ЗБОГ ПОЛИТИКЕ НАЦИОНАЛНОГ ПОМИРЕЊА КРАЉА АЛЕКСАНДРА, ЗАБОРАВЉЕНИ СУ ЗЛОЧИНИ..

/...Цивилно становништво и Београд нису много страдали у првој краткотрајној окупацији почетком децембра 1914. Београд је без одређеног војног плана, готово насумично, бомбардован са аустроугарских монитора на Сави и Дунаву од првог дана рата - 28. јула 1914. Страдало је неколико стотина грађана, порушено је или оштећено око 500 кућа, а највише је оштећена била зграда Београдског универзитета, Капетан Мишино здање. Готово једна четвртина зграде је била оштећена, а лабораторије и библиотеке унитене. Да би до краја понизили србски народ, приликом окупационе управе од 1916. до 1918. у згради Универзитета била је смештена коњушница једног коњичког пука, а зграда Народне скупштине је претворена у магацин. Међутим, многи Београђани су већ почетком рата, пошто се из њега повукла влада, Народна скупштина, двор, дипломатски кор, Врховна команда, трезор Народне банке, најзначајније уметницчко благо и архиве, што у страху од непосредне ратне опасности, што због оскудице и јавне несигурности, привремено напустили Београд и настанили се по околним селима или се склонили у своје виле у чувеним србским бањама - ко је колико био богат и какав је друштвени статус имао. У тако полупустом Београду јавиле су се немиле појаве - пљачке, крађе и криминално ремећење јавног мира. Жандармерија је била принуђена чак на јавно физичко кажњавање преступника! Да би прославио пред Европом освајање србске престонице и "моћ цесаровог оружја" генерал Поћорек приредио је 2. децембра 1914. војну параду у центру Београда. Ова набеђена театралност генерала Поћорека коштала га је врло скупо. Та три дана, колико је било потребно да са фронта дођу елитне јединице, припреме се и изведу параду, искористио је мудро генерал Живојин Мишић, извукао јединице из непосредног додира са непријатељем, одморио, попунио људством и наоружањем, прегруписао и у силовитој контраофанзиви за 13 дана истерао и последњег цесарског војника из Србије. Генерал Поћорек одмах је био смењен! Тако да непријатељ, осим нечувених злочина у Мацви, није ни стигао да приступи интернирању Срба у логоре. Интернирање у логоре цивилног становништва Београда, свих већих градова и са села знатно је појачано и постало масовно приликом поделе Србије на аустроугарску и бугарску окупациону зону и успостављањем Војног окупационог гувернмана и трајало је до пред крај рата 1918. Према досадашњим истразивањима у то време депортовано је у концентрационе логоре више од 260.000 људи. Логори су се налазили у Мађарској, Аустрији, Ческој, Словачкој, Хрватској, Босни и Херцеговини и Бугарској. Да набројимо само оне највеће: Асах, Неђмеђер, Маутхаузен, Болдогасањ, Рабс, Незидер, Цеглед, Дрозендорф, Карлстајн, Арад, Пакс, Лопроњ, Собосло, Браунау, Гросау, Милцин, Кенигсбрик, Демеђер итд. И да наведемо неколико карактеристичних примера поступака са логорашима и условима у којима су живели. Од око 1.800 студената колико је 1914. имао Београдски универзитет око 300 погинуло је у рату, око 500 интернирано је у логоре где су преживели само захваљујући помоћи Међународног црвеног крста и слањем пакета њихових другова који су се повукли са војском и наставили да студирају у савезничким и неутралним државама (њих око 600). Други пример је логор Браунау, где је између осталих, било интернирано око 5.000 српских дечака у доби 7-15 година, који су живели у стравицним условима - у оскудици хране јели су отпатке са ђубришта, траву... Трећи логор је Неђмеђер, свакако један од највећих, у коме је смртност због тортуре, глади, нехигијенских услова и исцрпљујућег рада у мочварном подручју износила између 30 и 50 одсто, у зависности од годишњег доба и повременог давања здравствених услуга. Посебно су били организовани логори за ратне заробљенике. Према званичном извештају Међународног црвеног крста од 19. септембра 1917. у тим логорима, искључиво смештеним у Аустрији, Бугарској и Немачкој било је 156.630 србских официра и војника и то у Немачкој 25.879, Аустрији и Мађарској 96.363 војника и 709 официра и у Бугарској 31.942 војника и 189 официра. Да не помињемо да су ове државе константно од почетка рата кршиле на најбезочнији начин Хашку конвенцију о ратовању на копну (убијајући рањенике, болничко особље, црквене веледостојнике, ратне заробљенике итд.).

