогогишњака и њихове деце, је заборављено... По неким прогнозама за 15 година нестати ће свако четврто или 1.200 села, и ако се ништа не учини Србија ће већ за неколико година бити аграрна земља без села и сељака...
Од 1991. године број пољопривредних газдинастава у Србији смањио се за петину, а широм Србије празно је 40.000 кућа...
Од десет радника који су остали без посла бар пет би могло да нађе запослење у сеоским деловима Србије, и то у шумарству, водопривреди, услужним делатностима и занатству...
Да је стање алармантно, показује податак да у готово 2.000 села у Србији нема ниједног становника, док у око 200 села нема млађих од 20 година.
У српским селима живи око 260.000 мушкараца који су се приближили 50-ој години живота, а још нису засновали породице...
Зашто, зашто... Стид од сељачког порекла, инвалидност у главу и руке, пројектирано активно незнање неким наказним школским програмом, глад за модом, животом триста на сат... Шта?
Зар нико нема ништа да каже, о саборима, сеоским прославама, идиличнном животу... О позоришту које је на селу настало, музици, игри, моди, креацији, сликарству... Јунацима који су нам позлатили историју и подигли је до неба?
Србском сељаку је стидљива дивљина милија, од холивудске културе, традиција важнија, од економско-политичког тренда, гнуша се помахниталом разврату у друштву и клони се умоболника - неће да буде друг са оним ко је луд .
Србски сељак не иде на, тамо неку, пословну вечеру, да прода веру, нити даје своје поштење, за нечије печење.
Сељак живи, на белом двору, са верном љубом, њему су светиња брак и породица.
Научио он, на сеоском престижном универзитету, да рађање људског бића, човека и човечице, није само резултат сексуалног чина, него и спој две душе, мушке и женске.
Зна да спајање почиње много пре сексуалног чина, до кога можда уопште неће ни доћи... Чежњиво страсни погледи мушкарца и стидљиво буђење женске маште... Поглед који ће можда утицати на њихов цели живот...
Загледали се момци и девојке, гледали се из далека, чезнули, узимали се и рађали ЉУДЕ.
Сељака огњиште везује са прецима, са богатом прошлошћу. Брак му је светиња и закон Божји. Зна мудри сељак да је породица закон среће и веза са будућношћу.
Домаћин огњиште, не гаси, гробове не заборавља, колевком утврђује наду у будућност।
Србска сељачка етика:
-све за образ, образ ни за шта... Светлошћу се просвећујемо, образовањем, на сељачком универзитету, правди, доброти, честитости, се учимо и образ стичемо.
-ни жабу, ни мачку, не мучимо...,
-пазимо шта радимо, јер сестре имамо!
-сиротињи помажемо, родитеље своје поштујемо...
-радије главу губимо, него да своју душу грешимо.
-све да буде, свето и честито, и миломе Богу приступачно।
У време тешко, после Кососког боја, МИ, СРБСКИ СЕЉАК ВЕЛИЧАНСТВЕНИ, нисмо, ко србски грађани, ухватили пут подноге, но смо се повукли у висине србских планина, планинских кланаца и у долинама река и потока подигли нова села са по педесетак кућа које су се пружале на простору великом колико и Беч са својим предграђима
Куће су стојале појединачно, далеко једна од друге; свака беше засебна заједница... У главној кући спавају отац и мајка; вајати су за младе брачне парове. Сви сачињавају једно домаћинство; раде и једу заједно и скупљају се у зимске вечери око ватре. И кад умре отац, браћа бирају најспособнијег између себе за домаћина, старешину, и остају заједно све док их велики број чланова не нагна на деобу. Често једна кућа сачињава читаву улицу.
Туђе помоћи је мало потребно. Мушкарци сами граде куће и вајате, праве, на од старина уобиајен начин, плуг и кола, украшавају резбаријама јарам за стоку, стављају обруче на бурад, праве опанке од сирове коже. За осталу одећу старају се жене: преду вуну и лан, ткају платно и боје броем.
