ТОПЛИЧАНИ, ЧЕЛИЧНИ МОМЦИ, ОСНИВАЧИ КРАЉЕВЕ ГАРДЕ, ВИТЕЗИ У ЧИЈУ ЧАСТ ЈЕ НАПИСАН-МАРШ НА ДРИНУ

У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.


Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук србске војске добио почасни назив "Гвоздени пук", био је то 2. пешадијски пук "Књаз Михаило" првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је србска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918.

У рат и вечну славу пук је кренуо 24. септембра 1912. Како кажу историјски подаци, који се чувају у архиву у Прокупљу, био је то дан када се пола Топлице слегло да испрати своју дику и понос, свој 2. пешадијски пук Моравске дивизије првог позива "Књаз Михаило". Очеви и мајке, младе снаше са бебама у рукама, сестре и веренице, све се то слегло преко реке Топлице. Постројен пук, после кратког говора команданта, уз звуке пуковског марша "Дрино водо хладна" кренуо је према Марковом камену низ Топлицу ка Куманову. Цвет Топличана отишао је на пут са којег се већина неће вратити. Отишли су у рат, у историју и вечну славу.



Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приблизно: погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира. Ово су губици само од непријатељских метака у борби. У ове бројеве нису урачунати губици од болести, нарочито од колере 1913. и тифуса 1915. године, јер никад нису ни утврђени.



Тешко, кажу стари Топличани, да је постојала кућа у Топлици која за потребе Другог гвозденог пука није дала војника, неке су дале и два, а неке и више за потребе краља и отаџбине.


Да успомена на те славне дане живи међу Топличанима и данас, говори податак да је галерија Народног музеја Топлице у Прокупљу била мала прими све оне који су желели да присуствују отварању изложбе, посвећене ”Витезовима Карађорђеве звезде са мачевима из Топлице”. Оно чиме се Топличани поносе је сазнање да је ковчег са посмртним остацима краља Петра Првог Карађорђевица, од 100 пуковских застава колико их је било у србској војсци, био прекривен управо заставом Другог гвозденог пука. Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива "Књаз Михаило", била је најодликованија застава у србској војсци. Пуковској застави припала су одликовања: Карађорђева звезда са мачевима ИИ реда, Карађорђева звезда са мачевима ИИИ реда, Карађорђева звезда са мачевима ИВ реда, Орден Белог орла ИИИ реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом.



Како су истакли аутори ове излозбе мр Радоје Костић и Петко Марјановиц, виши кустос историчар, запослен у Народном музеју Топлице у Прокупљу, после вишегодисњег прикупљања података о самом Гвозденом пуку и његовом ратном путу, "циљ нам је био да истакнемо све носиоце највиших одликовања које је Краљевина Србија уручила за разна јуначка дела припадницима овог пука". Од 134 висока одликовања којима је краљ Петар одликовао официре, подофицире и војнике овог пука, успели смо, каже Марјановиц, да за 111 одликованих, захваљујући породицама које чувају успомене и музејима из Ниша, Београда, па и шире, прикупимо слике и биографије.

Оно сто треба нагласити, посебно кад је у питању Други гвоздени пук, како га Топличани из милоште зову, у току Првог балканског, Другог балканског и Првог светског рата у борбеним акцијама пука уцествовало је око 19.000 бораца.

Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива "Гвоздени". Прославио се у Брегалничкој бици, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници.


У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Биницки је компоновао "Марш на Дрину". Команду над пуком примио је трећи ратни командант, пуковник Димитрије Милић.


Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први Карађорђевић уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио србску територију и кренуо преко албанских беспућа.


После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке, када је у центру србског борбеног распореда, заузео село Горничево и отпочео гоњење разбијеног непријатеља. Само 25 септембра 1916. године овај пук је заробио пет бугарских официра и 804 војника и подофицира, запленио четири топа, седам митраљеза, 600 пушака итд.


У овим борбама су се прославиле и једине две зене-добровољци, носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.


