Једном Свети Сава замркне на путу, далеко од манастира, села и вароши, па буде пригнан да потражи конак код једног циганина, који је боравио ту у близини. Лупи шаком у његова врата и ова се одмах отворише. Кад је циганин видео Светога Саву, помисли да је Бог, па се почне изговарати како може да га прими на конак, али му нема шта за вечеру дати, јер нема хлеба. "Зар баш ништа данас ниси испросио?" упита га Свети Сава. "Ништа, ама баш ништа, господине; много су гадни ови наши људи. Не даду ни Богу тамјана. Ваздан данас циганка ишла по селу и просила, па вечерас донела празну торбу; хоће циганчићи да ми помру од глади", одговори лажљиви циганин. "Да Бог да, како ми право казао онако ти Бог дао, и тако довека имао!" рече Свети Сава циганину па се диже и оде даље. Од тог дана су цигани проклети, те су и дан дањи навек гладни, навек траже и навек немају. После овог Свети Сава отиде једном чобанину, коме је била колиба у близини, да код њега потражи конак. Чобанин га лепо дочека, принесе му за вечеру кајмака и сира, слатка и кисела млека, меда и хлеба, и стане нудити свеца да једе. По вечери простире сена у једном ћоску од колибе, па по сену разастире кабаницу и јастук, рекавши: " Ти си уморан од пута, но ево лези, те се мало одмори. "Свети Сава преноћи ту, а сутра дан, при поласку, каза домаћину: " Да Бог да, навек био здрав и весео; овце ти се хиљадиле; дебели хлад од густог дрвета ти био покривач, а мека зелена трава простирач; са таквим животом био потпуно задовољан и за бољим не пожелео! " Ето зашто су чобани навек задовољни са својим животом.
Народна приповетка
понедељак, 31. јануар 2011.
недеља, 30. јануар 2011.
МИСЛИО ЂАВО САМНОМ ДА ЂАВОЛА
КО МИ ГОД НАЂЕ МАНУ, ЈЕБАЋУ МУ И ПРАНАНУ...ПА НИ ЂАВО НЕ СМЕ У ОЧИ ДА МЕ ГЛЕДА У УСТА ГА РОГАТА ЈЕБЕМ:)))
ПОНУДИМ ЈЕДНОМ ЂАВОЛА ПИЋЕМ КОД МЕНЕ, РЕЧИМА-СЕДИ ПИЧКО ЂАВОЉА ОВДЕ, И ДА ТЕ НЕ ЧУЈЕМ ДА СЕРЕШ, ИЛИ ТЕ ПАЛИМ У ОГАЊ, ОВОГ СРБСКОГ ОГЊИШТА..
ПА СТВАРНОМ ЉУДИ, МИСЛИТЕ ЛИ ДА ЈЕ ЂАВО НЕКИ КУРАЦ...?!:)))))
ПИЧКА ЖИВА, КАД ВАМ КАЖЕМ, АЛИ ОН ИМА БУДАЛА КОД КОЈИХ ПРОЛАЗИ...КОД МЕНЕ ЈЕ КО БУБИЦА, БРЕЕЕ:)))
ФОРА СА ЂАВОЛОМ ЈЕ, ДА ТИ ДОЂЕ НА НОГЕ, ЕЕЕ, ТАДА ГА ЈЕБЕШ КАКО ТИ ЈЕ ВОЉА..И ТО МОЈИ СРБИ НИСУ НАУЧИЛИ, НЕГО СЕ КО ПРОЛИВ РАЗЛИЛИ ПО БЕЛОСВЕЦКИМ КАЛДРМАМА И ПУШЕ КУРАЦ ЂАВОЛУ?!?!
ДОК САМ ЈА СЛОБОДАН, ГДЕ ГОД ХОЋУ И КАД ХОЋУ, ЂАВО ЈЕ МОЈ СЛУГА...И ДА ЗНАТЕ, КАКО ГА МАЛТРЕТИРАМ:))))
ПА И КЕСЕ СА ПИЈАЦЕ МИ НОСИ:)))
СВРНЕМ ЈЕДНОМ ДО ПАКЛА, ДА ВИДИМ ШТА ТАМО ИМА...ЉУДИ, НЕЋЕТЕ ДА МИ ВЕРУЈЕТЕ, ПА ОНО ЈЕ БРЕ, КАКАВ РАЈ, БОЉЕ ОД СВИХ РАЈЕВА...ТОПЛО, ШВЕДСКИ СТО, СВЕ МАРКЕ ПИВА...НАЈБОЉА МУЗИКА, ЂАВО ДИ ЏЕЈ, УОПШТЕ НЕ СПАВА... А ТЕК КОЈЕ ЖЕНСКЕ, ЈЕЕБООТЕЕЕЕ, САБОР ЛЕПОТЕ, НАЈВЕЋЕ ИЗНЕНАЂЕЊЕ ПРИ УЛАСКУ БЕШЕ ДА СВИ ПРИЧАЈУ СРБСКИ...ИМАМ НЕКОЛИКО СПЕЦ ПРОПУСНИЦА, КОГА ЗАНИМА, НЕКА МИ СЕ ЈАВИ;)
МРТАВ САМ ОДАВНО, САМО СМРТ НЕМА МУДА ДА МИ ТО КАЖЕ;)
ДОБРОВОЉНИ САМ ДАВАЛАЦ КРВИ, АЛИ НЕ СВОЈЕ, НЕГО ТУЂЕ...
НЕМА ЛЕЗБЕЈКИ, НЕГО САМО ЖЕНЕ КОЈЕ МЕ НИСУ СРЕЛЕ:)
НЕ ЗНАМ ГДЕ ЖИВИТЕ, АЛИ ЗНАМ ГДЕ И КАД ЋЕТЕ ДА УМРЕТЕ..
ЗНАМ ДА НИКАДА НЕЋУ ДОБИТИ СРЧАНИ НАПАД, ПА НИЈЕ МОЈЕ СРЦЕ ЛУДО ДА МЕ НАПАДНЕ:))
КАД НЕГДЕ КАСНИМ, ВРЕМЕ УСПОРАВАМ, БРЕЕ:))
ЈУЧЕ ДОК САМ СЕКАО ЛУКА ЗА ПЉЕСКАВИЦУ, ЛУКА СЕ УБИО ОД ПЛАЧА;)
МНОГИ ЈУТРОМ УЗМАЈУ КАШИКУ МЕДА, ДОК ЈА ПОЈЕДЕМ ШАКУ ПЧЕЛА;)
УБИ МЕ ОВО СПАВАЊЕ ПОД СВЕТЛОМ, ЈБТ, ОВАЈ МРАК СЕ УСРАО ОД МЕНЕ...
ЕЈ, НЕ КРИВИТЕ МЕНЕ ЗА КИШОВИТО ВЕМЕ..ПОГЛЕДАМ ОБЛАКЕ А ОНИ СЕ ЗНОЈЕ, КОЈИ ИМ ЈЕ, БРЕ:))
ЈУТРОС РАДИМ СКЛЕКОВЕ, КАД ОНО ЗЕМЉА СЕ УГИБА ДОЛЕ...
КАСНИЈЕ НАПУНИХ ЏЕЗВУ ВОДОМ, ТАМАН ДА УКЉУЧИМ РИНГЛУ, ПОГЛЕДАХ ВОДУ А ОНА ВЕЋ ПРОВРЕЛА...ЈБТ, ШТА ЈЕ ОВО ЉУДИ?
ЗНАТЕ МЕ, ЈЕЛ ДА, НИ ЈЕДАН ЗАКОН НЕ ПОШТУЈЕМ, АЛИ ЗАКОН ДРХТИ преда мном...САД ЗНАТЕ ШТА ЈЕ СРАХОПОШТОВАЊЕ
МРТАВ САМ ОДАВНО, САМО СМРТ НЕМА МУДА ДА МИ ТО КАЖЕ;)
НИКАДА НИСАМ НОСИО САТ, САТИ ЈЕ ОНОЛИКО КОЛИКО ЈА КАЖЕМ ДА ЈЕСТЕ!
У ЖИВОТУ НИСАМ КОРИСТИО КУРТОН, ОД МЕНЕ НЕМА ЗАШТИТЕ...ПРОШЛИ МЕСЕЦ МЕ УЈЕДЕ ПОСКОК, ИИИИ, УМРО ПОСКОК ПОСЛЕ ДВА ДАНА
ВЕЧЕРАС, НЕГДЕ ОКО ОСАМ, УЂЕМ БЕСАН У СВОЈУ БИБЛИОТЕКУ, СВЕ КЊИГЕ СА ПОЛИЦА ПОЧЕШЕ ДА ДАЈУ ПОТРЕБНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ...ПА ДОКЛЕ ДА ЛИСТАМ, БРЕЕ, ИМА СВЕ ДА БУДЕ СЕРВИРАНО..КАД ЈА ОКОМ ИМА ДА БУДЕ СВЕ СКОКОМ
ЕЈ, МОРАМ ДА ВАМ ОДАМ ЈЕДНУ ТАЈНУ...НЕМАМ НИ ЈЕДНУ ДЛАКУ НА ЈАЈИМА .... А И КАКО БИ КАД СУ ОД ЧЕЛИКА )))))))))))
АЈДЕ ДА ВАМ ОДАМ ЈОШ ЈЕДНУ ТАЈНУ.....МОЈА ПРВА ПОСЛОВНА ИДЕЈА ЈЕ БИЛА ДА ПРОДАЈЕМ СВОЈУ ПИШАЋУ....ВАМА ПОЗНАТИЈЕ КАО ЕНЕРГЕТСКО ПИЋЕ "РЕД БУЛ"КАДА ЈЕ НЕСТАШИЦА "РЕД БУЛА" ДА ЗНАТЕ ТОГ ДАНА САМ ПИО БЕНЗИН И ПИШАО ВАТРУ
КОЈИ ВАМ ЈЕ КУРАЦ БРЕЕ СА ЕВОЛУЦИОМ ...ПОСТОЈЕ САМО ЖИВОТИЊЕ КОЈИМА САМ ДОЗВОЛИО ДА ЖИВЕ ....ДИНОСАУРУСИ СУ МИ ИШЛИ НА КУРАЦ СА ТУТЊАВОМ И КРЕШТАЊЕМ ....МОРАО САМ ДА ИХ СЕ РЕШИМ ...А И МАМУТИ СУ СРАЛИ НА СВЕ СТРАНЕ ....НИСАМ МОГАО ОПАНАК ОД ГОВАНА ДА ОЧИСТИМ...И ШТА САМ МОГАО НЕГО ДА ИХ ЗАЛЕДИМ ...ДОСАДИЛО И УЈКИ И МЕНИ...ОПРОСТИТЕ ЉУДИ НИЈЕ БИЛО ДРУГЕ
МОЈ УЈКА ЈЕ СЕДАМ ДАНА СТВАРАО СВЕТ ...СЕДМОГ СЕ УСПАВАО И ЗАБОРАВИО ДА ЗАКЉУЧА ПОДРУМ ВИНА...ТАДА САМ ЈА ПРЕУЗЕО СТВАР У СВОЈЕ РУКЕ ...И ЕТО ВАС ....А КОЛИКО САМ БИО ПИЈАН ...ДОБРИ СТЕ ))))))))))
ЈЕЛ ВАМ ДОСТА ЗА ВЕЧЕРАС,ИЛИ ДА ЛУПИМ РУКОМ О СТО И УГАСИМ МРАК?!
КОЈИМ ЈЕЗИКОМ СЕ ПРИЧА У СРБИЈИ
Лепо ми је у Србији, али ме многе ствари збуњују. У Србији се званично говори србским језиком, али је у стварности другачије. Срби изгледа не воле свој језик и својски се труде да га што пре забораве. Ево, на пример, називи већине ресторана, кафића и бутика су на енглеском. Телевизијске емисије такође. Млади се поздрављају на италијанском, домаћице натуцају шпански, а сви аутомеханичари говоре немачки. Приметио сам да што је Србин школованији, он мање говори србски. У Србији се страним речима доказује ученост. Латински се посебно цени, а највише га говоре они који га најмање разумеју, тако да је тешко да се нађе заједнички језик...Ништа боље није ни са писмом. Србско писмо је ћирилица, али, већ погађате, већина Срба пише латиницом. Многе новине такође излазе на латиници И то управо оне које највисе запомажу због тога што ћирилица изумире. У србском језику постоји седам падеза. Срби их мање-више избегавају. У централној Србији користе се сви падези, али кад човек крене према југу Србије схвати да се падежи један за другим губе, кад стигне до самог југа остану му тек један или два, ко у енглеском комуњарском. Ћирилица има тридесет слова. Ко успе све да их научи обично постане новинар. Они који мало овладају и граматиком постају писци. Ако су баш упорни догурају до академика… Приметио сам да Срби не воле да читају, али обожавају да пишу. Зато овде има много више објављених, него прочитаних књига. Узгред, у Србији има више миллион неписмених. Врло интересантно, заиста, али рекох вам да је Србија интересантна земља. Аутор текста није стигао да се подпише, жив срам га је појео.
СРБИЈА ЈЕ ПУНА ЂУБРА... ИМА ВИШЕ МЕЊАЧНИЦА, НЕГО КАНТИ ЗА СМЕЋЕ..
Покушаћу још којим ретком да вам дочарам земљу Србију. Не знам да ли знате, али званична монета у Србији је динар. Незванично, то је евро, али већина Срба још пати за немачком марком. То је тешко објаснити. Динари су веома лепе новчанице. На њима су ликови знаменитих Срба. Мали проблем је то што има мање знаменитих Срба него што Народна банка Србије може да наштампа нових новчаница. Прича се да постоји посебна комисија која измишља знамените Србе И чува их у резерви за случај инфлације. Иначе, Србија је пре двадесетак година поставила светски рекород у висини инфлације И тешко да ће је ико достићи. Шансе још има једино сама Србија. Динарске новчанице су најзастићеније на свету. Нико се не усуђује да их фалсификује, јер док изађу из штампарије већ толико обезвреде да се ризик не исплати. Ако ме питате колико динар вреди, то не умем да вам кажем. Тешко да и сам гувернер зна. Неки овдашњи економисти тврде да је прецењен, док други кажу да је стабилан, а трећи да вртоглаво пада. Оно што поуздано знам јестед а за један динар не може ништа да се купи. Можда зато овдашњи конобари никад немају ситно. Срби обожавају да мењају динар за другу валуту. Зато овде постоји више мењачница него канти за смеће. Чим прими плату грађанин Србије мења динар за евро и одлази кући уверен да је нешто уштедео. После неколико дана мења евро за динар и тада га не треба дирати, јер хоће да се бије. Иначе, Срби су педантан народ. Посебно воле да перу новац. Скоро да нема србског привредника који није опрао неку количину новца. Срби све мање купују, а и кад купују не користе динаре. Купују на образ. То је специфично платежно средство и служи за одложено плаћање. Некад су га имали сви, данас га има тек по неко, јер се у овој земљи образ брзо и неповратно губи. Срби купују и на црту. Та црта се врло брзо претвори у минус, па су данас сви Срби у минусу. Не покушавајте да схватите како то функционише, јер то нико не схвата....аутор овог текста није хтео да се подпише, стиди се још увек.
Откривена „Централна Србија“ између Београда и Косова
БЕОГРАД, 8. Октобар (Њуз) - Београдски геолошки институт објавио је јутрос да су њихови истраживачи открили до сада непознату и неистражену копнену масу између Београда и Косова и Метохије. Сходно својој позицији радни назив територије је за сада Централна Србија иако ће то бити предмет расправе у београдским експертским круговима.
Овај огромни простор пронађен је сасвим случајно током редовне потраге Геолошког института за трасом која води кроз митолошки предео легализованих парцела јужно од Обреновца.
- Сумњали смо дуго да тамо има нечега“ изјавио је Бранимир Крешић, рођени Врачарац и вођа тима од 200 геолога. – Чинило нам се да нечега има и јужније, нарочито када смо летели за Црну Гору. Тих 20 минута смо морали летети изнад нечега зар не? То нам је дало идеју да пошаљемо екипу још јужније од Обреновца.
Геолошки истраживачки тим (ГИТ) напустио је познату територију „београдског пашалука“ пре три недеље и упутио се на опасну руту у непознато. Недуго пошто су прешли реку Колубару, тим се нашао у пределу богатом брдима и шумом, ораницама препуним житом и ливадама са овцама.
- Тако смо открили земљу коју домороци зову Шумадија. У преводу на београдски то значи Звездара и у нашим списима она је тако и означена.
Крешић и остали су били изненађени открићем да Централна Србија, за коју се првих дана веровало да је ненастањена, у ствари врви домородачким животом.
- Централносрбијанци су у поређењу са Београђанима на први поглед неотесани и некултивисани, свакако другачије културе услед недостатка асфалта. Живе у једноставним објектима које називају, к-у-ћ-а, увек имам проблем са изговором, које су опремљене примитивним уређајима и празноверним натписима попут „Благословен био онај који пређе овај праг“ и „Добродошли“. Наши стручњаци за старе језике још увек одгонетају шта ови натписи значе, али верујемо да је у питању нека магија за терање вампира или нешто слично одговарајуће њиховом образовању. – без даха нам прича Крешић.
- Људи су генерално гостопримљиви и делили су са нама њихова проста јела попут „качамака“ и „пасуља“. Нигде у околини није било МцДоналдса ни кинеских ресторана па смо пристали да учествујемо у оброчном обреду како их не бисмо увредили. Зидови су често накићени сликама које представљају догађаје из њихове, чини се, богате и ратовима одређене историје. Просто је невероватно шта нам се све дешавало тако близу – додала је етно-културолог и члан ГИТ-а, Невена Спасић.
Иако је Централна Србија увелико још увек неистражена, делује да је генерално заостала колико је и пространа. – Многи основни аспекти цивилизоване културе нису присутни. – рекла је Јована Караклајић-Бјеговић, главна урбанисткиња-антрополошкиња ГИТ-а. – Њихово познавање фенси ресторана је никакво, једва да су и чули за постојање хиподрома, а мало њих уопште и зна за Београд иако постоје сведочанства да су њихови млади који су се отиснули на север асимиловани од стране наше културе толико да и не знају одакле су дошли у Београд. Њихов агроцентрични живот не дозвољава им да се упознају са високом модом у било ком облику и као резултат углавном су обучени према годишњим добима а не према диктату елите. Често ћете видети жене како су обучене у сукње и мушкарце у панталонама. – завршила је Караклајић-Бјеговић.
Упркос очигледној заосталости Централносрбијанаца, неки угледни чланови истраживачког тима тврде да је могуће успоставити односе са њима.
- Веровали или не, овај регион има шта да нам понуди – тврди Борјан Грегорович, маркетиншки стручњак и члан под-комитета за експлоатацију. – Могли бисмо тамо да саградимо аеродром како бисмо избегли рудиментарне копнене транспортне везе, и користили га као хаб за преусмеравање летова ка Црној Гори и Грчкој. Можемо их упознати са нашом културом, Нушићем и Домановићем који су стари београдски писци чија дела би они схватили. Можда касније и понеки мјузикл. Једног дана можемо успоставити и трговинске односе где бисмо им нудили електричне уређаје у замену за земљорадничке производе.
Други, међутим, нису толико оптимистични што се тиче будућих односа. – Морамо бити свесни да ти људи нису као ми – рекла је Лусила Кејн Миодраговић, старлета и уредник познатог лиценцног магазина за тинејџерке. – Они су тако оут и провинцијални, потпуно би се погубили кад би видели наше високе и стаклене зграде на Новом Београду, наше галерије, књиге и кафиће. За просечног становника Старог града да покуша да конверзира са њима о било чему осим временским приликама, било би јако непријатно искуство. Мислим да не постоји варијанта да се успостави права размена идеја са њима осим ако се не ради о заједничким тачкама интересовања, попут телевизије и „Фарме“.
Будуће генерације свакако неће имати више изговор за непостојање комуникације сада када су јужни суседи и коначно откривени. Постоје мишљења да су сами Централносрбијанци решили да буду откривени и покажу се као достојни нови свет култивисаном северу. Какогод, откриће целе једне нове територије овако касно у смислу географских истраживања је предмет интересовања целог света и ГИТ-у су стигле честитке и упутства разних светских организација међу којима су и УН, Организација за односе за домородачким племенима Аустралије и Светски савез фенси ресторана.
Ђ.Л
Овај огромни простор пронађен је сасвим случајно током редовне потраге Геолошког института за трасом која води кроз митолошки предео легализованих парцела јужно од Обреновца.
- Сумњали смо дуго да тамо има нечега“ изјавио је Бранимир Крешић, рођени Врачарац и вођа тима од 200 геолога. – Чинило нам се да нечега има и јужније, нарочито када смо летели за Црну Гору. Тих 20 минута смо морали летети изнад нечега зар не? То нам је дало идеју да пошаљемо екипу још јужније од Обреновца.
Геолошки истраживачки тим (ГИТ) напустио је познату територију „београдског пашалука“ пре три недеље и упутио се на опасну руту у непознато. Недуго пошто су прешли реку Колубару, тим се нашао у пределу богатом брдима и шумом, ораницама препуним житом и ливадама са овцама.
- Тако смо открили земљу коју домороци зову Шумадија. У преводу на београдски то значи Звездара и у нашим списима она је тако и означена.
Крешић и остали су били изненађени открићем да Централна Србија, за коју се првих дана веровало да је ненастањена, у ствари врви домородачким животом.
- Централносрбијанци су у поређењу са Београђанима на први поглед неотесани и некултивисани, свакако другачије културе услед недостатка асфалта. Живе у једноставним објектима које називају, к-у-ћ-а, увек имам проблем са изговором, које су опремљене примитивним уређајима и празноверним натписима попут „Благословен био онај који пређе овај праг“ и „Добродошли“. Наши стручњаци за старе језике још увек одгонетају шта ови натписи значе, али верујемо да је у питању нека магија за терање вампира или нешто слично одговарајуће њиховом образовању. – без даха нам прича Крешић.
- Људи су генерално гостопримљиви и делили су са нама њихова проста јела попут „качамака“ и „пасуља“. Нигде у околини није било МцДоналдса ни кинеских ресторана па смо пристали да учествујемо у оброчном обреду како их не бисмо увредили. Зидови су често накићени сликама које представљају догађаје из њихове, чини се, богате и ратовима одређене историје. Просто је невероватно шта нам се све дешавало тако близу – додала је етно-културолог и члан ГИТ-а, Невена Спасић.
Иако је Централна Србија увелико још увек неистражена, делује да је генерално заостала колико је и пространа. – Многи основни аспекти цивилизоване културе нису присутни. – рекла је Јована Караклајић-Бјеговић, главна урбанисткиња-антрополошкиња ГИТ-а. – Њихово познавање фенси ресторана је никакво, једва да су и чули за постојање хиподрома, а мало њих уопште и зна за Београд иако постоје сведочанства да су њихови млади који су се отиснули на север асимиловани од стране наше културе толико да и не знају одакле су дошли у Београд. Њихов агроцентрични живот не дозвољава им да се упознају са високом модом у било ком облику и као резултат углавном су обучени према годишњим добима а не према диктату елите. Често ћете видети жене како су обучене у сукње и мушкарце у панталонама. – завршила је Караклајић-Бјеговић.
Упркос очигледној заосталости Централносрбијанаца, неки угледни чланови истраживачког тима тврде да је могуће успоставити односе са њима.
- Веровали или не, овај регион има шта да нам понуди – тврди Борјан Грегорович, маркетиншки стручњак и члан под-комитета за експлоатацију. – Могли бисмо тамо да саградимо аеродром како бисмо избегли рудиментарне копнене транспортне везе, и користили га као хаб за преусмеравање летова ка Црној Гори и Грчкој. Можемо их упознати са нашом културом, Нушићем и Домановићем који су стари београдски писци чија дела би они схватили. Можда касније и понеки мјузикл. Једног дана можемо успоставити и трговинске односе где бисмо им нудили електричне уређаје у замену за земљорадничке производе.
Други, међутим, нису толико оптимистични што се тиче будућих односа. – Морамо бити свесни да ти људи нису као ми – рекла је Лусила Кејн Миодраговић, старлета и уредник познатог лиценцног магазина за тинејџерке. – Они су тако оут и провинцијални, потпуно би се погубили кад би видели наше високе и стаклене зграде на Новом Београду, наше галерије, књиге и кафиће. За просечног становника Старог града да покуша да конверзира са њима о било чему осим временским приликама, било би јако непријатно искуство. Мислим да не постоји варијанта да се успостави права размена идеја са њима осим ако се не ради о заједничким тачкама интересовања, попут телевизије и „Фарме“.
Будуће генерације свакако неће имати више изговор за непостојање комуникације сада када су јужни суседи и коначно откривени. Постоје мишљења да су сами Централносрбијанци решили да буду откривени и покажу се као достојни нови свет култивисаном северу. Какогод, откриће целе једне нове територије овако касно у смислу географских истраживања је предмет интересовања целог света и ГИТ-у су стигле честитке и упутства разних светских организација међу којима су и УН, Организација за односе за домородачким племенима Аустралије и Светски савез фенси ресторана.
Ђ.Л
СВАКО СВОЈЕ БРЕМЕ НОСИ
Била три мушкарца,који су носили сваки по две вреће. Али терет нису осећали једнако.Вреће су им,једна спреда а друга страга, висиле обешене на дрвеној мотки на рамену.
Упитали првог човека шта има у врећама.Одговорио је:- Сви моји успеси,сва добра дела мојих пријатеља,све животне радости- у врећи су страга. Скривени од погледа,завршени,прекривени лишћем,не сметају ми много.У врећи спреда имам све лоше и ружне ствари које су ми се догодиле.Ходам,застанем често,вадим их,посматрам,проучавам,мислим шта ћу. Стално сам с њима,и мислима и осећајима.Стално радим на њима.
Тај се човек често заустављао,гледао уназад, мучио се над собом и напредовао мало и врло споро.
И другог су човека упитали исто.Рекао је:-У врећи спреда носим моја добра дела,спознаје о врлинама.Често их гледам,вадим и показујем другима. Врећа на леђима садржи моје грешке и моје слабости. Понесем их са собом куда год кренем,јер оне су моје и не могу их тек тако одложити на страну. Успоравају ме,понекад су веома тешке.
Трећи мушкарац је одговорио:- На предњој врећи написао сам реч "доброта".Препуна је позитивних мисли,добрих људских дела,свих добрих ствари које сам имао и учинио у животу,мисли о мојој снази.Та ми врећа није тешка.Напротив,попут бродских једара, помаже ми у кретању напред.А врећа на леђима има натпис"лоша сећања" и празна је,јер сам јој одрезао дно.О свему што ми се лоше догодило,о лошим мислима које понекад о себи имам,о злу које од других чујем,мало размислим и бацим их у ту врећу. Кроз рупу то оде заувек.Ја сам слободан.Ја немам терета који би ме успоравао у ходу;)
И таакоо то....наиђем једном на градилиште цркве где су зидари припремали камење...приђем и виде да су окружени чекићима и длетима...
питам првог: „Шта радиш?”. овај ми тупаво одговори: „Тешем камени блок”.
одшетам мало даље, до другог зидара и њему постави исто питање.
други зидар печалбарски рече: „Зарађујем својих четрдесет јеврића на дан!”.
заинтригира ме то што су му два србска зидара дала два различита одговора, тако да одем и до трећег па и њему исто питање.
трећи ми смирено одговори: „Зидам Божји храм”.
...сличан заједнички облик егзистенције, али у своја три веома различита модуса.
Кроз историју препознајемо људе духа по томе што су читавим својим животом били посвећени неком вишем идеалу, неком несебичном задатку или идејама које надилазе пуко биолошко постојање.
Духовност није доступна само изузетним личностима и херојима људског рода. Са узвишеном духовношћу се срећемо, такође, и код обичних људи.....изузетака са душом има, нажалост не тако много..
Упитали првог човека шта има у врећама.Одговорио је:- Сви моји успеси,сва добра дела мојих пријатеља,све животне радости- у врећи су страга. Скривени од погледа,завршени,прекривени лишћем,не сметају ми много.У врећи спреда имам све лоше и ружне ствари које су ми се догодиле.Ходам,застанем често,вадим их,посматрам,проучавам,мислим шта ћу. Стално сам с њима,и мислима и осећајима.Стално радим на њима.
Тај се човек често заустављао,гледао уназад, мучио се над собом и напредовао мало и врло споро.
И другог су човека упитали исто.Рекао је:-У врећи спреда носим моја добра дела,спознаје о врлинама.Често их гледам,вадим и показујем другима. Врећа на леђима садржи моје грешке и моје слабости. Понесем их са собом куда год кренем,јер оне су моје и не могу их тек тако одложити на страну. Успоравају ме,понекад су веома тешке.
Трећи мушкарац је одговорио:- На предњој врећи написао сам реч "доброта".Препуна је позитивних мисли,добрих људских дела,свих добрих ствари које сам имао и учинио у животу,мисли о мојој снази.Та ми врећа није тешка.Напротив,попут бродских једара, помаже ми у кретању напред.А врећа на леђима има натпис"лоша сећања" и празна је,јер сам јој одрезао дно.О свему што ми се лоше догодило,о лошим мислима које понекад о себи имам,о злу које од других чујем,мало размислим и бацим их у ту врећу. Кроз рупу то оде заувек.Ја сам слободан.Ја немам терета који би ме успоравао у ходу;)
И таакоо то....наиђем једном на градилиште цркве где су зидари припремали камење...приђем и виде да су окружени чекићима и длетима...
питам првог: „Шта радиш?”. овај ми тупаво одговори: „Тешем камени блок”.
одшетам мало даље, до другог зидара и њему постави исто питање.
други зидар печалбарски рече: „Зарађујем својих четрдесет јеврића на дан!”.
заинтригира ме то што су му два србска зидара дала два различита одговора, тако да одем и до трећег па и њему исто питање.
трећи ми смирено одговори: „Зидам Божји храм”.
...сличан заједнички облик егзистенције, али у своја три веома различита модуса.
Кроз историју препознајемо људе духа по томе што су читавим својим животом били посвећени неком вишем идеалу, неком несебичном задатку или идејама које надилазе пуко биолошко постојање.
Духовност није доступна само изузетним личностима и херојима људског рода. Са узвишеном духовношћу се срећемо, такође, и код обичних људи.....изузетака са душом има, нажалост не тако много..
ЈАДИ ОЦА СА ШКОЛОВАНИМ СИНОМ
... Велиш како си слао сина на трговачке школе, да би постао ученији и бољи од тебе. Он је постао ученији, али - много гори од тебе. И свој и твој углед у вароши упропастио је за краће време него што је теби требало да дођеш до калфенског права. Школујући га на страни ти си штедео не само на свом телу, него и на души својој. Престао си био и крсну славу да славиш - кошта: прасенце, мезенце, пићенце, колач, па гости! Све си то напустио, само да би се он оспособио у Бечу и Паризу. И заиста постао је у неким стварима способнији од тебе: зна боље заводне и разводне књиге, и дупло књиговодство. Али муштерије се некако одбиле од твога дућана. Каменио си се од чуда. Како то, питао си сам себе, овај мој син зна језике и вештине и валуте и билансе целе Европе, па к мени простаку долазио народ, а к њему вештаку нико, па нико? Јадни човече, ти заборављаш једну маленкост, од које зависи и успех у трговини и победа у рату. Народ хоће човека, а ти му нудиш вештака. Народ се боји да има посла са вештаком нечовеком. Зато твоје раније муштерије оборене главе мимоходе твој дућан и завирују у друге трговине.
Крупним благом си купио нечовека, пропасника. Твој син неће да зна ни за што од свега онога што се у народу и вашем граду поштује. Бог, душа, молитва, слава, милосрђе, човечност - све су то за њега бајке вас старих трговаца простака. Он је у радњи увек нервозан и љутит; само је у кафани весео. Кафана му је у ствари кућа, а дом и дућан - излетишта. Но кога кафана благосиља, кућа га проклиње.
Најзад те преварио тако вешто, да си се сад потпуно уверио, да је заиста способнији од тебе. Објаснио ти, да је за успех и модернизовање радње нужно да се твоје име скине а његово испише. Ти си незлобиво пристао на његов предлог, а он, вештак дуплог књиговодства, спровео је то код судова. Ти ниси ни слутио, шта је то све значило, док он једнога дана, љутит после ноћног пијанчења, није отворено рекао, да си ти обичан просјак са улице, без игде ичега свога. Посрћући ти си отишао у суд, па адвокатима, па пријатељима. Но сви они, разбравши ствар, рекли су ти једно: да те је син вешто и потпуно искључио из имовине твоје. И много ми још пишеш о узалудним покушајима да повратиш оно што си знојем и поштењем кроз цео век стицао и стекао. Па најзад у очајању питаш, да ли је грешно, да убијеш сина - нечовека?
Што ћеш убијати мртвога? Није ли сваки нечовек лешина, која се распада на очиглед света? Не убијај, дакле, свога сина, него апелуј на Онога, који једини може и твога сина оживети и тебе спасти. Боље буди просјак са душом него злочинац без душе. Ти си још увек богатији од сина твога. И ти њему можеш више помоћи него он теби. Врати се на оно што си био напустио ради сина. Врати се себи, крсној слави; души својој врати се-коренима својим.. Ако баш мораднеш просити, ти говори на туђим праговима: уделите што за хлеб и мени старцу за храну! Тако реци и на прагу бившег твог дућана, нека и он чује. А кад са стидом испросиш, то је као да си зарадио. Онда отиђи и запали свећу. тиме ћеш свевидећа небеса потрести, и она ће ти помоћи. Боље ћеш расправити ствар светлом него секиром. И нека ти је Бог на помоћ, као и свим другим Србима који ишколоваше поган....прича једног познатог Србина
ЧЕСТО ЧУЈЕМ О ИЗГУБЉЕНИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА, КАКО ЛИ ИЗГЛЕДАЈУ ОНЕ КОЈЕ СУ ДОБИЈЕНЕ?!
КО ОНО КАЖЕ ДА СУ СВА ДЕЦА ДОБРА, ПА ЈОШ ИСПЕВАШЕ ПЕСМУ-КАД БИ СВИ ЉУДИ НА СВЕТУ, БАШ КАО СВА ДЕЦА НА СВЕТУ?:))))
БОЉЕ ЈЕ МРТАВ СИН, НЕГО БЛЕСАВ СИН, ЗА ПРВИМ ЖАЛОСТ ПРОЂЕ, ЗА ДРУГИМ, ВЕЧИТА СРАМОТА ОСТАЈЕ.
БОЉЕ ЈЕ ИМАТИ СИНА КОВАЧА, ЗДРАВОГ УПАМЕТ И ТЕЛО, НЕГО ФАКУЛТЕТСКИ УМОЗАК СЈЕБАНОГ МРМОТА!
БОЉЕ ДА НАС СЕ ДЕЦА КАО МРТВИХ СЕЋАЈУ, НЕГО ДА НАС ЖИВЕ ЗАБОРАВЉАЈУ!
ЧУЛИ СТЕ ОНО...НА ЗАПАДУ ДЕЦА ДО ОСАМНАЕСТ СА РОДИТЕЉИМА, ПОСЛЕ КУД КОЈИ, МИЛИ МОЈИ...ОВО СУ И РОДИТЕЉИ И ДЕЦА СРАЛИ У СРБИЈИ, НЕКИ ЈОШ УВЕК КЕЊАЈУ КО ФОКЕ ОВУ ОТРЦАНУ ФЛОСКУЛУ...
