Добар ОТАЦ је васпитавао доброг домаћина, добра МАЈКА још бољег

Живите у породици-кући са више чланова из више генерација.....шта би се десило и шта се дешава са једном породицом, једним именом, једном фамилијом, кад свака вашка почне да мисли обашка?!........

Обавеза главе породице је да свим члановима да колико им треба, јела, обуке, преобуке, васпитања, неге, а сваки члан домаћинства да да од себе колико по својим способностима може. У доброг домаћина чељад је увек добра, добрих домаћина има и данас, само што су гурнути у запећак, нису више у моди, сувише су традиционални, називају се, простацима, неуким, јест да су дебело образовани, али етикета прилепљена од модерних...
Домаћин не иде на тамо неку „пословну” вечеру да прода веру, нити даје своје поштење за нечије печење.
Домаћин је у дому на свом огњишту, није најамник, њему је светиња брак и породица. Научио он у својој школи да је породица темељ друштва.
Домаће огњиште га везује са прецима, са богатом прошлошћу. Брак му је светиња и закон Божји. Зна домаћин да је породица закон среће и веза са будућношћу. Домаћин огњиште, не гаси, гробове не заборавља, колевком утврђује наду у будућност.
Домаћину је стидљива дивљина милија од холивудске културе, традиција важнија од економскополитичког тренда, гади се помахниталом разврату у друштву, и клони се умоболника, из простог разлога -неће да буде друг са оним ко је луд !
Добар ОТАЦ је васпитавао доброг домаћина, добра МАЈКА још бољег!
Рађање људског бића није само резултат сексуалног чина, него и спој две душе, мушке и женске.
Спајање почиње много пре сексуалног чина до кога можда уопште неће ни доћи...чежњиво страсни погледи мушкарца и стидљиво буђењеженске маште...поглед који ће можда утицати на цео живот жене...
Загледали се момци и ђевојке, гледали се из далека, чезнули, узимали се и рађали ЉУДЕ...

Данас све стаје у петак и суботу, са боцом вина, цветићем и пар свећица, пијанство и сирово ударање голих тела...јутром куд који мили моји, можда се чујемо а можда и не...никад више секса a мање децe !?

Гледам ово модерно друштво...отац, глава породице је свим укућанима задња рупа на свирали.

Жене причају без предходно тражене дозволе за отварање уста, увек им је важно како нешто неки други раде, деца се дала у скитњу, не можеш да их поваташ...ко има снаје, тај је тек надрљао.

Општи хаос у србској кући, деца и жена гласају, курте и мурте, из ината оцу...
уместо да сложно кућу граде, свака вашка обашка.


Пошто је кућно васпитање нумеро уно за све у животу, ето нам и неваспитаних политичара и деце која скитају.



У кући без газде, паразити чуда праве...да га има, лупио би песницом у сто, синове непослушне ишамарао,, чворноватом мотком снајама ђаволе истерао...зетове и ћерке, који код своје куће нису, говњивом мотком све по безобразној главуџи.

Ако ово не да резултат, све у пиззду материну да отера, на улицу са њ
има.
Докле бре да човек рани керове да би га уједали?



Модерни Срби, врло мало, или ни мало знају о животу својих предака, обично се због тупавости подсмеавају племенитости својих предака....како из незнања тако и из (не)васпитања !?
Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост. Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати дрипац зауларен од неке раскалашене курветине нема три
чуке колико је живот предака био племенит, романтичан...

Живот древних Срба, наших предака, оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старешина.

Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старешина породице беше отац, а главни старешина задругарски биран је или по старости или по способности. По годинама најстарији старешина задругарски био је племенски старешина. Он се звао родоначслник, или старац, или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа. Више таквих жупа (општина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођа. Жупан јс сазивао задругарске старешине у зборове и већа. Збор и веће (сабор) беше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у већу споразумно су решавана сва важнија питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старешине. Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски иоротшци.) Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, беху са свим равноиравни, а ропству и невољништву уопште не ни поклонити, него је оно било опште добро.


С тога у старих Срба не беше бескућника и сиротиње. Сви су радили, па свима беше добро. Некоје веће послове радило је цело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумет или супон, бачијање итд., што се местимице до данас одржало. Срби се од памтивека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда ова многа крвна сродства и крвне освете. Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја).

Брак је у Срба био највећа светиња. У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни). Срби од увек беху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, села, прела, посела. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: „Гђе је слава - ту је Србин."


Просвета ових старих Срба беше надмашила многе околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ беху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке. Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, пчеларством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством, Имали су својих радионица и леваоница, где су израђивали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, меди (бакра), сребра и злата. Посебно код балтичких Срба просвета, трговина и радиност још пре Хриcта беше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у Српску земљу, да се тамо уче науци, вештинама и занатима. Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег Њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове. Па и они јужни Срби староседиоци још у доба Христово беху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском. А вели се, да су стари Срби и народним песништвом, глазбом и плесом били надмашили готово све тадашње народе у Европи. Но још у прастаро доба, давно пре Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје Право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се после разви глагољица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна гђе у оној страшној вратоломији. Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, после рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опеваше своја дела причаше своје доживљаје и заподеваше оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне песме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице.
Ти силни и бесмртни сведоци великога и бистрог ума Србиновог. Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој усменој књижевности српској дубоко клања сав писмен и учен свет. И има се ЧЕМУ ПОКЛОНИТИ !!! хвала Сими Лукину