Посебну славу пук је стекао освајањем чувене коте 1212, 4. новембра 1916. године, што је омогућиило да се ослободи Битољ.


После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилањца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд.


Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.


Орден Карађорђеве звезде са мачевима је највеће ратно одликовање Краљевине Србије. Установљен је Законом о одличју који је Краљ Петар И Карађорђевиц потписао 1. јануара 1904. године у Тополи.

Овим законом се установљавало одликовање Карађорђева звезда којим се одликују појединци за "признање и одликовање заслуга стечених за Краља и Отаџбину како у миру тако и у рату".

За заслуге у миру додељивала се Карађорђева звезда а за заслуге у рату
Карађорђева звезда са мачевима, што је било регулисано чланом 3. поменутог закона.

Ево имена и краћих биографија неких, од 134 награђених Карађорђевом звездом са мачевима...

Димитрије Барбуловић: У балканским ратовима одликован је Златном медаљом за храброст, а на Солунском фронту официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима ИВ реда. Борио се у Моравској дивизији другог позива и био познат у војсци као "капетан на квадрат". Био је командир 2. цете 2. батаљона 2. пука Моравске дивизије и као храбар и поуздан официр добио је задатак да са својом четом, коју су чинили ратници из Топлице, преко Албаније спроведе државну благајну, што је са успехом и без губитака учинио.

Видовић (Петра) Новица: Један је од ретких инжињераца који су добили Карађорђеву звезду са мачевима.

Тодор К. Милићевић: Први топлички генерал, учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године. Одликован је за испољену храброст на Солунском фронту, као капетан, официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда. Поред официрског ордена, одликован је са још 15 домаћих и страних одликовања, као што су Орден Белог орла 5. степена, Златном и Сребрном медаљом за храброст, Француским ратним крстом са палмом итд.

Јован и Никола Николић: Близнаци наредници из Растовнице, надомак Прокупља. Близнаци су се борили у Гвозденом пуку, али у различитим батаљонима. Отресити и храбри момци су већ после Другог балканског рата постали поднаредници, а после Цера и Колубаре наредници, одликовани медаљама за храброст.

Аврам Ђ. Драгојловић: Пуковник, двоструки носилац. Несумњиво најпознатији ратник у Топлици. Само 118 србских официра одликовано је Карађорђевом звездом са мачевима ИИИ реда. Поред две Карађорђеве звезде ИИИ и ИВ реда, био је одликован бројним другим одликовањима.

Јанаћко (Аксентија) Јовић: Двоструки носилац, из Доње Речице, срез прокупачки. Један од најхрабријих официра србске војске, двоструки витез Карађорђеве звезде, велика и неостварена љубав Енглескиње Флоре Сандес. Два пута теже рањаван. За велико јунаштво у тим биткама први пут је одликован официрским орденом КЗ ИВ реда. Погинуо је у 27. години живота, не стигавши да се због ратова ожени. Поред две Карађорђеве звезде био је одликован и са две златне Облилића медаље за храброст, као и другим србским и савезничким одликовањима.

Љубомир (Стеванов) Којовић, двоструки витез.

Непоновљива браћа Милачићи: Пет синова су послали у рат Захарије и Тодора Милациц, из Беле Воде код Прокупља. Тодору су убили Бугари за време Топличког устанка 1917. године и никада није сазнала за судбину својих синова. Двојица су оставила своје животе у ратовима. Божидар је као поручник у одреду војводе Вука славно пао на Солунском фронту 1916. Братимир је преминуо у Пећи 1919. Обојица су одликовани Карађорђевим звездама са мачевима. Ђорђе се вратио из рата као капетан, са два официрска ордена Карађорђеве звезде са мачевима и касније постао пуковник. Бранислав се вратио као поручник и касније је унапређиван до чина потпуковника. Душан се вратио као резервни официр, са титулом доктора наука стеченом у Француској и постао један од водећих интектуалаца у Србији. Петорица младића су у Белу Воду донели четири Карађорђеве звезде са мачевима. Остала ратна одликовања никада нико није ни пребројао. Били су и остали понос своје фамилије, Топлице и Србије.