А ДА ВАС ПИТАМ РОДИТЕЉИ, ЗА КОЈИ СТЕ КУРАЦ ПРАВИЛИ, ГАЈИЛИ ТОЛИКЕ ГОДИНЕ ДЕЦУ, ДА БИ ИХ ОТЕРАЛИ, ПОКЛОНИЛИ, ДА БУДУ ТУЂА СРЕЋА?
А И ВАС ДЕЦО ДА ПИТАМ, ГДЕ ВАМ ЈЕ ЗАХВАЛНОСТ РОДИТЕЉУ КОЈИ ВАМ ЈЕ ЖИВОТ ДАО?
Крупним благом си купио нечовека, пропасника. Твој син неће да зна ни за што од свега онога што се у народу и вашем граду поштује. Бог, душа, молитва, слава, милосрђе, човечност - све су то за њега бајке вас старих трговаца простака. Он је у радњи увек нервозан и љутит; само је у кафани весео. Кафана му је у ствари кућа, а дом и дућан - излетишта. Но кога кафана благосиља, кућа га проклиње.
Најзад те преварио тако вешто, да си се сад потпуно уверио, да је заиста способнији од тебе. Објаснио ти, да је за успех и модернизовање радње нужно да се твоје име скине а његово испише. Ти си незлобиво пристао на његов предлог, а он, вештак дуплог књиговодства, спровео је то код судова. Ти ниси ни слутио, шта је то све значило, док он једнога дана, љутит после ноћног пијанчења, није отворено рекао, да си ти обичан просјак са улице, без игде ичега свога. Посрћући ти си отишао у суд, па адвокатима, па пријатељима. Но сви они, разбравши ствар, рекли су ти једно: да те је син вешто и потпуно искључио из имовине твоје. И много ми још пишеш о узалудним покушајима да повратиш оно што си знојем и поштењем кроз цео век стицао и стекао. Па најзад у очајању питаш, да ли је грешно, да убијеш сина - нечовека?
Што ћеш убијати мртвога? Није ли сваки нечовек лешина, која се распада на очиглед света? Не убијај, дакле, свога сина, него апелуј на Онога, који једини може и твога сина оживети и тебе спасти. Боље буди просјак са душом него злочинац без душе. Ти си још увек богатији од сина твога. И ти њему можеш више помоћи него он теби. Врати се на оно што си био напустио ради сина. Врати се себи, крсној слави; души својој врати се-коренима својим.. Ако баш мораднеш просити, ти говори на туђим праговима: уделите што за хлеб и мени старцу за храну! Тако реци и на прагу бившег твог дућана, нека и он чује. А кад са стидом испросиш, то је као да си зарадио. Онда отиђи и запали свећу. тиме ћеш свевидећа небеса потрести, и она ће ти помоћи. Боље ћеш расправити ствар светлом него секиром. И нека ти је Бог на помоћ, као и свим другим Србима који ишколоваше поган....прича једног познатог Србина
ЧЕСТО ЧУЈЕМ О ИЗГУБЉЕНИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА, КАКО ЛИ ИЗГЛЕДАЈУ ОНЕ КОЈЕ СУ ДОБИЈЕНЕ?!
КО ОНО КАЖЕ ДА СУ СВА ДЕЦА ДОБРА, ПА ЈОШ ИСПЕВАШЕ ПЕСМУ-КАД БИ СВИ ЉУДИ НА СВЕТУ, БАШ КАО СВА ДЕЦА НА СВЕТУ?:))))
БОЉЕ ЈЕ МРТАВ СИН, НЕГО БЛЕСАВ СИН, ЗА ПРВИМ ЖАЛОСТ ПРОЂЕ, ЗА ДРУГИМ, ВЕЧИТА СРАМОТА ОСТАЈЕ.
БОЉЕ ЈЕ ИМАТИ СИНА КОВАЧА, ЗДРАВОГ УПАМЕТ И ТЕЛО, НЕГО ФАКУЛТЕТСКИ УМОЗАК СЈЕБАНОГ МРМОТА!
БОЉЕ ДА НАС СЕ ДЕЦА КАО МРТВИХ СЕЋАЈУ, НЕГО ДА НАС ЖИВЕ ЗАБОРАВЉАЈУ!
ЧУЛИ СТЕ ОНО...НА ЗАПАДУ ДЕЦА ДО ОСАМНАЕСТ СА РОДИТЕЉИМА, ПОСЛЕ КУД КОЈИ, МИЛИ МОЈИ...ОВО СУ И РОДИТЕЉИ И ДЕЦА СРАЛИ У СРБИЈИ, НЕКИ ЈОШ УВЕК КЕЊАЈУ КО ФОКЕ ОВУ ОТРЦАНУ ФЛОСКУЛУ...
А ДА ВАС ПИТАМ РОДИТЕЉИ, ЗА КОЈИ СТЕ КУРАЦ ПРАВИЛИ, ГАЈИЛИ ТОЛИКЕ ГОДИНЕ ДЕЦУ, ДА БИ ИХ ОТЕРАЛИ, ПОКЛОНИЛИ, ДА БУДУ ТУЂА СРЕЋА?
А И ВАС ДЕЦО ДА ПИТАМ, ГДЕ ВАМ ЈЕ ЗАХВАЛНОСТ РОДИТЕЉУ КОЈИ ВАМ ЈЕ ЖИВОТ ДАО?
Добар ОТАЦ је васпитавао доброг домаћина, добра МАЈКА још бољег
Живите у породици-кући са више чланова из више генерација.....шта би се десило и шта се дешава са једном породицом, једним именом, једном фамилијом, кад свака вашка почне да мисли обашка?!........
Обавеза главе породице је да свим члановима да колико им треба, јела, обуке, преобуке, васпитања, неге, а сваки члан домаћинства да да од себе колико по својим способностима може. У доброг домаћина чељад је увек добра, добрих домаћина има и данас, само што су гурнути у запећак, нису више у моди, сувише су традиционални, називају се, простацима, неуким, јест да су дебело образовани, али етикета прилепљена од модерних...
Домаћин не иде на тамо неку „пословну” вечеру да прода веру, нити даје своје поштење за нечије печење.
Домаћин је у дому на свом огњишту, није најамник, њему је светиња брак и породица. Научио он у својој школи да је породица темељ друштва.
Домаће огњиште га везује са прецима, са богатом прошлошћу. Брак му је светиња и закон Божји. Зна домаћин да је породица закон среће и веза са будућношћу. Домаћин огњиште, не гаси, гробове не заборавља, колевком утврђује наду у будућност.
Домаћину је стидљива дивљина милија од холивудске културе, традиција важнија од економскополитичког тренда, гади се помахниталом разврату у друштву, и клони се умоболника, из простог разлога -неће да буде друг са оним ко је луд !
Добар ОТАЦ је васпитавао доброг домаћина, добра МАЈКА још бољег!
Рађање људског бића није само резултат сексуалног чина, него и спој две душе, мушке и женске.
Спајање почиње много пре сексуалног чина до кога можда уопште неће ни доћи...чежњиво страсни погледи мушкарца и стидљиво буђењеженске маште...поглед који ће можда утицати на цео живот жене...
Загледали се момци и ђевојке, гледали се из далека, чезнули, узимали се и рађали ЉУДЕ...
Данас све стаје у петак и суботу, са боцом вина, цветићем и пар свећица, пијанство и сирово ударање голих тела...јутром куд који мили моји, можда се чујемо а можда и не...никад више секса a мање децe !?
Гледам ово модерно друштво...отац, глава породице је свим укућанима задња рупа на свирали.
Жене причају без предходно тражене дозволе за отварање уста, увек им је важно како нешто неки други раде, деца се дала у скитњу, не можеш да их поваташ...ко има снаје, тај је тек надрљао.
Општи хаос у србској кући, деца и жена гласају, курте и мурте, из ината оцу...
уместо да сложно кућу граде, свака вашка обашка.
Пошто је кућно васпитање нумеро уно за све у животу, ето нам и неваспитаних политичара и деце која скитају.
У кући без газде, паразити чуда праве...да га има, лупио би песницом у сто, синове непослушне ишамарао,, чворноватом мотком снајама ђаволе истерао...зетове и ћерке, који код своје куће нису, говњивом мотком све по безобразној главуџи.
Ако ово не да резултат, све у пиззду материну да отера, на улицу са њ
има.
Докле бре да човек рани керове да би га уједали?
Модерни Срби, врло мало, или ни мало знају о животу својих предака, обично се због тупавости подсмеавају племенитости својих предака....како из незнања тако и из (не)васпитања !?
Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост. Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати дрипац зауларен од неке раскалашене курветине нема три
чуке колико је живот предака био племенит, романтичан...
Живот древних Срба, наших предака, оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старешина.
Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старешина породице беше отац, а главни старешина задругарски биран је или по старости или по способности. По годинама најстарији старешина задругарски био је племенски старешина. Он се звао родоначслник, или старац, или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа. Више таквих жупа (општина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођа. Жупан јс сазивао задругарске старешине у зборове и већа. Збор и веће (сабор) беше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у већу споразумно су решавана сва важнија питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старешине. Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски иоротшци.) Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, беху са свим равноиравни, а ропству и невољништву уопште не ни поклонити, него је оно било опште добро.
С тога у старих Срба не беше бескућника и сиротиње. Сви су радили, па свима беше добро. Некоје веће послове радило је цело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумет или супон, бачијање итд., што се местимице до данас одржало. Срби се од памтивека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда ова многа крвна сродства и крвне освете. Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја).
Брак је у Срба био највећа светиња. У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни). Срби од увек беху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, села, прела, посела. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: „Гђе је слава - ту је Србин."
Просвета ових старих Срба беше надмашила многе околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ беху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке. Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, пчеларством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством, Имали су својих радионица и леваоница, где су израђивали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, меди (бакра), сребра и злата. Посебно код балтичких Срба просвета, трговина и радиност још пре Хриcта беше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у Српску земљу, да се тамо уче науци, вештинама и занатима. Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег Њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове. Па и они јужни Срби староседиоци још у доба Христово беху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском. А вели се, да су стари Срби и народним песништвом, глазбом и плесом били надмашили готово све тадашње народе у Европи. Но још у прастаро доба, давно пре Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје Право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се после разви глагољица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна гђе у оној страшној вратоломији. Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, после рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опеваше своја дела причаше своје доживљаје и заподеваше оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне песме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице.
Ти силни и бесмртни сведоци великога и бистрог ума Србиновог. Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој усменој књижевности српској дубоко клања сав писмен и учен свет. И има се ЧЕМУ ПОКЛОНИТИ !!! хвала Сими Лукину
Обавеза главе породице је да свим члановима да колико им треба, јела, обуке, преобуке, васпитања, неге, а сваки члан домаћинства да да од себе колико по својим способностима може. У доброг домаћина чељад је увек добра, добрих домаћина има и данас, само што су гурнути у запећак, нису више у моди, сувише су традиционални, називају се, простацима, неуким, јест да су дебело образовани, али етикета прилепљена од модерних...
Домаћин не иде на тамо неку „пословну” вечеру да прода веру, нити даје своје поштење за нечије печење.
Домаћин је у дому на свом огњишту, није најамник, њему је светиња брак и породица. Научио он у својој школи да је породица темељ друштва.
Домаће огњиште га везује са прецима, са богатом прошлошћу. Брак му је светиња и закон Божји. Зна домаћин да је породица закон среће и веза са будућношћу. Домаћин огњиште, не гаси, гробове не заборавља, колевком утврђује наду у будућност.
Домаћину је стидљива дивљина милија од холивудске културе, традиција важнија од економскополитичког тренда, гади се помахниталом разврату у друштву, и клони се умоболника, из простог разлога -неће да буде друг са оним ко је луд !
Добар ОТАЦ је васпитавао доброг домаћина, добра МАЈКА још бољег!
Рађање људског бића није само резултат сексуалног чина, него и спој две душе, мушке и женске.
Спајање почиње много пре сексуалног чина до кога можда уопште неће ни доћи...чежњиво страсни погледи мушкарца и стидљиво буђењеженске маште...поглед који ће можда утицати на цео живот жене...
Загледали се момци и ђевојке, гледали се из далека, чезнули, узимали се и рађали ЉУДЕ...
Данас све стаје у петак и суботу, са боцом вина, цветићем и пар свећица, пијанство и сирово ударање голих тела...јутром куд који мили моји, можда се чујемо а можда и не...никад више секса a мање децe !?
Гледам ово модерно друштво...отац, глава породице је свим укућанима задња рупа на свирали.
Жене причају без предходно тражене дозволе за отварање уста, увек им је важно како нешто неки други раде, деца се дала у скитњу, не можеш да их поваташ...ко има снаје, тај је тек надрљао.
Општи хаос у србској кући, деца и жена гласају, курте и мурте, из ината оцу...
уместо да сложно кућу граде, свака вашка обашка.
Пошто је кућно васпитање нумеро уно за све у животу, ето нам и неваспитаних политичара и деце која скитају.
У кући без газде, паразити чуда праве...да га има, лупио би песницом у сто, синове непослушне ишамарао,, чворноватом мотком снајама ђаволе истерао...зетове и ћерке, који код своје куће нису, говњивом мотком све по безобразној главуџи.
Ако ово не да резултат, све у пиззду материну да отера, на улицу са њ
има.
Докле бре да човек рани керове да би га уједали?
Модерни Срби, врло мало, или ни мало знају о животу својих предака, обично се због тупавости подсмеавају племенитости својих предака....како из незнања тако и из (не)васпитања !?
Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост. Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати дрипац зауларен од неке раскалашене курветине нема три
чуке колико је живот предака био племенит, романтичан...
Живот древних Срба, наших предака, оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старешина.
Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старешина породице беше отац, а главни старешина задругарски биран је или по старости или по способности. По годинама најстарији старешина задругарски био је племенски старешина. Он се звао родоначслник, или старац, или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа. Више таквих жупа (општина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођа. Жупан јс сазивао задругарске старешине у зборове и већа. Збор и веће (сабор) беше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у већу споразумно су решавана сва важнија питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старешине. Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски иоротшци.) Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, беху са свим равноиравни, а ропству и невољништву уопште не ни поклонити, него је оно било опште добро.
С тога у старих Срба не беше бескућника и сиротиње. Сви су радили, па свима беше добро. Некоје веће послове радило је цело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумет или супон, бачијање итд., што се местимице до данас одржало. Срби се од памтивека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда ова многа крвна сродства и крвне освете. Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја).
Брак је у Срба био највећа светиња. У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни). Срби од увек беху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, села, прела, посела. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: „Гђе је слава - ту је Србин."
Просвета ових старих Срба беше надмашила многе околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ беху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке. Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, пчеларством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством, Имали су својих радионица и леваоница, где су израђивали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, меди (бакра), сребра и злата. Посебно код балтичких Срба просвета, трговина и радиност још пре Хриcта беше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у Српску земљу, да се тамо уче науци, вештинама и занатима. Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег Њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове. Па и они јужни Срби староседиоци још у доба Христово беху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском. А вели се, да су стари Срби и народним песништвом, глазбом и плесом били надмашили готово све тадашње народе у Европи. Но још у прастаро доба, давно пре Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје Право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се после разви глагољица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна гђе у оној страшној вратоломији. Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, после рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опеваше своја дела причаше своје доживљаје и заподеваше оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне песме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице.
Ти силни и бесмртни сведоци великога и бистрог ума Србиновог. Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој усменој књижевности српској дубоко клања сав писмен и учен свет. И има се ЧЕМУ ПОКЛОНИТИ !!! хвала Сими Лукину
НАРОДЕ, МОЈЕ ЈЕ ДА ВАС УПОЗОРИМ ШТА ВАС ЧЕКА, ВИ КАКО ОЋЕТЕ, АЛИ ЦРНО СУ ВАМ ПИСАЛИ ВАШИ ГОСПОДАРИ..
Људи не схватају да ће ускоро осванути овакав дан над планетом (само зато што сада нећете да мућнете главом и да легално збаците ове злотворе! Имате прилику, искористите је! Зар не видите да је човек спреман да буде убијен? Има преко 70 година и зна до детаља суштину проблема. Искористите такву прилику, нећете је више имати): Сажето речено намера глобалиста јесте да се остваре следећи услови:
1. Једна Светска влада и јединствени монетарни систем, под управом неизборне, наследне олигархије, која се бира између себе, у облику феудалног система, попут онога у Средњем веку. У оваквом целовитом светском поретку, раст становништва био би заустављен ограничавањем броја деце по породици – болестима, ратовима, глађу – све док на свету не остане само једна милијарда људи корисних владајућој класи, и у областима које би биле стриктно и јасно одређене.
2. Постојање само владара и слугу, без средње класе. Сви закони били би униформни, под једним правним системом светских судова који би поштовали исти једнообразни законик. Постојале би јединствена полицијска сила и војска, које би наметнуле овај законик у целом свету, у коме више неће постојати националне границе. Систем би почивао на темељу државе социјалне помоћи. Послушни и они који су подређени једној светској влади биће награђени средствима за живот; бунтовници ће бити изгладњивани до смрти или ће бити проглашени прогнаницима и тако изложени свакоме ко жели да их убије. Биће забрањено приватно поседовање било којег хладног или ватреног оружја.
3. Биће допуштена само једна религија, и то у облику цркве Светске владе, која, као што ћемо видети, постоји од 1920. Хришћанска Црква је ионако већ поткопана; у поретку једне Светске владе хришћанство је осуђено да постане ствар прошлости. Сатанизам, луциферијанизам и вештичарство ће бити признати програмом Светске владе, и ту неће бити места ни за приватне ни за црквене школе.
4. Доћи ће до поретка у коме неће постојати индивидуалне слободе, нити ће преживети било какве идеје о законској или друштвеној слободи; неће постојати републиканство, суверенитет или природна права човека. Национални понос и расни идентитет биће збрисани, а у фази транзиције озбиљно ће се кажњавати чак и само помињање нечијег расног порекла.
5. Свака особа ће бити индоктринирана као биће Светске владе, с идентификационим бројем на свакоме, убележеним тако да буде лако доступан. Идентификациони бројеви ће бити похрањени у великом компјутеру НАТО-а у Бриселу, да могли лако и у сваком тренутку да буду проверени од стране агенција Светске владе. Фајлови с подацима ЦИА-е, ФБИ-ја, државне и локалне полиције, ИРС-а, Феме, Социјалног осигурања, огромно ће се увећати и чиниће основу личних података свих појединаца у САД.
6. Брак ће бити прокажен, а породични живот какав познајемо неће више постојати. Деца ће у раном добу бити узимана од родитеља и стражарски одвођена као државна имовина.(Такав експеримент је изведен у Источној Немачкој под Ерихом Хонекером, када су одузимана деца родитељима које је држава сматрала нелојалним грађанима.)
7. жене ће бити деградиране кроз стапни процес „ослобађања жена”. Биће обавезан слободни секс. Пропуст да се жена бар једном сексуално потчини до 20. године биће кажњаван озбиљним репресалијама. Учиће се само-побацивање и практиковати после рађања другог детета; ти подаци ће се налазити у личном досијеу сваке жене у регионалним компјутерима Светске владе. Уколико би жена затруднела после рађања другог детета била би насилно одвођена на клинику где би се извршили абортус и стерилизација.
8. Порнографија, која укључује и хомосексуалну и лезбијску порнографију, биће промовисана и обавезно приказивана у свим биоскопима и на телевизији.
9. Употреба „рекреационих дрога” ће бити обавезна, и свакоме ће бити одређена довољна количина, која ће моћи да се набави у продавницама Светске владе широм света. Употреба дрога за контролу свести биће исто тако обавезна. Оне ће се стављати у храну и воду без знања и пристанка људи. Постојаће нарко-барови које ће водити службеници Светске владе, где ће робовска класа да проводи своје слободно време. На тај ће начин неелитне масе бити спуштене на ниво понашања контролисаних животиња, без сопствене воље, које ће бити лако подвргнуте управљању и контроли.
10. Економски систем ће бити тако организован да ће владајућа класа дозвољавати производњу хране и услуга само у оној мери у којој је довољно да се одрже кампови робовске радне снаге. Све богатство ће се сливати у руке елитних чланова Комитета. Сваки појединац ће бити индоктриниран да прихвати да је потпуно зависан од такве државе да би преживео. Светом ће се владати помоћу извршних декрета Комитета 300, који ће се тренутно претварати у законе.(Као пробни балон, Борис Јељцин користи наредбе Комитета 300 да би његову вољу наметнуо Русији) Постојаће само судови за кажњавање, а не судови правде.
11. Индустрија ће, као и нуклеарне електране, бити потпуно уништена. Само ће чланови Комитета 300 и њихови изабраници имати права на коришћење било којег ресурса на свету. Пољопривреда ће бити искључиво у рукама Комитета, са строго контролисаном производњом хране. Кад такве мере почну да показују резултате, бројно становништво из градова биће насилно склоњено у удаљене пределе, а они који одбију да иду биће истребљени на начин који је примењивао Пол Пот у Камбоџи.
12. Над смртно болеснима и остарелима примењиваће се еутаназија. Ни један град неће бити већи него што је унапред одређено, како то описује Калерги. Важни радници биће послани у друге градове уколико онај у коме живе постане пренасељен. Неважни радници биће насумице бирани и слати у мање насељена места да попуне „квоте”.
13. Уз помоћ ограничених ратова, организованих епидемија, галопирајућих смртоносних болести и изгладњивањем, до 2050. ће бити уклоњено бар четири милијарде „некорисних потрошача хране”. Енергија, храна и вода ће се држати на нивоима опстанка неелитних, почевши с белим становништвом Западне Европе и Северне Америке, а затим ће се то проширити на остале расе. Становништво Канаде, Западне Европе и САД, биће десетковано брже него на другим континентима, док светска популација не достигне предвиђени ниво од једне милијарде. Од тог броја, 500 милиона ће бити Кинеза и Јапанаца; они су изабрани у том броју зато што већ вековима живе под стриктном дисциплином, навикнути да се ауторитету покоравају без питања.
14. С времена на време ће се вештачки изазивати несташице хране, воде и медицинске заштите, да би се масе подсетиле да њихов голи опстанак зависи од добре воље Комитета 300.
15. После уништења грађевинарства, ауто индустрије, челичне индустрије и тешке машинске индустрије, биће ограничен и број стамбених објеката. Све врсте индустрије биће под управом НАТО-вог Римског клуба, а сва свемирска и друга научна истраживања биће ограничена на елиту под контролом Комитета. Заједно с нуклеарним оружјем, биће уништено свемирско оружје свих ранијих држава.
16. Сви лекари, зубари и остали здравствени радници, као и сви фармацеутски производи, биће регистрован у банци података централног компјутера и никакав лек или медицинска нега неће се преписивати без изричите дозволе регионалних контролора одговорних за сваки град, варошицу или село.
17. САД ће бити преплављене људима страних култура, који ће коначно затрпати белу Америку; људима који немају појма шта представља устав САД, за које је концепт слободе и правде сасвим безначајан, и који због тога неће ништа учинити да га бране. Они ће једино бринути за стан и храну.
18. Ни једној централној банци, осим Међународне банке за поравнања (БИС) и Светске банке, неће бити дозвољено да ради. Приватне банке ће бити проглашене незаконитима. Надокнада за извршени рад ће се одређивати по јединственој, унапред одређеној норми. Препирке о плати неће бити дозвољене, нити било какво одступање од јединствене стандардне платне скале, коју је поставила Светска влада. Они који прекрше закон биће одмах уклоњени.
19. За неелитне неће бити папирног ни кованог новца. Све трансакције ће се вршити на основу кредитних картица које ће имати идентификациони број власника. Сви који на било који начин прекрше правила и закон Комитета 300 биће ускраћени за картицу, на различито време, према природи и озбиљности прекршаја. Због тога што им је картица на црној листи, такве особе неће бити у стању да добију било какве услуге. Покушаји да се продају старе кованице, тј. стари сребрни новац третираће се као злочин кажњив смрћу. Захтеваће се да се све такве кованице предају у одређеном року, заједно с револверима, пушкама, експлозивима и аутомобилима. Само елита и високи фунционери Светске владе моћи ће да имају приватни превоз, оружје, новац и аутомобиле. Уколико је прекршај озбиљан, картица ће се одузимати на контролним пунктовима. Без картице таква особа неће бити у стању да добије храну, воду, стан, запослење и медицинске услуге, и званично ће бити означена као изгнаник. Тако ће се стварати велике банде изгнаника који ће живети у пределима који им најбоље омогућавају опстанак и који ће бити прогањани и убијани на лицу места. Они који им на било који начин помажу такође ће бити стрељани. Прогнаници који се после утврђеног времена не би предали полицији или војсци трпели би због тога што би насумице изабрани чланови њихове раније породице издржавали казну уместо њих.
20. Ривалским групама, као што су Арапи и Јевреји и разна афричка племена, вештачки би се заоштравала нетрпељивост и били би изазивани да воде истребљујуће ратове, једни против других, пред очима НАТО и УН посматрача. Иста тактика ће се користити и у Централној и Јужној Америци. Ови ратови ће се догађати и пре него што наступи Светска влада и биће изазивани на сваком континенту где живе велике групе људи с етничким и верским разликама, као што су Сики, пакистански муслимани, и Индуси.
21. Све информативне службе и штампа биће под контролом Светске владе. Редовне мере испирања мозга пролазиће као „забава”, попут „фине вештине” која се данас практикује у САД. Млади, одузети од „нелојалних родитеља”, добијаће специјално васпитање смишљено да их учини бруталним. Такви млади, оба пола, биће обучавани за затворске чуваре у радним логорима Једног света.
Др. Јохн Цолеман, бивши агент МИ-6 и његова књига: (Тхе Сторy оф тхе Цоммиттее оф 300)
1. Једна Светска влада и јединствени монетарни систем, под управом неизборне, наследне олигархије, која се бира између себе, у облику феудалног система, попут онога у Средњем веку. У оваквом целовитом светском поретку, раст становништва био би заустављен ограничавањем броја деце по породици – болестима, ратовима, глађу – све док на свету не остане само једна милијарда људи корисних владајућој класи, и у областима које би биле стриктно и јасно одређене.
2. Постојање само владара и слугу, без средње класе. Сви закони били би униформни, под једним правним системом светских судова који би поштовали исти једнообразни законик. Постојале би јединствена полицијска сила и војска, које би наметнуле овај законик у целом свету, у коме више неће постојати националне границе. Систем би почивао на темељу државе социјалне помоћи. Послушни и они који су подређени једној светској влади биће награђени средствима за живот; бунтовници ће бити изгладњивани до смрти или ће бити проглашени прогнаницима и тако изложени свакоме ко жели да их убије. Биће забрањено приватно поседовање било којег хладног или ватреног оружја.
3. Биће допуштена само једна религија, и то у облику цркве Светске владе, која, као што ћемо видети, постоји од 1920. Хришћанска Црква је ионако већ поткопана; у поретку једне Светске владе хришћанство је осуђено да постане ствар прошлости. Сатанизам, луциферијанизам и вештичарство ће бити признати програмом Светске владе, и ту неће бити места ни за приватне ни за црквене школе.
4. Доћи ће до поретка у коме неће постојати индивидуалне слободе, нити ће преживети било какве идеје о законској или друштвеној слободи; неће постојати републиканство, суверенитет или природна права човека. Национални понос и расни идентитет биће збрисани, а у фази транзиције озбиљно ће се кажњавати чак и само помињање нечијег расног порекла.
5. Свака особа ће бити индоктринирана као биће Светске владе, с идентификационим бројем на свакоме, убележеним тако да буде лако доступан. Идентификациони бројеви ће бити похрањени у великом компјутеру НАТО-а у Бриселу, да могли лако и у сваком тренутку да буду проверени од стране агенција Светске владе. Фајлови с подацима ЦИА-е, ФБИ-ја, државне и локалне полиције, ИРС-а, Феме, Социјалног осигурања, огромно ће се увећати и чиниће основу личних података свих појединаца у САД.
6. Брак ће бити прокажен, а породични живот какав познајемо неће више постојати. Деца ће у раном добу бити узимана од родитеља и стражарски одвођена као државна имовина.(Такав експеримент је изведен у Источној Немачкој под Ерихом Хонекером, када су одузимана деца родитељима које је држава сматрала нелојалним грађанима.)
7. жене ће бити деградиране кроз стапни процес „ослобађања жена”. Биће обавезан слободни секс. Пропуст да се жена бар једном сексуално потчини до 20. године биће кажњаван озбиљним репресалијама. Учиће се само-побацивање и практиковати после рађања другог детета; ти подаци ће се налазити у личном досијеу сваке жене у регионалним компјутерима Светске владе. Уколико би жена затруднела после рађања другог детета била би насилно одвођена на клинику где би се извршили абортус и стерилизација.
8. Порнографија, која укључује и хомосексуалну и лезбијску порнографију, биће промовисана и обавезно приказивана у свим биоскопима и на телевизији.
9. Употреба „рекреационих дрога” ће бити обавезна, и свакоме ће бити одређена довољна количина, која ће моћи да се набави у продавницама Светске владе широм света. Употреба дрога за контролу свести биће исто тако обавезна. Оне ће се стављати у храну и воду без знања и пристанка људи. Постојаће нарко-барови које ће водити службеници Светске владе, где ће робовска класа да проводи своје слободно време. На тај ће начин неелитне масе бити спуштене на ниво понашања контролисаних животиња, без сопствене воље, које ће бити лако подвргнуте управљању и контроли.
10. Економски систем ће бити тако организован да ће владајућа класа дозвољавати производњу хране и услуга само у оној мери у којој је довољно да се одрже кампови робовске радне снаге. Све богатство ће се сливати у руке елитних чланова Комитета. Сваки појединац ће бити индоктриниран да прихвати да је потпуно зависан од такве државе да би преживео. Светом ће се владати помоћу извршних декрета Комитета 300, који ће се тренутно претварати у законе.(Као пробни балон, Борис Јељцин користи наредбе Комитета 300 да би његову вољу наметнуо Русији) Постојаће само судови за кажњавање, а не судови правде.
11. Индустрија ће, као и нуклеарне електране, бити потпуно уништена. Само ће чланови Комитета 300 и њихови изабраници имати права на коришћење било којег ресурса на свету. Пољопривреда ће бити искључиво у рукама Комитета, са строго контролисаном производњом хране. Кад такве мере почну да показују резултате, бројно становништво из градова биће насилно склоњено у удаљене пределе, а они који одбију да иду биће истребљени на начин који је примењивао Пол Пот у Камбоџи.
12. Над смртно болеснима и остарелима примењиваће се еутаназија. Ни један град неће бити већи него што је унапред одређено, како то описује Калерги. Важни радници биће послани у друге градове уколико онај у коме живе постане пренасељен. Неважни радници биће насумице бирани и слати у мање насељена места да попуне „квоте”.
13. Уз помоћ ограничених ратова, организованих епидемија, галопирајућих смртоносних болести и изгладњивањем, до 2050. ће бити уклоњено бар четири милијарде „некорисних потрошача хране”. Енергија, храна и вода ће се држати на нивоима опстанка неелитних, почевши с белим становништвом Западне Европе и Северне Америке, а затим ће се то проширити на остале расе. Становништво Канаде, Западне Европе и САД, биће десетковано брже него на другим континентима, док светска популација не достигне предвиђени ниво од једне милијарде. Од тог броја, 500 милиона ће бити Кинеза и Јапанаца; они су изабрани у том броју зато што већ вековима живе под стриктном дисциплином, навикнути да се ауторитету покоравају без питања.
14. С времена на време ће се вештачки изазивати несташице хране, воде и медицинске заштите, да би се масе подсетиле да њихов голи опстанак зависи од добре воље Комитета 300.
15. После уништења грађевинарства, ауто индустрије, челичне индустрије и тешке машинске индустрије, биће ограничен и број стамбених објеката. Све врсте индустрије биће под управом НАТО-вог Римског клуба, а сва свемирска и друга научна истраживања биће ограничена на елиту под контролом Комитета. Заједно с нуклеарним оружјем, биће уништено свемирско оружје свих ранијих држава.
16. Сви лекари, зубари и остали здравствени радници, као и сви фармацеутски производи, биће регистрован у банци података централног компјутера и никакав лек или медицинска нега неће се преписивати без изричите дозволе регионалних контролора одговорних за сваки град, варошицу или село.
17. САД ће бити преплављене људима страних култура, који ће коначно затрпати белу Америку; људима који немају појма шта представља устав САД, за које је концепт слободе и правде сасвим безначајан, и који због тога неће ништа учинити да га бране. Они ће једино бринути за стан и храну.
18. Ни једној централној банци, осим Међународне банке за поравнања (БИС) и Светске банке, неће бити дозвољено да ради. Приватне банке ће бити проглашене незаконитима. Надокнада за извршени рад ће се одређивати по јединственој, унапред одређеној норми. Препирке о плати неће бити дозвољене, нити било какво одступање од јединствене стандардне платне скале, коју је поставила Светска влада. Они који прекрше закон биће одмах уклоњени.
19. За неелитне неће бити папирног ни кованог новца. Све трансакције ће се вршити на основу кредитних картица које ће имати идентификациони број власника. Сви који на било који начин прекрше правила и закон Комитета 300 биће ускраћени за картицу, на различито време, према природи и озбиљности прекршаја. Због тога што им је картица на црној листи, такве особе неће бити у стању да добију било какве услуге. Покушаји да се продају старе кованице, тј. стари сребрни новац третираће се као злочин кажњив смрћу. Захтеваће се да се све такве кованице предају у одређеном року, заједно с револверима, пушкама, експлозивима и аутомобилима. Само елита и високи фунционери Светске владе моћи ће да имају приватни превоз, оружје, новац и аутомобиле. Уколико је прекршај озбиљан, картица ће се одузимати на контролним пунктовима. Без картице таква особа неће бити у стању да добије храну, воду, стан, запослење и медицинске услуге, и званично ће бити означена као изгнаник. Тако ће се стварати велике банде изгнаника који ће живети у пределима који им најбоље омогућавају опстанак и који ће бити прогањани и убијани на лицу места. Они који им на било који начин помажу такође ће бити стрељани. Прогнаници који се после утврђеног времена не би предали полицији или војсци трпели би због тога што би насумице изабрани чланови њихове раније породице издржавали казну уместо њих.
20. Ривалским групама, као што су Арапи и Јевреји и разна афричка племена, вештачки би се заоштравала нетрпељивост и били би изазивани да воде истребљујуће ратове, једни против других, пред очима НАТО и УН посматрача. Иста тактика ће се користити и у Централној и Јужној Америци. Ови ратови ће се догађати и пре него што наступи Светска влада и биће изазивани на сваком континенту где живе велике групе људи с етничким и верским разликама, као што су Сики, пакистански муслимани, и Индуси.
21. Све информативне службе и штампа биће под контролом Светске владе. Редовне мере испирања мозга пролазиће као „забава”, попут „фине вештине” која се данас практикује у САД. Млади, одузети од „нелојалних родитеља”, добијаће специјално васпитање смишљено да их учини бруталним. Такви млади, оба пола, биће обучавани за затворске чуваре у радним логорима Једног света.
Др. Јохн Цолеман, бивши агент МИ-6 и његова књига: (Тхе Сторy оф тхе Цоммиттее оф 300)
ИСПЕГЛАЛИ ВАМ СИВУ МАСУ, ЗАТО СЕ НЕ РАЗУМЕТЕ, ПОСТАВЉАТЕ ГЛУОСТИ КО МУДРОСТИ, СЛУШАТЕ ДЕБИЛНУ МУЗИКУ...СЕРЕТЕ КО ДИНОСАУРУСИ..