На подруцју Хрватске, Војводине и Босне и Херцеговине, до сада смо установили, било је око 20 привремених (сабирних) и сталних логора (Копривница, Вировитица, Осијек, Цепин, Тење, Борово, Даљ, Белишће, Доњи Михољац, Петроварадин, Добој, Плетерница, Поцетин, Бобота, Сисак, Турањ, Погановци, Брсадин итд.). С обзиром на то да су почетком ратних операција против Србије, већ у августу 1914. сви затвори на овим подручјима, укљуцујуци ту и Марибор у Словенији, били препуни политичких затвореника (због увреде монарха, војске, власти, југословенске оријентације, србовања, анархистичких и социјалистичких идеја, итд.), приступило се прво "чишћењу" србских крајева уз Дрину (правац напада на Србију) и Срему. Само је из тих крајева интернирано око 15.000 Срба, мушкараца одрасле доби, а остатак породица, са женама, децом и старцима пресељени су у Славонију, махом у србска села и на велепоседничка имања на "прехрану". Процена је, да их је укупно било преко 50.000. Преко стотину србских села у источној Босни и Срему, било је до марта 1916. потпуно пусто, често опљачкано и запарложено. Највећи логор био је Добој, мада су прве композиције интернираца углавном биле усмерене ка мађарским логорима. Био је смештен на овећој ледини, ограђен површно зицом и добро чуван од стране "шућкора". Логораси су били и дању и ноћу, лети и зими под ведрим небом! Гладовање на ивици опстанка. Нехигијенски услови несхватљиви, готово животињски. Од око 40.000 логораша, колико је прошло кроз логор у Добоју, процена је да је половина помрла у врло кратком року. Али то није био једини вид добро организованог геноцида над једним народом од стране војних и цивилних власти, како према Србима у Србији тако и оним у Аустро-Угарској. Постојао је други вид ратног терора или оног који уз војну силу спонтано ниче. Тако је муслиманско становниство из источне Босне масовно пљачкало србска напустена села, као и српбка села у позадини војске у Србији. "шућкори" су, на пример, угледне Србе из Мостара затварали као животиње у пећинама Велеза. Логораши у Плетерници, смештени у велику касарну из 18. века (баруна Фрање Тренка), по наређењу командира жандармеријске чете која је чувала логораше, нажалост Србина из Лике, били су сви до једног натерани на Божиц 1915. да се голи окупају у леденој реци Орљави, која је протицала непосредно крај логора. У Брсадину су били смештени у логору, дрвеним баракама, у ствари санитарном карантину за логораше и ратне заробљенике који су били оболели од заразних болести, највише полних, били су без основне здравствене неге - лекари су долазили само повремено. Од почетка рата, посебно у Босни, а касније и у Србији, убијани су појединачно или групно православни попови, србски учитељи и виђенији грађани и поређани крај железничке пруге куда су пролазиле војне композиције на фронт. Неретко на истим железничким линијама освануо је обешен Србин на телефонској бандери или грани дрвета.

Оно што је забрињавајуће, то је што се ни после скоро једног века тај стравичан систем логора и терора над Србима у Првом светском рату ни издалека није истражио и подложан је разним квазиинтерпретацијама, стереотипима, живећи под "терором историје" која нема милости. Трагови логора су нестали, осим неколико ретких српских гробаља у Ческој и Словачкој. Случајно, несмотреношћу архивисте, буквално "налетели" на грађу о логору Плетерница у Хисторијском архиву Славонске Пожеге и написали 1985. исцрпан и документован чланак о њему. Сада се управо појавила и књига о логору Неђмеђер. И то је све. Тренкова касарна у којој је био логор у Плетерници, кроз који је просло око 3.000 логораша, порушена је 1945. приликом ослобођења Плетернице, а гробље србских логораша, са око 300 гробова је преорано, посађен је виноград и данас се из њега добија познато црно вино "Кликун".

