КОЈИМ ЈЕЗИКОМ СЕ ПРИЧА У СРБИЈИ

Лепо ми је у Србији, али ме многе ствари збуњују. У Србији се званично говори србским језиком, али је у стварности другачије. Срби изгледа не воле свој језик и својски се труде да га што пре забораве. Ево, на пример, називи већине ресторана, кафића и бутика су на енглеском. Телевизијске емисије такође. Млади се поздрављају на италијанском, домаћице натуцају шпански, а сви аутомеханичари говоре немачки. Приметио сам да што је Србин школованији, он мање говори србски. У Србији се страним речима доказује ученост. Латински се посебно цени, а највише га говоре они који га најмање разумеју, тако да је тешко да се нађе заједнички језик...Ништа боље није ни са писмом. Србско писмо је ћирилица, али, већ погађате, већина Срба пише латиницом. Многе новине такође излазе на латиници И то управо оне које највисе запомажу због тога што ћирилица изумире. У србском језику постоји седам падеза. Срби их мање-више избегавају. У централној Србији користе се сви падези, али кад човек крене према југу Србије схвати да се падежи један за другим губе, кад стигне до самог југа остану му тек један или два, ко у енглеском комуњарском. Ћирилица има тридесет слова. Ко успе све да их научи обично постане новинар. Они који мало овладају и граматиком постају писци. Ако су баш упорни догурају до академика… Приметио сам да Срби не воле да читају, али обожавају да пишу. Зато овде има много више објављених, него прочитаних књига. Узгред, у Србији има више миллион неписмених. Врло интересантно, заиста, али рекох вам да је Србија интересантна земља. Аутор текста није стигао да се подпише, жив срам га је појео.