Обични људи често живе у илузији и верују да је тамо, на Западу, народ слободнији, више информисан, више индивидуалан и тешко се предаје програмирању и пропагандистичком залуђивању. То су илузије. Нема никаквих посебних тешкоћа у програмирању тих западних "индивидуалаца". Погледајте са којом лакоћом се намеће и шири нова мода, музика. А оно што је тачно за моду, то је тачно и за друге појаве, до најбољих књига за читање. Мода код дужине сукње и мода код политичких идеја и парола подједнако се шири....
/..У свести људи је током времена ушло много велелепних али магловитих представа-демократија, грађанско друштво, правна држава итд. Нико од политичара који су се клели у своју приврженост тим добрим идолима није изложио суштину појма. Прихватити језик противника или чак пријатеља-значи неосетно постати његов заробљеник. Чак и када речи другачије схватиш неголи саговорник, у његовим си рукама пошто не владаш смислом који иза те речи стоји, а који је често вишезначан и чак скривен. То је несумњив губитал у свакој расправи.
Показало се да је положај човека још тежи-прешавши на језик неодређених појмова, изгубио је могућност општења и дијалога са "својима" па чак и са самим собом. Логика се поцепала тако да човек више није у стању да формулише и до краја осмисли чак ни прилично једноставан проблем. Мишљење огромних маса људи и политичара који заступају њихове интересе постало је некохерентно, људи не могу да повежу крај с крајем и развију пројекат који би их објединио-ни пројекат отпора, ни пројекат изласка из кризе. Они чак не могу ни да јасно изразе шта би то хтели.
Прихвативши уместо јасно усвојених животних појмова појмове-идоле, идеолошке фантоме чији смисао није одређен, народ је доспело је у руке политичких пробисвета. Подржавајући или одбацујући понуђене пројекте који предодређују њихову сопствену судбину и судбину њихове деце и унука, милиони људи су се управљали према лутајућем пламену својих фантазија.
Шопенхауер у "Афоризмима животне мудрости" пише: "Звезда водиља наше делатности уместо представе фантазије морају бити јасно усвојени појмови. Обично се дешава обрнуто. Ако поближе истражимо, уверићемо се да на крају крајева пресудни глас у свим нашим делима немају појмови ни промишљање, већ управо уобразиља која у лепу представу заодева оно што би желела да нам наметне".
Идеолошка машинераја путем мас медија обавила је велики посао на разарању колективног историјског памћења друштва. Оцрњени су, исмејани, побркани символи-међаши националне историје. Затим је створен хаос у систему мера, оцена па чак и временског следа догађаја који образују историјску слику. Поткопана је способност друштва да изгради колективно памћење чак и сасвим недавних догађаја-они су по истеку свега неколико месеци истискивани, брисани из памћења. Друштво у целини и сваки појединац изгубили су могућност анализирања прошлости и коришћења њених поука за одређивање сопственог става у сукобима данашњице.
Један од првих Шопенхауреових савета у "Афоризмима животне мудрости" гласи: "Да бисмо живели сасвим разумно и из сопственог искуства извлачили у њему саджане поруке, потребно је да се чешће присећамо прошлости и преиспитујемо све што смо притом проживели, учинили, спознали и осећали, да поредимо своје раније судове са садашњим, да поредимо своје задатке и напоре с резултатима"..
Сви наведени поступци дејствовања на друштвену свест који човека чине беспомоћним против манипулације, по завршетку ппројекције се још суровије примењују током заплене и прерасподеле опште-народног власништва и личне својине претежне већине грађана..../ из књиге"Манипулација свешћу"
/..У свести људи је током времена ушло много велелепних али магловитих представа-демократија, грађанско друштво, правна држава итд. Нико од политичара који су се клели у своју приврженост тим добрим идолима није изложио суштину појма. Прихватити језик противника или чак пријатеља-значи неосетно постати његов заробљеник. Чак и када речи другачије схватиш неголи саговорник, у његовим си рукама пошто не владаш смислом који иза те речи стоји, а који је често вишезначан и чак скривен. То је несумњив губитал у свакој расправи.
Показало се да је положај човека још тежи-прешавши на језик неодређених појмова, изгубио је могућност општења и дијалога са "својима" па чак и са самим собом. Логика се поцепала тако да човек више није у стању да формулише и до краја осмисли чак ни прилично једноставан проблем. Мишљење огромних маса људи и политичара који заступају њихове интересе постало је некохерентно, људи не могу да повежу крај с крајем и развију пројекат који би их објединио-ни пројекат отпора, ни пројекат изласка из кризе. Они чак не могу ни да јасно изразе шта би то хтели.
Прихвативши уместо јасно усвојених животних појмова појмове-идоле, идеолошке фантоме чији смисао није одређен, народ је доспело је у руке политичких пробисвета. Подржавајући или одбацујући понуђене пројекте који предодређују њихову сопствену судбину и судбину њихове деце и унука, милиони људи су се управљали према лутајућем пламену својих фантазија.
Шопенхауер у "Афоризмима животне мудрости" пише: "Звезда водиља наше делатности уместо представе фантазије морају бити јасно усвојени појмови. Обично се дешава обрнуто. Ако поближе истражимо, уверићемо се да на крају крајева пресудни глас у свим нашим делима немају појмови ни промишљање, већ управо уобразиља која у лепу представу заодева оно што би желела да нам наметне".
Идеолошка машинераја путем мас медија обавила је велики посао на разарању колективног историјског памћења друштва. Оцрњени су, исмејани, побркани символи-међаши националне историје. Затим је створен хаос у систему мера, оцена па чак и временског следа догађаја који образују историјску слику. Поткопана је способност друштва да изгради колективно памћење чак и сасвим недавних догађаја-они су по истеку свега неколико месеци истискивани, брисани из памћења. Друштво у целини и сваки појединац изгубили су могућност анализирања прошлости и коришћења њених поука за одређивање сопственог става у сукобима данашњице.
Један од првих Шопенхауреових савета у "Афоризмима животне мудрости" гласи: "Да бисмо живели сасвим разумно и из сопственог искуства извлачили у њему саджане поруке, потребно је да се чешће присећамо прошлости и преиспитујемо све што смо притом проживели, учинили, спознали и осећали, да поредимо своје раније судове са садашњим, да поредимо своје задатке и напоре с резултатима"..
Сви наведени поступци дејствовања на друштвену свест који човека чине беспомоћним против манипулације, по завршетку ппројекције се још суровије примењују током заплене и прерасподеле опште-народног власништва и личне својине претежне већине грађана..../ из књиге"Манипулација свешћу"
НИЈЕ ТЕШКО, АКО СЕ ХОЋЕ И РОД ВОЛИ
Наша једина реална могућност су мале групе, невидљиве, али да их је на десетине хиљада и да су гвозедно уједињене по правилима србске традиције. Стари хајдучки систем, коме смо се увек враћали кад год смо били угрожени, прилагодићемо условима времена и он ће нас извући из проблема....
Ми не знамо колико ће трајати ово мало слободе што нам је пало с Неба. Зато користимо ово време. На тај начин, са много малих фонодова и разноврсним наменама, учиничемо многе користи за Србадију, поготово ако те малене организације успемо да продужимо кроз време. Биће то јединствени покрет у свету, покрет за самоодбрану, за самопомоћ, притом атомизиран, својствен само нашем менталитету, нашем духу и једино могућ у оваквим условима.
Биће то слојевит и маштовит покрет тако да ће бити немогуће уништити га. Сви други народи имају праве велике организације које штите националне интересе, а ми ћемо имати мноштво малих. Бићемо неухвативи као некад хајдуци, биће нас свуда, градицемо нашу националну свест и моћ и више нас нико неће моћи да покори и терорише.
!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ова организована братства никад не треба да изађу у јавност јер се не зна шта носи дан а шта ноћ.
!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Братства ће се касније обнављати сама од себе, успоствиће непролазне вредности исконски нашег родовског друштва, само осавремењене, прилагођене данашњем човеку и времену. Не треба мислити да је то враћање уназад, оно што ваља никад није застарело нити назадно, напротив, лажне новотарије и обмане су назадне, уназадиле су нас тако ефикасно. Туђе вере и увезене идеологије вратиле су нас у камено доба. Међутим, као православни расли смо најбрже на свету; у време феудализма имали смо просвећену монархију стотинама година пре Европе. Разлог је једноставан: наш стари србски родовски систем је био наша творевина, логична, природна, човечна. Сада треба да личним доприносом развијемо поново наш савршени друштвени систем, самоодбрану и самопомоћ. Имаћемо на десетине хиљада Дивовада против два-три Голијата.
Постоји више елемената јединства и слоге. У најважнијем, на духовном пољу Срби су снажно уједињени Православљем. У осталим областима, економској, политицкој, организационој, ми смо разједињени. Економско уједињење је веома важно. Свако пословање мораш остваривати најпре са својима; приватно предузетништво као једини природан економски систем треба да развијаш на бази орташтва и поверења. Задатак ти је да развијаш своју привреду на здравој основи, да запошљаваш младе и тако их задржаваш код куће. Позивам Србина у исељеништву да се врати кући са својом децом и новцем, да отвори приватно предузеће у својој области рада и кроз своју корист да користи својој отаџбини, а деца да му остану Срби, што у исељеништву сигурно неће. Уколико не можеш да се вратиш, треба да тамо радиш на привредном повезивању са својима, на међусобном давању посла младима, како би се наши одржавали на окупу, међусобно упознавали, женили....
Чак и ако вас је мало у братству, запамтите, један мора бити вођа. Сети се народне: Ако су двојица морнара на броду, један мора да је капетан, иначе потону брод. Договарајте се, али вођа, први међу вама има пресудну реч, братство не сме да се изроди у дебатни клуб. Други по реду нека буде заменик, први официр, благајник, а трећи задужен за везе са другим братствима и за ширење идеје. Овај облик слоге мора да буде запечаћен заклетвом.!!!!
Према својима буди безусловно веран и отворен, као што су били некада твоји/наши дедови.
Коначно, организованом насиљу злих могу се успешно супротставити само мале групе људи фанатично оданих добру, такође чврсто организованих и решених да се боре ОБИЛИЋЕВСКИ!!!! размишљање једног Србина
Ми не знамо колико ће трајати ово мало слободе што нам је пало с Неба. Зато користимо ово време. На тај начин, са много малих фонодова и разноврсним наменама, учиничемо многе користи за Србадију, поготово ако те малене организације успемо да продужимо кроз време. Биће то јединствени покрет у свету, покрет за самоодбрану, за самопомоћ, притом атомизиран, својствен само нашем менталитету, нашем духу и једино могућ у оваквим условима.
Биће то слојевит и маштовит покрет тако да ће бити немогуће уништити га. Сви други народи имају праве велике организације које штите националне интересе, а ми ћемо имати мноштво малих. Бићемо неухвативи као некад хајдуци, биће нас свуда, градицемо нашу националну свест и моћ и више нас нико неће моћи да покори и терорише.
!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ова организована братства никад не треба да изађу у јавност јер се не зна шта носи дан а шта ноћ.
!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Братства ће се касније обнављати сама од себе, успоствиће непролазне вредности исконски нашег родовског друштва, само осавремењене, прилагођене данашњем човеку и времену. Не треба мислити да је то враћање уназад, оно што ваља никад није застарело нити назадно, напротив, лажне новотарије и обмане су назадне, уназадиле су нас тако ефикасно. Туђе вере и увезене идеологије вратиле су нас у камено доба. Међутим, као православни расли смо најбрже на свету; у време феудализма имали смо просвећену монархију стотинама година пре Европе. Разлог је једноставан: наш стари србски родовски систем је био наша творевина, логична, природна, човечна. Сада треба да личним доприносом развијемо поново наш савршени друштвени систем, самоодбрану и самопомоћ. Имаћемо на десетине хиљада Дивовада против два-три Голијата.
Постоји више елемената јединства и слоге. У најважнијем, на духовном пољу Срби су снажно уједињени Православљем. У осталим областима, економској, политицкој, организационој, ми смо разједињени. Економско уједињење је веома важно. Свако пословање мораш остваривати најпре са својима; приватно предузетништво као једини природан економски систем треба да развијаш на бази орташтва и поверења. Задатак ти је да развијаш своју привреду на здравој основи, да запошљаваш младе и тако их задржаваш код куће. Позивам Србина у исељеништву да се врати кући са својом децом и новцем, да отвори приватно предузеће у својој области рада и кроз своју корист да користи својој отаџбини, а деца да му остану Срби, што у исељеништву сигурно неће. Уколико не можеш да се вратиш, треба да тамо радиш на привредном повезивању са својима, на међусобном давању посла младима, како би се наши одржавали на окупу, међусобно упознавали, женили....
Чак и ако вас је мало у братству, запамтите, један мора бити вођа. Сети се народне: Ако су двојица морнара на броду, један мора да је капетан, иначе потону брод. Договарајте се, али вођа, први међу вама има пресудну реч, братство не сме да се изроди у дебатни клуб. Други по реду нека буде заменик, први официр, благајник, а трећи задужен за везе са другим братствима и за ширење идеје. Овај облик слоге мора да буде запечаћен заклетвом.!!!!
Према својима буди безусловно веран и отворен, као што су били некада твоји/наши дедови.
Коначно, организованом насиљу злих могу се успешно супротставити само мале групе људи фанатично оданих добру, такође чврсто организованих и решених да се боре ОБИЛИЋЕВСКИ!!!! размишљање једног Србина
НЕЗАПОСЛЕНИМА И ЊИХОВИМ ПОРОДИЦАМА....одвојите мало времена, неће да шкоди, а може да вам користи:)
Поштовани пријатељи,
ово писмо започињем МОЛБОМ - само Вас молим да га прочитате.
Уствари, молим Вас да почнете са читањем овог писма, а ако наиђете на било шта што мислите да није нормално и реално - одустаните.
Ако сте, случајно, већ добили ово писмо, ја Вас молим да ми опростите на грешци.
Разлог мог обраћања Вама је више него позитиван и хуман - настојим да допринесем бољем животу становника Србије.
Да нисам неки сањар доказујем дипломом ПМФ-а, Одсека за туризмолошке науке, радним искуством у струци у JAT АIR LIFT-у и више од осамнаест година борбе за једну те исту идеју.
Да мислим озбиљно да ову тему успешно приведем крају доказује око 3.500 е-маил адреса и неколико стотина фаxова на које шаљем ово писмо, као и чињеница да сам купио CD са контактима Срба у дијаспори.
Ово писмо упућујем свима који могу да помогну.
Ово писмо је покушај да објасним Србима да можемо много боље живети ако се посветимо СЕОСКОМ ТУРИЗМУ. Суштина мог настојања је да докажем:
1. Да би страни туристи у великом броју веома радо долазили у наша села ради одмора,
2. Да би од тога сви у Србији имали велике користи
3. Да укажем шта је потребно да се уради.
Нормалним људима, а предпостављам да Ви то јесте, то би требало да је довољно да бар мало времена посвете овоме о чему пишем. Ја ништа више не тражим.
Након читања сваки нормалан човек би требало да реагује или тако што ће ми саопштити у чему то грешим или ће дати све од себе да се ова наша шанса искористи. Овде не може бити ништа између. Ћутање се не може прихватити и ја ћу га третирати као ИЗДАЈУ СРПСТВА. Свако би требало да буде толико способан да на основу аргумената које сам изнео једноставно закључи да ли сам у праву или не. Ако нисам у праву, тада би свако пуним устима могао да ми каже да сам неозбиљан човек, сањар или - обична будала. На томе би свакоме био веома захвалан.
Писма сам упутио на оне који спадају у српску елиту и све за које сматрам да могу помоћи!
У овом делу писма само ћу да напоменем да је највећа препрека да искористимо природне ресурсе које поседујемо, недостатак СВЕСТИ. Сходно томе, свако од Вас може да утиче да се та свест промени, само ако то жели.
Кад нису знали за нафту, Арапи су живели као бедуини.
Кад нису знали за туризам, приморци су се селили у Америку...
За неколико деценија неко ће рећи: "Кад нису знали да се од СЕОСКОГ ТУРИЗМА мозе боље живети, Срби су живели најбедније у Европи"?
Као најважније у тој својој борби сматрам да је потребно доказати да Србија има изванредне услове за организовање правог одмора и да би велики број иностраних туриста веома радо долазио у наше туристичке центре, пре свега у наша села. Очигледно је да ми Срби, али и становници Србије уопште, генерално гледано, нисмо свесни тих могућности. У томе је наша трагедија. Због тога ми живимо овако бедно. Као да се надамо да ће нам неко други помоћи. Не, ми сами себи морамо помоћи. Ви можете помоћи Србији!!!
Наш сељак који се већ бави овим видом туризма је свестан могућности јер се више од двадесет година о томе “шушка” и ту и тамо људи долазе у села ради одмора. Свесни су и политичари, нарочито у министарству туризма који већ деценијама припремају СТРАТЕГИЈУ развоја туризма (убацити цитат са сајта). Свесни су и новинари који веома често извештавају на ову тему (нарочито ако их неко позове на бесплатну гозбу). Требало би да су свесни и наши људи у дијаспори јер је у свету све више туризма који као префикс користе GREEN, RURAL, RANCH, VILLAGE, SUSTAINABLE...
Ипак, ми као нација нисмо свега тога свесни, јер ништа не радимо да искористимо природна богатства које поседујемо.
Да ли Ви, поштовани читаоче ових редова, себе сматрате Србином или становником Србије? Да ли сматрате да Вам је свест петогодишњака?
Да ли имате бар толико слободног времена да процените аргументе којима доказујем да се у Србији може много боље живети ако се сви становници Србије, и сви они којима је Србија на срцу, удруже и заједно почну да стварају услове за бољи живот свих нас?
Да ли Ви желите да се у Србији боље живи? Да ли сте спремни да дате свој допринос том будућем бољем животу у Србији?
Ја знам да је многима најважније здравље, породица, бизнис, каријера, функција, слава, моћ - како коме, али се надам да ћете пронаћи бар толико времена колико је потребно да прочитате неколико писама попут овог. После тога се понашајте онако како Вам савест допушта.
Ово писмо упућујем на е-маил адресе свих најодговорнијих и најутицајнијих људи у Србији и дијаспори али и оних тзв. “малих” који могу много да помогну (преко 2400). Циљ писма је да се нешто конкретно покрене и да се што је могуће брже изађе из кризе у којој се наше друштво налази толико дуго времена.
Писмо је својевремено упућено премијеру Коштуници и неколицини министара који својим деловањем могу одлучујуће да помогну, председнику Тадићу, амбасадорима СЦГ у свету, великим и малим медијима у Србији и дијаспори, синдикатима, СПЦ у земљи и дијаспори, принчевима и принцезама, председницима општина, локалним Туристичким организацијама, привредним субјектима, власницима приватних компанија, естрадним звездама, познатим спортистима...
Човек је природно биће, део природе и њему је место у природи. Међутим, стицајем разних околности, човек се “одметнуо” у такве просторе које називамо градовима у којима се живи на доста неприродан начин. Ја то могу да тврдим, јер сам и сам становник града, од рођења. Да бих доказао те своје тврдње само ћу да Вас упитам да ли је нормално да човек живи у шуми вискоких зграда, са много бетона, асфалта, аутомобила...?
Око половине становника Србије данас живи у селима, а они који живе у градовима у највећој мери су дошли са села. Другим речима и њима би требало да буде јасно да је у селима живот много ближи природи него што је то у градовима. Међутим, живот у селима је тежак и због тога сви беже у градове. Томе је допринео и Јосип Броз, јер је желео да ствара пролетере.
Али, тај живот у селима је природан и због тога неопходан, бар привремено - за људе који живе у великим градовима.
Да ли сам у праву или не лако ћете да се уверите ако сами упоредите да ли је за човекова чула пријатније да гледа високе зграде или дрвеће, да шета асфалтом или травом, да удише смог или чист ваздух, да пије coca-colu или виски или чисту воду и домаћу ракију, да гледа мноштво аутомобила или домаће животиње, да једе хамбургер и pizzu или једнодневно јаје, кајмак и пршут...
Сада би требало да свима буде јасно да људи одлазе на годишњи одмор због неповољних животних услова у градовима и због тешког рада у индустрији, а не због тога што се физички уморе. Било би нелогично да се физички уморан човек одлучује на додатан напор да прелажењем неколико стотина километара да би се одморио када то може да уради у у својој кући много јефтиније. Човеку је потребна чиста и незагађена природа да би одморио сва своја чула и због тога је човек постао туриста.
Човек је постао туриста на одређеном степену развоја индустрије, захваљујући развоју саобраћаја као и све већем слободном времену и платама. Морске обале су у почетку биле заиста погодне за одмор али се то данас баш не може рећи са сигурношћу. Ограниченост морске обале топлих мора, велика изграђеност и мноштво туриста стварају управо оне животне услове због којих човек привремено одлази из градова и постаје туриста.
Надам се да сам био веома јасан објашњавајући да људи морају да путују ради одмарања и да ће туризма бити док буде људи. Уверен сам да Вам је јасно да је прави одмор могућ једино у чистој и незагађеној природи. Јасно је и да су обале топлих мора већ толико урбанизоване и препуне туриста да је тамо скоро немогуће да се човек одмори у правом смислу те речи.
Додајмо овоме да је већ сада туризам најразвијенија индустрија у свету и да број туриста расте из године у годину. Генерални секретар WТО (Светска Туристицка Организација) г. Francesko Frangialli је прогнозирао да ће у свету 2020. године бити 1.6 милијарди иностраних туриста годишње. То је више него 100% више него што је било 2003. године. Да ли је реално очекивати да ће нпр. у препуној Будви у току главне туристичке сезоне моћи да се смести још толико људи када се зна да је већ ових година тамо прави људски мравињак. А како је тек у већим туристичким центрима на Медитерану? А шта се може очекивати за неколико година?
Намеће се питање где ће да се шири туристички покрет у Европи? Ако се погледа мапа Европе лако је уочити да је немогуће очекивати ширења туризма на северу, средини, истоку и западу континента. Укратко, земље Балканског полуострва имају најбоље природне и климатске вредности у својим континенталним деловима, а Србија је од свих најлепша и има највеће перспективе. Ширење је могуће у Африци али пре свега у зимским месецима.
У свету је већ присутна ова проблематика и реакција на то је позната већ неколико година. Данас постоје термини RURAL, VILLAGE, SUSTAINABLE, RANCH, GREEN, AGRI... испред речи TOURISM и то јасно указује да туристи све више желе да промене свој начин одмарања.
Иако је сам одмор много пријатнији у условима какви владају у селима него што је то случај на мору, ипак је требало да дође до засићености туриста купалишним туризмом да би почело да се размишља о промени начина одмарања.
Сада ћу да наведем разлоге на основу којих тврдим да је СЕОСКИ ТУРИЗАМ наша огромна шанса за бољи живот:
- за прави одмор неопходни су чиста природа, повољна клима и разонода и активност туриста,
- број туриста у свету је све већи а Генерални секретар WТО Francesko Frangialli предвиђа да ће 2020. у свету бити 1.6 милијарди иностраних туриста,
- обале топлих мора су већ препуне туриста, аутомобила, хотела...,
- 2002. године у Београду је одржан семинар о СЕОСКОМ ТУРИЗМУ у организацији ТОS-а и WТО (Светска Туристицка Организација) и потврђено је да имамо изванредне услове за организацију одмора у селима,
- у свету је присутна тенденција ширења туризма од обала ка континенту и овај вид туризма већ постоји у многим земљама,
- многима лекари забрањују боравак на мору због високих температура,
- многи би желели да промене начин одмарања,
- све је више странака ЗЕЛЕНИХ, заштитника природе, еко-туризма...,
- наш географски положај је идеалан, јер се налази у близини емитивних туристичких земаља,
- наша клима је веома повољна, јер је топлија од оне на северу и западу Европе а пријатнија од оне на југу,
- наши медији, веома често објаве нешто у прилог СЕОСКОГ ТУРИЗМА,
- пет министара туризма, рачунајући и Б. Димитријевића, писмено су ми потврдили да је СЕОСКИ ТУРИЗАМ наша велика шанса,
- наши сељаци, ти дивни и паметни људи, понос Србије, спремни су да примају туристе,
- наша историја, култура и фолклор су веома важан фактор у формирању туристичке понуде
- странци су ми својим писмима потврдили да би се они радо одмарали у нашим селима.
Да ли неко може да демантује ове моје тврдње?
Да ли сам ја овде нешто измислио?
Да ли ово није довољно?
Упитајте се, поштовани пријатељи и земљаци!
За оне који делују деструктивно и који би покушали да демантују моје тврдње говорећи да је све горе наведено тачно “али, шта би туристи радили у селима?”, навешћу следеће активности:
- шетње кроз предивне пејзаже и по чистом ваздуху, преко планина, ливада, шума, воћњака, потока...
- јахање коња, вожња бицикла, планинарење или пешачење у истим условима, пецање, лов, голф...
- велики број веома атрактивних сеоских послова - кошење, плашћење сена, млевење жита, брање воћа, печење ракије, рад у башти, рад с домаћим животињама, припремање зимнице, плетење, штрикање...
- мали фудбал, кошарка, одбојка, рукомет, пливање, голф ... у објектима који се могу изградити као било где друго али у много лепшем амбијенту и пријатнијој клими,
- обилазак старих цркава, манастира, археолошких ископина, посета старим занатлијама, мобама, вашарима, поселима, свадбама...
- камповање, фолклорне приредбе, кафићи, ресторани, диско-клубови...
Ово су само неке од могућих активности, а коначан списак је тешко направити, јер је увек могуће нешто ново додати, комбиновати с неким другим програмом (бање, посета градовима, крстарење Дунавом, посета салашима...) или модификовати.
Овде је неопходно нагласити да се у предивне пејзаже и пријатну климу изванредно уклапа велика душа наших сељака што је често пута највећи адут у туристичкој понуди. Да бих то потврдио само ћу навести изјаве туриста из Француске који су недавно боравили у селу Трипкова (на путу Златибор-Кремна) да су одушевљени нашим фолклором, храном, ваздухом и - дивним људима.
-------
Па, људи моји, да ли смо ми као нација свесни колико богатство поседујемо? Наш сељак, онај који се већ бави овим туризмом, јесте свестан.
Новинари који пишу о овом виду туризма јесу свесни.
Министри туризма су, бар у одговорима које су мени написали, показали да су свесни.
А ми ипак таворимо! У чему је проблем?
Верујем да ће се свако од Вас који читате ову серију писама много изненадити и изнервирати када у следећем писму буде видео колику користи можемо имати ако се одлучимо да странцима понудимо одмор у селима Србије.
Када би неки геолог објавио и доказао да је пронашао вредно нафтно налазиште, тада би се то одмах далеко чуло и надлежни у држави одмах би предузели читав низ потребних мера како би се то налазиште експлоатисало. Народ би био весео, јер би се отворило много нових радних места, живело би се боље...
Туризам је у свету најразвијенија грана привреде, јер запошљава преко две стотине милиона људи и због тога што се у туризму остварује 10% бруто националног дохотка.
Још мало теорије о туризму - туризам има тзв. мултипликативне ефекте, јер делује скоро на сваку привредну и непривредну грану. Туризам представља невидљиви извоз и цене које се у туризму реализују много су повољније него када је у питању класични извоз (наравно, ово важи за међународни туризам).
Али, будимо конкретни:
- ако једно домаћинство (четири собе, 8 лежаја) прима странце 200 дана годишње по цени од само 20 Евра за пансион, добиће 32.000 Евра. У Србији око 50% становништва живи у селима!!!
Помножите!
- дода ли се овоме приход од саобраћаја, ванпансионске потрошње, екскурзија...онда је приход још већи, и мерио би се милијардама евра годишње,
- запослио би се велики број радника у грађевинарству, индустрији грађевинског материјала, дрвно-прерађивачкој и прехрамбеној индустрији, саобраћају, угоститељству... и отворила би се нова радна места,
- вишак радника из градова вратио би се у села,
- зауставило би се "бежање" младих из села у градове,
- спречила би се "Бела куга" и смањио број неожењених и неудатих,
- нација би била поштеђена психичког пропадања,
- побољшао би се међународни углед Србије,
- наш сељак не би морао да иде на пијацу и читав дан чека купце и прода јаје, нпр. за 5 динара - он би то јаје продао туристи у тањиру за 2 Евра.
Зар све ово што сам изнео није реално?
Зар ово није веће богатство од прљаве нафте?
Да ли је могуће да ми као нација нисмо свесни ових чињеница и ових могућности?
Да ли за нас има спаса?
Шта је потребно урадити да се ове наше природне лепоте и вредности искористе?
Поновићу, ово писамо шаљем на око 2.400 е-маил адреса, од највиших државних институција надлежних за организацију и квалитет живота свих становника Србије и политичких странака па до медија, локалних органа власти, привредних субјеката и појединаца...
Намера ми је да помогнем да се код нас промени начин размишљања и деловања у циљу стварања услова за достојанствен зивот.
Идеју која ми се налази у глави више од осамнаест година, да се од СЕОСКОГ ТУРИЗМА у Србији може одлично живети, покушао сам да објасним као дипломирани туризмолог, а не као лаик.
Објаснио сам да су наша села прелепа и као створена за прави одмор, да баш такве услове за одмор прижељкује велики број људи у развијеним земљама и навео сам слична мишљења наших министара и медија - и нико ме није демантовао. То би требало да значи да су моје тврдње апсолутно тачне.
Навео сам и колике користи бисмо имали ако бисмо се, као нација, посветили овом питању. Ни ту ме нико није демантовао.
До сада нико није демантовао моје тврдње. Напротив, они који су ми одговорили урадили су то веома потврдно.
Извините, али о чему се овде ради? Ко је овде луд?
Да нисам у праву сасвим сигурно је да би ми неко одржао лекцију о томе…. значи, у праву сам. Али како је могуће да сам ја у праву, а да нико у држави о овоме не води рачуна? Нико ништа не прдузима!
Колико ја знам, а ову област пратим годинама, сви министри туризма су се правдали да нам недостају средства и да они припремају СТРАТЕГИЈУ развоја туризма. Тако је наставио и садашњи министер. Сви они говоре да је потребно донети стратегију развоја туризма и у оквиру ње стратегију развоја сеоског туризма али то никако не успевају већ толико година.
Посматрано као нација, ми се понашамо веома збуњено - као прасе на раскрсници. Ми не знамо ста је то чиме бисмо требало да се бавимо, ми немамо СТРАТЕГИЈУ ПРИВРЕДНОГ РАЗВОЈА, ми се понашамо као да смо у магли.
СЕОСКИ ТУРИЗАМ заслужује да се о његовим могућностима донесе коначно мишљење у држави и да о томе буду обавештени сви наши становници. Ја одговорно тврдим да је то наша највећа шанса за бољи живот али дозвољавам да неко има и мало другачије мишљење и да докаже да имамо и неке боље могућности (можда да конкуришемо земљама Запада у производњи аутомобила, компјутера, авиона? -
Али, оно што је несумљиво то је да је овај вид одмора наша велика шанса (уз пољопривреду).
Уосталом, да није тако онда би сви министри туризма који су написали да се слажу с мојим тврдњама, као и новинари који скоро свакодневно извештавају о условима одмора у нашим селима, били лажови и требало би их казнити. Њих треба на неки начин казнити у сваком случају јер не обављају своју јавну дужност онако како би требало. Како је могуће да министар туризма не пориче овакве и сличне тврдњ,е а да притом ништа не предузима да овакве изванредне природне услове искористи за добробит свих? Како је могуће да га (да их, јер их је било шесторо) за то нико не прозива? Како је могуће да новинари, “сервис народа” пишу о овим могућностима али никако да темељно анализирају читав проблем, предложе његово решење и именују кривце? Овако нешто могуће је једино у Србији.
Постовани пријатељи, сваки нормалан човек када прочита једно овакво писмо требало би да реагује на три могућа нацина:
- да аргументима демантује моје тврдње, ако може,
- да каже да га проблематика не интересује и да му више не шаљем оваква писма,
- да да свој допринос како би се проблем решио.
Забијање главе у песак, или понашање у стилу она три симпатична мајмунчића који симболично показују да ништа нису чули, ништа видели и да ништа неће рећи, не би одговарало нивоу људи којима се обраћам за помоћ.
Ја не желим да се помирим са оваквом ситуацијом, не желим да будем ној, не желим да и даље живим бедно, не желим да такав живот наставе и моја деца и због тога покушавам да ово стање променим...
С поштовањем,
дипломирани туризмолог
Бранислав Бајагић
ово писмо започињем МОЛБОМ - само Вас молим да га прочитате.
Уствари, молим Вас да почнете са читањем овог писма, а ако наиђете на било шта што мислите да није нормално и реално - одустаните.
Ако сте, случајно, већ добили ово писмо, ја Вас молим да ми опростите на грешци.
Разлог мог обраћања Вама је више него позитиван и хуман - настојим да допринесем бољем животу становника Србије.
Да нисам неки сањар доказујем дипломом ПМФ-а, Одсека за туризмолошке науке, радним искуством у струци у JAT АIR LIFT-у и више од осамнаест година борбе за једну те исту идеју.
Да мислим озбиљно да ову тему успешно приведем крају доказује око 3.500 е-маил адреса и неколико стотина фаxова на које шаљем ово писмо, као и чињеница да сам купио CD са контактима Срба у дијаспори.
Ово писмо упућујем свима који могу да помогну.
Ово писмо је покушај да објасним Србима да можемо много боље живети ако се посветимо СЕОСКОМ ТУРИЗМУ. Суштина мог настојања је да докажем:
1. Да би страни туристи у великом броју веома радо долазили у наша села ради одмора,
2. Да би од тога сви у Србији имали велике користи
3. Да укажем шта је потребно да се уради.
Нормалним људима, а предпостављам да Ви то јесте, то би требало да је довољно да бар мало времена посвете овоме о чему пишем. Ја ништа више не тражим.
Након читања сваки нормалан човек би требало да реагује или тако што ће ми саопштити у чему то грешим или ће дати све од себе да се ова наша шанса искористи. Овде не може бити ништа између. Ћутање се не може прихватити и ја ћу га третирати као ИЗДАЈУ СРПСТВА. Свако би требало да буде толико способан да на основу аргумената које сам изнео једноставно закључи да ли сам у праву или не. Ако нисам у праву, тада би свако пуним устима могао да ми каже да сам неозбиљан човек, сањар или - обична будала. На томе би свакоме био веома захвалан.
Писма сам упутио на оне који спадају у српску елиту и све за које сматрам да могу помоћи!
У овом делу писма само ћу да напоменем да је највећа препрека да искористимо природне ресурсе које поседујемо, недостатак СВЕСТИ. Сходно томе, свако од Вас може да утиче да се та свест промени, само ако то жели.
Кад нису знали за нафту, Арапи су живели као бедуини.
Кад нису знали за туризам, приморци су се селили у Америку...
За неколико деценија неко ће рећи: "Кад нису знали да се од СЕОСКОГ ТУРИЗМА мозе боље живети, Срби су живели најбедније у Европи"?
Као најважније у тој својој борби сматрам да је потребно доказати да Србија има изванредне услове за организовање правог одмора и да би велики број иностраних туриста веома радо долазио у наше туристичке центре, пре свега у наша села. Очигледно је да ми Срби, али и становници Србије уопште, генерално гледано, нисмо свесни тих могућности. У томе је наша трагедија. Због тога ми живимо овако бедно. Као да се надамо да ће нам неко други помоћи. Не, ми сами себи морамо помоћи. Ви можете помоћи Србији!!!
Наш сељак који се већ бави овим видом туризма је свестан могућности јер се више од двадесет година о томе “шушка” и ту и тамо људи долазе у села ради одмора. Свесни су и политичари, нарочито у министарству туризма који већ деценијама припремају СТРАТЕГИЈУ развоја туризма (убацити цитат са сајта). Свесни су и новинари који веома често извештавају на ову тему (нарочито ако их неко позове на бесплатну гозбу). Требало би да су свесни и наши људи у дијаспори јер је у свету све више туризма који као префикс користе GREEN, RURAL, RANCH, VILLAGE, SUSTAINABLE...