Браћа Новичићи: Јован и Милош, синови Вукашинови, из Дегрмена, двоструки носиоци.

Филип и Гаја (Стојана) Стојановић: Двоструки носиоци Карађорђеве звезде са мачевима.

Од почетка мобилизације за вођење рата против Турске, коју је краљ Петар објавио указом од 17. септембра 1912. године (по старом календару) у 17 часова, за само четири дана, колико је трајала мобилизација, Прокупље је врило као у котлу.

У Прокупљу су од 20. до 24. септембра 1912. (по новом календару од 3. до 7 октобра) мобилисане следеће јединице:

- Други пешадијски пук првог позива - 4.700 војника
- Други пешадијски пук другог позива - 4.095 војника
- Други пешадијски пук трецег позива - 3.559 војника
- Други прекобројни пук првог позива - 4.600 војника
- Први батаљон за Шести прекобројни пук - 1.000 војника
- Четири допунска батаљона - 2.024 војника
Укупно - 19.978 војника.

Данас, ветерани (мобилсани или добровољци током одбране од агресије НАТО-а 1999. године) из више од 30 општина јужне и источне Србије формирали су у Крушевцу иницијативни одбор новог удружења учесника рата на Косову које ће носити назив "Гвоздени пук".

НЕКАДА СМО ИМАЛИ ЗАКОН И ПРАВДУ, ДАНАС САМО КРИВДУ

У надметању Енглеза са другим народима, Енглези се одма хватају за Магном картом либертате из XИИИ века, написано на латинском на једном свитку пергамента, незнајући да је -ЗАКОНОПРАВИЛО- СВЕТОГА САВЕ старије од тог њиховог папирчића и да има 750 страна.


ЗАКОНОПРАВИЛО, регулише живот човека, обухвата наследно и комплетно породично право. Овакав законски споменик у то време није имао ниједан од данас цивилизованих европских народа, осим поменутог једностраничног из 1215. године, званог магна-мања карта.


ЗАКОНОПРАВИЛО је писано на богатом српском језику, а оно сто је најинтересантније је одредбама о социјалној правди, која штити интересе појединца а не државе: ".. те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем, и нико да нема ништа више од другог: ни богатас од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез од онога којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неученог..."


Законик првних, обичајних и моралних начела из 2600 г. п.н.е. између осталог каже:
"учини човеку да се подигне, кору хлеба безбрижно да поједе"
"да буде закон, путнику подај да једе, да леже, немој спречити боравак избеглица да се спасе"
"куће за немоћне да су опремљене, тако исто прикладне за највећу олују"
"утукнути сваком, да се овђе, људима нуди склониште, да се одморе"
текст је исписан стрим србским писмом србицом, дешифровао Билбија
законик обрађује..
-управљање државом,
-хуманитарне дужности државе,
-слобода занимања и рада,
-обичајни закони,
-избор и особине вође,
-дужности бораца,
-о непријатељу и његовом чињењу,
-мудре изреке и савети,
-савети предака пољоделцима,
-савети копачима златне руде,
-лекарски савети,
-кривична дела, поступак и казне,
-васпитање деце,
-о храни и њеној припреми и како се хранити,
-уклесано треба читати, памтити, вршити.
као што се види из наведеног закон обрађује исте теме као и средњи србски економски систем(практикован скоро до седамдесетих у Срба) ..



