/Спремајући се за ослобођење јужних крајева Србије, србска краљевска влада је своју политику према локалном становништву новоослобођених крајева, прокламовала и спроводила тако даје у првом смислу речи био примењен принцип „брат је ммо ма које вере био“. Да то није била само сува парола, говоре безбројни примери коректног понашања србских трупа у новослобођеним крајевима. Изричит пример за то је улазак престолонаследника Александра у Скопље 25 октобра 1912 године у својству комаданта Прве србске армије.
Кад су га турски представници власти питали колико им дана даје да се спакукју и да напусте град, он им је одговорио да нико не мора да напуста град, да Срби воде рат за ослобођење од османлиског феудалног турског поретка, који је чинио многе злочине, а да се исправним грађанима, који нису чинили никакаве злочине и преступе, неће чинити никакаве сметње и да могу наставити мирно да живе и рааде свој посао. А ко жели да иде у турску, неће му бити забрањивано. Исто се дисели о На Косову приликом ослобађања појединих места, само је наређено да се преда оружје које су сиптари примили из турских војних магацина
Ово је урађено доста неорганизовано, јер је од 63000 модерних немачких „мартинки“ прикупљено далеко мања количина углавном старих „острагуша“ и „кремењача“ док су сиптари задржали модерне пушке што је откривено тек приликом прикупљањаоружја 1956 године када су органи безбедности из ѕаробљених спискова турске војске сазнали ко је све примио војно наоружање 1912 године па су тако те пушке тада враћене вероватно и због тога што су шиптари у време другог свецког рата снабдели далеко модернијим оружјем
Први балкански рат је завршен подписивањем мировног уговора у Лондону маја 1913 годинекојим се турски султан Мехмед Решад одрекао свих територија свога царства, западно од линије Енос-Мидија, 50 км од Цариграда, препуштајући своје европске поседе балканским коалиционим савезницима који су у рату учествовали. Србска влада доследна својој политици ние протеривала становништво муслиманске вероисповести, турке, сиптаре, горанце, а онима који су изразили жељу да се преселе у турску, сва имовина је коректно процењена и исплаћена у шта су се увериле и међународне мисије које су биле присутне у новоослобођеним подручјима, а што се може констатовати и данас, јер су на тим територијама још увек присутни сви припадници наведених народа и етничких група. Престолонаследник Александар је посебно неговао пријатељске односе са првацима турске и албанске заједнице, о чему постоје бројни веродостојни подаци. Међу овима су били Иса Бољетинац, вођа косовких сиптара, Гани бег из Ђаковице и многи други.
Током Првог свецког рата Турска је била на страни централних сила, њена војска је учествовала у борбама у Добруџи, против руских, румунских и србских трупа, а на Галипољу против енглеских, које су овде страховито поражене. У овој бици учествовао је и труски официр Мустафа Кемал паша Ататурк. По подписивању примирја, Турску су окупирале савезничке снаге, франсцуске, енглеске, италијанске и грчке. Била је зведена блокада и Турска није могла да набавља храну и наоружање, тако да је стање било више него очајно, што су искористиле националне снаге, предвођене Ататурком у циљу протеривања савезничких снага
Енглези и Французи нису желели да дирекно учествују у ратним операцијама, али су зато добро наоружале грчку војску и гурнуле у рат против Турака. У почетку, Грци су имали успеха, брзо су напредовали и стигли до Сакарије, 50 км од Анкаре,. Али остављене без помоћи савезника и заморена дуготрајном борбом, није могла да издржи офанзиву коју је предводио Ататурк, тако да су његове трупе нашле на обалама Средоземног мора, Галипољу и у грчкој Тракији, чиме је практично тај грчко турски рат завршен 1922 године а Ататурк проглашен за националног хероја и творца модерне Турске
У овом рату дешавале су се веома парадоксалне ситуације, нпр. Енглези су увек помагали Турке, бојећи се да Руси не загосподаре Босфором и Дарданелима.
Овог пута Ататурк је добијао помоћ једино од Руса, својих вековних непријатеља, јер је друг Лењин проценио да Ататурк води праведан рат и ослободилачки рат. Турска република је проглашена 1923 године чиме је заувек укинута Отоманска империја. З а око 20 милиона Турака колико их је онда било на просторима данашње турске, наступили су тешки дани. Простране области Анаолије остале су ненасељене после прогона Јермена, а и рат је учинио своје, куга и колера су немилиосрдно односиле животе. Да би населио области и створио бољу заштиту од Курда, Ататурк је затражио од краља Александра да по старим законима Отоманског калифата, пресели Сиптаре из Србие о ове области.
Овим чином постигао би више циљева, а један од основних је био да Турска, уступајући земљу сиптарима у анадолији, дође до новца и поправи своје тешко финансиско стање, новцем који би Србија исплатила алабанским породицама који напусте Косово. У том циљу био је потписан и споразум, који није реализован, захваљујући у првом реду Иси Бољетинцу, који је молио краља Александра да их не исељава у ком циљу је неколико пута долазио у Београди био примљен код краља, ако да је,већ постигнут договор о пресељењу сипаца у анадолију, остао нереализован
Нејасно је и историски недовољно разјашњено одакле то велико поверење и пријатељство између србског краља и Ататурка.
Из расположиве коресподенције се види а га је Ататурк увек ословљавао са „Драги брате“ додајући још низ других позитивних епитета, чиме, иначе, обилује источњачки документи. Дали је Ататурк био захвалан за коректан однос према заробљеним турским официрима и војницима, или из захвалности што се краљевина није умешала у грчко турски рат 1922 године иако је била савезница Грчке, остаје да се позабаве истраживачи.
Када је Ататурк чуо за убиство у Марсељу 9. 10. 1934 године ататурк је прогласио седмодневни пост а за сахрану понудио и један мали одред своје војске ради одавања поцасти убијеном краљу, тада већ проглашене Југославије.
И тако. Иса Бољетинац нема данас споменик на Космету, а има Скендербег, који и није био неки прави Албанац, био је српски деспот, православне вере, а рођени брат му је сахрањен у манастиру Хиландар на Светој Гори, јер је био високи црквени великодостојник..../
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Моје објашњење за велико поверење и пријатељство између србског краља и Ататурка.
ОдговориИзбришиКрилатица „брат је мио ма које вере био“ је пре свега и првобитно припадала Југословенској Масонској Ложи, чији је велики брат био Иван Мештровић, а њему је потчињен поменути србски краљ. Занимљиво је да је тај и такав краљ у више наврата изјавио да му је ватикански следбеник и усташки великодостојник Мештровић - највећи од свих југословена. Две, три, деценије касније исто је мислио и Тито. Мора бити случајно. Отац свих турака, што заправо значи Ататурк (то му је надимак а не име) је завршио војну академију у Битољу, одлично је тај плавооку турчин говорио србски и будући и сам масон, као и наш Ацо и Лењин, као и енглески војни заповедник на Галипољу (касније предсдник - Черчил), спроводио нама неки скривени план.
Е па, није им више скривен.