Ипак, ми као нација нисмо свега тога свесни, јер ништа не радимо да искористимо природна богатства које поседујемо.
Да ли Ви, поштовани читаоче ових редова, себе сматрате Србином или становником Србије? Да ли сматрате да Вам је свест петогодишњака?
Да ли имате бар толико слободног времена да процените аргументе којима доказујем да се у Србији може много боље живети ако се сви становници Србије, и сви они којима је Србија на срцу, удруже и заједно почну да стварају услове за бољи живот свих нас?
Да ли Ви желите да се у Србији боље живи? Да ли сте спремни да дате свој допринос том будућем бољем животу у Србији?
Ја знам да је многима најважније здравље, породица, бизнис, каријера, функција, слава, моћ - како коме, али се надам да ћете пронаћи бар толико времена колико је потребно да прочитате неколико писама попут овог. После тога се понашајте онако како Вам савест допушта.
Ово писмо упућујем на е-маил адресе свих најодговорнијих и најутицајнијих људи у Србији и дијаспори али и оних тзв. “малих” који могу много да помогну (преко 2400). Циљ писма је да се нешто конкретно покрене и да се што је могуће брже изађе из кризе у којој се наше друштво налази толико дуго времена.
Писмо је својевремено упућено премијеру Коштуници и неколицини министара који својим деловањем могу одлучујуће да помогну, председнику Тадићу, амбасадорима СЦГ у свету, великим и малим медијима у Србији и дијаспори, синдикатима, СПЦ у земљи и дијаспори, принчевима и принцезама, председницима општина, локалним Туристичким организацијама, привредним субјектима, власницима приватних компанија, естрадним звездама, познатим спортистима...
Човек је природно биће, део природе и њему је место у природи. Међутим, стицајем разних околности, човек се “одметнуо” у такве просторе које називамо градовима у којима се живи на доста неприродан начин. Ја то могу да тврдим, јер сам и сам становник града, од рођења. Да бих доказао те своје тврдње само ћу да Вас упитам да ли је нормално да човек живи у шуми вискоких зграда, са много бетона, асфалта, аутомобила...?
Око половине становника Србије данас живи у селима, а они који живе у градовима у највећој мери су дошли са села. Другим речима и њима би требало да буде јасно да је у селима живот много ближи природи него што је то у градовима. Међутим, живот у селима је тежак и због тога сви беже у градове. Томе је допринео и Јосип Броз, јер је желео да ствара пролетере.
Али, тај живот у селима је природан и због тога неопходан, бар привремено - за људе који живе у великим градовима.
Да ли сам у праву или не лако ћете да се уверите ако сами упоредите да ли је за човекова чула пријатније да гледа високе зграде или дрвеће, да шета асфалтом или травом, да удише смог или чист ваздух, да пије coca-colu или виски или чисту воду и домаћу ракију, да гледа мноштво аутомобила или домаће животиње, да једе хамбургер и pizzu или једнодневно јаје, кајмак и пршут...
Сада би требало да свима буде јасно да људи одлазе на годишњи одмор због неповољних животних услова у градовима и због тешког рада у индустрији, а не због тога што се физички уморе. Било би нелогично да се физички уморан човек одлучује на додатан напор да прелажењем неколико стотина километара да би се одморио када то може да уради у у својој кући много јефтиније. Човеку је потребна чиста и незагађена природа да би одморио сва своја чула и због тога је човек постао туриста.
Човек је постао туриста на одређеном степену развоја индустрије, захваљујући развоју саобраћаја као и све већем слободном времену и платама. Морске обале су у почетку биле заиста погодне за одмор али се то данас баш не може рећи са сигурношћу. Ограниченост морске обале топлих мора, велика изграђеност и мноштво туриста стварају управо оне животне услове због којих човек привремено одлази из градова и постаје туриста.
Надам се да сам био веома јасан објашњавајући да људи морају да путују ради одмарања и да ће туризма бити док буде људи. Уверен сам да Вам је јасно да је прави одмор могућ једино у чистој и незагађеној природи. Јасно је и да су обале топлих мора већ толико урбанизоване и препуне туриста да је тамо скоро немогуће да се човек одмори у правом смислу те речи.
Додајмо овоме да је већ сада туризам најразвијенија индустрија у свету и да број туриста расте из године у годину. Генерални секретар WТО (Светска Туристицка Организација) г. Francesko Frangialli је прогнозирао да ће у свету 2020. године бити 1.6 милијарди иностраних туриста годишње. То је више него 100% више него што је било 2003. године. Да ли је реално очекивати да ће нпр. у препуној Будви у току главне туристичке сезоне моћи да се смести још толико људи када се зна да је већ ових година тамо прави људски мравињак. А како је тек у већим туристичким центрима на Медитерану? А шта се може очекивати за неколико година?
Намеће се питање где ће да се шири туристички покрет у Европи? Ако се погледа мапа Европе лако је уочити да је немогуће очекивати ширења туризма на северу, средини, истоку и западу континента. Укратко, земље Балканског полуострва имају најбоље природне и климатске вредности у својим континенталним деловима, а Србија је од свих најлепша и има највеће перспективе. Ширење је могуће у Африци али пре свега у зимским месецима.
У свету је већ присутна ова проблематика и реакција на то је позната већ неколико година. Данас постоје термини RURAL, VILLAGE, SUSTAINABLE, RANCH, GREEN, AGRI... испред речи TOURISM и то јасно указује да туристи све више желе да промене свој начин одмарања.
Иако је сам одмор много пријатнији у условима какви владају у селима него што је то случај на мору, ипак је требало да дође до засићености туриста купалишним туризмом да би почело да се размишља о промени начина одмарања.
Сада ћу да наведем разлоге на основу којих тврдим да је СЕОСКИ ТУРИЗАМ наша огромна шанса за бољи живот:
- за прави одмор неопходни су чиста природа, повољна клима и разонода и активност туриста,
- број туриста у свету је све већи а Генерални секретар WТО Francesko Frangialli предвиђа да ће 2020. у свету бити 1.6 милијарди иностраних туриста,
- обале топлих мора су већ препуне туриста, аутомобила, хотела...,
- 2002. године у Београду је одржан семинар о СЕОСКОМ ТУРИЗМУ у организацији ТОS-а и WТО (Светска Туристицка Организација) и потврђено је да имамо изванредне услове за организацију одмора у селима,
- у свету је присутна тенденција ширења туризма од обала ка континенту и овај вид туризма већ постоји у многим земљама,
- многима лекари забрањују боравак на мору због високих температура,
- многи би желели да промене начин одмарања,
- све је више странака ЗЕЛЕНИХ, заштитника природе, еко-туризма...,
- наш географски положај је идеалан, јер се налази у близини емитивних туристичких земаља,
- наша клима је веома повољна, јер је топлија од оне на северу и западу Европе а пријатнија од оне на југу,
- наши медији, веома често објаве нешто у прилог СЕОСКОГ ТУРИЗМА,
- пет министара туризма, рачунајући и Б. Димитријевића, писмено су ми потврдили да је СЕОСКИ ТУРИЗАМ наша велика шанса,
- наши сељаци, ти дивни и паметни људи, понос Србије, спремни су да примају туристе,
- наша историја, култура и фолклор су веома важан фактор у формирању туристичке понуде
- странци су ми својим писмима потврдили да би се они радо одмарали у нашим селима.
Да ли неко може да демантује ове моје тврдње?
Да ли сам ја овде нешто измислио?
Да ли ово није довољно?
Упитајте се, поштовани пријатељи и земљаци!
За оне који делују деструктивно и који би покушали да демантују моје тврдње говорећи да је све горе наведено тачно “али, шта би туристи радили у селима?”, навешћу следеће активности:
- шетње кроз предивне пејзаже и по чистом ваздуху, преко планина, ливада, шума, воћњака, потока...
- јахање коња, вожња бицикла, планинарење или пешачење у истим условима, пецање, лов, голф...
- велики број веома атрактивних сеоских послова - кошење, плашћење сена, млевење жита, брање воћа, печење ракије, рад у башти, рад с домаћим животињама, припремање зимнице, плетење, штрикање...
- мали фудбал, кошарка, одбојка, рукомет, пливање, голф ... у објектима који се могу изградити као било где друго али у много лепшем амбијенту и пријатнијој клими,
- обилазак старих цркава, манастира, археолошких ископина, посета старим занатлијама, мобама, вашарима, поселима, свадбама...
- камповање, фолклорне приредбе, кафићи, ресторани, диско-клубови...
Ово су само неке од могућих активности, а коначан списак је тешко направити, јер је увек могуће нешто ново додати, комбиновати с неким другим програмом (бање, посета градовима, крстарење Дунавом, посета салашима...) или модификовати.
Овде је неопходно нагласити да се у предивне пејзаже и пријатну климу изванредно уклапа велика душа наших сељака што је често пута највећи адут у туристичкој понуди. Да бих то потврдио само ћу навести изјаве туриста из Француске који су недавно боравили у селу Трипкова (на путу Златибор-Кремна) да су одушевљени нашим фолклором, храном, ваздухом и - дивним људима.
-------
Па, људи моји, да ли смо ми као нација свесни колико богатство поседујемо? Наш сељак, онај који се већ бави овим туризмом, јесте свестан.
Новинари који пишу о овом виду туризма јесу свесни.
Министри туризма су, бар у одговорима које су мени написали, показали да су свесни.
А ми ипак таворимо! У чему је проблем?
Верујем да ће се свако од Вас који читате ову серију писама много изненадити и изнервирати када у следећем писму буде видео колику користи можемо имати ако се одлучимо да странцима понудимо одмор у селима Србије.
Када би неки геолог објавио и доказао да је пронашао вредно нафтно налазиште, тада би се то одмах далеко чуло и надлежни у држави одмах би предузели читав низ потребних мера како би се то налазиште експлоатисало. Народ би био весео, јер би се отворило много нових радних места, живело би се боље...
Туризам је у свету најразвијенија грана привреде, јер запошљава преко две стотине милиона људи и због тога што се у туризму остварује 10% бруто националног дохотка.
Још мало теорије о туризму - туризам има тзв. мултипликативне ефекте, јер делује скоро на сваку привредну и непривредну грану. Туризам представља невидљиви извоз и цене које се у туризму реализују много су повољније него када је у питању класични извоз (наравно, ово важи за међународни туризам).
Али, будимо конкретни:
- ако једно домаћинство (четири собе, 8 лежаја) прима странце 200 дана годишње по цени од само 20 Евра за пансион, добиће 32.000 Евра. У Србији око 50% становништва живи у селима!!!
Помножите!
- дода ли се овоме приход од саобраћаја, ванпансионске потрошње, екскурзија...онда је приход још већи, и мерио би се милијардама евра годишње,
- запослио би се велики број радника у грађевинарству, индустрији грађевинског материјала, дрвно-прерађивачкој и прехрамбеној индустрији, саобраћају, угоститељству... и отворила би се нова радна места,
- вишак радника из градова вратио би се у села,
- зауставило би се "бежање" младих из села у градове,
- спречила би се "Бела куга" и смањио број неожењених и неудатих,
- нација би била поштеђена психичког пропадања,
- побољшао би се међународни углед Србије,
- наш сељак не би морао да иде на пијацу и читав дан чека купце и прода јаје, нпр. за 5 динара - он би то јаје продао туристи у тањиру за 2 Евра.
Зар све ово што сам изнео није реално?
Зар ово није веће богатство од прљаве нафте?
Да ли је могуће да ми као нација нисмо свесни ових чињеница и ових могућности?
Да ли за нас има спаса?
Шта је потребно урадити да се ове наше природне лепоте и вредности искористе?
Поновићу, ово писамо шаљем на око 2.400 е-маил адреса, од највиших државних институција надлежних за организацију и квалитет живота свих становника Србије и политичких странака па до медија, локалних органа власти, привредних субјеката и појединаца...
Намера ми је да помогнем да се код нас промени начин размишљања и деловања у циљу стварања услова за достојанствен зивот.
Идеју која ми се налази у глави више од осамнаест година, да се од СЕОСКОГ ТУРИЗМА у Србији може одлично живети, покушао сам да објасним као дипломирани туризмолог, а не као лаик.
Објаснио сам да су наша села прелепа и као створена за прави одмор, да баш такве услове за одмор прижељкује велики број људи у развијеним земљама и навео сам слична мишљења наших министара и медија - и нико ме није демантовао. То би требало да значи да су моје тврдње апсолутно тачне.
Навео сам и колике користи бисмо имали ако бисмо се, као нација, посветили овом питању. Ни ту ме нико није демантовао.
До сада нико није демантовао моје тврдње. Напротив, они који су ми одговорили урадили су то веома потврдно.
Извините, али о чему се овде ради? Ко је овде луд?
Да нисам у праву сасвим сигурно је да би ми неко одржао лекцију о томе…. значи, у праву сам. Али како је могуће да сам ја у праву, а да нико у држави о овоме не води рачуна? Нико ништа не прдузима!
Колико ја знам, а ову област пратим годинама, сви министри туризма су се правдали да нам недостају средства и да они припремају СТРАТЕГИЈУ развоја туризма. Тако је наставио и садашњи министер. Сви они говоре да је потребно донети стратегију развоја туризма и у оквиру ње стратегију развоја сеоског туризма али то никако не успевају већ толико година.
Посматрано као нација, ми се понашамо веома збуњено - као прасе на раскрсници. Ми не знамо ста је то чиме бисмо требало да се бавимо, ми немамо СТРАТЕГИЈУ ПРИВРЕДНОГ РАЗВОЈА, ми се понашамо као да смо у магли.
СЕОСКИ ТУРИЗАМ заслужује да се о његовим могућностима донесе коначно мишљење у држави и да о томе буду обавештени сви наши становници. Ја одговорно тврдим да је то наша највећа шанса за бољи живот али дозвољавам да неко има и мало другачије мишљење и да докаже да имамо и неке боље могућности (можда да конкуришемо земљама Запада у производњи аутомобила, компјутера, авиона? -
Али, оно што је несумљиво то је да је овај вид одмора наша велика шанса (уз пољопривреду).
Уосталом, да није тако онда би сви министри туризма који су написали да се слажу с мојим тврдњама, као и новинари који скоро свакодневно извештавају о условима одмора у нашим селима, били лажови и требало би их казнити. Њих треба на неки начин казнити у сваком случају јер не обављају своју јавну дужност онако како би требало. Како је могуће да министар туризма не пориче овакве и сличне тврдњ,е а да притом ништа не предузима да овакве изванредне природне услове искористи за добробит свих? Како је могуће да га (да их, јер их је било шесторо) за то нико не прозива? Како је могуће да новинари, “сервис народа” пишу о овим могућностима али никако да темељно анализирају читав проблем, предложе његово решење и именују кривце? Овако нешто могуће је једино у Србији.
Постовани пријатељи, сваки нормалан човек када прочита једно овакво писмо требало би да реагује на три могућа нацина:
- да аргументима демантује моје тврдње, ако може,
- да каже да га проблематика не интересује и да му више не шаљем оваква писма,
- да да свој допринос како би се проблем решио.
Забијање главе у песак, или понашање у стилу она три симпатична мајмунчића који симболично показују да ништа нису чули, ништа видели и да ништа неће рећи, не би одговарало нивоу људи којима се обраћам за помоћ.
Ја не желим да се помирим са оваквом ситуацијом, не желим да будем ној, не желим да и даље живим бедно, не желим да такав живот наставе и моја деца и због тога покушавам да ово стање променим...
С поштовањем,
дипломирани туризмолог
Бранислав Бајагић
понедељак, 17. јануар 2011.
ЕПИДЕМИЈА КУГЕ У СРБИЈИ
ево нечега доживљеног....сретнеш негде неког србу поздравим га, почнемо необавезну причу, кад ето ти некаквог хрчка који га познаје....пљунем ја хрчка, кад ће мој србо:" шта ти је бре па ово је мој пријатељ и добар хрват"
сретнем дрогог србу и све по протоколу...ете ти мује, завалим шлајмарицу по мујиној њушци а мој србо дрекну:" који ти је, па овај муја је наш!"
сретнем трећег србу итд кад ето ти шипца, пас му матер и сито, шлајм по сред челенке, мој србо диго дреку, брани шипца који долази код њега на славу итд...неки дан је ухапшено 56 србе у Сведској који су са сипцима диловали дрогу.
одакле толико шпијуна око нас...
знате оно кад седи група срба и прича, за другим столом неки самац ,начуљио уши и слуша, па се смејуљи, па би да се придружи...и придружи се.
паметни срби, из така, испљују овакву сплачину, али они други га кући одведу, испричају све, целу историју о србима за столом..касније те сплачине шугословенске, или неки полутани који никад нису Срби него нешто друго, шире причу са додатим филом...
ништа нам нису боље ни цркве, обрати пажњу следећи пут на оне који се мувају а на литургију. не присуствују...
куд нас поган, других сада већ нација, покривају, туд и ове наше сплачине, не ору и не копају, него цинкаре.
на интернету редовно се испричају срби са хрватима, ма само што се још не изљубе, хрват их кара ситно калуђерски а ови ко кучићи, туц, муц, ав, кив, кив...пази и то се ради о „србендама” који у интернет кафану улазе са оним громогласним-помози Бог! Бог их сатро.
такви шљамови из наших редова су гори и опаснији, него ова погана стока данашњих странаца из нашег сокака...
Нација може да преживи будале, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако.
Непријатељ пред вратима мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворено. Док се издајник креће слободно међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник; он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања слично је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације; он ради скривено и незнано у ноћној тмини, подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице...и тако од Тулија до нас... нема већег зла, од зла домаћега!
сретнем дрогог србу и све по протоколу...ете ти мује, завалим шлајмарицу по мујиној њушци а мој србо дрекну:" који ти је, па овај муја је наш!"
сретнем трећег србу итд кад ето ти шипца, пас му матер и сито, шлајм по сред челенке, мој србо диго дреку, брани шипца који долази код њега на славу итд...неки дан је ухапшено 56 србе у Сведској који су са сипцима диловали дрогу.
одакле толико шпијуна око нас...
знате оно кад седи група срба и прича, за другим столом неки самац ,начуљио уши и слуша, па се смејуљи, па би да се придружи...и придружи се.
паметни срби, из така, испљују овакву сплачину, али они други га кући одведу, испричају све, целу историју о србима за столом..касније те сплачине шугословенске, или неки полутани који никад нису Срби него нешто друго, шире причу са додатим филом...
ништа нам нису боље ни цркве, обрати пажњу следећи пут на оне који се мувају а на литургију. не присуствују...
куд нас поган, других сада већ нација, покривају, туд и ове наше сплачине, не ору и не копају, него цинкаре.
на интернету редовно се испричају срби са хрватима, ма само што се још не изљубе, хрват их кара ситно калуђерски а ови ко кучићи, туц, муц, ав, кив, кив...пази и то се ради о „србендама” који у интернет кафану улазе са оним громогласним-помози Бог! Бог их сатро.
такви шљамови из наших редова су гори и опаснији, него ова погана стока данашњих странаца из нашег сокака...
Нација може да преживи будале, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако.
Непријатељ пред вратима мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворено. Док се издајник креће слободно међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник; он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања слично је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације; он ради скривено и незнано у ноћној тмини, подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице...и тако од Тулија до нас... нема већег зла, од зла домаћега!
среда, 12. јануар 2011.
ОРАО И СВИЊА
Једном свиња из пуна корита
пред вратима имуцнога дома,
ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
"Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
види ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито."
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
"Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал' не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па це одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне."
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.
Петар Петровиц Његош, Књига И, 208
пред вратима имуцнога дома,
ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
"Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
види ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито."
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
"Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал' не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па це одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне."
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.
Петар Петровиц Његош, Књига И, 208
СНУЈЕМ СНОВЕ-СРБИНОВЕ
Све се може уништити, и сажећи,
У прах дати,
Градови се разорити...и вријеме
може стати,
Срце можеш ишчупати, ал'душмане
мораш знати:
ЈА САМ КАО КОРЈЕН ВРБИН, Н Е У Н И Ш Т И В...
ЈЕР САМ СРБИН!
ОКО МЕНЕ ИЗ КАМЕНА, СА ЗГАРИШТА,
ИЗ ПЛАМЕНА,
ИЖЂИКАЛА ВРБОВИНА, СВЕТО ДРВО,
С Р Б О В И Н А!
У прах дати,
Градови се разорити...и вријеме
може стати,
Срце можеш ишчупати, ал'душмане
мораш знати:
ЈА САМ КАО КОРЈЕН ВРБИН, Н Е У Н И Ш Т И В...
ЈЕР САМ СРБИН!
ОКО МЕНЕ ИЗ КАМЕНА, СА ЗГАРИШТА,
ИЗ ПЛАМЕНА,
ИЖЂИКАЛА ВРБОВИНА, СВЕТО ДРВО,
С Р Б О В И Н А!
понедељак, 10. јануар 2011.
НАШИ ДАНИ
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.
Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.
Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.
Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.
Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.
Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова
Остала нам још прашина на хартији,
К’о једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.
Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.
Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.
В. Петковић – ДИС(1910.)
ЧУЈТЕ СРБИ
Из пера швајцарског хемичара и криминолога Рудолфа Арчибалда Рајса, изашла је 1928. године кратка књига под насловом “Чујте Срби!” Реч је о делу које подсећа на жанр књига-савета, какве су биле честе још од времена позне антике и раног хришћанства, а постале су део темеља просветитељске идеологије. Рајс, који је по рођењу био Немац, живео је у Швајцарској, по образовању је био хемичар, а по професији криминолог. За време Првог светског рата нашао се у Србији, где је после првих месеци рата спроводио једно истраживање (анкету) о аустро-угарским злочинима над цивилним становништвом
Смрт Арчибалда Рајса, иако је био срчани болесник, била је неочекивана. После вербалних сукоба са једним министром - профитером (Капетановић) Рајс је пао - убијен речима које није могао да преболи. Последња Рајсова жеља била је да му се срце положи крај капеле на Кајмакчалану. У његовим папирима пронађен је рукопис на француском, са насловом "Чујте Срби!" Подсећајући на своју љубав према српском народу ("јамчио сам за вас пред светом, кад вам је било најтеже") своју тестаментарну поруку - чије многе речи и дан-данас остају актуелне - Рајс завршава питањем: Како је нација као што је српска,допустила да је подјарми "шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија презира достојних забушаната, профитера и зеленаша?" Верујући у будућност српског народа, позивајући га "да се пробуди", Рајс опомиње: "У вашим рукама је ваша судбина: блистава будућност или ропство!"
Чујте Срби! Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације.
Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао "чувајте се" и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину.
Међутим, нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наци ћете га у мојим списима и чинићете с њим шта год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га, пак, презрети, па ће онда она истинска србска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова з ослобођење, нестати са ваших простора. То ће бити последња услуга коју могу да вам учиним.
У набрајању ваших врлина нећу морати да вам говорим о ономе што ви називате "интелигенцијом". Њоме ћу се позабавити тек у деловима посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не "интелигенција".
Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство. Да би избегли то робовање, многи од вас су напуштали земљу и тражили уточи-ште код моћних суседа, Аустро-Угара, али су само мењали господара. Под Турцима сте много пропатили. Били сте раја. Цркве и манастире сте склањали под земљу или у дивље планинске кланце, далеко од путева својих господара. Отимали су вам децу и од њих стварали јаничаре. Од своје сиротиње сте плаћали и добар "десетак" угњетачима. Ваши родољуби нису могли да трпе тај неподношљиви јарам па су потражили склониште у шумама, у које Турчин није смео да крочи. Били су то ваши хајдуци, духовни оци оних који су остварили повлачење преко Албаније, Цер и Јадар, Кајмакчалан и Добро поље. Терали су вас са плодних равница, њих је запоседао Турчин, а вама остављао само каменито планинско земљиште.
Ипак, упркос свим тим невољама, веома је мало ваших вољених покушало да избегне тај грозни положај прихватањем муслиманске вере. Велика већина ваших предака је, и поред дуготрајних патњи, остала одана старој вери и није хтела да повије врат пред окрутним туђином. Гуслари су опевали вашу минулу величину и тако били ваша савест.
Ти дуги векови под јармом су у вашем народу трајан печат. Тиме је он стекао дивне врлине, али и велике мане, а сачувао је и те врлине и те мане.
Погледајмо најпре те врлине, имајући на уму да вам сад говорим о народу уопште, а не о неким слојевима вашег становништва.
ХРАБРОСТ
Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама великог ослободилачког рата. Видео сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама.
Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, нарочито у почетку рата, услед недостатка наркотика нису ни успављивали.
РОДОЉУБЉЕ
Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас.. А имате и онај величанствени дар да вас сећањена те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато сто лик тихлегендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа. Урођени здрави разум вам је у тим јунацима, који су у стварности били сасвим другачији, пронашао прави и можда једини начин да одржитенетакнутим свој национални идеал. Краљевић Марко вам је послужио као огледало
Да бисте очували патриотизам, култу својих нацио-инлних јунака додали сте још једно, скоро исто толико де-лотворно средство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Истина, ви осећате, попут сваког човека који заиста размишља, да постоји нешто неодредљиво, нешто сувише узвишено да би се појмило, над нама, нешто што наткриљује свет и управља њиме. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш "бог" носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа*
Религија је, свакако, моћно средство поретка, а здрав разум вам је показао пут да је понародите и да је такву прихвате ваши људи. Та религија вас, упркос вама, одржава. Мушкарци вам поготово нису често у цркви. Колико сам само пута, у време обреда, ушао у ваше храмове и тамо затекао тек неколико ретких верника, и то скоро искључиво жена. Али се чак и онај Србин који се хвалише да га је "баш брига и за попа и за његова посла" прекрсти кад сазна нешто што га жестоко погоди, или оде да пободе упаљену све-ћу испред иконостаса кад изгуби драго биће. Брижљиво чувајте ту народну религију јер ће ваш народ, оног дана кад је напустите, бити изгубљен.
ГОСТОЉУБЉЕ
Ваш народ је гостољубив. У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.
Народ вам је демократичан, и то заиста демократичаи, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства.
МИЛОСРЂЕ
Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.
ПОНОС И БИСТРИНА
Народ вам је поносан, али не и охол. Тај понос није мана, већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај понос је, напросто, поштовање сопствене личности. Лоши људи га немају. Они су само охоли.
Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, Поготово мане оних које ви називате својом "интелигенцијом", спречавају вас да то постигнете.
МАНЕ
НЕРАД
Погледајмо сада мане вашег народа.
Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! И ваш сељак губи, због недовољног залагања у раду, добар део онога што би могао добити од своје много плодне земље. Он не примењује савремене и рационалне поступке у пољопривреди пошто би га они, бар док се не би на њих привикао, терали да више ради. "Традиција" му је изговор што их не примењује.
Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у парлогу савршено обрадиве, понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима, и то не увек, пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно, исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале жита, које бисте скупо продавали земљама према којима природа није тако дарежљива. Ево једног примера: Макиш, на самом улазу у Београд. Кад би се на њему извршила иригација и када би се заштитио браном од поплава, он би вам био не само пространи врт довољан да снабдева свим поврћем тржиште главног града, већ и житница непроцењиве вредности. Данас он пружа оскудну храну само изгладнелим свињама и мршавим кравама, често је неизвесно ловиште београдским ловцима и зборно место свим Циганима из Јаркова ради риболова на кош, по муљу.
Знам да ћете покушати да нађете оправдање и да ћете рећи да брана и одводњавање скупо коштају. Истина је дa у овај подухват треба уложити неки капитал. Међутим, зар не мислите да ћете новац који у то уложите брзо повратити и да ћете га удесетостручити? Земља би вам засигурно одатле извлачила већу корист него данас. И немојте ми говорити како немате новца потребног за извођење таквих радова од државног интереса. Трошите га на милионе за политичке "агитације" које не доносе добро, већ зло овој земљи.
БЕКСТВО СА СЕЛА У ГРАД
На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак и у израженијој мери. Пре свега, зашто вам сс ссла све више празне, а сеоска омладина, која сигурно нс би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не,зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, она долази у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду "чиновници" јер мисле, и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку, а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.
РАЗЛОЗИ ЗА НЕРАД
Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне способности објашњава на два начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот. Нисте хтели да радите више зато што би то користило само вашем тиранину. И тако, кроз дуге векове, навикли сте се да мало радите и још нисте успели да раскинете с том навиком, која у данашњим околностима, када сте постали велики народ који мора да има своју улогу у свету, није више допустива.
Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не вели-ким и поштеним радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају "интелигенцијом земље". Тако сте обистинили Бизмаркове речи који је, када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године, рекао: "Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа".
КЛАЊАЊЕ БОГАТСТВУ
Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкатс. А према мени, некада богатом, који сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племсните особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших "интелектуалних градова". Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина не-стала по туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници. Зато сам убеђен да се ваше добре особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.
НЕЗАХВАЛНОСТ
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменици које су оставили ваши преци. Данас се она склонила међу сиротању. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљив начин, своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град-мученик, ни дан-данас нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших мини-стара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање "пензија" које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника.
Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако их Србија, која их је имала много у току велике олује, данас више нема или готово нема.
Безмало, рекло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо намештење и да би се обогатили. Но, зашто се други поводе за њима или им у најмању руку, дозвољавају да увредљивом незахвалношћу плаћају учињене услуге?
Да би се оправдали, када бих им понекад то замерио, рекли би ми говорећи о мени: "Па Вас сматрамо својим и тако с Вама поступамо."
Пре свега, био вам онај који вам је учинио добро сународник или странац, дугујете му исту захвалност. Није ни часно ни племенито обасипати почастима странца, а лоше поступати са сународником. Међутим, ваши званичници, или они који би то хтели да буду, не одају почаст ни странцу. Они се или праве да не знају какве им је он услуге не-кад учинио или га вређају понижавајућим поступањем. Не односе се према њему чак ни као према свом држављанину, како су ми одговорили, јер му, кад год нешто затражи од њих, кажу да он као странац нема шта да тражи.
ПРИЈАТЕЉИ И НЕПРИЈАТЕЉИ
Али, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили, колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате. Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдан непријатељ и која ће то поново бити једног дана, слави "цвет" ваше престонице који се дичи да је савремен. И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи. Моји сународници, Швајцарци, који су према вама били прави самарићани за време великог рата, тешку муку муче да би код вас добили само дозволу за рад. А читава швајцарска колонија у Краљевини СХС има само 160 чланова, док је број ваших сународника који слободно зарађују хлеб у Швајцарској двадесет пута већи. Потпуно разумем да најпре желите да обезбедите хлеб сународницима, али пре него што натерате врло малобројне пријатеље да осете колико је нужна и жестока борба за живот, почните да то примењујете на хиљадама бивших непријатеља које никада нећете успети да преобратите у пријатеље.
КСЕНОФОБИЈА ВЛАДАЈУЋЕ КЛАСЕ
Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу, а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо кад су вас током дугих векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису мане, није то ксенофобија. Међутим, они међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби и, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти.
Љубоморни су на од себе образованије, отменије и на-предније странце. Неподношљиво им је кад морају признати да су ти људи изнад њих. Онда их мрзе, презиру, па ако им се не исплати да их отерају, изналазе све могуће начине да их прогоне. Ипак би им разум морао рећи да нације, на пример, француске нације или швајцарског народа - одавно слободних народа који су слободно могли да се развијају - нужно морају да буду напредније од народа који је имао несрећу да га вековима угњетава окрутни тиранин. Тек од пре неколико деценија Србија се могла развијати релативно слободно, а уистину је слободна тек од великог рата. Сви који је познају радо одају признање великом труду који је она уложила у развој откако је то могла да чини. С правом на то може да буде поносна, али, разумљиво, не може очекивати да се, радом од неколико деценија, изједначи са прегнућем које је вековима изискивано од земаља старих култура.
Уосталом, оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа. Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на неко достојанствено место. На жалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа ради на обарању тих моралних врлина српског народа дајући му лош пример.
ПОЛИТИЧКИ КАДАР - БЕЗВРЕДАН
Та љубомора касте зване "интелигенција" српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. "Отмено друштво" тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.
И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног изрођеног дела становништва, дела који чини "интелигенцију", како се она неоправдано назива.
ЉУБОМОРА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Љубомора је и узрок једне друге мане: недостатка мере, претеривања. Та мана се исказује у укусима, не у раду. Истина је да се са радом у Србији не претерује! Желите да се изједначите са другима, чак да их надмашите, а претерујете подржавајући их. Погледајте своје жене на улицама. Нису то више људска лица, то су вештачке, жестоко обојене маске. Лондонски и париски кројачи лансирају моду широких панталона. Да их не би прогласили "ситним провинцијалцима", ваши младићи се одмах унакарађују правим смешним сукњама. Ваша интелигенција ропски прати сва застрањивања и све глупости такозваног савременог живота, и у томе још претерује, било то у моди, сликарству, вајарству, спорту итд. Ти људи не увиђају да просто постају смешни у настојању да достигну и престигну друге како би задовољили своју завист. Потпуно губе из вида да ће одећа скројена за А. веома лоше стајати Б., и обрнуто.
Љубомора ваше "интелигенције" се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај. Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај вештачки сјај брзо тамни и пошто га не одржава права снага, која долази изнутра. По-вршност се показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На пример: видели сте у иностранству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховом стопом. Подижете зграде где камен замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што чини швајцарски, француски или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје једноставно бедна. Или, опет: да не би изгледали инфериорнији од цивилизованих нација, ваши "интелектуалци" купују за велике паре некакву научну опрему. Они се неће знати њоме служити или ће је препустити рђању услед неодржавања. Ваше Министарство унутрашњих дела има "Техничку службу", коју сам ја својевремено основао са намером да је мало-помало оспособим да вам буде од велике користи. Пошто више нисам могао да подносим свакојака злостављања, натерали су ме службеници и руководиоци тог министарства, да напустим то место; заменио ме је интелигентан човек који је од образовања имао два или три разреда гимназије и подофицирску школу. Он је потрошио много новца да би купио у Паризу и у другим местима од-личне инструменте и уређаје, а не зна њима да се служи нити зна чему служе. Ставио их је у застакљене ормаре и од њих направио изложбу некоришћених уређаја. То га не спречава да трчи на све конгресе и да тамо приповеда како у служби којом је задужен да руководи, а не руководи пошто је за то неспособан, има толико најпознатијих апарата. Није то спречило ни ваше Министарство унутрашњих дела да тој служби, иако му је савршено позната неспособност њеног шефа, годишње додељује значајан кредит за такве детињарије. Због тога их треба окривити.
ПОВРШНОСТ
Површно је и научно и универзитетско образовање већине ваших правника који долазе са овдашњег универзитета. Зар ви заиста мислите да напамет научена скраћена умножена предавања, без похађања наставе (у унутрашњости су или обављају неки посао) могу да замене живу реч доброг професора? Зар вредност универзитетске наставе није баш у томе што професор, наравно прави професор, преноси свој начин размишљања, свој начин разматрања проблема на ученика? Конкретне чињенице које професор излаже могу да се нађу у хиљадама књига, али начин на који их он обрађује и објашњава јесте јединствен и не може се заменити књигама. Када студент положи испит, он практично ништа не зна. Њега ће изградити сама пракса, и то под условом да га је професор научио на који начин да сагледава ствари. Ако он то не зна зато што није искористио утицај свога универзитетског професора, он не вреди више од било ког човека који је напамет научио параграфе из књига. Кад ступи у администрацију, он може постати само лош чиновник.
