БЕСЕДА НАД БЕСЕДАМА

»Како можете купити или продати небо, топлину земље? Та идеја нам је страна.

Ако ми не посједујемо свјежину ваздуха и бистрину воде, како ви то можете купити?

Сваки дио те земље свет је за мој народ. Свака сјајна борова иглица, свака пјешчана обала, свака магла у танкој шуми, сваки инсект, свети су у памћењу и искуству мог народа. Сокови који круже кроз дрвеће носе сјећање на црвеног човјека.

Мртви бијели људи заборављају земљу свог рођења када оду у шетњу међу звијездама. Наши мртви никада не заборављају ову лијепу земљу, јер је она мајка црвеног човјека. Ми смо дио земље и она је дио нас. Мирисави цвијеће наше су сестре, јелен, коњ, велики орао, сви они су наша браћа. Стјеновити врхунци, сочни пашњаци, тијела понија и човјек - сви припадају истој породици.

Тако, кад велики поглавица из Вашингтона шаље глас да жели купити нашу земљу, тражи превише од нас. Велики поглавица шаље глас да ће нам сачувати мјесто тако да ћемо ми сами моћи живјети удобно. Он ће нам бити отац и ми ћемо бити његова ђеца. Ми ћемо разматрати нашу понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити тако лако. Јер, та земља је света за нас.

Та сјајна вода што тече брзацима и ријекама није само вода већ и крв наших предака. Ако вам продамо земљу морате се сјетити да је то свето и морате учити вашу ђецу да је то свето и да сваки одраз у бистрој води језера прича догадаје и сјецања мог народа. Жубор воде гроб је оца мога.

Ријеке су наша браћа, оне нам утужују жед. Ријеке носе наше кануеи хране нашу ђецу. Ако вам продамо нашу земљу морате се сјетити и учити нашу ђецу да су ријеке наша браћа и ваша, и морате од сада дати ријекама доброту какву бисте пружили свакоме брату.

Ми знамо да бијели човјек не разумије наш живот. Један дио земље њему је исти као и други, јер он је странац који доде ноћу и узима од земље све што жели. Земља није његов брат него његов непријатељ и када је покори он креће даље. Он за собом оставља гробове отаца и не брине се. Он отима земљу од своје ђеце и не брине се. Гробови његових отаца и земља што му земљу рада заборављени су. Односи се према мајци земљи, према брату небу као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати као стадо или сјајан накит. Његов апетит прождерат ће земљу и оставит само пустош.

Не знам. Наш начин живота је другачији него ваш. Изглед ваших градова боли очи црвеног човјека. Али можда због тога јер црвени човјек је дивљи и не разумије.

Нема мирног мјеста у градовима бијелог човјека. Нема мјеста да се чује отварање листова у прољеће или дрхтај крилаца вилиног коњица. Али, можда је то јер сам дивљи и не разумијем. Бука једино ђелује као увреда за уши. И шта је то живот ако човјек не може чути усамљени крик козорога или ноћу, препирку жаба у бари? Ја сам црвени човјек и не разумијем. Индијанац више воли благи звук вјетра кад се поиграва лицем мочваре као и мирис вјетра очишћен подневном кишом, намирисан боровином.

Ваздух је скупоцјен за црвеног човјека јер све живо дијели дах - животиња, дрво, човјек. Бијели човјек не изгледа као да опажа ваздух који дише. Као човјек који умире много дана он је отупио на смрад. Ако вам продамо нашу земљу морате се сјетити да је ваздух скупоцјен за нас, да ваздух дијели свој дух са свим животом који подржава. Вјетар је мом ђеду дао први дах, такоде ће прихватити и његов посљедњи уздах. Али, ако вам продамо нашу земљу морате је чувати као светињу, као мјесто гђе ће и бијели човјек моћи доћи да окуси вјетар што је засладен мирисом пољског цвијећа.