законик првних, обичајних и моралних начела из 2600 г. п.н.е. измеду осталог каже и:


"о управљању овђе међама-границама државе завјет ту створи ти, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно требају"
држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот, зла која кебају, она укеба таква зла"


"ко овђе дирне у народ, ко обара обичаје, блати, које шибајте у затвору"


"таки који руше имовину, спречити, чега ради их гонити, те ако се докаже, тога обесити, да ођекне да се зна"


"да огњишта чине, пуна да буду људског рода, кућама стављати преграде, љепо да расте род и накоти се тако"


"никаква свађа да вас увуче у мрежу ђавољу и овде саздано на овом месту што су старије опоруком уписале овако"


"предање је предака, у кући које мушкарац, он господари и тако да остане"


"који се бира, хоће се, позвати га да испитују, свако истраживање да се допуни, тако да буде усвојњив"


"нека одуже мотрити, а све, да ли постује све обичаје, тако исто зарено"


"треба промислити у прилици сваког постављања на почасно место, клицати-извикати-изабрати таке који треба да буду људи"


"да јесте домаћин кога годинама познају, вале и траже да он правду примењује"


"Срби ратују овђе за врхове, да спријече икоме они да оду, да надзиру потомке, нека силно жезу те који гледају да их узму"


"у боју издаја, она једе потомке, кроз цијели живот прошлост стрси"


"казните који исмијавају ове младе који су расли у миру, храбро погинуле,отете од војне јединице"


"који су преваром отуђени од отаца, ако их све кроз цијели живот доји зло лагања, пропаст тима дође"


глава 7. о намерама непријатеља..
"жалопојке нарицаће матере Срба, овђе велики бол да оплакују, највиши почина очевима да узму...
мрморење не дају..
наређују мрморења нема, тако забрањују јецање онијех у жалости положених у сандуке земља да их узме које су матере нарицале.."


шеста група правила поменутог законика где се и помиње име Срба и где се истиче да су храбри борци помиње се и неприатељ чије се намере морају пратити и да се са њима мора борити прса у прса...
о погинулим војницима Србима мора да се води рачуна-јер они су дали живот за слободу отаџбине..
говори се о издаји унутар државе, за коју се каже да изједа потомство кроз историју...
држава мора да пази на оне који су дали живот за отаџбину, њихова имена морају остати уклесана као и њихови гробови..
веома важна напомена је и та да нико нема право да исмева младе погинуле војнике..
ветерани морају да уживају своја права која су стекли својом храброшћу, те исто тако недозволити појединцима или групама који нису заслужни за ствар државе да се према ветеранима иживљавају...такве одма обелезити, ПА УБИТИ АКО ЈЕ ТО ПОТРЕБНО-РЂАВИ ТАКВИ ДА БУДУ УБИЈЕНИ-..
ПРОПИСИВАНА ЈЕ И ХУМАНОСТ У РАТУ ПРЕМА ЗАРОБЉЕНОМ НЕПРИЈАТЕЉУ...


који закон шта казете?
упоредите то са данашњим законом и понашањем власти према погинулим војницима и ветеранима.....


у четвртој групи поменутог србског закона из 2600 г пне прописује се неплаћања пореза држави ако се нема од чега платити, нарочито у условима природних непогода..


који хумани закон а не као овај данашњи што душу човеку узима?!


даље стоји да онај који је позајмио има да врати са каматом..
да жене пазе и да се држе обичаја да не би подизале ванбрачну децу.
да мушкарци пазе на ванбрачну везу и ванбрачну децу јер су они кривци..
да се спречи шпекулисање житом приликом жетве..
да се измлевено измери и чува..
да се фекалије уклоне из града како не би довеле до бољке..
тамо де буде преваре да се избрише..


законик правних обичајних и моралних начела из 2600 г. п.н.е.!!!!!!!
законоправило Светог Саве које регулисе такоде социјалну сигурност...!!!
Душанов законик сеже до РГ Веда!!!!!
стварно бре људи, шта се учи на правном факултету Србије?
зашто се троше толика средства и време узалудно?
зашто се преписују туђи закони који прописују дискриминацију и неправду а не користе стари србски бољи?
зар не беше да се закони прилагођавају народу, његовој традицији и простору и зашто ово не зна ни један од толиких доктора права у Србији?
зашто смо једина земља која предаје своје грађане другим а знамо да је прописано супротно и да свака држава штити своје становнике од насиља друге?
зашто бре, зашто, зашто..?
дође ми да их са све дипломама запалим у центру главног града!

