СВАКО СВОЈЕ БРЕМЕ НОСИ

Била три мушкарца,који су носили сваки по две вреће. Али терет нису осећали једнако.Вреће су им,једна спреда а друга страга, висиле обешене на дрвеној мотки на рамену.


Упитали првог човека шта има у врећама.Одговорио је:- Сви моји успеси,сва добра дела мојих пријатеља,све животне радости- у врећи су страга. Скривени од погледа,завршени,прекривени лишћем,не сметају ми много.У врећи спреда имам све лоше и ружне ствари које су ми се догодиле.Ходам,застанем често,вадим их,посматрам,проучавам,мислим шта ћу. Стално сам с њима,и мислима и осећајима.Стално радим на њима.
Тај се човек често заустављао,гледао уназад, мучио се над собом и напредовао мало и врло споро.


И другог су човека упитали исто.Рекао је:-У врећи спреда носим моја добра дела,спознаје о врлинама.Често их гледам,вадим и показујем другима. Врећа на леђима садржи моје грешке и моје слабости. Понесем их са собом куда год кренем,јер оне су моје и не могу их тек тако одложити на страну. Успоравају ме,понекад су веома тешке.


Трећи мушкарац је одговорио:- На предњој врећи написао сам реч "доброта".Препуна је позитивних мисли,добрих људских дела,свих добрих ствари које сам имао и учинио у животу,мисли о мојој снази.Та ми врећа није тешка.Напротив,попут бродских једара, помаже ми у кретању напред.А врећа на леђима има натпис"лоша сећања" и празна је,јер сам јој одрезао дно.О свему што ми се лоше догодило,о лошим мислима које понекад о себи имам,о злу које од других чујем,мало размислим и бацим их у ту врећу. Кроз рупу то оде заувек.Ја сам слободан.Ја немам терета који би ме успоравао у ходу;)

И таакоо то....наиђем једном на градилиште цркве где су зидари припремали камење...приђем и виде да су окружени чекићима и длетима...
питам првог: „Шта радиш?”. овај ми тупаво одговори: „Тешем камени блок”.
одшетам мало даље, до другог зидара и њему постави исто питање.
други зидар печалбарски рече: „Зарађујем својих четрдесет јеврића на дан!”.
заинтригира ме то што су му два србска зидара дала два различита одговора, тако да одем и до трећег па и њему исто питање.
трећи ми смирено одговори: „Зидам Божји храм”.
...сличан заједнички облик егзистенције, али у своја три веома различита модуса.

Кроз историју препознајемо људе духа по томе што су читавим својим животом били посвећени неком вишем идеалу, неком несебичном задатку или идејама које надилазе пуко биолошко постојање.
Духовност није доступна само изузетним личностима и херојима људског рода. Са узвишеном духовношћу се срећемо, такође, и код обичних људи.....изузетака са душом има, нажалост не тако много..