Селу је потребан пре свега ковач да прави алатке. Воденице припадају већем броју кућа, свака има свој дан.
Нигде нико не слави имендан, рођендан; свака кућа има свог свеца заштитника и његов дан се слави свечано и са гозбом.
Из овог породичног уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих побратимство, својствен је пре свега српском народу... Сматра се да је за побратима најсигурније изабрати некога кога смо, рецимо, сањали да смо га молили за помоћ у некој невољи. Овако позивани људи називају један другог побратимом...
Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца.
То је савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе...
Код Срба се наилази на известан религиозан начин мишљења који се труди да повеже две супротности, веру и провиђење које влада свим и, ако смемо тако да кажемо, неку врсту обожавања природе; и једно и друго без утицаја свештеника.
Они су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човек, живећи тако једноставно идеалним животом на њиви и ливади, види између себе и природе...
Са Турцима смо се најчешће гледали преко нишана да би им после дужег времена видели леђа...па опет ће неки тупави полусрбин, академик, грађанин, Нама да прича, о праву прве брачне ноћи и сличним идиотизмима..
Ето, Ми смо још увек ту, где су избегли грађани, шта се десило са њима, ко су били њихови зетови, снаје, причају ли им унуци србски језик...после неких грђана остадоше крстови, већини избеглих после Косовског боја, ни стрв се не зна...
Говори Силни, реч му звони свака ко златни дукат са његовом сликом, "Дијаче, пиши црвенилом мака, што цар још није реко никад ником:
Ја Стефан Душан, с уздигнутим мачем, с ногом на круни вечитога цара, не знам за срећу и у души плачем, јер сила моја тек је златна пара.
Док једном руком градим царски бедем, раскола злодух кротим ко пса, другом, ал он ће проћи, чим ја очи сведем, преко мог дела сверазорним плугом.
О, лажно светли тешка круно бона, о, царски сан је варљив сан без мира, о, колко крви од Родопе до Стона, о, колко замки од Стола до Епира!
Не вара мене трофеј са Велбужда, ни мир властеле, ни протосевасти, ни скупи поклон млетачкога дужда, о, све то чека, кад ћу у гроб пасти!
Ја верујем у безименог себра, што певајућ пасе туђа стада, што пљуску стрела пружа своја ребра, што живи и кад цар велможом пада.
О, знам ја душу безгласнога пука, ја чух њен глас, што диже и сурвава, без лицемерства кесара и дука, питом и страсан ко пучина плава.
Знај ко год ми се стегле о врат омче душмана мојих и властеле холе, кад видех црне дупље смрти, момче, ја спустих очи са престола доле.
Па кад хиљаде зеница се слију на царском челу и уснама бледим, прислушнем, срца заједно нам бију, дух ми порасте, кликнем и победим.
Границе моје, од мора до мора, почасти свите, сав раскош мог двора, све задужбине од злата и сребра, све је то дело моје и мога себра.
А ја му не бех прави отац, дјаче, пођох и стадох слепо на по пута... Мутне ми слутње светли видик мраче, свуд чујем сикће, вреба змија љута.
Кад тријумфално прође златним рогом, засмејаћу се свему таштом блеску, јер осетићу да сам венчан глогом, јер знаћу, све је касно и на песку.
Смртно је царство то, ко моја снага, ја видим где га, ко одору Христа,властела бесна врх мог саркофага кида и глође у комада триста.
И видим вртлог коби, где све гута,и туђи закон где по моме гази. Ал погле себри дижу се ко плута, а моја круна с гроба њима силази.
И мисао коју дадох ал не сазре у жару моје саме дијадеме, кад дође себи и кад је назре једном у тешко и бунтовно време, мој ће себар оплотити дивну с хиљаду својих бесмртних срдаца!“
И царско чело у заносу живну, а луч пурпур ноге му баца।
Од народних обичаја, народних умотворина, епске поезије, питалица, загонетки, пословица, басни, до високоразвијене србске културе.