ДА ЛИ ЈЕ ПОРОДИЦА ОСНОВНА ЋЕЛИЈА ДРУШТВА?

ако си адвокат растури што више бракова, имаћеш доживотни посао.
ако си психолог, растурај породицу где стигнеш и кад стигнеш, пиши глупости, кад је прошло Фројдово срање проћи ће и твоје, разводи их и живи на њихов рачун..
ако си судија пуни затворе, задржаћеш посао а и сви ће да дрхте кад те виде..
ако продајеш некретнине и тада ти је у циљу да разводиш бракове, више развода више продаје....
ако продајеш кола исто важи..
ако имаш ресторан, растуреном породицом добијаш сигурне госте, жене више не спремају храну ни себи...
ако имаш салу за тренирање и тада ти је породица на сметњи, растури је и ето ти жена као клијентела а где су оне ту су и они који јуре за њима..


ако си мафијозо и тада ти јака породица смета, растури је па ћеш деци продавати дрогу, распуштенице се продају саме само их усмери, биће и две куће за пљачкање...
све је дозвољено само не породица.
можеш свега да се курталишеш осим робства и пореза!
колико један развод брака ангазује људи, чудо једно...
па и војном министарству не одговара породица!
банкарству не одговара породица, разводом се штампа једна картица више, подиже се један кредит више, два домаћинства троше више него једно.....инфлација мора да постоји, папир мора да се штампа....


све позитивно су избрисали, чекам само када ће да избришу из књига оно о породици као основној ћелији друштва.


кућна медицина је рођена у Србији!
кућни доктор је био пријатељ куће некада.........данас је и запад увео кућног лекара, само што овај није пријатељ куће него дерикожа чељади.


горе поменути профили кординирају сарадњу...фирма у којој радиш те обавезује да тренираш код пере, пера има одличног психолога ђоку, ђока има најбољег адвоката ђуру, ђура већ одавно познаје најбољег и најефтинијег трговца некретнинама, трговац некретнина познаје, ђузепеа, мафијозу који може да заврши неке послове на црно око нестајања жене, мужа.....ђузепе познаје одлично, левога, који зна нове системе за прављење велике лове....
ма само ме занима како се будале увек пецају на исте фазоне:)))

