недеља, 30. јануар 2011.

ЈАДИ ОЦА СА ШКОЛОВАНИМ СИНОМ

... Велиш како си слао сина на трговачке школе, да би постао ученији и бољи од тебе. Он је постао ученији, али - много гори од тебе. И свој и твој углед у вароши упропастио је за краће време него што је теби требало да дођеш до калфенског права. Школујући га на страни ти си штедео не само на свом телу, него и на души својој. Престао си био и крсну славу да славиш - кошта: прасенце, мезенце, пићенце, колач, па гости! Све си то напустио, само да би се он оспособио у Бечу и Паризу. И заиста постао је у неким стварима способнији од тебе: зна боље заводне и разводне књиге, и дупло књиговодство. Али муштерије се некако одбиле од твога дућана. Каменио си се од чуда. Како то, питао си сам себе, овај мој син зна језике и вештине и валуте и билансе целе Европе, па к мени простаку долазио народ, а к њему вештаку нико, па нико? Јадни човече, ти заборављаш једну маленкост, од које зависи и успех у трговини и победа у рату. Народ хоће човека, а ти му нудиш вештака. Народ се боји да има посла са вештаком нечовеком. Зато твоје раније муштерије оборене главе мимоходе твој дућан и завирују у друге трговине.

Крупним благом си купио нечовека, пропасника. Твој син неће да зна ни за што од свега онога што се у народу и вашем граду поштује. Бог, душа, молитва, слава, милосрђе, човечност - све су то за њега бајке вас старих трговаца простака. Он је у радњи увек нервозан и љутит; само је у кафани весео. Кафана му је у ствари кућа, а дом и дућан - излетишта. Но кога кафана благосиља, кућа га проклиње.

Најзад те преварио тако вешто, да си се сад потпуно уверио, да је заиста способнији од тебе. Објаснио ти, да је за успех и модернизовање радње нужно да се твоје име скине а његово испише. Ти си незлобиво пристао на његов предлог, а он, вештак дуплог књиговодства, спровео је то код судова. Ти ниси ни слутио, шта је то све значило, док он једнога дана, љутит после ноћног пијанчења, није отворено рекао, да си ти обичан просјак са улице, без игде ичега свога. Посрћући ти си отишао у суд, па адвокатима, па пријатељима. Но сви они, разбравши ствар, рекли су ти једно: да те је син вешто и потпуно искључио из имовине твоје. И много ми још пишеш о узалудним покушајима да повратиш оно што си знојем и поштењем кроз цео век стицао и стекао. Па најзад у очајању питаш, да ли је грешно, да убијеш сина - нечовека?

Што ћеш убијати мртвога? Није ли сваки нечовек лешина, која се распада на очиглед света? Не убијај, дакле, свога сина, него апелуј на Онога, који једини може и твога сина оживети и тебе спасти. Боље буди просјак са душом него злочинац без душе. Ти си још увек богатији од сина твога. И ти њему можеш више помоћи него он теби. Врати се на оно што си био напустио ради сина. Врати се себи, крсној слави; души својој врати се-коренима својим.. Ако баш мораднеш просити, ти говори на туђим праговима: уделите што за хлеб и мени старцу за храну! Тако реци и на прагу бившег твог дућана, нека и он чује. А кад са стидом испросиш, то је као да си зарадио. Онда отиђи и запали свећу. тиме ћеш свевидећа небеса потрести, и она ће ти помоћи. Боље ћеш расправити ствар светлом него секиром. И нека ти је Бог на помоћ, као и свим другим Србима који ишколоваше поган....прича једног познатог Србина

ЧЕСТО ЧУЈЕМ О ИЗГУБЉЕНИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА, КАКО ЛИ ИЗГЛЕДАЈУ ОНЕ КОЈЕ СУ ДОБИЈЕНЕ?!

КО ОНО КАЖЕ ДА СУ СВА ДЕЦА ДОБРА, ПА ЈОШ ИСПЕВАШЕ ПЕСМУ-КАД БИ СВИ ЉУДИ НА СВЕТУ, БАШ КАО СВА ДЕЦА НА СВЕТУ?:))))

БОЉЕ ЈЕ МРТАВ СИН, НЕГО БЛЕСАВ СИН, ЗА ПРВИМ ЖАЛОСТ ПРОЂЕ, ЗА ДРУГИМ, ВЕЧИТА СРАМОТА ОСТАЈЕ.
БОЉЕ ЈЕ ИМАТИ СИНА КОВАЧА, ЗДРАВОГ УПАМЕТ И ТЕЛО, НЕГО ФАКУЛТЕТСКИ УМОЗАК СЈЕБАНОГ МРМОТА!
БОЉЕ ДА НАС СЕ ДЕЦА КАО МРТВИХ СЕЋАЈУ, НЕГО ДА НАС ЖИВЕ ЗАБОРАВЉАЈУ!

ЧУЛИ СТЕ ОНО...НА ЗАПАДУ ДЕЦА ДО ОСАМНАЕСТ СА РОДИТЕЉИМА, ПОСЛЕ КУД КОЈИ, МИЛИ МОЈИ...ОВО СУ И РОДИТЕЉИ И ДЕЦА СРАЛИ У СРБИЈИ, НЕКИ ЈОШ УВЕК КЕЊАЈУ КО ФОКЕ ОВУ ОТРЦАНУ ФЛОСКУЛУ...
А ДА ВАС ПИТАМ РОДИТЕЉИ, ЗА КОЈИ СТЕ КУРАЦ ПРАВИЛИ, ГАЈИЛИ ТОЛИКЕ ГОДИНЕ ДЕЦУ, ДА БИ ИХ ОТЕРАЛИ, ПОКЛОНИЛИ, ДА БУДУ ТУЂА СРЕЋА?
А И ВАС ДЕЦО ДА ПИТАМ, ГДЕ ВАМ ЈЕ ЗАХВАЛНОСТ РОДИТЕЉУ КОЈИ ВАМ ЈЕ ЖИВОТ ДАО?

1 коментар:

  1. Овако добра прича, али без коментара, ето, то је наша истина, нажалост.
    Стојан Станојевић

    ОдговориИзбриши