Сељак који је чувао вековима наш индетитет, сељак кога сви исмевају, ниподаштавају, вређају, називају га заосталим, националистичким, крезубим... Као да је љубав према својим коренима некакав опасан злочин.
Ми Сељак величанствени, на селу, поселу, прелу, уз наше огњиште које никада не гасимо, са колена на колено, преносимо знање, наук, мудрост...
Зато позивам све, па и оне који нас сељаке неволе, да причамо о онима који су одувек – о домороцима.
Насеље је насељавано, некима, град су неки, накнадно градили, село је одувек।
Постоји само једно знање - традиција, само један поредак - традиција, само један закон - традиција и само један чувар свега тога - сељак... Све науке су настале на селу, математика са аром и ралом, фармација са лековитим биљем, хемија са вином и комовицом, уметност са ткаљама, плетиљама, везиљама, позориште са светковинама итд.
Модерна наука је знање ниског реда, сетите се колико је наука и научника брујало са некаквим глупостима, да би се после неки месец ућутали... Различите науке су само илустрација традиционалног знања...
Како у науци, тако и у друштву, влада тотални хаос, поделе, свађе, паметовање школованих незналица, никад више доктора и више болесника, измишљање неких нових истина, иако истина не може бити нова, јер она није плод људског духа, истина је независна, а на нама је да је упознамо...
Свака религија је измислила своју истину, истину без логике, пројектовану истину од некога, ко зна кога, или онога ко - дели, завађа, да би владао...
Традиција и сељак који је чува, су алфа и омега, извор, зачетак и почетак сваког духа, древно учење о постојању, о поретку, о човеку, о друштву, о историји, о религији и животу... Ко год изађе из традиције је изгубљен за покољења која долазе...
Док смо имали сељака, имали смо у Србији, свештеника, ратника, произвођача хране... Ето данас смо сви грдни гр(а)ђани, исмевамо се сељаку, купујемо ко зна чију и какву храну, хоћемо да нас бране Руси.... Свештеници, ма одакле се само региструју ови што хоће да нас предају, на милост и немилост, ђаволу из Ватикана, свештеници који би требало да нас уче, као најмудрији, традицији која чува основне принципе социјалне организације...
Не треба се чудити, да нам иде, овако како нам иде... Нема здраве хране, нема здравог тела, па нема ни здравог духа...
"Oн прошо сито и решето,
овај грдни свијет испитао,
отрова му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
њему ништа није непознато,
што год дође, он му је наредан..."
Србско село, које је платило модерно школовање данашњих, шездесетогодишњака, педесетогогишњака и њихове деце, је заборављено... По неким прогнозама за 15 година нестати ће свако четврто или 1.200 села, и ако се ништа не учини Србија ће већ за неколико година бити аграрна земља без села и сељака...
Од 1991. године број пољопривредних газдинастава у Србији смањио се за петину, а широм Србије празно је 40.000 кућа...
Од десет радника који су остали без посла бар пет би могло да нађе запослење у сеоским деловима Србије, и то у шумарству, водопривреди, услужним делатностима и занатству...
Да је стање алармантно, показује податак да у готово 2.000 села у Србији нема ниједног становника, док у око 200 села нема млађих од 20 година.
У српским селима живи око 260.000 мушкараца који су се приближили 50-ој години живота, а још нису засновали породице...
Зашто, зашто... Стид од сељачког порекла, инвалидност у главу и руке, пројектирано активно незнање неким наказним школским програмом, глад за модом, животом триста на сат... Шта?
Зар нико нема ништа да каже, о саборима, сеоским прославама, идиличнном животу... О позоришту које је на селу настало, музици, игри, моди, креацији, сликарству... Јунацима који су нам позлатили историју и подигли је до неба?
Србском сељаку је стидљива дивљина милија, од холивудске културе, традиција важнија, од економско-политичког тренда, гнуша се помахниталом разврату у друштву и клони се умоболника - неће да буде друг са оним ко је луд .