КРАТАК КУРС ЕНГЛЕСКОГ ЗА СРБЕ КОЈИ ЋЕ ПРЕКО ГРАНЕ

Много сам се секирао - И АXЕД МY СЕЛФ ВЕРY МУЦХ.
Прицам сам са собом - И'М ТАЛКИНГ АЛОНЕ WИТХ ТХЕ РООМ.
Рацунај на мене - ЦАЛЦУЛАТЕ ОН МЕ.
Цекање у реду за хљеб - WАИТИНГ АЛЛ РИГХТ ФОР БРЕАД.
Ко те сљиви - WХО ПЛУМС YОУ.
Ко те сиса - WХО ЦУТС YОУР ХАИР.
Носи се - ЦАРРY YОУРСЕЛФ.
Текуца питања - ЛИQУИД QУЕСТИОНС.
Од малих ногу - СИНЦЕ ТХЕ ЛИТТЛЕ ЛЕГС.
Мало прије - СМАЛЛ БЕФОРЕ.
Море бре - СЕА, БРОТХЕР.
Водити рацуна - ТО ЛЕАД ТХЕ БИЛЛ.
Самоубица - ОНЛY КИЛЛЕР
Напет сам - И'М ОН ФИВЕ.
Хајде да играмо карте - ЛЕТ'С ПЛАY ТИЦКЕТС.
Дијелим васе мисљење - И ДИВИДЕ YОУР ОПИНИОН.
Он је свјетла тоцка - ХЕ ИС А БРИГХТ ФУЛЛ СТОП.
Спетљао се с њом - ХЕ ЛООПЕД ХИМСЕЛФ WИТХ ХЕР.
Зелим се наслонити на тебе - И WИСХ ТО ЕЛЕПХАНТ ОН YОУ.
Ста ти пада на памет - WХАТ ИС ФАЛЛИНГ ОН YОУР БРАИН.
Пуцали смо од смијеха - WЕ WЕРЕ СХООТИНГ ФРОМ ЛАУГХТЕР.
Пијан је ко мајка - ХЕ ИС ДРУНК АС А МОТХЕР.
Он је велика марка - ХЕ ИС А БИГ СТАМП.
Из циста мира - ОУТ ОФ ЦЛЕАН ПЕАЦЕ.
Фотокопије - ФОТО-WХО-ДРИНКС.
Упала мисица - ТХЕ ИНФАЛЛ ОФ А ЛИТТЛЕ МОУСЕ.
Супруга - АРЕ-РАИЛWАY.
Благо теби - ТРЕАСУРЕ ТО YОУ.
Вени, види, вици - ФАДЕ, СЕЕ, ЈОКЕС.
Све сто је изгубљено, мозе се повратити - ЕВЕРYТХИНГ ТХАТ ИС ЛОСТ ЦАН БЕ ТХРОWН УП.
Поп-пјевац - ПРИЕСТ-СИНГЕР.
Све је горе и горе - ЕВЕРYТХИНГ ИС УП АНД УП.
Срање кроз густо грање - СХИТТИНГ ТХРОУГХ А ДЕНСЕ БУСХ.
Сарајево - САРА ИС АН ОX.
Дедиње - ХЕ БЕЛОНГС ТО ГРАНДФАТХЕР
Мали Лосињ - ЛИТТЛЕ БАД ЦИТY.
Скопље - ЦАСТРАТИОН ЦИТY.
Неда Украден - НО YЕС СТОЛЕН.
Рузица Сокиц - ЛИТТЛЕ РОСЕ ЛИТТЛЕ ЈУИЦЕ.
Слободан Милосевиц - ФРЕЕМАН ГЕНТЛЕФУЦК.
Алија Изетбеговиц - БУТ И АНД БРОТХЕР-ИН-ЛАW ЕСЦАПЕ.
Мирјана - ПЕАЦЕ И ОН.
Тугомир - САДПЕАЦЕР

ДОДАТАК ЗА ЛАТИНИЧАРЕ....

Mnogo sam se sekirao - I AXED MY SELF VERY MUCH.
Pricam sam sa sobom - I'M TALKING ALONE WITH THE ROOM.
Racunaj na mene - CALCULATE ON ME.
Cekanje u redu za hljeb - WAITING ALL RIGHT FOR BREAD.
Ko te sljivi - WHO PLUMS YOU.
Ko te sisa - WHO CUTS YOUR HAIR.
Nosi se - CARRY YOURSELF.
Tekuca pitanja - LIQUID QUESTIONS.
Od malih nogu - SINCE THE LITTLE LEGS.
Malo prije - SMALL BEFORE.
More bre - SEA, BROTHER.
Voditi racuna - TO LEAD THE BILL.
Samoubica - ONLY KILLER
Napet sam - I'M ON FIVE.
Hajde da igramo karte - LET'S PLAY TICKETS.
Dijelim vase misljenje - I DIVIDE YOUR OPINION.
On je svjetla tocka - HE IS A BRIGHT FULL STOP.
Spetljao se s njom - HE LOOPED HIMSELF WITH HER.
Zelim se nasloniti na tebe - I WISH TO ELEPHANT ON YOU.
Sta ti pada na pamet - WHAT IS FALLING ON YOUR BRAIN.
Pucali smo od smijeha - WE WERE SHOOTING FROM LAUGHTER.
Pijan je ko majka - HE IS DRUNK AS A MOTHER.
On je velika marka - HE IS A BIG STAMP.
Iz cista mira - OUT OF CLEAN PEACE.
Fotokopije - FOTO-WHO-DRINKS.
Upala misica - THE INFALL OF A LITTLE MOUSE.
Supruga - ARE-RAILWAY.
Blago tebi - TREASURE TO YOU.
Veni, vidi, vici - FADE, SEE, JOKES.
Sve sto je izgubljeno, moze se povratiti - EVERYTHING THAT IS LOST CAN BE THROWN UP.
Pop-pjevac - PRIEST-SINGER.
Sve je gore i gore - EVERYTHING IS UP AND UP.
Sranje kroz gusto granje - SHITTING THROUGH A DENSE BUSH.
Sarajevo - SARA IS AN OX.
Dedinje - HE BELONGS TO GRANDFATHER
Mali Losinj - LITTLE BAD CITY.
Skoplje - CASTRATION CITY.
Neda Ukraden - NO YES STOLEN.
Ruzica Sokic - LITTLE ROSE LITTLE JUICE.
Slobodan Milosevic - FREEMAN GENTLEFUCK.
Alija Izetbegovic - BUT I AND BROTHER-IN-LAW ESCAPE.
Mirjana - PEACE I ON.
Tugomir - SADPEACER...