Та површност вас наводи и да прецењујете дипломе, бар своје, јер често из зависти нећете да признате стране дипломе. Уосталом, шта доказује универзитетска диплома? Као што сам већ рекао, ништа друго него да њен власник може покушати, ако је интелигентан и вредан, да кроз праксу постане неко и нешто у својој струци. И зато, као што сам такође већ рекао, потребно је да непосредно прима поуку неког доброг професора. Дипломе стечене испитима положеним тако што су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене већина, диплома стечених на Правном факултету вашег Београдског универзитета такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да ли кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно вам је да он има диплому и... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније говорити. Ви, дакле, на положаје високих полицијских чиновника желите да примите само кандидате који имају диплому правника, често безвредну универзитетску диплому. Зашто ту диплому? Она у полицији није баш неопходна јер се оних неколико параграфа које треба знати лако учи кроз свакодневно вршење дужности. А оно што се не учи на правним факултетима и што је полицајцу преко потребно јесте: техничко познавање заната, интелигенција, марљивост, љубав према послу, морална храброст, интуиција, посебна проницљивост, храброст и поштење. Човек који све то има постаће одличан полицајац и ако нема (право) универзитетско образовање. За полицијску службу универзитетско образовање никако није довољно, осим ако није правно. Та служба, и то до највиших положаја, треба да буде доступна сваком паметном, вредном и часном човеку који има онај неопходни дар. Вашим људима из полиције са дипломом углавном недостају таленат, марљивост и, што је најгоре, често и поштење.
ПОДМИТЉИВОСТ
Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. "Интелигенција" вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без ди-пломе до министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео сам да нема разлике између министра на "ов", "ев" и неког на "ић". Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније.
Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, од одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, го-сподин министар је постао мултимилионер.
Господин Вукићевић је био обични професор провинцијске гимназије. Пошто је постао политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, асам Бог зна колико кошта плац и подизање таквих зграда углавном граду. Лазар Марковић је син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућнији грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа станарину 12.000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина, венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао један од најбогатијих људи у земљи? А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од по-сланичке и министарске плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да би се докопали новца.
Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице. Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе да нешто ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата. Могао бих вам навести примере за то, и то многе, али мислим да то није потребно, јер их и сами довољно знате. Министри, генерални директори, руководиоци служби итд. - сви они једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.
Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често не полазе ако их не покрене свежањ новчаница које дајете шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одгова-рајућу службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесара одуговлаче ако нема подстрека у виду бакшиша?
Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновни-штва, може се и наћи олакшавајућих околности у чињени-ци да је тако слабо плаћено да је, ради преживљавања, принуђено да потражи и додатне приходе. За ваше министре, људе из политике, итд., међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.
Размотримо сада посебно неке делове вашег народа и почнимо анализом онога што ви зовете својом интелигенцијом.
О ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ
о којој сам већ у више навраша го
ДЕФОРМИСАНОСТ "ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ"
Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за "знањем" или због тешког јарма који вас је притискао, или због недостатка материјалних средстава јер је у ропству које сте трпели само ретким изузецима било могућно да зараде довољно новца и плате луксуз да пошаљу децу у иностранство, што је у то време био једини начин да се стекну темељнија знања из науке, уметности, књижевности, технике итд. То се променило отприлике у последњој четвртини прошлог века. Ослобођена турске власти, земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази у иностранство да се напаја из извора знања која код куће нису налазили. Међутим, још није било великог богатства. Држава је често, путем стипендија, плаћала трошкове тог научног образовања. Стога су материјалне могућности српских студената у иностранству најчешће биле скромне, врло скромне. Ти млади људи су били принуђени да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније. Учили су, упијали, понекад и без стварног разумевања, знање које се предавало младежи друкчијој од њих и чија је предност била дуга научна традиција, што је недостајало младим Србима. Неки најдаровитији, Слободан Јовановић, Скерлић и други, ипак су успели, захваљујући изврсним личним спосо-бностима и изванредној интелигенцији, да усвоје и садржај и његов дух. Међутим, код многих других знање је остајало књишко и није се стапало са духом.
Штавише, принуђен да много учи како би што брже усвојио неопходна знања, српски студент у иностранству није имао времена да посматра чак ни живот земље у којој је студирао, а такво посматрање је један велики извор опште културе. Оно мало слободног времена које му је дозвољавало студирање, проводио је са земљацима. Суштинска природа земље у којој је тренутно живео остајала му је непозната и он је од свега тога запажао само површне појаве. Наравно, у свакој земљи има и доброг и лошег, а људска природа је тако саздана да на њу лош пример снажније делује него добар. Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили. Они нису схватили нити су могли да схвате да је оно што су запамтили само безначајна случајност и да не познају суштину земље у којој су боравили. Укратко, враћали су се у земљу са изве-сним научним пртљагом, али је њихове природне способности, наслеђене од своје лозе, мање или више нагрдило оно лоше што су видели, а што није ублажено оним добрим које нису ни опазили.
То је био корен деформисаности ваше "интелигенције". Кад људи из града стекну неко благостање и дођу у додир са профињенијим животом, већ по правилу су склони да себе сматрају вишим од људи са села, који живе једноставно и патријархално. Било је још много горе са вашим младим људима по повратку из иностранства. Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге - оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир - сељацима. А себи су давали онај смешни заједнички назив "интелигенција". Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим. Истинска интелигенција је природни дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.
ПОГРЕШНЕ ШКОЛЕ
Они који су остали у земљи и похађали универзитет у Београду, где су предавали некадашњи стипендисти у иностранству, брзо су пошли тим примером. Жалосна последица тога била је што је све више младих гурано на студије, уместо да су од њих стварани пољопривредници зналци свог посла, (што је било најнепотребније пољопривредној земљи каква је Србија) и веште занатлије који би могли да прерасту у индустријалце. Уместо да све више развија основну и пољопривредне школе, сваки градић је добио "гимназију", а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске.
МОРАЛНИ ПАД ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире. Још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови "интелигенције", још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других. Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има и много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати. Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би и рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много, премного универзитетлија, "интелектуалаца" - често резервних официра - било је у рововима у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима. Зар Гролови, Лазари Марковићи, Белићи, Радоњићи, Боже Марковићи итд. нису схватили да губе морални углед код сваког човека поштена срца коме је познато да њихови вршњаци истих година, док они лагодно живе у Швајцарској, Француској, Енглеској, херојски умиру бранећи отаџбину на бојном пољу, на негостољуби-вим планинама Македоније и Албаније? Да би се оправдали, говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило оно што рат буде уништио, па да ради тога добро чувају свој живот у скровишту. Рђав изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у том народу када опасност прође. Прави народ добро осећа да онај који ни-шта није дао за отаџбину нема никаква права на њу.
ЛОШИ ПРИМЕРИ
Многи имућни људи су следили пример "интелигенције", ако не ради себе, оно бар ради синова стасалих за пушку. Колико је снажних младића претрпавало швајцарске, француске и енглеске универзитете уместо да са својим исписницима буду у рововима. Они су чинили будућу послератну "интелигенцију" коју је требало сачувати за отаџбину! Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много лепше, чак и ради успомене на оца да, уместо полицијског досијеа, син најпознатијег српског државника има обичну камену плочу са натписом: Раде Пашић, погинуо на бојном пољу?
ЛЕПИ ПРИМЕРИ
Већ сам рекао да је међу интелектуалцима било многобројних изузетака. Лично сам познавао неколико чланова унивезитета који су испунили своју дужност, и то у потпуности. Многи се нису вратили. Лекари, који су такође интелектуалци, често прави, скоро листом су дали све од себе и смрт их је знатно проредила. Они су пружили леп пример. Гимназијски професори су исто тако имали много својих међу борцима, сразмерно много више него они који су морали да дају најсјајнији пример: Универзитет. Међутим, сви ти "интелектуалци", адвокати и судије, на пример, који су били у редовима бранилаца отаџбине, нису се превише дичили припадношћу "интелигенцији". Једноставно, звали су се родољубима. Надувена "интелигенција" се током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење.
"ИНТЕЛИГЕНЦИЈА" УРАТУ
У другим земљама, и пријатељским и непријатељским, "интелигенција" се одлично жртвовала на бојном пољу или се, ако није била способна да носи оружје, сатирала на помоћним ратним пословима. "Интелигенција" Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно.
Одговарате ми да су ваши "интелектуалци" бринули о младима у избеглиштву, да су се бавили пропагандом итд. Ма немојте! Ваше универзитетске професоре је држава добро плаћала за тај посао и током избеглиштва. А само се неколико средњошколских професора посветило васпитавању наше избегле деце. "Главешине" универзитета су шетале с једне школске прославе на другу да би тамо на речима величали јуначко жртвовање, ваших војника, жртвовање које нису хтели да деле, а које им је служило као властити пиједестал.
А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учсствовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књига које су, уосталом, мало или нимало читали они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву "Македонију", књигу која садржи малтене само филолошке и лингвистичке расправе? Деловање Лазара Марковића у Женеви било је, истина, успешније. Његов лист "Србија" био је добро урађен и извршио је добру пропаганду у неким савезничким и неутралним срединама. Међутим, током његовог боравка код нас у Швајцарској, после повлачења преко Албаније, читаоци тог листа, пријатељи Србије, често су ми постављали питање: Зашто Марковић, који тако патриотски пише у свом листу, а који је млад и здрав, није са својим вршњацима у рововима да брани отаџбину?
Мада је садржај књига интелектуалаца из те интелигенције слабо читан, они су из тога извукли највећу личну корист. Та писанија су им послужила да себи придају значај пред колегама из земаља у које су избегли. Издавали су се за представнике просвећене Србије. Као такве су их свуда примали, тетошили, одликовали итд. Зар није смешно и чак скандалозно видети крст Легије части на грудима професора забушаната "за њихове ратне заслуге", док га нема на грудима најсрчанијих и најјуначнијих војника? Лазар Марковић и дан-данас у иностранству важи за једног од најистакнутијих личности Краљевине СХС зато што је сасвим спокојно и у потпуној заветрини радио у рововима Женеве док је српски народ преживљавао најтеже дане.
Не само да вам је "интелигенција" добро искористила жртвовање и одрицање народа већ је захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије - што је није спречавало да их прима на свој рачун - постала још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата.
Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци, лес селијкс, њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били "простаци", добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.
БЕСРАМНИ ГРАБЕЖ
Они који су ратовали и крвљу платили вашу слободу тада су били уморни. Уз то, у свом идеализму, који их је одржавао у најцрњим данима искушења, веровали су у људску доброту и захвалност. Одморна, захваљујући забуша-вању током рата, "интелигенција" је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље. Делила је и сплеткарила уз подршку великог контингента себи сличних пореклом из ослобођених крајева с оне стране Саве и Дунава. Тада је наступило бесрамно грабљење важних и уносних положаја и распојасани плес милиона предвођен " и нтелигенцијом".
ФОБИЈА И САМОЉУБЉЕ
Интелигенција је успела у том подухвату погубном по земљу. Истинске вредности српских земаља, посебно оне којима ваша земља дугује, истиснуте су. Интелигенција љубоморно пази да нове и поштене снаге не прокрче себи пут. Чим неку открије, удара је по глави док не утоне у блато. Интелигенција вам се бацила слепо у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље. Колико се универзитетских професора и других интелектуалаца не кандидује на свим изборима? "Интелигенција", којој не недостаје искривљена памет упркос претварању и сервилном опонашању сваке лоше "модерне" тековине елите са старијом културом савршено увиђа да не успева да се изједначи с њом зато што она има и стари фонд стварних вредности које ова не познаје. Зато из дна душе и из свег срца завиди свим образованим странцима. Сматра да је понижена и због то понижења свети се странцима који живе у вашој земљи. То је одвратна ксенофобија, јер у њеној основи није неко родољубиво осећање, већ ружно и малоумно самољубље. Ако и није препоручљива, ксенофобија се у неким случајевима може опростити, и то онда када проистиче из страха за добро отаџбине. Ако је изазива искључиво егоистична завист, као што је то случај са вашом интелигенцијом, онда је мрска и малоумна.
КЛЕЧАЊЕ ПРЕД НОВЦЕМ
Наравно, пошто је воде ниска осећања, "интелигенција" клечи пред новцем. Што више новца има неко, ма колико га нечасно стекао, то га она више уважава и истовремено му завиди. Краљ-новац господари вашом интелигенцијом. По њој, човек све себи може дозволити под условом да има много новчаница у џепу. Част је непозната вредност на берзи "интелигенције". Частан човек се сматра глупаком, а цени се само онај који лукавством уме да окрене догађаје у своју корист. Природно је да родољубље не иде уз таква осећања. Стога та лепа врлина сасвим недостнје вашој "интелигенцији". Оно што она у згодној прилици хоће да подметне као родољубље само је обична завист према другима. Многи припадници "интелигенције" би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи.
ПОГРЕШНА СВРСТАВАЊА
Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава. То ју је навело да се, после рата, скоро одмах помири са најгорим непријатељима своје земље, са Немцима. Само десет година после последњег топовског пуцња, њих примају као повлашћене. То је разлог и што се интелигенција, која се није ни борила за своју земљу, најжешће окомљава на Италијане, које сматра слабим - међутим, могла би да се превари. Није јој довољно оно што су борци својим јунаштвом донели земљи. Жели и делове додељене Италији. Не жели их она, међутим, из родољубља, већ из мегаломаније и зависти.
Овим поводом, пријатељи Срби, треба да вам отворено кажем своје мишљење увези са спором који вас удаљује од Италије. Одмах ћу вам рећи да га сматрам глупим и штетним по вашу земљу. Пре свега Италија и Краљевина СХС су суседи један другом. Италија има све оно што вама недостаје, а ваша земља оно што недостаје Италији. Ове две земље се допуњују и, пошто су суседне, размена је веома лака. Међутим, оне су једна другој потребне и из још једног разлога. Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера - Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удру-жени ће настојати да поврате оно што су изгубили. Њихов први реваншистички поход биће према југу, према Трсту и Тиролу. Тада ђете и ви бити угрожени као и Италијани. Они неће сами издржати, баш као ни ви ако сами поднесете тај удар. Са Италијанима ћете га издржати. Не верујте обмањивачима који вам говоре и непрестано понављају како је Италијан слаб војник и да ћете га лако савладати. Када се упореди са јунацима са Кајмакчалана, Италијан из великог рата можда није увек био на висини задатка, али не заборавите да је армија хероја од 1912. до 1918. мртва, а да је младеж, која ће морати да образује нове браниоце иише слободе, веома заражена лошим примерима. Немојте заборавити ни да је италијанска војска у великом рату била млада и да је предводио корумпирани политички кадар. Великом патриотском снагом она је данас преуређена. Дух је у Италији промењен. Древни Рим је био велики освајач мхваљујући узорној војсци. Историја се понавља. Зашто Мусолинијева италијанска армија не би била вредна колико и она стара Цезарова?
У новим подручјима додељеним Италији после заједничке победе има Словенаца и Далматинаца, који су вам браћа по крви. Полазећи од те чињенице, неки ваши зе-мљаци, а највише их је међу онима који су се борили за Аустро-Угарску, попују како би та подручја требало да припадну вашој земљи. По том принципу, међутим, известан део ваше територије исто тако треба да припадне другима пошто и он обухвата стране елементе. Не, данас више није могућно поставити гранични камен неке земље тако Где живи последњи њен изданак. Због услова савременог живота долази до размене становништва, нарочито на границама, што ствара мешавину поданика на обе стране границе. Способност неке земље јесте у томе да користи то гранично мешано становништво и гради везе са суседном земљом. Зар становништво из области Нице није било и Још није најбоља веза између Француске и Италије? Задовољите се оним што су вам стекли славно изгинули на Јадру и Церу, Руднику и Колубари, Кајмакчалану на 1212-ој, на Редуту, Добром пољу, оствру Виду и Добруџи. Краље: 1ски је то комад, вредан жртава којих је коштао. Допустите јунацима који су с оне стране границе да постану добри Италијани и да истовремено остану веза између ваше две земље.
ПРИПАЗИТЕ ДОК НЕ БУДЕ ПРЕКАСНО
Но, да се вратимо "интелигенцији", сејачици раздора када треба сједињавати. Та интелигенција би, да је то права интелигенција, морала да буде на челу оних чији је задатак да обнове земљу после година искушења, требало би да она складно уређује сарадњу са вашом браћом након што су ослобођена захваљујући вашим ратним жртвама и да усмери земљу на пут напретка, што би било лако са тако бистрим народом и богатом земљом каква је ваша. Њено је било и да бди како се ваши обичаји и добре особине, што је чинило вашу снагу, не би изгубили. Шта је она, међутим, стварно учинила? Уништила је и срозала све оно добро што сте имали. Баш захваљујући њој све ређе се наилази на онај једноставни, а ипак веома узвишени дух који је омогућио вашем народу да остане нетакнут упркос вековном угњетавању. Интелигенција вам је деловала попут буђи. Заразила је све што је с њом дошло у додир. Та трулеж већ захвата и село. Ваше кршне сељанке већ знају за шминкање и свилене чарапе. Припазите док не буде прекасно!
ЖАРИШТЕ ТРУЛЕЖИ И ПОКВАРЕНОСТИ
Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Они јс жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена. Почистите кућу, пометите све те охоле и штетне марионете. Немојте да вас засене људи који у суштини исмају никакву вредност, али чији је лош пример неизмерно опасан по духовно здравље вашег народа. Не клањајте се више новцу до земље. Новац не доноси ни срећу ни углед. Може се он поштено зарадити и, ако га власник користи да би чинио добра дела око себе, поштујте таквог човска због његовог рада и због начина на који он користи стечено богатство. То је добар пример младима. Новац, међутим, може да буде и нечасно стечен и, на жалост, то је динас веома чест случај. Будите горди пред тим нечасно стеченим богатством. Немојте правити нагодбе с њим тако што ћете ласкати његовом власнику. Не пружајте руку милионеру који је стекао милионе мешањем песка са брашном намењеним вашим војницима који су се борили за итцџбину. И немојте мислити да такво ваше одбијање неће бити делотворно. Ујешће то човека више него што мислите, а то ће бити добар пример младима и они ће увидети да се белег који оставља нечасно стечени новац не може избрисати са руке непоштена човека.
А сада да попричамо о вашим политичарима.
О ПОЛИТИЧАРИМА
од којих су многи из редова иншелигенције и на које се, према томе, односи све што сам управо рекао
ВЕЗИВАЊЕ ЗА ВОЂЕ
Ваша средњовековна историја и јунаштво стварали ву од вас ратнички народ све док сте били слободни. Хајдуци су у доба робовања наставили ту традицију. Затим долази ослобађање под Карађорђем, и борба до коначног ослобођења. Када је то постигао, ваш народ је, толико навикнут на борбу, ако не би имао спорова са спољним светом, покушавао да унутар земље задовољи ту борбеност. За то је нашао начина у политици и одао јој се душом и телом. Међутим, по старом обичају ратника да се боре за врховног вођу, унутрашња политика је за вас била страначње, то јест везивање за судбину неке личности, вође или групе. Све док су вас спољни непријатељи остављали на миру, своје борбене потребе сте задовољавали свађама политичких странака. Чим би се непријатељ појавио на граници, заборавили бисте међубратске спорове и сви бисте се вупротставили спољној опасности. Били се и остали борци и ето зашто сте још и данас огорчене политичке присталице које се не боре за идеје већ за личности, присталице које постају родољуби тек у тренутку спољне опасности. Сетите се ратова од 1912. до 1913. и рата 1914. Када је одјекнуло звоно за узбуну, да ли сте и даље били радикали, самосталци, либерали или неки други партијаши? Не, били сте само Срби, и као такви сте величанствено извршили своју дужност. Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа. Док су страначке вође и њихови штабови још били родољуби - а, судећи по свему ономе што сам прочитао и чуо, у то време су то заиста били - зло још није било нарочито велико. Истина, то није погодовало брзом и мирном развоју. Уосталом, после дуготрајног робовања како је било ваше, није се могло тражити од народа који је тек повратио слободу да буде мудар као људи који су дуго живели у њој. Уз то, ваша тек васкрсла држава је узимала за пример политичке системе већ прилично деформисане чак и у земљама веома старе и континуиране културе. Најзад, родољубље је код страначких вођа било још довољно делотворно и спречавало их је да свесно раде против интереса земље.
СКЛОНОСТ ЗА СТРАНАЧКУ ПОЛИТИКУ
То се, међутим, мало-помало мења. Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма шта ја говорим - они згрћу богатство. Ако сте пре рата и имали политичара који су, у свом већ странчарењем искривљеном духовном склопу, имали у виду само оно што су сматрали добрим за земљу, парламент вам је већ био преплављен људима који су само тражили личну корист у тим политичким страстима. Трка за министарским положа-јима је била почела! Ваша скупштина већ није била израз народне воље. Тако су, током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жр-твује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика-профитера Велимра Јанковића, резервног официра, испословали да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности.
ПАРЛАМЕНТ ЗАБУШАНАТА
Скупштина ваше земље, једне од најјуначиијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламснт јединствен у својој врсти међу свим землама учосиицима у рату - парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружши онима коуи су се борили. Ти родољуби су били Алекса Жујовић и Драговић, а ниједан није припадао интелигецији.
А какву су улогу одиграли ваши забушаити из Скупштине за време рата? Да ли су бар покушали да ублаже недостатак храбрости и родољубља обављањем неког корисног посла искључиво за добро земље и забораве приватне презира достојне страначке интересе? Нису! Што ЈЕ рат дуже трајао, то су они поново задали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим и на Крфу, прирсдили су свету кукавну представу отимања поличичара о министарске фотеље док им отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на бојном пољу. Био сам на Крфу марта 1918. и три седмице сам гледао како нам се политичари жестоко боре за власт изазивајући министарске кризе једну за другом. Згадио сам се и стидео се за на бојном пољу неукаљано српско име.
И ти чудновати посланици-забушати једне ратничке и јуначке нације сматрали су да острво Крф није довољно удобно - а можда и недовољно сигурно за тако значајне
људе попут њих. Копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, где би, онако добро плаћени као што су били, могли да воде још много лепши живот. Да Скупштина је била потпуно бескорисиа, бар после повлачења преко Албаније, када је неиријатељ заузео целу Србију Ако су, ради угледа, желели да је одрже по сваку цену место јој није било на Крфу, већ у бомбардованом Битољу. Нисам се устручавао да то кажем вашим политичарима на Крфу у марту 1918. "Па, Битољ је под непријатељском ватром и Скупштина би била бомбардована", говорили су ми ти политичари. "Па, шта?", одговарао сам им, "војници су вам тамо иако се град бомбардује. Наравно, вероватно ће бити густо. Неки од вас ће тамо можда погинути као што гину и војници. Није то, међутим, већа несрећа од погибије бораца. Напротив, живот неког некорисног посланика данас је мање вредан од живота и најобичнијег војника". Разумљиво, те им се речи, а биле су истините, нису много свиделе, баш као што је министар Велизар Јанковић био непријатно изненађен када сам му рекао да је њему, српском младићу десет година млађем од мене странца, место у рову, а не у салонима хотела "Велика Британија" на Крфу.
СТРАНАЧКЕ СВАЂЕ
А ваши политичари-странчари избегли у Женеву, Париз, Ницу, Лондон итд!? Рат и невоље властите земље ничему их нису научили. Наставили су страначке свађе у земљама у којима су нашли уточиште. Својим домаћинима су тако кукавно приказивали како се браћа међусобно раздиру. Истина је да политичари нису придобили симпатије за српски народ, већ војници и сељаци који су радије гинули него повијали главу пред нападачсм. Када сам се, после повлачења преко Албаније и пре придружимања војсци на Солунском фронту, тако рећи даноноћно борио за вас, и сам сам морао да трпим због њихових сплетки и кукавичлука. У ствари, мене, који ништа нисам ништа о вашим страначким борбама, позвала је влада са почетка рата да помогнем вашем народу, влада којој јс председавао Пашић. То је било довољно политичарима-забушантима из странака супротстављених Пашићу да ме прогласе "радикалом", човеком кога треба тући и најподмуклијим оружјем. Они су то чинили, па су смислили и такву грозоту да ме поткажу савезницима као шпијуна који ради ча центрралне силе, и то мене који сам све жртвовао за ваш народ! срећом, савезници су били сигурни у мене. Дали су ми тај срамни документ да га чувам у архиви као доказ људскс злобе и незахвалности. Било ми је тешко, веома тешко када сам увидео да су људи из народа којем сам све жртвовао способни за такав злочин, али ми није ни падало на памет да због тога окривим цео народ. Прогутао сам ту горку пилулу, прећутао сам и ипак наставио да се жртвујем за вас јер сте ви браћа мојих величанствених другова са фронта. Сада знате шта ме је у току целог живота највишс заболело, а исто тако знате да су ми ту бол нанели ваши страначки политичари.
Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око "Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна, јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководилаца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: "Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и да се ви, војници, не смете бавити политиком. Морали бисте да будете кажњени, али смо у страшним борбама. Поред тога, знам да ви волите отаџбину. У овом трагичном тренутку по нашу земљу, ја нећу да сами осуђујемо припаднике војске на којој почива сва наша нада. Желимо да заборавимо вашу грешку, али ви идете на прву линију, храбро се борите за ову земљу која вам опрашта, а ако треба, жртвује се за њу". Принц Александар је био вољан да тако поступи, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити "правди", њиховој "правди", да слободно делује. План им је био тако добро изведен да сам и ја у једном тренутку поверовао да земљи прети велика опасност од "завереника". Касније сам, међутим, увидео да је "Црна рука" била само родољубива реакција против диктатуре политичких странака и да су се оне браниле врло сумњивим средствима. У Женеви су човека који је био, можда, најнесебичнији и најискренији пријатељ савезницима потказали као шпијуна, у Солуну су наложили да се осуде храбри официри ратници због завере против безбедности државе и против владаревог живота. То су поступци ваших страначких политичара!
Треба ли вас подсећати да се ти политичари-странчари нису задовољили тиме што ће склонити себе, већ су искористили свој утицај да склоне сву своју породицу и пријатеље?
ГРАБЉЕЊЕ ЗА ВЛАСТ
Чим се рат завршио, ваши политичари су појурили да поново приграбе власт и управљање пословима. Ни на памет им није пало да би прве редове требало препустити онима који су се жртвовали за отаџбину. Напротив, свим могућим средствима су настојали да са значајних положаја уклоне све ветеране. Ови су, пак, још били превише уморни од натчовечанских напора које су уложили, па су им то допустили. Елем, политичари вшие нису знали ни за какве границе својих себичних амбиција. Био јсе то плес министарских портфеља, који су доносили богатство онима који би их се дочепали. Најбољи начин да брзо постанеш богат јесте да постанеш министар!
Од рата до данас (1928), видео сам најмање педесетак министара и, с ретким изузецима, сви ти министри су се обогатили. Као што сам већ рекао, својевремено се при-чало како је бугарски краљ Фердинаид, да би га придобио, једног значајног политичара поставио за министра на шест месеци, што је поменутом политимару било довољно да купи лепу вилу у једној од најлепших софијских улица. Код вас је, међутим, драги моји српски пријатељи, сада још горе. Погледајте какво је право краљевско имање ваш министар Нинчић стекао. Погледајтс му куће у граду! Зар заиста верујете да је све то плаћено штедњом од иметка који је Нинчић имао пре рата и од министарске плате? А баснословно богатство Стојадиновића, биншег министра финансија, сина честитог човека без икаквог богатства? А Божа Максимовић, пре рата само ситни сиромашни намештеник који је без завршених студија? Да ли је ону лепу кућу вредну неколико милиона и онај накит и друге бескорисне стварчице које је његова жена накуповала у Паризу платио својим новцем кад тог новца није ни било? Пашић, коме је бављење политиком већ било много донело, после рата је постао један од најбогатијих људи у Краљевини. А поп Јањић и сви остали с ове и оне стране Саве и Дунава?
Не, ти политичари су искористили свој положај да би се лично обогатили, понекад и нимало поштеним средствима. Тиме су показали да је њима политика само средство за брзо стицање великог новца.
Не користе, међутим, само политичари-министри политику да би се обогатили, већ и обични политичари-посланици следе њихов пример. Међу њима бесни најсрамнија корупција, а одатле је захватила функционере који зависе од политичара. Могао бих вам навести десетине мени познатих случајева поткупљивања посланика, министара и високих функционера митом чији износ превазилази милион. Често би ми се то згадило и жалио сам ваш народ што му је судбина у таквим рукама.
КОРУПЦИЈА
Понекад би се јавно мњење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције. Тада би ваши политичари-странчари основали скупштинске анкетне комисије, које никада нису дале неки речултат зато што вукови не једу једни друге. Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су се добро чувале да не забразде дубоко пошто су добро знале да корупција није апанажа једне страпке него свих. Ваши политичари-странчари су, даклс, мирно могли и даље да се богате на рачун појединаца и држане. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених спажно деловао на службенике свих нивоа? Ја тако не мислим и сади ми је сасвим природно што индустријалац или тргонац, који жели да вагон са његовом робом крене, мора да да позамашно мито шефу станице, што парничар који жели да убрза поступак мора да подмаже писара и што онај који мисли да добије пасош за путовање у иностранство, или сгранац који би да добије боравишну дозволу, мора да увуче неколико новчаница међу документа која предаје полицији. Јасио је да нимало не служи на част вашој земљи, али ти потчињени службеници само следе пример који добијају одозго. И тим људима би се могло још много лакше опросппн него вашимм политичарима и другима. Оправдање им је мала млата, јер ви врло слабо плаћате потчињене службенике, чак и оне више. Насупрот томе, посланици вам имају веома добре плате, а често примају и пензије као "бивши министри". Они немају оправдања.
СТРАНАЧКЕ ВЕЗЕ
Тако су вам политичари искварили земљу. Свуда су ми ваши старији људи причали како је у њихово време повериоцу била довољна само реч онога који узима новац у зајам и да чак није тражио ни признаницу јер је знао да дату реч сви поштују. Данас често ни најпрописније издата признаница више није довољна. Дужник ће понекад покушати да се извуче и најнечаснијим средствима. Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је "штићеник" политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у сручном и у моралном погледу. Када се неки кандидат пријави на конкурс за неко место у министарству, не питају га: "Шта знаш? Шта си радио досад? Шта си радио када је отаџбина била у опасности?" не, питају га: "У којој си странци? Који посланик те препоручује?" Последице оваквог начина рада су погубне за земљу. Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају. Онај који ме је заменио на положају који сам ја створио и за који се тражи најозбиљније знање и искуство био је човек са само два или три разреда гимназије и подофицирском школом. Као млад ученик, покушао је да похађа трговачку школу, али је избачен после месец дана због потпуне неспособности. Ни дан-данас он појма нема ни о најосновнијим стварима. Ваши политичари-странчари су се, ипак, усудили да поставе тог човека на то веома одговорно место пошто је био кум једног тадашњег моћника и пошто је у новчанику имао чланске карте двеју политичких странака: радикалне и демократске. Као што није ни могло бити друкчије, стално је чинио правосудне грешке, осуђивао невине, а ослобађао криве
СТРАНАЧКА ПОЛИЦИЈА
Наравно, ваши политичари-странчари желе да међу чиновницима имају само људе из своје странке. Чиновник мора да буде њихов бирач и, захваљујући утицају и моћи којом располаже, мора му донети и гласове својих потчињених. Његово знање, поштење и прошлост немају никакву улогу ако политичар-посланик или министар сматра да му може бити од користи. Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао с њом. У полицију су вам политичари поставили људе кажњаване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у јужној Србији, крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци-злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку. Истина је да међу вашим полицајцима има и честитих људи, врло честитих и квалификованих, и од њих би се могла створити веома добра и веома поштена полиција. Ти добри полицајци, међутим, немају никаквог утицаја у вашем Министарству унутрашњих дела. Тамо газдују партијци, често врло непоштени, Степићи и слични њему. То је лоше, и то вам уназађује народ, који, као, уосталом и свуда, следи пример оних горе.
Ваши политичари, а већина их никада ништа није учинила за вашу земљу, не воле оне који имају заслуга за вашу отаџбину. Боје их се јер су им они живи прекор. Због тога настоје да их истисну из свега, и из војске и са функционерских положаја. Кад им се укаже прилика, покушавају чак да их срозају у очима јавности. Опасна јо то игра јер ће једног дана ваш народ помести све те партиске политичаре и вратити оне који су се доказали.
ПРОПАСТ ПАРЛАМЕНТАРИЗМА
Ваши политичари се грчевито држе парламентарног система пошто им он, застарео и труо, најбоље служи личним амбицијама. Наравно, ако би се данас применио пар-ламентаризам какав је био замишљен пре век и по, било би то нешто друго. Изворни парламентаризам је било народно представништво где је посланик заступао вољу групе бирача, и то целу групу, а не само оне који су му дали глас. Био је дужан да служи свима, а не само групи са посебним интересима.
Да се разјаснимо. Посланик је, даклс, човек кога шаљу грађани неког краја као свог опуномоћеника да расправља са опуномоћеницима из других крајсва земље о средствима погодним да се заједница учини што срећнијом и, у оквиру те заједнице, и подручје које заступа. Он је добио овлашћење општим гласањем. Истипа, нису сви за њега гласали, али је имао већину, што је одлучило о његовом избору. После избора, он је опуномоћеник свих бирача свог краја и, као такав, мора да штити интересе свих, а не само оних који су му дали глас. Он сме да има само једног шефа који му наређује: тај шеф му јс властита савест. Дужност му је да веома озбиљно проучава сва постављена питања и сва предложена решења. Када му је понуђено решење у складу са убеђењем, он треба да гласа за њега, а ако га, с друге стране, његово убеђење осуђује, треба да гласа против. Ако прихвата налоге других, он издајс својс пуномоћје.
Да ли се тако догађа сада у свим парламентима, посебно у вашем, а ти парламенти, наводно, заступају вољу целог једног народа? Ни најмање. Већ од почетка савременог парламентаризма, посланици су се груписали према свом поимању дужности и потреба државе. Те групације су образовале политичке странке које ниједан устав - а устав је основа државе - не познаје. У почетку су присталице тих група или политичких странака улазиле у њих Јер су им се погледи у вези са јавним животом заиста слагали са по-гледима осталих чланова групације. Ипак је, од самог почетка, било и оних других који су се везивали за одређену странку из себичног рачуна. Парламентаризам је трајао и мењао се како је расла хомогенизација у државама, како су интереси укупног становништва постајали све више заједнички и како су се, тиме, програми различитих политичких група приближавали. Постао је ужасно себичан, па је сада одбрана властитих интереса преча од одбране интереса читаве државе. Парламентаризам је истовремено постао одскочна даска амбициозним људима који би да сти-гну до високих положаја. Пошто се не могу попети главним степеништем, да би успели, користе помоћно и пролазе кроз кухињу, па у салон.
Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странкама, па су оне постале крајње моћне. Оне су пре свега завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника, који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака, а већина народа их не зна, данас приближавју једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у којем су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које, уосталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара. Ти клубови су прави "совјети" у земљи која, с правом, не жели да призна и следи Совјетску Републику, бившу Русију. Вође политичких странака су постали прави диктатори, али уместо једнога њихова земља их има колико има и политичких странака.
Последица свега тога је да се о законима итд. не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака. Није потребно указивати какву опасност то представља. По изванредном природном богатству, виталности и снази становништва -а не "интелигенције" - што је дошло до изражаја у дешавањима у великом рату, Краљевина СХС би данас морала да буде, ако не на челу целе Европе, бар на челу западног дела овог континента. Због борби политичких странака сада је једна од најслабијих.