Тако ћемо разматрати вашу понуду да купите нашу земљу. Ако одлучимо да прихватимо, поставићу један услов: бијели човјек мора се односити према животињама ове земље као према својој браћи.

Ја сам дивљак и не разумијем неки други начин. Видио сам хиљаде распадајућих бизонау прерији што их је оставио бијели човјек устријеливши их из пролазећег воза. Ја сам дивљак и не разумијем како димећи гвоздени коњ може бити важнији него бизон кога ми убијамо само да останемо живи.

Шта је човјек без животиња? Ако све животиње оду, човјек ће умријети од велике усамљености духа. Шта год се десило животињама брзо ће се догодити и човјеку. Све ствари су повезане. Морате своју ђецу да је тло под њиховим ногама пепео њихових ђедова. Тако ће они поштовати земљу. Реците својој ђеци да је земља са нама у сродству. Уц

чите вашу ђецу као што чинимо ми с нашом да је земља наша мајка. Што год снаде земљу снаћиће и синове земље. Ако човјек пљује на тло, пљује на себе самог. То ми знамо: земља не припада човјеку; човјек припада земљи. То ми знамо. Све ствари су повезане као крв која уједињује породицу. Све ствари су повезане. Што год снаде земљу снаћиће и синове земље. Човјек не тка ткиво живота; он је само струк у томе. Шта год чини ткању чини и себи самоме. Чак и бијели човјек, чији Бог говори и шета сњиме као пријатељ с пријатељем, не може бити изузет од заједничке судбине. Ми можемо бити браца послије свега. Видећемо. Једну ствар знамо, коју ће бијели човјек једног дана открити - наш Бог је исти Бог. Ви сада можете мислити да га ви имате као што желите нашу земљу; али то не можете. Он је Бог човјека и његова самилост једнака је за црвеног човјека као и за бијелог. Та земља је дата Њему и шкодити земљи јесте презирати њеног Створитеља. Бијели такоде требају пролаз, можда брже него сва друга племена. Запрљајте ваш кревет и једне ноћи угушићете се у властизом смећу. Али у вашој пропасти свијетлиће сјајно, потпаљен снагом Бога који вас је донио на ту земљу и за неку посебну сврху дао вам власт над њоме као и над црвеним човјеком. Судбина је мистерија за нас јер ми не знамо кад ће сви бизони бити поклани и дивљи коњи припитомљени, тајни кутови шуме тешки због мириса многих људи и поглед на зреле брежуљке замрљан брбљајуцом жицом. Гђе је прашума? Отишла је. Гђе је орао? Отишао је. То је крај живљења и почетак борбе за преживљавање.« 1845. индијански поглавица написао америчком предсједнику