ЗА СРБЕ КОЈИМА СУ ТУРЦИ НА ЈЕЗИКУ И НА ТАЊИРУ

под османлијама..крајем 19.века Србија броји 11 милиона и 407 хиљада Срба док је број Османлија 215.500..А истовремено међу „Османлијама” крајем 19.века опет има сваквих етницитета, потомака јаничара, па је број муслимана вероватно још мањи..

Сразмера је за сада : 350 000 турака према СЕДАМ МИЛИОНА Срба (15.век)у М.Азији и 215 000 турака према 11 470 000 Срба на Балкану (19 век), с нагласком да у друго поређење нису убројани Срби западно од Мораве..

„А број Турака у градовима и паланкама Србије није могао, како то показују најновија истраживања, бити виши од 24 000. ”

Француски истраживачи говоре о 350 000 туркофонских људи под Османом, који су дошли са Алтаја...
У време када су стигли у Малу Азију,затекли су 7 милиона староседелаца ( од којих су велики део Срби)...

Исламолог са наших терена Мирољуб Јевтић допушта да би тај број етничких Турака пристиглих на терен мале Азије могао бити и 400-450 хиљада, али то је свеједно размера 1:20 !

‎"Војне наредбе и команде биле су у почетку на српском језику,чак су неке дипломатске ствари морале да се преводе на турски са српског, доста пута и на брзину,сто то у 17 веку описује италијански путописац Пигафети и каже и да углавном Истанбулом владају словенски отпадници од хришћанства.
Онда из овога се може закљуцити какав је утицај имао српски језик на турски у Анадолији, док с друге стране турски језик, е врло мало имао утицаја на српски у српским земљама на Балкану"

Марко Антонио Пигафета (Марцо Антонио Пигафетта) говори да се српски говорио од Беча до Цариграда и да су га говорили „сви Турци, а напосе ратници”

Такође, пре Османлија, у земљи Рашкој (Тракији) која припада европском делу данашње Турске , до Босфора.. живели су (бар по Херодоту) од 500 године пре нове ере Рашани, односно Срби..То је опет континуитет од скоро 2 миленијума на тлу које су запосели Турци, почев од 1453.

Турци су 1386. године заузели Ниш и кренули долином Топлице, код Плочника су доживели пораз, тако да је топлички крај пао под турску власт тек 1454. године. Све до аустро - турских ратова 1689/90. и 1737/39. године у целој Топлици је претежно живело хришћанско становништво. Великим сеобама Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године и патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1739. године изменила се национална слика становништва овог краја. На место Срба Турци насељавају Шиптаре.

У току Првог српског устанка Топлица је од стране устаника нападана четири пута. Станоје Главаш је успео да је ослободи за кратко време 1806. године. да би коначно била ослобођена после 423. 1877.