Ако парламентаризам настави овако, а наставиће, он великим корацима јури у пропаст, а са собом ће повући и државе којима би требало да служи. Ако се процени да га треба задржати, а не заменити нском новом институцијом боље прилагођеном савременим захтсвима, биће га потребно суштински реформисати, а послапицима вратити првобитну дужност: да буду само гласноговорници целокупног становништва једне области чији се највиши интереси стапају са интересима читаве националне зајсднице; да не буду ни у чијој другој служби, већ у служби сопствене савести.
ЗЛОУПОТРЕБА ИЗБОРА
Сматрам, међутим, да је немогуће обновити тако трулу установу каква је парламентаризам. То је старац нагрижен болештинама. Ваља га заменити неком новом и чистом снагом из оног здравог дела нације. Надметање међу народима ће бити све страшније како се увећава становништво и не дозвољава самозаваравање утопијама од којих су се многе лоше показале. Тако је пропао и онај "велики принцип општег права гласа". Била је то веома лепа замисао, али је његова примена показала да оно не постоји и да не може постојати. Погледајте шта се дешава код вас и како се спроводе избори. Или кандидати плаћају пиће, деле новац и обећавају брда и долине када постану посланици, или пак полиција силом, хапшењем и свим другим облицима злостављања намеће званичног кандидата владајуће странке. И то се назива "општим правом гласа"! Каква срамота!
Три четвртине становништва тражи само могућност мирног живота и да има оно најнеопходније за живот. Њих ни најмање не занима политика и само траже да се земљом добро управља. Свеједно им је да ли ће та власт бити диктатура или било шта друго под условом да им се допусти да мирно зарађују за живот. Ипак, стало им је до заставе, која симболизује јединство земље, а та застава код вас јесте краљ. Они не траже ништа више, а гади им се циганско погађање ваших политичара.
ОРГАНИЗАЦИЈА ДРЖАВЕ
Данас-сутра ћете сигурно избацити све своје посланике-странчаре и парламент заменити нечим прилагођенијим савременом животу и мање корумпираним. Живот са-времене државе може да се упореди са животом великог модерног индустријског предузећа. Да би живела, савремена држава мора да извози како би имала новца да купује од других оно што нема а што јој јс неопходно. Стога се мора организовати као и свако индустријско предузеће. Као и оно, она мора да има директоре, а то су министри, генерални директор је њен шеф државе, а административни савет сада представља парламент, али га лоше представља пошто су парламентарци сувише бројни да би могли делотворно да раде - искуство је, наиме, показало да се мање ради ако више људи учествују у неком послу.
Имаћете, дакле, редуциран "управпи одбор", који ће заменити покојну Скупштину, од, рецимо, 25 чланова. Ваши директори, бивши министри, биће стручњаци у својој области, бавиће се само њомс и неће се мешати у страначку политику. Они ће бити први функционери у свом ресору и, као и у индустрији, ако буду способни и не учине нешто што пада под удар закона, остаће на том месту док им то године дозвољавају или док не поднесу оставку из личних разлога. Биће то, дакле, крај оној "министарској одговорности" коју би било боље називати "одговорношћу политичких странака". Биће то крај и оном лудилу измишљања министара када поп постаје министар саобраћаја како би покретао локомотиве уз помоћ свете водице и гурао вагоне заједно са светим звонаром, или, пак, лекар-дентиста министар пошта како би лечио зупце изнад вињета на поштанским маркама. Министар саобраћаја ће бити инжењер железнице, министар финансија банкар, пољопривреде пољопривредни стручњак, а не неки адвокатић који о
томе нема појма, али је зато велики странчар. Смањићете број министарстава, који је невероватно увећан како би се странчарима створили велики приходи и моћан положај. Ова мера ће одмах зауставити трку за портфељима, што је сада главна преокупација ваших политичара-странчара.
Када министру-директору буде потребан закон да би добро управљао граном делатности земље која му је поверена, он ће израдити предлог и предати га "администра-тивном савету", који можете назвати како хоћете: државни савет, сенат итд. Ако предлог прихвати већина у савету, краљ ће потписати декрет о његовој примени, а одговарајући министар ће тај закон применити. Ако неки делови још не буду дорађени, савет ће вратити предлог дотичном министру да унесе потребне поправке. Ако се процени да је потпуно неприменљив, министар ће урадити други предлог. Међутим, ако одбор одбије неки закон, то никако неће бити разлог за смењивање министра.
Питате ме ко ће бити у том савету? Одговорићу: најбоље главе нације које су, истовремено, поштени родољуби. Тај савет треба да чине представници свих делатности у земљи: сељак, радник, газда, индустријалац, занатлија послодавац, представник слободних професија, научни радник, банкар, трговац, војник итд. Ако у међувремену не почне нешто што пада под удар закона, ти људи ће бити изабрани до старосне границе ако, из овог или оног разлога, пре тога не поднесу оставку. Оне који досегну старосну границу, умру или поднесу оставку замењују други из исте гране делатности. Ради предлагања "саветника", у сваком срезу земље - садашњи срез приближно одговара департ-ману у Француској или кантону у Швајцарској - успоставља се представничко тело за сваку делатност која улази у "административни савет". На пример, умре "занатлија" из савета. Представници или делегати занатлија сваког среза тада предлажу кандидата који може да буде и често ће бити један за више срезова. Чланови савета ће, водећи рачуна о напоменама које о предлогу истог кандидата да више срезова, приступити избору једног од предложених кандидата ' гласањем простом врећином.
Таквим начином представљања и бирања убићете оно страшно зло какво је за вашу земљу страначка политика и страчарење. Но, још једном кажем, пазите да тај савет нема више од 25 чланова ако желите да он делује, и то да делује за читаву земљу, а не за интересе неких.
ИСТИНСКА ДЕМОКРАТИЈА
Знам да ћете, читајући ово што вам предлажем, повикати: "Па, ово је антидемократски, ово је диктатура итд!" Јадни моји пријатељи, зар заиста мислите да је садашњи парламентаризам демократски? Мислите ли да је диктатура партија демократска? Зар мислите да је циљ већине парламентараца да што је могуће више стави новца у свој џеп и у џеп својих саучесника демократски? Ако сте искрени према себи, ви добро осећате да се реч "демократија" изузетно злоупотребљава. Истинска демократија јесте да сваки грађанин слободно може да развија своју делатност, под условом да она не штети заједници, и да тако зарађује довољно за достојанствен живот. Казао сам "слободно" и молим вас да не бркате, како се то данас обично чини, слободу и распуштеност. И слобода има границе, па кад се оне пређу, запада се у распуштеност, која је у блиској сродности са анархијом. Такву истинску демократију ће сигурно много боље обезбеђивати савет од 25 најмудријих људи нације, него Скупштина коју је напунило 300 неких лудака, скоројевића, мутивода, себичњака и подмићивача, за које је почетак и крај демократије у њиховој личности.
О НИКОЛИ ПАШИЋУ
Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и хра-бри. Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Сигурно је један од оних ваших државаника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију - у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције - користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. Елем, човек који се преда само општој ствари, а Пашић је током целог живота био само политичар, и коме је на памети само та општа ствар не богати се, напротив - он жртвује и оно што је могао имати. Борба за неку идеју, идеал кошта. Знам нешто о томе. Одбрана вас коштала ме је свега што сам имао: богатства, положаја, будућности. Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела мириз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што јс он оставио после смрти? Сламчица и ништа више. Да је Пашић заиста био велик и поштен човек, како би неки хтели да га представе, после њега би нашли само женин мираз, а било би чудно да и он буде потпун јер су Пашић и, поготово, његови живели на високој нози, а дугови сина, које је отац плаћао, сигурно су надмашили мираз госпође Пашић. Уз то, заиста велики човек се гнуша дружења са покварењацима. Он у свом окружењу тражи људе који су му морално слични, значи поштене и несебичне људе попут себе. А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани, профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима. Па она невероватна Пашићева слабост према недостојном сину... За време рата Пашић га је, а већ је знао за изопаченост свог потомка, склонио под изговором непостојеће болести. Човек који је на положају политичког вође једне државе у рату морао је одржати сину следеће слово: "Ти си ми син јединац. Место ти је међу онима који прсима бране земљу која ми је поверила своје интересе. Кажеш да си болестан. Није важно, чак и да си на самрти, мораш да будеш међу бранитељима отаџбине. Иди и изврши своју дужност! Ако то не учиниш, одричем те се и никада те више нећу видети!" Међутим, уместо да му одржи то слово, Никола Пашић је допустио сину да банчи по Паризу и да на Крфу својом раскошном лимузином прегази српске јунаке који су се избавили из непријатељских планина Албаније. Пашић је био реалиста и мислио је да су сви људи као он. Тако, када му је један заједнички пријатељ приговорио што је лоше поступио према мени, одговорио му је: "Па, шта хоће тај човек? Три пута сам му нудио новац, а он је одбио!" У том одговору се садржи сав менталитет тог државника који ми је 1917. године рекао: "Не можете да нас напустите, потребни сте нам. Знам да је то за вас огромна жртва. Жртвујте све! Нећете зажалити. После рата ништа нећемо моћи да вам одбијемо." А када су ме интриге и прљавштине забушаната из Министарства унутрашњих дела и то мене који сам све своје поклонио вашој земљи - принудиле да поднесем оставку и тако изгубим скромну плату, исти тај Пашић је одбио да ме прими. Истина је, по ономе што је учинио за вашу земљу - из рачуна или не - Пашић је био велики човек, али је имао врло мало срца.
Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима-странчарима. Они су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране. Лично он је успоставио тај систем заснован на незахвалности који је толико зла нанео и наноси вашој земљи. Ваши државници више заиста не знају за захвалност, једну од највећих врлина сваког народа. Ево, у ово време (1928), ви тако рећи више немате пријатеља у свету. Имали сте их много, и то најутицајнијих, током рата, посебно у почетку. Међутим, ваше Министарство спољних послова, ваша "Жута кућа", чија је брига била да негује пријатељства, само би ћушило те пријатеље ногом чим би помиолило да му више нису потребни. То је довело до тога да ти људи прво изгубе занимање за Краљевину СХС, а онда се, привучени њиховом предусретљивошћу, окрену вашим непријатељима. Да сте у време недавних потешкоћа са Италијом још имали њихову наклоност, Италијани се никада не би усудили да ураде оно што су урадили.
ГУБИТАК МАКЕДОНИЈЕ
Ваши политичари-странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или, како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска - и то само војска - ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу, ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности. Остало је сада на влади, политичарима и посланицима да изврше свој задатак и да ренационализују ту поново нађену браћу која су заборавила своју националност. У чему се састојао тај задатак? Напросто, у следећем: да мудрим управљањем, које би вршили најбољи чиновници, покажу да је становницима Јужне Србије предност што су поново са својом браћом, да те исте становнике наведу да поново заволе пронађену отаџбину откривајући им све оно што је лепо и обједињавајуће у тој заједничкој отаџбини.
Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа итд. и у ту земљу, која им је морала да буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. Биле су им потребне њихове "куглице". Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву иргу, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то становништво око националне заставе у неком "народном дому", подигли најлепше зграде "радикалског" и "демократског клуба", па тако унели у ту искупљену земљу не слогу, већ неслогу.
Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли. Били су, истина, близу тога 1918. године, пошто су искусили бугарску власт за време окупације. Ваши политичари су, међутим, све покварили. Пошто нису нашли код Срба оно што су желели, сада многи Македонци то траже на другом месту, бугарска пропаганда је вешто истурила паролу о аутономији Македоније, завела их том идејом, па би хтели да је остваре. Пошто је време учинило своје и донело заборав, неки и сада верују да им једино Бугарска може донети миран и спокојан живот за којим су жудели толике године. Због тога деловање бугарских комитета не налази само наклоност код многих већ и помоћ, што омогућава Протогерововим разбојницима да и сада успешно дејствују у тој земљи.
МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ
Нису вам тако политичари-странчари само отуђили наклоност браће из Јужне Србије него су омогућили да се поново отвори македонско питање на међународном плану. Као што добро знате, тако су бугарска пропаганда, али и вама супротстављени интереси стекли симпатије за бугарску Македонију у многим великим земљама: у Енглеској, поготово у Америци, али донекле и у Француској. Букнули су балкански ратови, па, још жешће, светски рат, у којем је Бугарска у табору непријатељском савезницима Антанте. После победе Нејски мир поново додељује Јужну Србију Србији јер савезници, из пристојности, нису могли да поступе другачије. Прихвата се, дакле, да мекедонско питање више не постоји, али уз обећање да ће се пратити развој ситуације и да ће првом приликом то поново доћи на дневни ред. Да вам је влада поступала како треба и да је у потпуности асимиловала то становништво тако да деловање споља не би више деловало на њега, 10 година после рата жељена прилика за интервенцијом била би коначно изгубљена. Међутим, како сам то већ показао, ваши страначки политичари су спречили ту асимилацију, па вам бугарофили из Енглеске, Америке и других земаља кажу: "Током ових десет година сте показали да сте неспособни да асимилујете македонски живаљ, за који тврдите да је ваш. Тиме сте доказали да то није истина и да он није ваш. Вратите ту земљу онима који су Македонцима права браћа, вратите их Бугарима." Ваши политичари су тако поново опасно отворили македонско питање, па ћете, можда, захваљујући њима бити принуђени да се још једном борите за Јужну Србију, а Бог зна да ли бисте победоносно могли да издржите тај нови удар будући да су вам ти исти политичари отуђили пријатеље.
ОХОЛОСТ ПОЛИТИЧАРА
Ево још једне појединости врло својствене вашим политичарима-странчарима, коју, уосталом, обично среће-мо код људи уздигнутих на положај који им не припада. Када стигну до министарских положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то скоро смешно. Мерило да је неко прави државник јесте да он никада не пропушта да буде пристојан према свима. Елем, кад постану министри, наклоношћу свог клуба или совјета, ваши политичари-странчари сматрају да не морају да буду пристојни ни пре-ма коме осим према онима који имају много новаца. Они остављају најзаслужније људе да сатима чекају у предсобљу и често их посредством шефова кабинета отправљају под изговором да су претрпани послом. Истакнути странци, чије би пријатељство било врло корисно вашој земљи који су се помучили да посете ваше руководиоце, често нису били ни примљени, па су због тога понели у своју земљу лоше мишљење о вашим људима и то мишљење нису скривали. Многи ваши дипломатски неуспеси последица су нељубазности и онога "баш ме брига" руководилаца из Жуте куће. Чиновници, наравно, опонашају руководиоце и сасвим заборављају да су они ту ради народа, а не народ ради њих. Скоро свуда по јавним службама влада тај непријатни дух по угледу на високе руководиоце, министре, и то још наглашенији. Била то пошта, полиција или онај фамозни "Биро за штампу" Министарства спољних послова - где би ванредна љубазност морала да буде строго обавезна - свуда људи наилазе само на чиновнике који сматрају да је пристојно и предусретљиво понашање са људима понижавајуће
ШТА ЧИНИТИ?
Ево, драги моји српски пријатељи, то је мала скица ваших политичара какве сам их ја видео откако сам у вашој земљи. Она није потпуна, далеко од тога, али ово што сам рекао је довољно да схватите остало. Уз "интелигенцију", и политичари су узрок што вам је држава у нимало задовољавајућем стању. Њихов пример делује на народ. Стари, поштовани и честити обичаји се све више губе и уступају место побеснелом самољубљу, разузданом сноби-зму и све већем неморалу. Крајње је време да се томе стане украј и да се помете то ђубре које најпре понижава ваш народ да би га затим и уништило. Не дозвољавајте више да вам политичари-странчари сматрају отаџбину кравом око које се цењкају попут Цигана. Избаците све те профитере и интересе своје земље поверите најмудријим, напоштенијим и држави најоданијим људима из ваше нације.
Најзад, мораћу да вам говорим и о онима које је рђав пример ваше "интелигенције" и политичара-странчара најжешће заразио. Мораћу да вам говорим и о омладини.
О ОМЛАДИНИ
СЛАВНИ ДАНИ
Причали су ми, а у то су ме увериле и чињенице које је историја потврдила, да је ваша омладина пре великог рата била веома родољубива. И тада се радо укључивала у борбе политичких странака, али је то било много мање ради стварања неке материјалне користи него из жеље за борбом и младалачке ратоборности, код неких чак и из искреног убеђења. Ондашњој омладини је, ипак, отаџбина била изнад свега, па, када би се нашла у опасности, прекинула би све расправе и сједињена придружила се браниоцима земље. Управо су код те омладине наишле на најдубљи одјек оне племените, али у то време још, изгледа, неостварљиве идеје. Зато се и идеја о уједињењу све браће у једну слободну земљу нарочито неговала међу младима. Идеја о ослобађању Јужне Србије од турског јарма толико је одушевила омладину да су млади сељаци, студенти, занатлије итд. ступали у четничке редове да јуначки гину од стоструко јачих турских снага. А када је у јесен 1912. одјекнуло звоно на узбуну и позвало нацију у крсташки рат против старог угњетавача, није било младића способног за пушку који се није одазвао позиву. Иако је смрт страшно косила њене редове, омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне српске земље. Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. Аустро-Угарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све - и највећу славу, и највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их.
Био сам верни пратилац ваше војске све време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је данашња омладина другачија од оне претходне, да је нација која је могла да створи толико јунака нација која не може да пропадне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу "савремену" омладину.
САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА
Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и испразна, шета "корзоом" главнога града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама. Тротоар и читава улица припада младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли да уживају у животу. Они презиру те "глупаке" који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели да извуку корист из победе. Они желе да "живе свој живот", али не желе да се жртвују за друге. Шта им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!
ОПАСНИ ВЕТРОВИ
Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни одјека. Одавати почаст изгинулима, сећати се њиховог жртвовања и трудити се да им будеш сличан, па који би савремени младић или девојка био толико глуп да то учини? Онда више не би могли да мисле на себе, морали би да признају да немају никаквих заслуга, а да их старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Ништа им он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде срсдства за живот без много брига. Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. За њега је држава права крава музара.
ЈУРЊАВА ЗА ФУНКЦИЈАМА
Отуда и она јурњава младих за финкцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар или утицајни политичар-странчар. За ове су чиновници кадрови њихове бирачке војске и свеједно им је да ли они ваљано обављају посао за који их плаћа држава. Њима је стало да они раде као њихови изборни агенти. Међутим, број чиновничких места се до крајности увећао. Природно, пошто је оптерећење државе постало превелико, она даје чиновницима смешно мале плате, недовољне за живот, који је постао врло скуп. Онда чиновници покушавају да то надокнаде стварањем оног понижавајућег обичаја подмићивања, ако већ не могу да директно узимају из касе коју им је држава поверила. А политичари - који су се побринули за та места - допуштају да се то чини, јер су купили изборног агента-чиновника том дозволом да прибавља новац свим средствима. Можда мислите да претерујем. Хајде, онда, пошаљите вагон из неке железничке станице, а да не платите велику напојницу. Скоро свуда ће ваш вагон чекати недељама док не крене, а за то време ћете губити интерес на новац уложен у робу која треба да се испоручи. Или, пак, погледајте мало шта се дешава на царини. Зашто X плаћа безначајну суму за робу чије ће право увоза У-а коштати великих пара? Врло просто - зато што је X "пристао на игру" и дао бакшиш, а У није хтео то да учини. Или, покушајте да уговорите неку концесију у вашем Министарству шума и рудника. Можете да дајете и по државу најповољније понуде, од посла ништа неће бити ако не разделите замашне чекове високим чиновницима, а напојнице нижим. Све сам ја то видео и веома ми је жао што морам да приметим да су тај обичај, веома штетан и по државу и по појединце, користиле чак и личности које сам сматрао поштеним, али је и њих заразила средина.
Ваша омладина која трчи за чиновничком службом добро зна да јој плата неће бити сјајна, али рачуна да ће то надокнадити митом и другим ситним радњама. Уз то, она кани да живи безбрижно са што је могуће мање рада. Чак јој ни на памет не пада да је у добро уређеној држави сваки чиновник мала карика у ланцу који покреће точак државе и да свака карика мора пратити то кретање како би тај точак произвео максимум корисног рада.
НАУЧНИ ПРОЛЕТАРИЈАТ
Ово се мора рећи. Све сте учинили да биог„ своју омладину довели до тачке на којој је данас. По природним богатствима ваша земља је била предодређена да буде пре-васходно пољопривредна. Уместо да усмерите омладину на рационално обрађивање земље тако што ћете јој пружити добро основно школовање, па одлично пољопривредно-техничко отварање, засенили сте је славом високих научних студија, независности - на папиру - и зарадама у такозваним слободним занимањима. Уместо да сте у сваком селу подигли основну школу и да сте је стално усавршавали, уместо специјалних школа за пољопривреднике и занатлије, у сваком градићу сте основали "гимназије", а универзитете и факултете у Београду, Скопљу, Суботици и Љубљани. Штавише, да бисте охрабрили младе да напуштају село, увели сте бесплатно средње и универзитетско образовање. А земље старе културе и заиста најдемократскије земље, попут Швајцарске, имају бесплатно основно образовање, али се више школовање плаћа. Знају оне зашто то чине: не желе да лише државу најздравијег елемента, пољопривредника и занатлија. Ви претерујете у том демагошком полету. Опет у циљу страначке политичке пропаганде, установили сте бројне стипендије како вам студент на универзитету не би плаћао школовање, као што се то, уосталом, свуда чини, већ га за то и плаћате. Успели сте тако да све више празните села и привлачите на универзитет хиљаде и хиљаде младих оба пола, који неће бити ништа друго до научни пролетаријат пошто за то немају истинске склоности, а пронашли би себе на селу, којем већ недостаје радна снага, ако би се плански приступило обрађивању. Створили сте мноштво рђавих чиновника који ће штедети држави јер ће лоше радити и увек ће бити незадовољни.
СРОЗАВАЊЕ УГЛЕДА УНИВЕРЗИТЕТА
Допустили сте, затим, да се на вашим универзитетима створе чудновати обичаји и навике. Није задатак универзитета да професори декламују лекције, које ће студент учити напамет. Студент може да нађе у књигама све градиво које се предаје на универзитету. Вредност универзитетске наставе јесте у професоровом начину посматрања и његовом личном утицају на духовно изграђивање студената. Како код вас може да се говори о личном утицају професора на студенте када он, као што је случај на Београдском универзитету, посредством вратара продаје своја умножена скраћена предавања, која студенти, не долазећи на часове, за испите уче напамет? Многи ваши студенти нису присустовавли ни једном једином предавању на универзитету. Једноставно, само су се уписали и купили или позајмили од некога умножен кратки прсглсд предавања која су морали да прате. Издајући се за студенте и уживајући све погодности тог статуса, они заузимају места у администрацији, банкама итд. Када процене да је погодан тренутак, напамет науче кратке прегледе прсдавања, излазе на испите и добијају "универзитетску" диплому. Тако сте у очима свих оних који знају како се постајс "дипломац" на вашим универзитетима срозали њихов углсд. Ваша диплома постаје само парче папира која омогућава његовом власнику да постане лош чиновник. Често сам бивао запањен не-знањем "професора" који су изашли са вашег универзитета, посебно професора природних наука. Наравно, ваши студенти медицине не могу на тај начин да студирају. Принуђени су да иду у сале за дисекцију и на клинике. Уосталом, имате изврсних лекара Срба који би били у стању да образују добре ученике. Међутим, као и у осталој универзитетској настави, не шаљете им добар студентски материјал, а са слабим материјалом ни најбољи професор не може да обави добар посао. Без икаквог одабирања пренатрпавате слушаонице.
СТУДЕНТСКА ОМЛАДИНА
Рекло би се и да са погубним уживањем гурате жене на високе студије. Потпуно заборављате да је жена по природи, створена за другачију судбину од мушкарца. Жена је у нечему супериорнија од мушкарца, а мушкарац у нечему супериорнији од жене. Искуство дуго, сада, већ скоро пола века, показало је да је жена, уз врло ретке изузетке, дала само осредње резултате у науци. Наведите ми, осим госпође Кири, која је добро искористила дело свога мужа, једну једину жену која је остварила нешто велико у природним наукама, медицини, књижевности итд. Нећете пронаћи ни једну. Зашто, онда, гурате своје девојке на универзитетске студије? Зар не мислите да оне на њима губе женственост и да постају неспособне да стварају и воде породицу, што је суштинска сврха жене?
Погледајте само како неуредно живи већина наших студенткиња на универзитету. Потражите у болници статистичке податке о сифилистичаркама, побачајима и абортусима девојака које сте послали на универзитет. Престравићете се. Прошетајте за лепа времена Кошутњаком и пребројте парове студената и студенткиња који тамо, без икаквог устручавања воде... љубав. И са таквим женама ви бисте да обновите земљу искрвављену ратовима и таквим женама бистс поверили децу на васпитавање?
Унивсрзитет је највиша образовна установа у некој земљи. Као таква она треба да буде пример, а дисциплина на њој најстрожија. Први се универзитет мора повиновати неопходним захтевима за добро функционисање државе. А шта сте ви урадили? Допустили сте универзитету све слободе. Позивајући се на "аутономију универзитета", ваши студенти себи допуштају оно што код других нећете трпети. Воде страначку политику, желе да намећу земљи своју вољу, а још обрисати нос честито не знају, организују штрајкове, чак и праве мале буне и сл., а ви то лепо допуштате и ту необуздану омладину не кажњавате добрим прутом по стражњици. Зар не увиђате да тако дајете лош пример младима. Грађанима, сељацима и радницима? Њима ће неминовно пасти на памет да је и њима дозвољено оно што је дозвољено онима који су одређенији да буду будућа елита земље, и тако гајите недисциплиновану, себичну омладину која не хаје за потребе државе.
УНИВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОРИ
Ваши универзитетски професори не чине ништа да би променили то по земљу кобно стање. Опет сте ви криви, моји српски пријатељи, што су они које сте изабрали да вам васпитавају студентску омладину тако незаинтересовани. У ствари, ви не постављате на та почасна места у образовању своје најбоље снаге, већ и ту велику улогу има страначка политика "кумство", појединачни интереси неких тренутних моћника. Истина је да на универзитету имате и људе велике вредности, али су велика већина медиокритети који су на та места стигли захваљујући страначкој политици или њеној подршци. Њих, наравно, нимало не занима морална, па чак ни научна вредност ученика. Они састављају и умножавају своја предавања, крчме их и... воде страначку политику како би, на тај начин, зарадили што више новаца. И сами све како бисте их натерали да крену тим путем пошто их плаћате тако мало да им је готово немогућс да живе само од професорске плате ако имају породицу. Велика већина ваших универзитских професора нису изабрали тај позив подстакнути занимањем за науку, већ да би постали посланици, касније министри, или, ако су лекари или адвокати, да би могли, као "професори", испостављати претерано високе рачуне приватној клијентели. Из самилости, или захвалности, а то осећање вам је на част, сматрали сте да вам је дужност да на универзитет доведете све оне тобоже избегле руске професоре, а они су, врло често, обичне варалице. Ако су ти руски професори и били универзитетски професори у својој земљи, онда су у том послу пропали будући да је њихов образовни рад направио Русију земљом дивљака и убица. И ви у такве руке стављате образовање оних који би вам морали да буду цвет омладине?! Са професорима које вам је изабрала страначка политика и кумство и тим руским професорима, створили сте колегијум такозваних васпитача чији су чланови ужасно љубоморни једни на друге и којима је последња брига добро ове земље. Ти професори гуше сваку изразитију ин-дивидуалност која би могла да засени њихову властиту осредњост. Они убијају, за сваки напредак, толико потребно надметање. Уопште се не баве духовним потребама својих ученика. Њиховом кривицом универзитет вам је постао апатриотски.
ПРИПАЗИТЕ!
Допустили сте тако да умре дух ваше омладине. Дозволили сте да се она угледа на све оне ваше скоројевиће, забушанте, зеленаше, ратне богаташе, сумњиве политичаре, затроване жудњом за новцем. Ваша омладина је њихова жртва. Образована је по узору на њих. Дужност вам је била да је сачувате од тог узора, а ви то нисте учинили. Припазите да вас тај немир једног дана прескупо не кошта. Може вас коштати и земље јер ова омладина се неће жртвовати на олтару отаџбине кад зазвони на узбуну, (а зазвониће једног дана) као она омладина која је водила ослободилачке ратове. Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто нс жели да гине јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.
Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу - а од ње ништа не очекујем - идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. Азнате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. Справом или не, мислим да сам ја заслужан, макар и у њајмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака, да окупи уједини српске или, ако више волите ову реч, југословенске земље. У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.
Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти.
Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник - не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.
Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!
Београд 1. јуна 1928. А. Рајс
Смрт Арчибалда Рајса, иако је био срчани болесник, била је неочекивана. После вербалних сукоба са једним министром - профитером (Капетановић) Рајс је пао - убијен речима које није могао да преболи. Последња Рајсова жеља била је да му се срце положи крај капеле на Кајмакчалану. У његовим папирима пронађен је рукопис на француском, са насловом "Чујте Срби!" Подсећајући на своју љубав према српском народу ("јамчио сам за вас пред светом, кад вам је било најтеже") своју тестаментарну поруку - чије многе речи и дан-данас остају актуелне - Рајс завршава питањем: Како је нација као што је српска,допустила да је подјарми "шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија презира достојних забушаната, профитера и зеленаша?" Верујући у будућност српског народа, позивајући га "да се пробуди", Рајс опомиње: "У вашим рукама је ваша судбина: блистава будућност или ропство!"
Чујте Срби! Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације.
Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао "чувајте се" и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину.
Међутим, нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наци ћете га у мојим списима и чинићете с њим шта год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га, пак, презрети, па ће онда она истинска србска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова з ослобођење, нестати са ваших простора. То ће бити последња услуга коју могу да вам учиним.
У набрајању ваших врлина нећу морати да вам говорим о ономе што ви називате "интелигенцијом". Њоме ћу се позабавити тек у деловима посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не "интелигенција".
Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство. Да би избегли то робовање, многи од вас су напуштали земљу и тражили уточи-ште код моћних суседа, Аустро-Угара, али су само мењали господара. Под Турцима сте много пропатили. Били сте раја. Цркве и манастире сте склањали под земљу или у дивље планинске кланце, далеко од путева својих господара. Отимали су вам децу и од њих стварали јаничаре. Од своје сиротиње сте плаћали и добар "десетак" угњетачима. Ваши родољуби нису могли да трпе тај неподношљиви јарам па су потражили склониште у шумама, у које Турчин није смео да крочи. Били су то ваши хајдуци, духовни оци оних који су остварили повлачење преко Албаније, Цер и Јадар, Кајмакчалан и Добро поље. Терали су вас са плодних равница, њих је запоседао Турчин, а вама остављао само каменито планинско земљиште.
Ипак, упркос свим тим невољама, веома је мало ваших вољених покушало да избегне тај грозни положај прихватањем муслиманске вере. Велика већина ваших предака је, и поред дуготрајних патњи, остала одана старој вери и није хтела да повије врат пред окрутним туђином. Гуслари су опевали вашу минулу величину и тако били ваша савест.
Ти дуги векови под јармом су у вашем народу трајан печат. Тиме је он стекао дивне врлине, али и велике мане, а сачувао је и те врлине и те мане.
Погледајмо најпре те врлине, имајући на уму да вам сад говорим о народу уопште, а не о неким слојевима вашег становништва.
ХРАБРОСТ
Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама великог ослободилачког рата. Видео сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама.
Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, нарочито у почетку рата, услед недостатка наркотика нису ни успављивали.
РОДОЉУБЉЕ
Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас.. А имате и онај величанствени дар да вас сећањена те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато сто лик тихлегендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа. Урођени здрави разум вам је у тим јунацима, који су у стварности били сасвим другачији, пронашао прави и можда једини начин да одржитенетакнутим свој национални идеал. Краљевић Марко вам је послужио као огледало
Да бисте очували патриотизам, култу својих нацио-инлних јунака додали сте још једно, скоро исто толико де-лотворно средство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Истина, ви осећате, попут сваког човека који заиста размишља, да постоји нешто неодредљиво, нешто сувише узвишено да би се појмило, над нама, нешто што наткриљује свет и управља њиме. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш "бог" носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа*
Религија је, свакако, моћно средство поретка, а здрав разум вам је показао пут да је понародите и да је такву прихвате ваши људи. Та религија вас, упркос вама, одржава. Мушкарци вам поготово нису често у цркви. Колико сам само пута, у време обреда, ушао у ваше храмове и тамо затекао тек неколико ретких верника, и то скоро искључиво жена. Али се чак и онај Србин који се хвалише да га је "баш брига и за попа и за његова посла" прекрсти кад сазна нешто што га жестоко погоди, или оде да пободе упаљену све-ћу испред иконостаса кад изгуби драго биће. Брижљиво чувајте ту народну религију јер ће ваш народ, оног дана кад је напустите, бити изгубљен.
ГОСТОЉУБЉЕ
Ваш народ је гостољубив. У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.
Народ вам је демократичан, и то заиста демократичаи, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства.
МИЛОСРЂЕ
Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.
ПОНОС И БИСТРИНА
Народ вам је поносан, али не и охол. Тај понос није мана, већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај понос је, напросто, поштовање сопствене личности. Лоши људи га немају. Они су само охоли.
Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, Поготово мане оних које ви називате својом "интелигенцијом", спречавају вас да то постигнете.
МАНЕ
НЕРАД
Погледајмо сада мане вашег народа.
Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! И ваш сељак губи, због недовољног залагања у раду, добар део онога што би могао добити од своје много плодне земље. Он не примењује савремене и рационалне поступке у пољопривреди пошто би га они, бар док се не би на њих привикао, терали да више ради. "Традиција" му је изговор што их не примењује.
Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у парлогу савршено обрадиве, понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима, и то не увек, пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно, исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале жита, које бисте скупо продавали земљама према којима природа није тако дарежљива. Ево једног примера: Макиш, на самом улазу у Београд. Кад би се на њему извршила иригација и када би се заштитио браном од поплава, он би вам био не само пространи врт довољан да снабдева свим поврћем тржиште главног града, већ и житница непроцењиве вредности. Данас он пружа оскудну храну само изгладнелим свињама и мршавим кравама, често је неизвесно ловиште београдским ловцима и зборно место свим Циганима из Јаркова ради риболова на кош, по муљу.
Знам да ћете покушати да нађете оправдање и да ћете рећи да брана и одводњавање скупо коштају. Истина је дa у овај подухват треба уложити неки капитал. Међутим, зар не мислите да ћете новац који у то уложите брзо повратити и да ћете га удесетостручити? Земља би вам засигурно одатле извлачила већу корист него данас. И немојте ми говорити како немате новца потребног за извођење таквих радова од државног интереса. Трошите га на милионе за политичке "агитације" које не доносе добро, већ зло овој земљи.
БЕКСТВО СА СЕЛА У ГРАД
На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак и у израженијој мери. Пре свега, зашто вам сс ссла све више празне, а сеоска омладина, која сигурно нс би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не,зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, она долази у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду "чиновници" јер мисле, и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку, а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.
РАЗЛОЗИ ЗА НЕРАД
Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне способности објашњава на два начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот. Нисте хтели да радите више зато што би то користило само вашем тиранину. И тако, кроз дуге векове, навикли сте се да мало радите и још нисте успели да раскинете с том навиком, која у данашњим околностима, када сте постали велики народ који мора да има своју улогу у свету, није више допустива.
Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не вели-ким и поштеним радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају "интелигенцијом земље". Тако сте обистинили Бизмаркове речи који је, када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године, рекао: "Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа".