КО ЋЕ ВЕТАР ЛУДИ ЗАУЗДАТИ

Чујте ме Срби, децо Великог Бога Дажбога, и ви хришћани. Велики Бог Ватре Сварог учиниће да данас жив пламеном постанем небо, а пепелом земља. Судије моје досудиле су ми огањ, огњу сам се и сам обећао и Великом Богу Ватре Сварогу. Ово огњено приказање нека вам свима пкаже да и сад уз Великог Бога ватре пристајем.
Моћни су и неуништиви наши богови, већа је наша праотачка вера од ваше нове источне вере, о хришћани.
Ви имате велике зидане храмове од мрамора и опеке.
Ми имамо наше велике зелене храмове од грана, огранака лишћа
Ваше храмове зидају протомајстори, мајстори и зидари.
Наши храмови ничу сами из земље и расту до неба. Сваки ваш храм још увек може стати под гранату кошњу нашег храма. Пуна је шума наших храмова. Никада ви нећете моћи сазидати толико храмова колико наших никне и узрасте по нашим пољима и планинама.
Опомињем вас, хришћани, да су ваши храмови рушевни, јер их је љуцка рука градила. Ви никада нећете порушити наше зелене храмове, јер су их богови стварали, осим ако спречите клијање семену, раст младици, грање стаблу и подизање његово к Сунцу.
Лепши су лиснати сводови и зелене куполе наших светих стабала од купола ваших цркава, наши гранати лукови од ваших камених, живопис наших цветова од ваших обојених зидова, а плетиво наших грана и гранчица од ваших украса и резбарија.
Лепше је појање наших ветрова и птица од ваших појања и појаца. Литургију ветрова и киша у лишћу наших зелених храмова слушају сви наши богови.
Како цете, о хришћани, уништити наше богове кад су они реке, планине, Сунце, месец, и Звезде. Свете су нам све наше воде, реке, језера, извори и бунари. Вама је света само вода која тече из реке Јордан, а од свих наших вода само се она освећена у зделици. Кропљење светог дажда по нашим пољима и воћњацима обилно обавља наш Врховни Бог Дажбог. Реке су нам светилишта и светице. Клањамо се нашем Ибру и нашој Морави. Жртве им сами дајемо да их саме не узимају. Не можете нам их уништити, ако не зачепите изворе наших река, зауставите њихове токове и заравнате им корита. А шта ће вам рећи наш страшни бог ако то учините.
Малени сте, о хришћани, и бог вам је мален, да заравните наше највише Богове Планинске, Бога Троглава, Озрена, Златибора и друге, који нам од памтивека чувају стада, птице и звериње, бране нас од зла и дају уточиште у невољи.
На који начин мислите, о хришћани, забранити Пролећу и Весни Богињи да дође у наша поља, шуме и вртове. Од њеног даха и наших молитава отварају се пупови и разлистава лишће. Молитва за отварање пупова услиши нам и чује сваки пуп.
Знали смо пре вас чудотворно истицање мира. Цудотворније миришу наше липе, јеле и наше цвеће ливацко од ваших мириса из олтара и гробова.
Свуда нас чека по један бог, једна богиња и једно божанство. Један Бор је један Бог. Једна Бреза је једна Богиња. Не можете нас уништити.
Наш Јавор је Светац, а Јова Светица. У нашој Светој Шуми стопљено бденије чини Његова Светост Патријарх Храст, чува је велики Јаблан Пирг, а Столпник Чемпрес никада не силази са својих висина. На врху планине над шумом чинодејствује Велики Владика Бор. Н е можете нас уништити.
Побожан је и свет народ србски. Не можете нас уништити, чујте ме, о хришћани. За нас уз реку од искона клечи и клања се земљи, води и небу многочислени ред водочасних врба.
Чујете ли како у гранама Зовиним пупају свирке наших свирала, а испод коре Јавора, гудало тражи песму гусала о србским боговима и јунацима.
Имамо и ми кандила ноћних, звезда понајвише, у крошњама наших зелених храмова. Имамо наша опела. Листопади жутог лишћа у нашим шумама највећа су опела под небом у част умрлих пупова, увелог лишћа и огољених воћњака.
Зар мислите, о хришћани, да можете спречити долазак праскозорја и предвечерја, кад излази наша Звезда Даница да на небу одели дан од ноћи и ноћ од дана.
Све је наше изван домашаја ваше страшне рушилачке руке.
Како ћете, о хришћани, забранити Муњи и Грому да сева и грми из руку Бога Громовника Перуна. Зар се не бојите гнева његовога, о хришћани.
Како  мислите да скинете с неба нашег Бога Ноћи Месеца. Чиме мислите на небу угасити светлост нашег Бога Сунца Дажбога.
И питам вас, о хришћани, чиме мислите на земљи угасити Ватру нашег Бога Сварога. Зар овом ломачом. Никада ви нећете моћи угасити нашу свету Ватру. Можете је само упалити. Па запалите ову ломачу. Нек гори у част Великог Бога Ватре Сварога и свих старих србских богова.
Из књи­ге “Ви­јен­ци Не­ма­њи­ћа”,
ау­тор Ми­ле Ме­дић¨