Постојао је само један бечки закон о забрани ћирилице, штампању и растурању ћириличних књига на подручју Хрватске и Славоније, као и Далмације и Босне и Херцеговине. Уредбама жупанијских власти забрањиване су крсне славе и ношење шубаре. И не само то. Заплењиване су књиге из сколских библиотека штампане ћирилицом, насилно са православних попова скидане су траке за опасивање које су биле у боји "србијанске тробојке". Забрањивано је било и уништавано све оно што је чинило основу културног и националног идентитета Срба. Негде са већом строгошћу негде са мањом, као у Далмацији и Боки которској. Србски сељак, био је оптерећен строгим режимом реквизиције пољопривредних производа. Када је држава дошла у ратну и економску кризу 1917, одузимани су готово сви метални предмети, од квака на вратима, до кухињског посуђа, пољопривредног алата, црквених звона и бакрених кровова. Тај систем био је још драстицнији у Србији. На основу послератних званичних статистичких пописа установљено је да је штета учињена пољопривредној производњи, посебно у недостатку пољопривредних оруђа, достизала, у зависности од региона, од 50 до 70 одсто! Сточни фонд је такође преполовљен. Под видом побољшања раса млечних крава бугарски окупатор је немилосрдно пленио и одвозио у Бугарску најбољу стоку из Србије. Исто тако и расне коње и свиње. Становниство Србије буквално је било на ивици масовне глади. Због тога није ни чудо што је и отпор у облику појединачне, групне хајдуције, па чак и непрекидних мањих устаничких акција, био сталан у раздобљу 1916-1918. Најснажнији устанички отпор био је од јануара до марта 1917, са центром у Топлици, мада је захватио и један део копаоничког и јастребацког краја. То су били крајеви под бугарском окупацијом. Карактеристика овог устанка није била само у његовој жестини, већ и у томе што су у њему учествовале у значајнијем броју жене, па и деца. Војна реакција бугарског окупатора била је брза и по пчцињеним злочинима изузетно сурова. Истраживања су показала да је Топлички устанак однео око 26.000 жртава, иако је било десет пута мање устаника под оружјем. Вероватно ћете се изненадити да је југословенска делегација на Мировној конференцији у Паризу 1919. прикупила највише документације о ратним злочинима почињеним у Србији. Исто тако југословенска делегација поднела је прва Врховном савету конференције предлог о оснивању међународног суда за ратне злочине. Тај акт је израдио Слободан Јовановић и Врховни савет га је прихватио, али се непосредно пред само потписивање мировног уговора са Немачком, 28. јуна 1919, томе успротивила Француска, желећи да она сама, у односу на Немачку, решава то питање. Србија је није интересовала! Још интересантније је било то што је југословенски акт о оснивању међународног суда као сталног органа Лиге народа био тако конципиран да је предвиђао пет сталних судија - и то три од стране великих сила а два малих држава. Још чуднији је био став југословенске делегације и овог предлога. Он се састојао у томе што је предвиђао да се подигне само колективна оптужба против бугарског народа и његовог цара и само појединачне оптужнице против чланова династије Хабзбурга! Вероватно ћете се запитати - а шта је са злочинима у Мачви, где су учествовали и Мађари, Хрвати, муслимани, па и Срби из Монархије?

Ту је одлучујућу улогу одиграо регент Александар, уз сагласност целе југословенске делегације на Конференцији мира и њених експерата, да се против нових држављана који су били у супротном ратном блоку и чинили злочине, не подиже никаква оптужница у име нове политике "националног помирења" и ублажавања политичких и националних тензија. Јалова иступања неких посланика у Привременом народном представништву против овакве политике нису имала никаквог конкретног одјека. Када је Француска поставила вето на југословенски акт у Врховном савету конференције, Никола Пашић је одмах покренуо акцију код балканских савезника - Румуније и Грчке - да се овај акт реализује на регионалном плану, али и то је остало без успеха. До 1929, у раздобљу парламентарне демократије, пронашли смо само једну кратку нотицу у листу "Политика" - да је фебруара 1928. у Призрену осуђена једна група од 12 Албанаца, коју је предводио Јусуф Ука, на 20 година робије због почињеног ратног злочина над 180 србских војника, приликом повлачења преко Косова и Албаније крајем 1915. ("у Марковом манастиру"), те да је из Призрена где је било суђење, спроведена у Скопље на одслужење казне.

На подручју Хрватске, према сачуваној али недоступној архивској грађи, постојало је током рата око 4.000 обавештајних "пунктова" који су контролисали готово целокупни свакодневни живот србског живља по градовима и селима. Улогу достављача преузимали су махом добровољно католички жупници, хрватски и мађарски учитељи, поштари, железнички службеници, шумари, па и обични грађани, већином из састава "помоћних одреда жандармерије - усташа". Али ни поједини Срби из састава "Вражје дивизије" нису се показали достојни свог имена у ратним дејствима у Србији. Махом коњоводци и војници позадине чинили су такође злочине, а један од њих лично је исприцао пре тридесетак година како су "поганили по србијанским црквама олтаре, све у славу ћесара"! Истраживања су вршена само спорадично на локалном нивоу и у неким значајнијим појединачним случајевима. У овом тренутку историјска наука не располаже егзактним подацима о пљачки уметничког блага Србије, а поготово нема никаквих података о пљачки личне имовине грађана. А из посредних сведочанстава знамо да је и тај феномен повреде међународног ратног права Србије постојао. На основу рада Комисије за реституцију, знамо да је највећи део архивске грађе, књига, уметничких дела и посебно универзитетског инвентара (од књига, лабораторијских инструмената, до обичних каљевих пећи и студентских клупа) враћен из Аустрије. Интересантно је да је велики део овог инвентара пронађен и у Загребу! За Будимпешту и Софију немамо никаквих података.../