КЛАЊАЊЕ БОГАТСТВУ
Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкатс. А према мени, некада богатом, који сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племсните особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших "интелектуалних градова". Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина не-стала по туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници. Зато сам убеђен да се ваше добре особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.
НЕЗАХВАЛНОСТ
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменици које су оставили ваши преци. Данас се она склонила међу сиротању. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљив начин, своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град-мученик, ни дан-данас нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших мини-стара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање "пензија" које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника.
Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако их Србија, која их је имала много у току велике олује, данас више нема или готово нема.
Безмало, рекло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо намештење и да би се обогатили. Но, зашто се други поводе за њима или им у најмању руку, дозвољавају да увредљивом незахвалношћу плаћају учињене услуге?
Да би се оправдали, када бих им понекад то замерио, рекли би ми говорећи о мени: "Па Вас сматрамо својим и тако с Вама поступамо."
Пре свега, био вам онај који вам је учинио добро сународник или странац, дугујете му исту захвалност. Није ни часно ни племенито обасипати почастима странца, а лоше поступати са сународником. Међутим, ваши званичници, или они који би то хтели да буду, не одају почаст ни странцу. Они се или праве да не знају какве им је он услуге не-кад учинио или га вређају понижавајућим поступањем. Не односе се према њему чак ни као према свом држављанину, како су ми одговорили, јер му, кад год нешто затражи од њих, кажу да он као странац нема шта да тражи.
ПРИЈАТЕЉИ И НЕПРИЈАТЕЉИ
Али, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили, колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате. Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдан непријатељ и која ће то поново бити једног дана, слави "цвет" ваше престонице који се дичи да је савремен. И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи. Моји сународници, Швајцарци, који су према вама били прави самарићани за време великог рата, тешку муку муче да би код вас добили само дозволу за рад. А читава швајцарска колонија у Краљевини СХС има само 160 чланова, док је број ваших сународника који слободно зарађују хлеб у Швајцарској двадесет пута већи. Потпуно разумем да најпре желите да обезбедите хлеб сународницима, али пре него што натерате врло малобројне пријатеље да осете колико је нужна и жестока борба за живот, почните да то примењујете на хиљадама бивших непријатеља које никада нећете успети да преобратите у пријатеље.
КСЕНОФОБИЈА ВЛАДАЈУЋЕ КЛАСЕ
Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу, а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо кад су вас током дугих векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису мане, није то ксенофобија. Међутим, они међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби и, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти.
Љубоморни су на од себе образованије, отменије и на-предније странце. Неподношљиво им је кад морају признати да су ти људи изнад њих. Онда их мрзе, презиру, па ако им се не исплати да их отерају, изналазе све могуће начине да их прогоне. Ипак би им разум морао рећи да нације, на пример, француске нације или швајцарског народа - одавно слободних народа који су слободно могли да се развијају - нужно морају да буду напредније од народа који је имао несрећу да га вековима угњетава окрутни тиранин. Тек од пре неколико деценија Србија се могла развијати релативно слободно, а уистину је слободна тек од великог рата. Сви који је познају радо одају признање великом труду који је она уложила у развој откако је то могла да чини. С правом на то може да буде поносна, али, разумљиво, не може очекивати да се, радом од неколико деценија, изједначи са прегнућем које је вековима изискивано од земаља старих култура.
Уосталом, оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа. Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на неко достојанствено место. На жалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа ради на обарању тих моралних врлина српског народа дајући му лош пример.
ПОЛИТИЧКИ КАДАР - БЕЗВРЕДАН
Та љубомора касте зване "интелигенција" српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. "Отмено друштво" тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.
И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног изрођеног дела становништва, дела који чини "интелигенцију", како се она неоправдано назива.
ЉУБОМОРА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Љубомора је и узрок једне друге мане: недостатка мере, претеривања. Та мана се исказује у укусима, не у раду. Истина је да се са радом у Србији не претерује! Желите да се изједначите са другима, чак да их надмашите, а претерујете подржавајући их. Погледајте своје жене на улицама. Нису то више људска лица, то су вештачке, жестоко обојене маске. Лондонски и париски кројачи лансирају моду широких панталона. Да их не би прогласили "ситним провинцијалцима", ваши младићи се одмах унакарађују правим смешним сукњама. Ваша интелигенција ропски прати сва застрањивања и све глупости такозваног савременог живота, и у томе још претерује, било то у моди, сликарству, вајарству, спорту итд. Ти људи не увиђају да просто постају смешни у настојању да достигну и престигну друге како би задовољили своју завист. Потпуно губе из вида да ће одећа скројена за А. веома лоше стајати Б., и обрнуто.
Љубомора ваше "интелигенције" се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај. Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај вештачки сјај брзо тамни и пошто га не одржава права снага, која долази изнутра. По-вршност се показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На пример: видели сте у иностранству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховом стопом. Подижете зграде где камен замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што чини швајцарски, француски или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје једноставно бедна. Или, опет: да не би изгледали инфериорнији од цивилизованих нација, ваши "интелектуалци" купују за велике паре некакву научну опрему. Они се неће знати њоме служити или ће је препустити рђању услед неодржавања. Ваше Министарство унутрашњих дела има "Техничку службу", коју сам ја својевремено основао са намером да је мало-помало оспособим да вам буде од велике користи. Пошто више нисам могао да подносим свакојака злостављања, натерали су ме службеници и руководиоци тог министарства, да напустим то место; заменио ме је интелигентан човек који је од образовања имао два или три разреда гимназије и подофицирску школу. Он је потрошио много новца да би купио у Паризу и у другим местима од-личне инструменте и уређаје, а не зна њима да се служи нити зна чему служе. Ставио их је у застакљене ормаре и од њих направио изложбу некоришћених уређаја. То га не спречава да трчи на све конгресе и да тамо приповеда како у служби којом је задужен да руководи, а не руководи пошто је за то неспособан, има толико најпознатијих апарата. Није то спречило ни ваше Министарство унутрашњих дела да тој служби, иако му је савршено позната неспособност њеног шефа, годишње додељује значајан кредит за такве детињарије. Због тога их треба окривити.
ПОВРШНОСТ
Површно је и научно и универзитетско образовање већине ваших правника који долазе са овдашњег универзитета. Зар ви заиста мислите да напамет научена скраћена умножена предавања, без похађања наставе (у унутрашњости су или обављају неки посао) могу да замене живу реч доброг професора? Зар вредност универзитетске наставе није баш у томе што професор, наравно прави професор, преноси свој начин размишљања, свој начин разматрања проблема на ученика? Конкретне чињенице које професор излаже могу да се нађу у хиљадама књига, али начин на који их он обрађује и објашњава јесте јединствен и не може се заменити књигама. Када студент положи испит, он практично ништа не зна. Њега ће изградити сама пракса, и то под условом да га је професор научио на који начин да сагледава ствари. Ако он то не зна зато што није искористио утицај свога универзитетског професора, он не вреди више од било ког човека који је напамет научио параграфе из књига. Кад ступи у администрацију, он може постати само лош чиновник.
Та површност вас наводи и да прецењујете дипломе, бар своје, јер често из зависти нећете да признате стране дипломе. Уосталом, шта доказује универзитетска диплома? Као што сам већ рекао, ништа друго него да њен власник може покушати, ако је интелигентан и вредан, да кроз праксу постане неко и нешто у својој струци. И зато, као што сам такође већ рекао, потребно је да непосредно прима поуку неког доброг професора. Дипломе стечене испитима положеним тако што су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене већина, диплома стечених на Правном факултету вашег Београдског универзитета такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да ли кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно вам је да он има диплому и... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније говорити. Ви, дакле, на положаје високих полицијских чиновника желите да примите само кандидате који имају диплому правника, често безвредну универзитетску диплому. Зашто ту диплому? Она у полицији није баш неопходна јер се оних неколико параграфа које треба знати лако учи кроз свакодневно вршење дужности. А оно што се не учи на правним факултетима и што је полицајцу преко потребно јесте: техничко познавање заната, интелигенција, марљивост, љубав према послу, морална храброст, интуиција, посебна проницљивост, храброст и поштење. Човек који све то има постаће одличан полицајац и ако нема (право) универзитетско образовање. За полицијску службу универзитетско образовање никако није довољно, осим ако није правно. Та служба, и то до највиших положаја, треба да буде доступна сваком паметном, вредном и часном човеку који има онај неопходни дар. Вашим људима из полиције са дипломом углавном недостају таленат, марљивост и, што је најгоре, често и поштење.
ПОДМИТЉИВОСТ
Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. "Интелигенција" вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без ди-пломе до министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео сам да нема разлике између министра на "ов", "ев" и неког на "ић". Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније.
Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, од одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, го-сподин министар је постао мултимилионер.
Господин Вукићевић је био обични професор провинцијске гимназије. Пошто је постао политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, асам Бог зна колико кошта плац и подизање таквих зграда углавном граду. Лазар Марковић је син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућнији грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа станарину 12.000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина, венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао један од најбогатијих људи у земљи? А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од по-сланичке и министарске плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да би се докопали новца.
Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице. Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе да нешто ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата. Могао бих вам навести примере за то, и то многе, али мислим да то није потребно, јер их и сами довољно знате. Министри, генерални директори, руководиоци служби итд. - сви они једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.
Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често не полазе ако их не покрене свежањ новчаница које дајете шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одгова-рајућу службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесара одуговлаче ако нема подстрека у виду бакшиша?
Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновни-штва, може се и наћи олакшавајућих околности у чињени-ци да је тако слабо плаћено да је, ради преживљавања, принуђено да потражи и додатне приходе. За ваше министре, људе из политике, итд., међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.
Размотримо сада посебно неке делове вашег народа и почнимо анализом онога што ви зовете својом интелигенцијом.
О ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ
о којој сам већ у више навраша го
ДЕФОРМИСАНОСТ "ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ"
Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за "знањем" или због тешког јарма који вас је притискао, или због недостатка материјалних средстава јер је у ропству које сте трпели само ретким изузецима било могућно да зараде довољно новца и плате луксуз да пошаљу децу у иностранство, што је у то време био једини начин да се стекну темељнија знања из науке, уметности, књижевности, технике итд. То се променило отприлике у последњој четвртини прошлог века. Ослобођена турске власти, земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази у иностранство да се напаја из извора знања која код куће нису налазили. Међутим, још није било великог богатства. Држава је често, путем стипендија, плаћала трошкове тог научног образовања. Стога су материјалне могућности српских студената у иностранству најчешће биле скромне, врло скромне. Ти млади људи су били принуђени да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније. Учили су, упијали, понекад и без стварног разумевања, знање које се предавало младежи друкчијој од њих и чија је предност била дуга научна традиција, што је недостајало младим Србима. Неки најдаровитији, Слободан Јовановић, Скерлић и други, ипак су успели, захваљујући изврсним личним спосо-бностима и изванредној интелигенцији, да усвоје и садржај и његов дух. Међутим, код многих других знање је остајало књишко и није се стапало са духом.
Штавише, принуђен да много учи како би што брже усвојио неопходна знања, српски студент у иностранству није имао времена да посматра чак ни живот земље у којој је студирао, а такво посматрање је један велики извор опште културе. Оно мало слободног времена које му је дозвољавало студирање, проводио је са земљацима. Суштинска природа земље у којој је тренутно живео остајала му је непозната и он је од свега тога запажао само површне појаве. Наравно, у свакој земљи има и доброг и лошег, а људска природа је тако саздана да на њу лош пример снажније делује него добар. Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили. Они нису схватили нити су могли да схвате да је оно што су запамтили само безначајна случајност и да не познају суштину земље у којој су боравили. Укратко, враћали су се у земљу са изве-сним научним пртљагом, али је њихове природне способности, наслеђене од своје лозе, мање или више нагрдило оно лоше што су видели, а што није ублажено оним добрим које нису ни опазили.
То је био корен деформисаности ваше "интелигенције". Кад људи из града стекну неко благостање и дођу у додир са профињенијим животом, већ по правилу су склони да себе сматрају вишим од људи са села, који живе једноставно и патријархално. Било је још много горе са вашим младим људима по повратку из иностранства. Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге - оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир - сељацима. А себи су давали онај смешни заједнички назив "интелигенција". Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим. Истинска интелигенција је природни дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.
ПОГРЕШНЕ ШКОЛЕ
Они који су остали у земљи и похађали универзитет у Београду, где су предавали некадашњи стипендисти у иностранству, брзо су пошли тим примером. Жалосна последица тога била је што је све више младих гурано на студије, уместо да су од њих стварани пољопривредници зналци свог посла, (што је било најнепотребније пољопривредној земљи каква је Србија) и веште занатлије који би могли да прерасту у индустријалце. Уместо да све више развија основну и пољопривредне школе, сваки градић је добио "гимназију", а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске.
МОРАЛНИ ПАД ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире. Још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови "интелигенције", још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других. Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има и много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати. Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би и рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много, премного универзитетлија, "интелектуалаца" - често резервних официра - било је у рововима у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима. Зар Гролови, Лазари Марковићи, Белићи, Радоњићи, Боже Марковићи итд. нису схватили да губе морални углед код сваког човека поштена срца коме је познато да њихови вршњаци истих година, док они лагодно живе у Швајцарској, Француској, Енглеској, херојски умиру бранећи отаџбину на бојном пољу, на негостољуби-вим планинама Македоније и Албаније? Да би се оправдали, говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило оно што рат буде уништио, па да ради тога добро чувају свој живот у скровишту. Рђав изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у том народу када опасност прође. Прави народ добро осећа да онај који ни-шта није дао за отаџбину нема никаква права на њу.
ЛОШИ ПРИМЕРИ
Многи имућни људи су следили пример "интелигенције", ако не ради себе, оно бар ради синова стасалих за пушку. Колико је снажних младића претрпавало швајцарске, француске и енглеске универзитете уместо да са својим исписницима буду у рововима. Они су чинили будућу послератну "интелигенцију" коју је требало сачувати за отаџбину! Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много лепше, чак и ради успомене на оца да, уместо полицијског досијеа, син најпознатијег српског државника има обичну камену плочу са натписом: Раде Пашић, погинуо на бојном пољу?
ЛЕПИ ПРИМЕРИ
Већ сам рекао да је међу интелектуалцима било многобројних изузетака. Лично сам познавао неколико чланова унивезитета који су испунили своју дужност, и то у потпуности. Многи се нису вратили. Лекари, који су такође интелектуалци, често прави, скоро листом су дали све од себе и смрт их је знатно проредила. Они су пружили леп пример. Гимназијски професори су исто тако имали много својих међу борцима, сразмерно много више него они који су морали да дају најсјајнији пример: Универзитет. Међутим, сви ти "интелектуалци", адвокати и судије, на пример, који су били у редовима бранилаца отаџбине, нису се превише дичили припадношћу "интелигенцији". Једноставно, звали су се родољубима. Надувена "интелигенција" се током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење.
"ИНТЕЛИГЕНЦИЈА" УРАТУ
У другим земљама, и пријатељским и непријатељским, "интелигенција" се одлично жртвовала на бојном пољу или се, ако није била способна да носи оружје, сатирала на помоћним ратним пословима. "Интелигенција" Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно.
Одговарате ми да су ваши "интелектуалци" бринули о младима у избеглиштву, да су се бавили пропагандом итд. Ма немојте! Ваше универзитетске професоре је држава добро плаћала за тај посао и током избеглиштва. А само се неколико средњошколских професора посветило васпитавању наше избегле деце. "Главешине" универзитета су шетале с једне школске прославе на другу да би тамо на речима величали јуначко жртвовање, ваших војника, жртвовање које нису хтели да деле, а које им је служило као властити пиједестал.
А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учсствовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књига које су, уосталом, мало или нимало читали они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву "Македонију", књигу која садржи малтене само филолошке и лингвистичке расправе? Деловање Лазара Марковића у Женеви било је, истина, успешније. Његов лист "Србија" био је добро урађен и извршио је добру пропаганду у неким савезничким и неутралним срединама. Међутим, током његовог боравка код нас у Швајцарској, после повлачења преко Албаније, читаоци тог листа, пријатељи Србије, често су ми постављали питање: Зашто Марковић, који тако патриотски пише у свом листу, а који је млад и здрав, није са својим вршњацима у рововима да брани отаџбину?
Мада је садржај књига интелектуалаца из те интелигенције слабо читан, они су из тога извукли највећу личну корист. Та писанија су им послужила да себи придају значај пред колегама из земаља у које су избегли. Издавали су се за представнике просвећене Србије. Као такве су их свуда примали, тетошили, одликовали итд. Зар није смешно и чак скандалозно видети крст Легије части на грудима професора забушаната "за њихове ратне заслуге", док га нема на грудима најсрчанијих и најјуначнијих војника? Лазар Марковић и дан-данас у иностранству важи за једног од најистакнутијих личности Краљевине СХС зато што је сасвим спокојно и у потпуној заветрини радио у рововима Женеве док је српски народ преживљавао најтеже дане.
Не само да вам је "интелигенција" добро искористила жртвовање и одрицање народа већ је захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије - што је није спречавало да их прима на свој рачун - постала још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата.
Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци, лес селијкс, њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били "простаци", добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.
БЕСРАМНИ ГРАБЕЖ
Они који су ратовали и крвљу платили вашу слободу тада су били уморни. Уз то, у свом идеализму, који их је одржавао у најцрњим данима искушења, веровали су у људску доброту и захвалност. Одморна, захваљујући забуша-вању током рата, "интелигенција" је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље. Делила је и сплеткарила уз подршку великог контингента себи сличних пореклом из ослобођених крајева с оне стране Саве и Дунава. Тада је наступило бесрамно грабљење важних и уносних положаја и распојасани плес милиона предвођен " и нтелигенцијом".
ФОБИЈА И САМОЉУБЉЕ
Интелигенција је успела у том подухвату погубном по земљу. Истинске вредности српских земаља, посебно оне којима ваша земља дугује, истиснуте су. Интелигенција љубоморно пази да нове и поштене снаге не прокрче себи пут. Чим неку открије, удара је по глави док не утоне у блато. Интелигенција вам се бацила слепо у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље. Колико се универзитетских професора и других интелектуалаца не кандидује на свим изборима? "Интелигенција", којој не недостаје искривљена памет упркос претварању и сервилном опонашању сваке лоше "модерне" тековине елите са старијом културом савршено увиђа да не успева да се изједначи с њом зато што она има и стари фонд стварних вредности које ова не познаје. Зато из дна душе и из свег срца завиди свим образованим странцима. Сматра да је понижена и због то понижења свети се странцима који живе у вашој земљи. То је одвратна ксенофобија, јер у њеној основи није неко родољубиво осећање, већ ружно и малоумно самољубље. Ако и није препоручљива, ксенофобија се у неким случајевима може опростити, и то онда када проистиче из страха за добро отаџбине. Ако је изазива искључиво егоистична завист, као што је то случај са вашом интелигенцијом, онда је мрска и малоумна.
КЛЕЧАЊЕ ПРЕД НОВЦЕМ
Наравно, пошто је воде ниска осећања, "интелигенција" клечи пред новцем. Што више новца има неко, ма колико га нечасно стекао, то га она више уважава и истовремено му завиди. Краљ-новац господари вашом интелигенцијом. По њој, човек све себи може дозволити под условом да има много новчаница у џепу. Част је непозната вредност на берзи "интелигенције". Частан човек се сматра глупаком, а цени се само онај који лукавством уме да окрене догађаје у своју корист. Природно је да родољубље не иде уз таква осећања. Стога та лепа врлина сасвим недостнје вашој "интелигенцији". Оно што она у згодној прилици хоће да подметне као родољубље само је обична завист према другима. Многи припадници "интелигенције" би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи.
ПОГРЕШНА СВРСТАВАЊА
Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава. То ју је навело да се, после рата, скоро одмах помири са најгорим непријатељима своје земље, са Немцима. Само десет година после последњег топовског пуцња, њих примају као повлашћене. То је разлог и што се интелигенција, која се није ни борила за своју земљу, најжешће окомљава на Италијане, које сматра слабим - међутим, могла би да се превари. Није јој довољно оно што су борци својим јунаштвом донели земљи. Жели и делове додељене Италији. Не жели их она, међутим, из родољубља, већ из мегаломаније и зависти.
Овим поводом, пријатељи Срби, треба да вам отворено кажем своје мишљење увези са спором који вас удаљује од Италије. Одмах ћу вам рећи да га сматрам глупим и штетним по вашу земљу. Пре свега Италија и Краљевина СХС су суседи један другом. Италија има све оно што вама недостаје, а ваша земља оно што недостаје Италији. Ове две земље се допуњују и, пошто су суседне, размена је веома лака. Међутим, оне су једна другој потребне и из још једног разлога. Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера - Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удру-жени ће настојати да поврате оно што су изгубили. Њихов први реваншистички поход биће према југу, према Трсту и Тиролу. Тада ђете и ви бити угрожени као и Италијани. Они неће сами издржати, баш као ни ви ако сами поднесете тај удар. Са Италијанима ћете га издржати. Не верујте обмањивачима који вам говоре и непрестано понављају како је Италијан слаб војник и да ћете га лако савладати. Када се упореди са јунацима са Кајмакчалана, Италијан из великог рата можда није увек био на висини задатка, али не заборавите да је армија хероја од 1912. до 1918. мртва, а да је младеж, која ће морати да образује нове браниоце иише слободе, веома заражена лошим примерима. Немојте заборавити ни да је италијанска војска у великом рату била млада и да је предводио корумпирани политички кадар. Великом патриотском снагом она је данас преуређена. Дух је у Италији промењен. Древни Рим је био велики освајач мхваљујући узорној војсци. Историја се понавља. Зашто Мусолинијева италијанска армија не би била вредна колико и она стара Цезарова?
У новим подручјима додељеним Италији после заједничке победе има Словенаца и Далматинаца, који су вам браћа по крви. Полазећи од те чињенице, неки ваши зе-мљаци, а највише их је међу онима који су се борили за Аустро-Угарску, попују како би та подручја требало да припадну вашој земљи. По том принципу, међутим, известан део ваше територије исто тако треба да припадне другима пошто и он обухвата стране елементе. Не, данас више није могућно поставити гранични камен неке земље тако Где живи последњи њен изданак. Због услова савременог живота долази до размене становништва, нарочито на границама, што ствара мешавину поданика на обе стране границе. Способност неке земље јесте у томе да користи то гранично мешано становништво и гради везе са суседном земљом. Зар становништво из области Нице није било и Још није најбоља веза између Француске и Италије? Задовољите се оним што су вам стекли славно изгинули на Јадру и Церу, Руднику и Колубари, Кајмакчалану на 1212-ој, на Редуту, Добром пољу, оствру Виду и Добруџи. Краље: 1ски је то комад, вредан жртава којих је коштао. Допустите јунацима који су с оне стране границе да постану добри Италијани и да истовремено остану веза између ваше две земље.
ПРИПАЗИТЕ ДОК НЕ БУДЕ ПРЕКАСНО
Но, да се вратимо "интелигенцији", сејачици раздора када треба сједињавати. Та интелигенција би, да је то права интелигенција, морала да буде на челу оних чији је задатак да обнове земљу после година искушења, требало би да она складно уређује сарадњу са вашом браћом након што су ослобођена захваљујући вашим ратним жртвама и да усмери земљу на пут напретка, што би било лако са тако бистрим народом и богатом земљом каква је ваша. Њено је било и да бди како се ваши обичаји и добре особине, што је чинило вашу снагу, не би изгубили. Шта је она, међутим, стварно учинила? Уништила је и срозала све оно добро што сте имали. Баш захваљујући њој све ређе се наилази на онај једноставни, а ипак веома узвишени дух који је омогућио вашем народу да остане нетакнут упркос вековном угњетавању. Интелигенција вам је деловала попут буђи. Заразила је све што је с њом дошло у додир. Та трулеж већ захвата и село. Ваше кршне сељанке већ знају за шминкање и свилене чарапе. Припазите док не буде прекасно!
ЖАРИШТЕ ТРУЛЕЖИ И ПОКВАРЕНОСТИ
Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Они јс жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена. Почистите кућу, пометите све те охоле и штетне марионете. Немојте да вас засене људи који у суштини исмају никакву вредност, али чији је лош пример неизмерно опасан по духовно здравље вашег народа. Не клањајте се више новцу до земље. Новац не доноси ни срећу ни углед. Може се он поштено зарадити и, ако га власник користи да би чинио добра дела око себе, поштујте таквог човска због његовог рада и због начина на који он користи стечено богатство. То је добар пример младима. Новац, међутим, може да буде и нечасно стечен и, на жалост, то је динас веома чест случај. Будите горди пред тим нечасно стеченим богатством. Немојте правити нагодбе с њим тако што ћете ласкати његовом власнику. Не пружајте руку милионеру који је стекао милионе мешањем песка са брашном намењеним вашим војницима који су се борили за итцџбину. И немојте мислити да такво ваше одбијање неће бити делотворно. Ујешће то човека више него што мислите, а то ће бити добар пример младима и они ће увидети да се белег који оставља нечасно стечени новац не може избрисати са руке непоштена човека.
А сада да попричамо о вашим политичарима.
О ПОЛИТИЧАРИМА
од којих су многи из редова иншелигенције и на које се, према томе, односи све што сам управо рекао
ВЕЗИВАЊЕ ЗА ВОЂЕ
Ваша средњовековна историја и јунаштво стварали ву од вас ратнички народ све док сте били слободни. Хајдуци су у доба робовања наставили ту традицију. Затим долази ослобађање под Карађорђем, и борба до коначног ослобођења. Када је то постигао, ваш народ је, толико навикнут на борбу, ако не би имао спорова са спољним светом, покушавао да унутар земље задовољи ту борбеност. За то је нашао начина у политици и одао јој се душом и телом. Међутим, по старом обичају ратника да се боре за врховног вођу, унутрашња политика је за вас била страначње, то јест везивање за судбину неке личности, вође или групе. Све док су вас спољни непријатељи остављали на миру, своје борбене потребе сте задовољавали свађама политичких странака. Чим би се непријатељ појавио на граници, заборавили бисте међубратске спорове и сви бисте се вупротставили спољној опасности. Били се и остали борци и ето зашто сте још и данас огорчене политичке присталице које се не боре за идеје већ за личности, присталице које постају родољуби тек у тренутку спољне опасности. Сетите се ратова од 1912. до 1913. и рата 1914. Када је одјекнуло звоно за узбуну, да ли сте и даље били радикали, самосталци, либерали или неки други партијаши? Не, били сте само Срби, и као такви сте величанствено извршили своју дужност. Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа. Док су страначке вође и њихови штабови још били родољуби - а, судећи по свему ономе што сам прочитао и чуо, у то време су то заиста били - зло још није било нарочито велико. Истина, то није погодовало брзом и мирном развоју. Уосталом, после дуготрајног робовања како је било ваше, није се могло тражити од народа који је тек повратио слободу да буде мудар као људи који су дуго живели у њој. Уз то, ваша тек васкрсла држава је узимала за пример политичке системе већ прилично деформисане чак и у земљама веома старе и континуиране културе. Најзад, родољубље је код страначких вођа било још довољно делотворно и спречавало их је да свесно раде против интереса земље.
СКЛОНОСТ ЗА СТРАНАЧКУ ПОЛИТИКУ
То се, међутим, мало-помало мења. Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма шта ја говорим - они згрћу богатство. Ако сте пре рата и имали политичара који су, у свом већ странчарењем искривљеном духовном склопу, имали у виду само оно што су сматрали добрим за земљу, парламент вам је већ био преплављен људима који су само тражили личну корист у тим политичким страстима. Трка за министарским положа-јима је била почела! Ваша скупштина већ није била израз народне воље. Тако су, током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жр-твује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика-профитера Велимра Јанковића, резервног официра, испословали да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности.
ПАРЛАМЕНТ ЗАБУШАНАТА
Скупштина ваше земље, једне од најјуначиијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламснт јединствен у својој врсти међу свим землама учосиицима у рату - парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружши онима коуи су се борили. Ти родољуби су били Алекса Жујовић и Драговић, а ниједан није припадао интелигецији.
А какву су улогу одиграли ваши забушаити из Скупштине за време рата? Да ли су бар покушали да ублаже недостатак храбрости и родољубља обављањем неког корисног посла искључиво за добро земље и забораве приватне презира достојне страначке интересе? Нису! Што ЈЕ рат дуже трајао, то су они поново задали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим и на Крфу, прирсдили су свету кукавну представу отимања поличичара о министарске фотеље док им отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на бојном пољу. Био сам на Крфу марта 1918. и три седмице сам гледао како нам се политичари жестоко боре за власт изазивајући министарске кризе једну за другом. Згадио сам се и стидео се за на бојном пољу неукаљано српско име.
И ти чудновати посланици-забушати једне ратничке и јуначке нације сматрали су да острво Крф није довољно удобно - а можда и недовољно сигурно за тако значајне
људе попут њих. Копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, где би, онако добро плаћени као што су били, могли да воде још много лепши живот. Да Скупштина је била потпуно бескорисиа, бар после повлачења преко Албаније, када је неиријатељ заузео целу Србију Ако су, ради угледа, желели да је одрже по сваку цену место јој није било на Крфу, већ у бомбардованом Битољу. Нисам се устручавао да то кажем вашим политичарима на Крфу у марту 1918. "Па, Битољ је под непријатељском ватром и Скупштина би била бомбардована", говорили су ми ти политичари. "Па, шта?", одговарао сам им, "војници су вам тамо иако се град бомбардује. Наравно, вероватно ће бити густо. Неки од вас ће тамо можда погинути као што гину и војници. Није то, међутим, већа несрећа од погибије бораца. Напротив, живот неког некорисног посланика данас је мање вредан од живота и најобичнијег војника". Разумљиво, те им се речи, а биле су истините, нису много свиделе, баш као што је министар Велизар Јанковић био непријатно изненађен када сам му рекао да је њему, српском младићу десет година млађем од мене странца, место у рову, а не у салонима хотела "Велика Британија" на Крфу.
СТРАНАЧКЕ СВАЂЕ
А ваши политичари-странчари избегли у Женеву, Париз, Ницу, Лондон итд!? Рат и невоље властите земље ничему их нису научили. Наставили су страначке свађе у земљама у којима су нашли уточиште. Својим домаћинима су тако кукавно приказивали како се браћа међусобно раздиру. Истина је да политичари нису придобили симпатије за српски народ, већ војници и сељаци који су радије гинули него повијали главу пред нападачсм. Када сам се, после повлачења преко Албаније и пре придружимања војсци на Солунском фронту, тако рећи даноноћно борио за вас, и сам сам морао да трпим због њихових сплетки и кукавичлука. У ствари, мене, који ништа нисам ништа о вашим страначким борбама, позвала је влада са почетка рата да помогнем вашем народу, влада којој јс председавао Пашић. То је било довољно политичарима-забушантима из странака супротстављених Пашићу да ме прогласе "радикалом", човеком кога треба тући и најподмуклијим оружјем. Они су то чинили, па су смислили и такву грозоту да ме поткажу савезницима као шпијуна који ради ча центрралне силе, и то мене који сам све жртвовао за ваш народ! срећом, савезници су били сигурни у мене. Дали су ми тај срамни документ да га чувам у архиви као доказ људскс злобе и незахвалности. Било ми је тешко, веома тешко када сам увидео да су људи из народа којем сам све жртвовао способни за такав злочин, али ми није ни падало на памет да због тога окривим цео народ. Прогутао сам ту горку пилулу, прећутао сам и ипак наставио да се жртвујем за вас јер сте ви браћа мојих величанствених другова са фронта. Сада знате шта ме је у току целог живота највишс заболело, а исто тако знате да су ми ту бол нанели ваши страначки политичари.
Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око "Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна, јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководилаца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: "Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и да се ви, војници, не смете бавити политиком. Морали бисте да будете кажњени, али смо у страшним борбама. Поред тога, знам да ви волите отаџбину. У овом трагичном тренутку по нашу земљу, ја нећу да сами осуђујемо припаднике војске на којој почива сва наша нада. Желимо да заборавимо вашу грешку, али ви идете на прву линију, храбро се борите за ову земљу која вам опрашта, а ако треба, жртвује се за њу". Принц Александар је био вољан да тако поступи, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити "правди", њиховој "правди", да слободно делује. План им је био тако добро изведен да сам и ја у једном тренутку поверовао да земљи прети велика опасност од "завереника". Касније сам, међутим, увидео да је "Црна рука" била само родољубива реакција против диктатуре политичких странака и да су се оне браниле врло сумњивим средствима. У Женеви су човека који је био, можда, најнесебичнији и најискренији пријатељ савезницима потказали као шпијуна, у Солуну су наложили да се осуде храбри официри ратници због завере против безбедности државе и против владаревог живота. То су поступци ваших страначких политичара!
Треба ли вас подсећати да се ти политичари-странчари нису задовољили тиме што ће склонити себе, већ су искористили свој утицај да склоне сву своју породицу и пријатеље?
ГРАБЉЕЊЕ ЗА ВЛАСТ
Чим се рат завршио, ваши политичари су појурили да поново приграбе власт и управљање пословима. Ни на памет им није пало да би прве редове требало препустити онима који су се жртвовали за отаџбину. Напротив, свим могућим средствима су настојали да са значајних положаја уклоне све ветеране. Ови су, пак, још били превише уморни од натчовечанских напора које су уложили, па су им то допустили. Елем, политичари вшие нису знали ни за какве границе својих себичних амбиција. Био јсе то плес министарских портфеља, који су доносили богатство онима који би их се дочепали. Најбољи начин да брзо постанеш богат јесте да постанеш министар!
Од рата до данас (1928), видео сам најмање педесетак министара и, с ретким изузецима, сви ти министри су се обогатили. Као што сам већ рекао, својевремено се при-чало како је бугарски краљ Фердинаид, да би га придобио, једног значајног политичара поставио за министра на шест месеци, што је поменутом политимару било довољно да купи лепу вилу у једној од најлепших софијских улица. Код вас је, међутим, драги моји српски пријатељи, сада још горе. Погледајте какво је право краљевско имање ваш министар Нинчић стекао. Погледајтс му куће у граду! Зар заиста верујете да је све то плаћено штедњом од иметка који је Нинчић имао пре рата и од министарске плате? А баснословно богатство Стојадиновића, биншег министра финансија, сина честитог човека без икаквог богатства? А Божа Максимовић, пре рата само ситни сиромашни намештеник који је без завршених студија? Да ли је ону лепу кућу вредну неколико милиона и онај накит и друге бескорисне стварчице које је његова жена накуповала у Паризу платио својим новцем кад тог новца није ни било? Пашић, коме је бављење политиком већ било много донело, после рата је постао један од најбогатијих људи у Краљевини. А поп Јањић и сви остали с ове и оне стране Саве и Дунава?
Не, ти политичари су искористили свој положај да би се лично обогатили, понекад и нимало поштеним средствима. Тиме су показали да је њима политика само средство за брзо стицање великог новца.
Не користе, међутим, само политичари-министри политику да би се обогатили, већ и обични политичари-посланици следе њихов пример. Међу њима бесни најсрамнија корупција, а одатле је захватила функционере који зависе од политичара. Могао бих вам навести десетине мени познатих случајева поткупљивања посланика, министара и високих функционера митом чији износ превазилази милион. Често би ми се то згадило и жалио сам ваш народ што му је судбина у таквим рукама.