Србски сељак не иде на, тамо неку, пословну вечеру, да прода веру, нити даје своје поштење, за нечије печење.
Сељак живи, на белом двору, са верном љубом, њему су светиња брак и породица.
Научио он, на сеоском престижном универзитету, да рађање људског бића, човека и човечице, није само резултат сексуалног чина, него и спој две душе, мушке и женске.
Зна да спајање почиње много пре сексуалног чина, до кога можда уопште неће ни доћи... Чежњиво страсни погледи мушкарца и стидљиво буђење женске маште... Поглед који ће можда утицати на њихов цели живот...
Загледали се момци и девојке, гледали се из далека, чезнули, узимали се и рађали ЉУДЕ.
Сељака огњиште везује са прецима, са богатом прошлошћу. Брак му је светиња и закон Божји. Зна мудри сељак да је породица закон среће и веза са будућношћу.
Домаћин огњиште, не гаси, гробове не заборавља, колевком утврђује наду у будућност।
Србска сељачка етика:
-све за образ, образ ни за шта... Светлошћу се просвећујемо, образовањем, на сељачком универзитету, правди, доброти, честитости, се учимо и образ стичемо.
-ни жабу, ни мачку, не мучимо...,
-пазимо шта радимо, јер сестре имамо!
-сиротињи помажемо, родитеље своје поштујемо...
-радије главу губимо, него да своју душу грешимо.
-све да буде, свето и честито, и миломе Богу приступачно।
У време тешко, после Кососког боја, МИ, СРБСКИ СЕЉАК ВЕЛИЧАНСТВЕНИ, нисмо, ко србски грађани, ухватили пут подноге, но смо се повукли у висине србских планина, планинских кланаца и у долинама река и потока подигли нова села са по педесетак кућа које су се пружале на простору великом колико и Беч са својим предграђима
Куће су стојале појединачно, далеко једна од друге; свака беше засебна заједница... У главној кући спавају отац и мајка; вајати су за младе брачне парове. Сви сачињавају једно домаћинство; раде и једу заједно и скупљају се у зимске вечери око ватре. И кад умре отац, браћа бирају најспособнијег између себе за домаћина, старешину, и остају заједно све док их велики број чланова не нагна на деобу. Често једна кућа сачињава читаву улицу.
Туђе помоћи је мало потребно. Мушкарци сами граде куће и вајате, праве, на од старина уобиајен начин, плуг и кола, украшавају резбаријама јарам за стоку, стављају обруче на бурад, праве опанке од сирове коже. За осталу одећу старају се жене: преду вуну и лан, ткају платно и боје броем.
Селу је потребан пре свега ковач да прави алатке. Воденице припадају већем броју кућа, свака има свој дан.
Нигде нико не слави имендан, рођендан; свака кућа има свог свеца заштитника и његов дан се слави свечано и са гозбом.
Из овог породичног уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих побратимство, својствен је пре свега српском народу... Сматра се да је за побратима најсигурније изабрати некога кога смо, рецимо, сањали да смо га молили за помоћ у некој невољи. Овако позивани људи називају један другог побратимом...
Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца.
То је савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе...
Код Срба се наилази на известан религиозан начин мишљења који се труди да повеже две супротности, веру и провиђење које влада свим и, ако смемо тако да кажемо, неку врсту обожавања природе; и једно и друго без утицаја свештеника.
Они су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човек, живећи тако једноставно идеалним животом на њиви и ливади, види између себе и природе...
Са Турцима смо се најчешће гледали преко нишана да би им после дужег времена видели леђа...па опет ће неки тупави полусрбин, академик, грађанин, Нама да прича, о праву прве брачне ноћи и сличним идиотизмима..
Ето, Ми смо још увек ту, где су избегли грађани, шта се десило са њима, ко су били њихови зетови, снаје, причају ли им унуци србски језик...после неких грђана остадоше крстови, већини избеглих после Косовског боја, ни стрв се не зна...
Пријавите се на:
Постови (Atom)