КОРУПЦИЈА
Понекад би се јавно мњење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције. Тада би ваши политичари-странчари основали скупштинске анкетне комисије, које никада нису дале неки речултат зато што вукови не једу једни друге. Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су се добро чувале да не забразде дубоко пошто су добро знале да корупција није апанажа једне страпке него свих. Ваши политичари-странчари су, даклс, мирно могли и даље да се богате на рачун појединаца и држане. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених спажно деловао на службенике свих нивоа? Ја тако не мислим и сади ми је сасвим природно што индустријалац или тргонац, који жели да вагон са његовом робом крене, мора да да позамашно мито шефу станице, што парничар који жели да убрза поступак мора да подмаже писара и што онај који мисли да добије пасош за путовање у иностранство, или сгранац који би да добије боравишну дозволу, мора да увуче неколико новчаница међу документа која предаје полицији. Јасио је да нимало не служи на част вашој земљи, али ти потчињени службеници само следе пример који добијају одозго. И тим људима би се могло још много лакше опросппн него вашимм политичарима и другима. Оправдање им је мала млата, јер ви врло слабо плаћате потчињене службенике, чак и оне више. Насупрот томе, посланици вам имају веома добре плате, а често примају и пензије као "бивши министри". Они немају оправдања.
СТРАНАЧКЕ ВЕЗЕ
Тако су вам политичари искварили земљу. Свуда су ми ваши старији људи причали како је у њихово време повериоцу била довољна само реч онога који узима новац у зајам и да чак није тражио ни признаницу јер је знао да дату реч сви поштују. Данас често ни најпрописније издата признаница више није довољна. Дужник ће понекад покушати да се извуче и најнечаснијим средствима. Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је "штићеник" политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у сручном и у моралном погледу. Када се неки кандидат пријави на конкурс за неко место у министарству, не питају га: "Шта знаш? Шта си радио досад? Шта си радио када је отаџбина била у опасности?" не, питају га: "У којој си странци? Који посланик те препоручује?" Последице оваквог начина рада су погубне за земљу. Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају. Онај који ме је заменио на положају који сам ја створио и за који се тражи најозбиљније знање и искуство био је човек са само два или три разреда гимназије и подофицирском школом. Као млад ученик, покушао је да похађа трговачку школу, али је избачен после месец дана због потпуне неспособности. Ни дан-данас он појма нема ни о најосновнијим стварима. Ваши политичари-странчари су се, ипак, усудили да поставе тог човека на то веома одговорно место пошто је био кум једног тадашњег моћника и пошто је у новчанику имао чланске карте двеју политичких странака: радикалне и демократске. Као што није ни могло бити друкчије, стално је чинио правосудне грешке, осуђивао невине, а ослобађао криве
СТРАНАЧКА ПОЛИЦИЈА
Наравно, ваши политичари-странчари желе да међу чиновницима имају само људе из своје странке. Чиновник мора да буде њихов бирач и, захваљујући утицају и моћи којом располаже, мора му донети и гласове својих потчињених. Његово знање, поштење и прошлост немају никакву улогу ако политичар-посланик или министар сматра да му може бити од користи. Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао с њом. У полицију су вам политичари поставили људе кажњаване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у јужној Србији, крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци-злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку. Истина је да међу вашим полицајцима има и честитих људи, врло честитих и квалификованих, и од њих би се могла створити веома добра и веома поштена полиција. Ти добри полицајци, међутим, немају никаквог утицаја у вашем Министарству унутрашњих дела. Тамо газдују партијци, често врло непоштени, Степићи и слични њему. То је лоше, и то вам уназађује народ, који, као, уосталом и свуда, следи пример оних горе.
Ваши политичари, а већина их никада ништа није учинила за вашу земљу, не воле оне који имају заслуга за вашу отаџбину. Боје их се јер су им они живи прекор. Због тога настоје да их истисну из свега, и из војске и са функционерских положаја. Кад им се укаже прилика, покушавају чак да их срозају у очима јавности. Опасна јо то игра јер ће једног дана ваш народ помести све те партиске политичаре и вратити оне који су се доказали.
ПРОПАСТ ПАРЛАМЕНТАРИЗМА
Ваши политичари се грчевито држе парламентарног система пошто им он, застарео и труо, најбоље служи личним амбицијама. Наравно, ако би се данас применио пар-ламентаризам какав је био замишљен пре век и по, било би то нешто друго. Изворни парламентаризам је било народно представништво где је посланик заступао вољу групе бирача, и то целу групу, а не само оне који су му дали глас. Био је дужан да служи свима, а не само групи са посебним интересима.
Да се разјаснимо. Посланик је, даклс, човек кога шаљу грађани неког краја као свог опуномоћеника да расправља са опуномоћеницима из других крајсва земље о средствима погодним да се заједница учини што срећнијом и, у оквиру те заједнице, и подручје које заступа. Он је добио овлашћење општим гласањем. Истипа, нису сви за њега гласали, али је имао већину, што је одлучило о његовом избору. После избора, он је опуномоћеник свих бирача свог краја и, као такав, мора да штити интересе свих, а не само оних који су му дали глас. Он сме да има само једног шефа који му наређује: тај шеф му јс властита савест. Дужност му је да веома озбиљно проучава сва постављена питања и сва предложена решења. Када му је понуђено решење у складу са убеђењем, он треба да гласа за њега, а ако га, с друге стране, његово убеђење осуђује, треба да гласа против. Ако прихвата налоге других, он издајс својс пуномоћје.
Да ли се тако догађа сада у свим парламентима, посебно у вашем, а ти парламенти, наводно, заступају вољу целог једног народа? Ни најмање. Већ од почетка савременог парламентаризма, посланици су се груписали према свом поимању дужности и потреба државе. Те групације су образовале политичке странке које ниједан устав - а устав је основа државе - не познаје. У почетку су присталице тих група или политичких странака улазиле у њих Јер су им се погледи у вези са јавним животом заиста слагали са по-гледима осталих чланова групације. Ипак је, од самог почетка, било и оних других који су се везивали за одређену странку из себичног рачуна. Парламентаризам је трајао и мењао се како је расла хомогенизација у државама, како су интереси укупног становништва постајали све више заједнички и како су се, тиме, програми различитих политичких група приближавали. Постао је ужасно себичан, па је сада одбрана властитих интереса преча од одбране интереса читаве државе. Парламентаризам је истовремено постао одскочна даска амбициозним људима који би да сти-гну до високих положаја. Пошто се не могу попети главним степеништем, да би успели, користе помоћно и пролазе кроз кухињу, па у салон.
Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странкама, па су оне постале крајње моћне. Оне су пре свега завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника, који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака, а већина народа их не зна, данас приближавју једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у којем су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које, уосталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара. Ти клубови су прави "совјети" у земљи која, с правом, не жели да призна и следи Совјетску Републику, бившу Русију. Вође политичких странака су постали прави диктатори, али уместо једнога њихова земља их има колико има и политичких странака.
Последица свега тога је да се о законима итд. не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака. Није потребно указивати какву опасност то представља. По изванредном природном богатству, виталности и снази становништва -а не "интелигенције" - што је дошло до изражаја у дешавањима у великом рату, Краљевина СХС би данас морала да буде, ако не на челу целе Европе, бар на челу западног дела овог континента. Због борби политичких странака сада је једна од најслабијих.
Ако парламентаризам настави овако, а наставиће, он великим корацима јури у пропаст, а са собом ће повући и државе којима би требало да служи. Ако се процени да га треба задржати, а не заменити нском новом институцијом боље прилагођеном савременим захтсвима, биће га потребно суштински реформисати, а послапицима вратити првобитну дужност: да буду само гласноговорници целокупног становништва једне области чији се највиши интереси стапају са интересима читаве националне зајсднице; да не буду ни у чијој другој служби, већ у служби сопствене савести.
ЗЛОУПОТРЕБА ИЗБОРА
Сматрам, међутим, да је немогуће обновити тако трулу установу каква је парламентаризам. То је старац нагрижен болештинама. Ваља га заменити неком новом и чистом снагом из оног здравог дела нације. Надметање међу народима ће бити све страшније како се увећава становништво и не дозвољава самозаваравање утопијама од којих су се многе лоше показале. Тако је пропао и онај "велики принцип општег права гласа". Била је то веома лепа замисао, али је његова примена показала да оно не постоји и да не може постојати. Погледајте шта се дешава код вас и како се спроводе избори. Или кандидати плаћају пиће, деле новац и обећавају брда и долине када постану посланици, или пак полиција силом, хапшењем и свим другим облицима злостављања намеће званичног кандидата владајуће странке. И то се назива "општим правом гласа"! Каква срамота!
Три четвртине становништва тражи само могућност мирног живота и да има оно најнеопходније за живот. Њих ни најмање не занима политика и само траже да се земљом добро управља. Свеједно им је да ли ће та власт бити диктатура или било шта друго под условом да им се допусти да мирно зарађују за живот. Ипак, стало им је до заставе, која симболизује јединство земље, а та застава код вас јесте краљ. Они не траже ништа више, а гади им се циганско погађање ваших политичара.
ОРГАНИЗАЦИЈА ДРЖАВЕ
Данас-сутра ћете сигурно избацити све своје посланике-странчаре и парламент заменити нечим прилагођенијим савременом животу и мање корумпираним. Живот са-времене државе може да се упореди са животом великог модерног индустријског предузећа. Да би живела, савремена држава мора да извози како би имала новца да купује од других оно што нема а што јој јс неопходно. Стога се мора организовати као и свако индустријско предузеће. Као и оно, она мора да има директоре, а то су министри, генерални директор је њен шеф државе, а административни савет сада представља парламент, али га лоше представља пошто су парламентарци сувише бројни да би могли делотворно да раде - искуство је, наиме, показало да се мање ради ако више људи учествују у неком послу.
Имаћете, дакле, редуциран "управпи одбор", који ће заменити покојну Скупштину, од, рецимо, 25 чланова. Ваши директори, бивши министри, биће стручњаци у својој области, бавиће се само њомс и неће се мешати у страначку политику. Они ће бити први функционери у свом ресору и, као и у индустрији, ако буду способни и не учине нешто што пада под удар закона, остаће на том месту док им то године дозвољавају или док не поднесу оставку из личних разлога. Биће то, дакле, крај оној "министарској одговорности" коју би било боље називати "одговорношћу политичких странака". Биће то крај и оном лудилу измишљања министара када поп постаје министар саобраћаја како би покретао локомотиве уз помоћ свете водице и гурао вагоне заједно са светим звонаром, или, пак, лекар-дентиста министар пошта како би лечио зупце изнад вињета на поштанским маркама. Министар саобраћаја ће бити инжењер железнице, министар финансија банкар, пољопривреде пољопривредни стручњак, а не неки адвокатић који о
томе нема појма, али је зато велики странчар. Смањићете број министарстава, који је невероватно увећан како би се странчарима створили велики приходи и моћан положај. Ова мера ће одмах зауставити трку за портфељима, што је сада главна преокупација ваших политичара-странчара.
Када министру-директору буде потребан закон да би добро управљао граном делатности земље која му је поверена, он ће израдити предлог и предати га "администра-тивном савету", који можете назвати како хоћете: државни савет, сенат итд. Ако предлог прихвати већина у савету, краљ ће потписати декрет о његовој примени, а одговарајући министар ће тај закон применити. Ако неки делови још не буду дорађени, савет ће вратити предлог дотичном министру да унесе потребне поправке. Ако се процени да је потпуно неприменљив, министар ће урадити други предлог. Међутим, ако одбор одбије неки закон, то никако неће бити разлог за смењивање министра.
Питате ме ко ће бити у том савету? Одговорићу: најбоље главе нације које су, истовремено, поштени родољуби. Тај савет треба да чине представници свих делатности у земљи: сељак, радник, газда, индустријалац, занатлија послодавац, представник слободних професија, научни радник, банкар, трговац, војник итд. Ако у међувремену не почне нешто што пада под удар закона, ти људи ће бити изабрани до старосне границе ако, из овог или оног разлога, пре тога не поднесу оставку. Оне који досегну старосну границу, умру или поднесу оставку замењују други из исте гране делатности. Ради предлагања "саветника", у сваком срезу земље - садашњи срез приближно одговара департ-ману у Француској или кантону у Швајцарској - успоставља се представничко тело за сваку делатност која улази у "административни савет". На пример, умре "занатлија" из савета. Представници или делегати занатлија сваког среза тада предлажу кандидата који може да буде и често ће бити један за више срезова. Чланови савета ће, водећи рачуна о напоменама које о предлогу истог кандидата да више срезова, приступити избору једног од предложених кандидата ' гласањем простом врећином.
Таквим начином представљања и бирања убићете оно страшно зло какво је за вашу земљу страначка политика и страчарење. Но, још једном кажем, пазите да тај савет нема више од 25 чланова ако желите да он делује, и то да делује за читаву земљу, а не за интересе неких.
ИСТИНСКА ДЕМОКРАТИЈА
Знам да ћете, читајући ово што вам предлажем, повикати: "Па, ово је антидемократски, ово је диктатура итд!" Јадни моји пријатељи, зар заиста мислите да је садашњи парламентаризам демократски? Мислите ли да је диктатура партија демократска? Зар мислите да је циљ већине парламентараца да што је могуће више стави новца у свој џеп и у џеп својих саучесника демократски? Ако сте искрени према себи, ви добро осећате да се реч "демократија" изузетно злоупотребљава. Истинска демократија јесте да сваки грађанин слободно може да развија своју делатност, под условом да она не штети заједници, и да тако зарађује довољно за достојанствен живот. Казао сам "слободно" и молим вас да не бркате, како се то данас обично чини, слободу и распуштеност. И слобода има границе, па кад се оне пређу, запада се у распуштеност, која је у блиској сродности са анархијом. Такву истинску демократију ће сигурно много боље обезбеђивати савет од 25 најмудријих људи нације, него Скупштина коју је напунило 300 неких лудака, скоројевића, мутивода, себичњака и подмићивача, за које је почетак и крај демократије у њиховој личности.
О НИКОЛИ ПАШИЋУ
Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и хра-бри. Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Сигурно је један од оних ваших државаника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију - у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције - користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. Елем, човек који се преда само општој ствари, а Пашић је током целог живота био само политичар, и коме је на памети само та општа ствар не богати се, напротив - он жртвује и оно што је могао имати. Борба за неку идеју, идеал кошта. Знам нешто о томе. Одбрана вас коштала ме је свега што сам имао: богатства, положаја, будућности. Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела мириз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што јс он оставио после смрти? Сламчица и ништа више. Да је Пашић заиста био велик и поштен човек, како би неки хтели да га представе, после њега би нашли само женин мираз, а било би чудно да и он буде потпун јер су Пашић и, поготово, његови живели на високој нози, а дугови сина, које је отац плаћао, сигурно су надмашили мираз госпође Пашић. Уз то, заиста велики човек се гнуша дружења са покварењацима. Он у свом окружењу тражи људе који су му морално слични, значи поштене и несебичне људе попут себе. А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани, профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима. Па она невероватна Пашићева слабост према недостојном сину... За време рата Пашић га је, а већ је знао за изопаченост свог потомка, склонио под изговором непостојеће болести. Човек који је на положају политичког вође једне државе у рату морао је одржати сину следеће слово: "Ти си ми син јединац. Место ти је међу онима који прсима бране земљу која ми је поверила своје интересе. Кажеш да си болестан. Није важно, чак и да си на самрти, мораш да будеш међу бранитељима отаџбине. Иди и изврши своју дужност! Ако то не учиниш, одричем те се и никада те више нећу видети!" Међутим, уместо да му одржи то слово, Никола Пашић је допустио сину да банчи по Паризу и да на Крфу својом раскошном лимузином прегази српске јунаке који су се избавили из непријатељских планина Албаније. Пашић је био реалиста и мислио је да су сви људи као он. Тако, када му је један заједнички пријатељ приговорио што је лоше поступио према мени, одговорио му је: "Па, шта хоће тај човек? Три пута сам му нудио новац, а он је одбио!" У том одговору се садржи сав менталитет тог државника који ми је 1917. године рекао: "Не можете да нас напустите, потребни сте нам. Знам да је то за вас огромна жртва. Жртвујте све! Нећете зажалити. После рата ништа нећемо моћи да вам одбијемо." А када су ме интриге и прљавштине забушаната из Министарства унутрашњих дела и то мене који сам све своје поклонио вашој земљи - принудиле да поднесем оставку и тако изгубим скромну плату, исти тај Пашић је одбио да ме прими. Истина је, по ономе што је учинио за вашу земљу - из рачуна или не - Пашић је био велики човек, али је имао врло мало срца.
Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима-странчарима. Они су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране. Лично он је успоставио тај систем заснован на незахвалности који је толико зла нанео и наноси вашој земљи. Ваши државници више заиста не знају за захвалност, једну од највећих врлина сваког народа. Ево, у ово време (1928), ви тако рећи више немате пријатеља у свету. Имали сте их много, и то најутицајнијих, током рата, посебно у почетку. Међутим, ваше Министарство спољних послова, ваша "Жута кућа", чија је брига била да негује пријатељства, само би ћушило те пријатеље ногом чим би помиолило да му више нису потребни. То је довело до тога да ти људи прво изгубе занимање за Краљевину СХС, а онда се, привучени њиховом предусретљивошћу, окрену вашим непријатељима. Да сте у време недавних потешкоћа са Италијом још имали њихову наклоност, Италијани се никада не би усудили да ураде оно што су урадили.
ГУБИТАК МАКЕДОНИЈЕ
Ваши политичари-странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или, како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска - и то само војска - ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу, ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности. Остало је сада на влади, политичарима и посланицима да изврше свој задатак и да ренационализују ту поново нађену браћу која су заборавила своју националност. У чему се састојао тај задатак? Напросто, у следећем: да мудрим управљањем, које би вршили најбољи чиновници, покажу да је становницима Јужне Србије предност што су поново са својом браћом, да те исте становнике наведу да поново заволе пронађену отаџбину откривајући им све оно што је лепо и обједињавајуће у тој заједничкој отаџбини.
Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политичких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа итд. и у ту земљу, која им је морала да буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. Биле су им потребне њихове "куглице". Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру ваших политичара, врло прљаву иргу, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то становништво око националне заставе у неком "народном дому", подигли најлепше зграде "радикалског" и "демократског клуба", па тако унели у ту искупљену земљу не слогу, већ неслогу.
Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина Македонаца вас не воли и не може да вас воли. Били су, истина, близу тога 1918. године, пошто су искусили бугарску власт за време окупације. Ваши политичари су, међутим, све покварили. Пошто нису нашли код Срба оно што су желели, сада многи Македонци то траже на другом месту, бугарска пропаганда је вешто истурила паролу о аутономији Македоније, завела их том идејом, па би хтели да је остваре. Пошто је време учинило своје и донело заборав, неки и сада верују да им једино Бугарска може донети миран и спокојан живот за којим су жудели толике године. Због тога деловање бугарских комитета не налази само наклоност код многих већ и помоћ, што омогућава Протогерововим разбојницима да и сада успешно дејствују у тој земљи.
МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ
Нису вам тако политичари-странчари само отуђили наклоност браће из Јужне Србије него су омогућили да се поново отвори македонско питање на међународном плану. Као што добро знате, тако су бугарска пропаганда, али и вама супротстављени интереси стекли симпатије за бугарску Македонију у многим великим земљама: у Енглеској, поготово у Америци, али донекле и у Француској. Букнули су балкански ратови, па, још жешће, светски рат, у којем је Бугарска у табору непријатељском савезницима Антанте. После победе Нејски мир поново додељује Јужну Србију Србији јер савезници, из пристојности, нису могли да поступе другачије. Прихвата се, дакле, да мекедонско питање више не постоји, али уз обећање да ће се пратити развој ситуације и да ће првом приликом то поново доћи на дневни ред. Да вам је влада поступала како треба и да је у потпуности асимиловала то становништво тако да деловање споља не би више деловало на њега, 10 година после рата жељена прилика за интервенцијом била би коначно изгубљена. Међутим, како сам то већ показао, ваши страначки политичари су спречили ту асимилацију, па вам бугарофили из Енглеске, Америке и других земаља кажу: "Током ових десет година сте показали да сте неспособни да асимилујете македонски живаљ, за који тврдите да је ваш. Тиме сте доказали да то није истина и да он није ваш. Вратите ту земљу онима који су Македонцима права браћа, вратите их Бугарима." Ваши политичари су тако поново опасно отворили македонско питање, па ћете, можда, захваљујући њима бити принуђени да се још једном борите за Јужну Србију, а Бог зна да ли бисте победоносно могли да издржите тај нови удар будући да су вам ти исти политичари отуђили пријатеље.
ОХОЛОСТ ПОЛИТИЧАРА
Ево још једне појединости врло својствене вашим политичарима-странчарима, коју, уосталом, обично среће-мо код људи уздигнутих на положај који им не припада. Када стигну до министарских положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то скоро смешно. Мерило да је неко прави државник јесте да он никада не пропушта да буде пристојан према свима. Елем, кад постану министри, наклоношћу свог клуба или совјета, ваши политичари-странчари сматрају да не морају да буду пристојни ни пре-ма коме осим према онима који имају много новаца. Они остављају најзаслужније људе да сатима чекају у предсобљу и често их посредством шефова кабинета отправљају под изговором да су претрпани послом. Истакнути странци, чије би пријатељство било врло корисно вашој земљи који су се помучили да посете ваше руководиоце, често нису били ни примљени, па су због тога понели у своју земљу лоше мишљење о вашим људима и то мишљење нису скривали. Многи ваши дипломатски неуспеси последица су нељубазности и онога "баш ме брига" руководилаца из Жуте куће. Чиновници, наравно, опонашају руководиоце и сасвим заборављају да су они ту ради народа, а не народ ради њих. Скоро свуда по јавним службама влада тај непријатни дух по угледу на високе руководиоце, министре, и то још наглашенији. Била то пошта, полиција или онај фамозни "Биро за штампу" Министарства спољних послова - где би ванредна љубазност морала да буде строго обавезна - свуда људи наилазе само на чиновнике који сматрају да је пристојно и предусретљиво понашање са људима понижавајуће
ШТА ЧИНИТИ?
Ево, драги моји српски пријатељи, то је мала скица ваших политичара какве сам их ја видео откако сам у вашој земљи. Она није потпуна, далеко од тога, али ово што сам рекао је довољно да схватите остало. Уз "интелигенцију", и политичари су узрок што вам је држава у нимало задовољавајућем стању. Њихов пример делује на народ. Стари, поштовани и честити обичаји се све више губе и уступају место побеснелом самољубљу, разузданом сноби-зму и све већем неморалу. Крајње је време да се томе стане украј и да се помете то ђубре које најпре понижава ваш народ да би га затим и уништило. Не дозвољавајте више да вам политичари-странчари сматрају отаџбину кравом око које се цењкају попут Цигана. Избаците све те профитере и интересе своје земље поверите најмудријим, напоштенијим и држави најоданијим људима из ваше нације.
Најзад, мораћу да вам говорим и о онима које је рђав пример ваше "интелигенције" и политичара-странчара најжешће заразио. Мораћу да вам говорим и о омладини.
О ОМЛАДИНИ
СЛАВНИ ДАНИ
Причали су ми, а у то су ме увериле и чињенице које је историја потврдила, да је ваша омладина пре великог рата била веома родољубива. И тада се радо укључивала у борбе политичких странака, али је то било много мање ради стварања неке материјалне користи него из жеље за борбом и младалачке ратоборности, код неких чак и из искреног убеђења. Ондашњој омладини је, ипак, отаџбина била изнад свега, па, када би се нашла у опасности, прекинула би све расправе и сједињена придружила се браниоцима земље. Управо су код те омладине наишле на најдубљи одјек оне племените, али у то време још, изгледа, неостварљиве идеје. Зато се и идеја о уједињењу све браће у једну слободну земљу нарочито неговала међу младима. Идеја о ослобађању Јужне Србије од турског јарма толико је одушевила омладину да су млади сељаци, студенти, занатлије итд. ступали у четничке редове да јуначки гину од стоструко јачих турских снага. А када је у јесен 1912. одјекнуло звоно на узбуну и позвало нацију у крсташки рат против старог угњетавача, није било младића способног за пушку који се није одазвао позиву. Иако је смрт страшно косила њене редове, омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне српске земље. Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. Аустро-Угарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све - и највећу славу, и највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их.
Био сам верни пратилац ваше војске све време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је данашња омладина другачија од оне претходне, да је нација која је могла да створи толико јунака нација која не може да пропадне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу "савремену" омладину.
САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА
Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и испразна, шета "корзоом" главнога града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама. Тротоар и читава улица припада младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли да уживају у животу. Они презиру те "глупаке" који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели да извуку корист из победе. Они желе да "живе свој живот", али не желе да се жртвују за друге. Шта им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!
ОПАСНИ ВЕТРОВИ
Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни одјека. Одавати почаст изгинулима, сећати се њиховог жртвовања и трудити се да им будеш сличан, па који би савремени младић или девојка био толико глуп да то учини? Онда више не би могли да мисле на себе, морали би да признају да немају никаквих заслуга, а да их старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Ништа им он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде срсдства за живот без много брига. Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. За њега је држава права крава музара.
ЈУРЊАВА ЗА ФУНКЦИЈАМА
Отуда и она јурњава младих за финкцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар или утицајни политичар-странчар. За ове су чиновници кадрови њихове бирачке војске и свеједно им је да ли они ваљано обављају посао за који их плаћа држава. Њима је стало да они раде као њихови изборни агенти. Међутим, број чиновничких места се до крајности увећао. Природно, пошто је оптерећење државе постало превелико, она даје чиновницима смешно мале плате, недовољне за живот, који је постао врло скуп. Онда чиновници покушавају да то надокнаде стварањем оног понижавајућег обичаја подмићивања, ако већ не могу да директно узимају из касе коју им је држава поверила. А политичари - који су се побринули за та места - допуштају да се то чини, јер су купили изборног агента-чиновника том дозволом да прибавља новац свим средствима. Можда мислите да претерујем. Хајде, онда, пошаљите вагон из неке железничке станице, а да не платите велику напојницу. Скоро свуда ће ваш вагон чекати недељама док не крене, а за то време ћете губити интерес на новац уложен у робу која треба да се испоручи. Или, пак, погледајте мало шта се дешава на царини. Зашто X плаћа безначајну суму за робу чије ће право увоза У-а коштати великих пара? Врло просто - зато што је X "пристао на игру" и дао бакшиш, а У није хтео то да учини. Или, покушајте да уговорите неку концесију у вашем Министарству шума и рудника. Можете да дајете и по државу најповољније понуде, од посла ништа неће бити ако не разделите замашне чекове високим чиновницима, а напојнице нижим. Све сам ја то видео и веома ми је жао што морам да приметим да су тај обичај, веома штетан и по државу и по појединце, користиле чак и личности које сам сматрао поштеним, али је и њих заразила средина.
Ваша омладина која трчи за чиновничком службом добро зна да јој плата неће бити сјајна, али рачуна да ће то надокнадити митом и другим ситним радњама. Уз то, она кани да живи безбрижно са што је могуће мање рада. Чак јој ни на памет не пада да је у добро уређеној држави сваки чиновник мала карика у ланцу који покреће точак државе и да свака карика мора пратити то кретање како би тај точак произвео максимум корисног рада.
НАУЧНИ ПРОЛЕТАРИЈАТ
Ово се мора рећи. Све сте учинили да биог„ своју омладину довели до тачке на којој је данас. По природним богатствима ваша земља је била предодређена да буде пре-васходно пољопривредна. Уместо да усмерите омладину на рационално обрађивање земље тако што ћете јој пружити добро основно школовање, па одлично пољопривредно-техничко отварање, засенили сте је славом високих научних студија, независности - на папиру - и зарадама у такозваним слободним занимањима. Уместо да сте у сваком селу подигли основну школу и да сте је стално усавршавали, уместо специјалних школа за пољопривреднике и занатлије, у сваком градићу сте основали "гимназије", а универзитете и факултете у Београду, Скопљу, Суботици и Љубљани. Штавише, да бисте охрабрили младе да напуштају село, увели сте бесплатно средње и универзитетско образовање. А земље старе културе и заиста најдемократскије земље, попут Швајцарске, имају бесплатно основно образовање, али се више школовање плаћа. Знају оне зашто то чине: не желе да лише државу најздравијег елемента, пољопривредника и занатлија. Ви претерујете у том демагошком полету. Опет у циљу страначке политичке пропаганде, установили сте бројне стипендије како вам студент на универзитету не би плаћао школовање, као што се то, уосталом, свуда чини, већ га за то и плаћате. Успели сте тако да све више празните села и привлачите на универзитет хиљаде и хиљаде младих оба пола, који неће бити ништа друго до научни пролетаријат пошто за то немају истинске склоности, а пронашли би себе на селу, којем већ недостаје радна снага, ако би се плански приступило обрађивању. Створили сте мноштво рђавих чиновника који ће штедети држави јер ће лоше радити и увек ће бити незадовољни.
СРОЗАВАЊЕ УГЛЕДА УНИВЕРЗИТЕТА
Допустили сте, затим, да се на вашим универзитетима створе чудновати обичаји и навике. Није задатак универзитета да професори декламују лекције, које ће студент учити напамет. Студент може да нађе у књигама све градиво које се предаје на универзитету. Вредност универзитетске наставе јесте у професоровом начину посматрања и његовом личном утицају на духовно изграђивање студената. Како код вас може да се говори о личном утицају професора на студенте када он, као што је случај на Београдском универзитету, посредством вратара продаје своја умножена скраћена предавања, која студенти, не долазећи на часове, за испите уче напамет? Многи ваши студенти нису присустовавли ни једном једином предавању на универзитету. Једноставно, само су се уписали и купили или позајмили од некога умножен кратки прсглсд предавања која су морали да прате. Издајући се за студенте и уживајући све погодности тог статуса, они заузимају места у администрацији, банкама итд. Када процене да је погодан тренутак, напамет науче кратке прегледе прсдавања, излазе на испите и добијају "универзитетску" диплому. Тако сте у очима свих оних који знају како се постајс "дипломац" на вашим универзитетима срозали њихов углсд. Ваша диплома постаје само парче папира која омогућава његовом власнику да постане лош чиновник. Често сам бивао запањен не-знањем "професора" који су изашли са вашег универзитета, посебно професора природних наука. Наравно, ваши студенти медицине не могу на тај начин да студирају. Принуђени су да иду у сале за дисекцију и на клинике. Уосталом, имате изврсних лекара Срба који би били у стању да образују добре ученике. Међутим, као и у осталој универзитетској настави, не шаљете им добар студентски материјал, а са слабим материјалом ни најбољи професор не може да обави добар посао. Без икаквог одабирања пренатрпавате слушаонице.
СТУДЕНТСКА ОМЛАДИНА
Рекло би се и да са погубним уживањем гурате жене на високе студије. Потпуно заборављате да је жена по природи, створена за другачију судбину од мушкарца. Жена је у нечему супериорнија од мушкарца, а мушкарац у нечему супериорнији од жене. Искуство дуго, сада, већ скоро пола века, показало је да је жена, уз врло ретке изузетке, дала само осредње резултате у науци. Наведите ми, осим госпође Кири, која је добро искористила дело свога мужа, једну једину жену која је остварила нешто велико у природним наукама, медицини, књижевности итд. Нећете пронаћи ни једну. Зашто, онда, гурате своје девојке на универзитетске студије? Зар не мислите да оне на њима губе женственост и да постају неспособне да стварају и воде породицу, што је суштинска сврха жене?
Погледајте само како неуредно живи већина наших студенткиња на универзитету. Потражите у болници статистичке податке о сифилистичаркама, побачајима и абортусима девојака које сте послали на универзитет. Престравићете се. Прошетајте за лепа времена Кошутњаком и пребројте парове студената и студенткиња који тамо, без икаквог устручавања воде... љубав. И са таквим женама ви бисте да обновите земљу искрвављену ратовима и таквим женама бистс поверили децу на васпитавање?
Унивсрзитет је највиша образовна установа у некој земљи. Као таква она треба да буде пример, а дисциплина на њој најстрожија. Први се универзитет мора повиновати неопходним захтевима за добро функционисање државе. А шта сте ви урадили? Допустили сте универзитету све слободе. Позивајући се на "аутономију универзитета", ваши студенти себи допуштају оно што код других нећете трпети. Воде страначку политику, желе да намећу земљи своју вољу, а још обрисати нос честито не знају, организују штрајкове, чак и праве мале буне и сл., а ви то лепо допуштате и ту необуздану омладину не кажњавате добрим прутом по стражњици. Зар не увиђате да тако дајете лош пример младима. Грађанима, сељацима и радницима? Њима ће неминовно пасти на памет да је и њима дозвољено оно што је дозвољено онима који су одређенији да буду будућа елита земље, и тако гајите недисциплиновану, себичну омладину која не хаје за потребе државе.
УНИВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОРИ
Ваши универзитетски професори не чине ништа да би променили то по земљу кобно стање. Опет сте ви криви, моји српски пријатељи, што су они које сте изабрали да вам васпитавају студентску омладину тако незаинтересовани. У ствари, ви не постављате на та почасна места у образовању своје најбоље снаге, већ и ту велику улогу има страначка политика "кумство", појединачни интереси неких тренутних моћника. Истина је да на универзитету имате и људе велике вредности, али су велика већина медиокритети који су на та места стигли захваљујући страначкој политици или њеној подршци. Њих, наравно, нимало не занима морална, па чак ни научна вредност ученика. Они састављају и умножавају своја предавања, крчме их и... воде страначку политику како би, на тај начин, зарадили што више новаца. И сами све како бисте их натерали да крену тим путем пошто их плаћате тако мало да им је готово немогућс да живе само од професорске плате ако имају породицу. Велика већина ваших универзитских професора нису изабрали тај позив подстакнути занимањем за науку, већ да би постали посланици, касније министри, или, ако су лекари или адвокати, да би могли, као "професори", испостављати претерано високе рачуне приватној клијентели. Из самилости, или захвалности, а то осећање вам је на част, сматрали сте да вам је дужност да на универзитет доведете све оне тобоже избегле руске професоре, а они су, врло често, обичне варалице. Ако су ти руски професори и били универзитетски професори у својој земљи, онда су у том послу пропали будући да је њихов образовни рад направио Русију земљом дивљака и убица. И ви у такве руке стављате образовање оних који би вам морали да буду цвет омладине?! Са професорима које вам је изабрала страначка политика и кумство и тим руским професорима, створили сте колегијум такозваних васпитача чији су чланови ужасно љубоморни једни на друге и којима је последња брига добро ове земље. Ти професори гуше сваку изразитију ин-дивидуалност која би могла да засени њихову властиту осредњост. Они убијају, за сваки напредак, толико потребно надметање. Уопште се не баве духовним потребама својих ученика. Њиховом кривицом универзитет вам је постао апатриотски.
ПРИПАЗИТЕ!
Допустили сте тако да умре дух ваше омладине. Дозволили сте да се она угледа на све оне ваше скоројевиће, забушанте, зеленаше, ратне богаташе, сумњиве политичаре, затроване жудњом за новцем. Ваша омладина је њихова жртва. Образована је по узору на њих. Дужност вам је била да је сачувате од тог узора, а ви то нисте учинили. Припазите да вас тај немир једног дана прескупо не кошта. Може вас коштати и земље јер ова омладина се неће жртвовати на олтару отаџбине кад зазвони на узбуну, (а зазвониће једног дана) као она омладина која је водила ослободилачке ратове. Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто нс жели да гине јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.
Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу - а од ње ништа не очекујем - идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. Азнате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. Справом или не, мислим да сам ја заслужан, макар и у њајмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака, да окупи уједини српске или, ако више волите ову реч, југословенске земље. У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.
Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти.
Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник - не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.
Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!
Београд 1. јуна 1928. А. Рајс
Пријавите се на:
Постови (Atom)