Мало је познато да је Куршумлија била прва Немањина престоница у другој половини ЏИИ века, где је он саградио и своје прве задужбине, манастир Свети Никола и Света Богородица, који се у архитектонском смислу сматрају прототипом Рашке архитектонске школе и представљају прве манастире у Србији, које су градили мајстори Срби. У манастиру Свети Никола, Сава Немањић благословио је првог верника, после добијања аутокефалности Српске православне цркве 1219. године. Он је старији шест година од Ђурђевих ступова. Од Студенице двадесет, Хиландара 33, Пећке патријаршије 155, Грачанице 172 и катедрале Нотр дам у Паризу 92 године.

Сва топличка властела је била у Косовском боју. Народна традиција ће улогу топличке властеле у Косовском боју подићи до неслућених висина.....Југ Богдана са његових девет синова, као господаре Прокупља, Милан Топлица као господара средње Топлице а Ивана Косанчић као господара горње Топлице и Косанице.
И данас постоје куле у Топлици. Југ Боганова кула у Прокупљу, кула Милана Топлице у Вичи и кула Косанчић Ивана у селу Иван Кула.

Народна традиција везала је име Југ-Богдана за град Прокупље. Латинска црква позната је и као Југ-Богданова црква, Хисар је град Југ-Богданов, кула поред Топлице зове се Југ-Богданова а ту је и село Југ-Богдановац. Властелин Југа могао би бити иста личност са Југ-Богданом који се спомиње међу 24 «добра човека» који су учествовали у изради Закона о рудницима, а за које се у предговору деспота Стефана Лазаревића каже да нису били из Новог Брда. Властелин Југа имао је поседе у суседној области Дубочици (лесковачки крај).

После Косовског боја Топлицом влада кнегиња Милица, односно њен син Стефан (1389 - 1427) под врховним турским суверенитетом. Из овог периода значајно је и то што ће кнегиња Милица први пут поменути данашњи назив града као град Св. Прокопија 1395. године у повељи упућеној светогорском манастиру Св. Пантелејмону. Отуда и град је добио назив по свецу Св. Прокопију чије су мошти из Ниша 1386. године пренете у цркву испод брда Хисар.

Историјски извори сведоче да је 1451. године Мехмед Други Освајач поклонио својој маћехи султанији Мари, ћерки деспота Ђурђа Бранковића Топлицу и Дубочицу и да је она прошавши кроз Прокупље и Топлицу стигла до манастира Св. Богородице испод Куршумлије, где се замонашила... Из дубровачких архива сазнајемо да је Прокупље у 16. и 17. веку било седиште велике дубровачке колоније чији су трговци из Топлице извозили вуну, кожу и восак а довозили производе са запада, пре свега из Венеције. У доба процвата дубровачке колоније средином 17. века у Прокупљу је живело 60 дубровачких трговачких породица, у чијем власништву је било 50 дућана.
Период постојања дубровачке колоније је време привредног и културног процвата Прокупља и околине.
Трагови постајања колоније сачувани су и до данас то су: «Латинска црква» у подножју Хисара, дубровачко гробље поред ње, назив дела града у којем су живели дубровачки трговци-Царина и Табак махала српски део у коме су Срби обрађивали кожу.
Ратови између Аустрије и Турске, први, 1683-1689. године и други 1737-1739. године довели су до престанка рада дубровачке трговачке колоније у Прокупљу али и до низа других промена у целој Топлици.
Прокупље је у првом Аустро-турском рату значајно стратегијско место. Аустријски генерал Пиколомини ослободио је Прокупље 1689. године, али после пораза на Косову аустријска војска је приморана на повлачење 1690. године. У страху од одмазде Турака са аустријском војском се повлачи и српски народ. Познато је, да су се и Топличани прикључили великој сеоби Срба под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем (1690.г.) а нарочито у другој сеоби (1737.г.) коју је предводио Арснеије ИВ Шакабента. После те сеобе Топлица је скоро опустела. Турци у ове крајеве насељавају Арнауте, а нешто касније и Черкезе (по којима и данас један део Прокупља носи назив Черкеска махала).

Од Јустинијановог Царичиног града, места где се вршило масовно покрштавање Срба, преко Радана и Равне планине стиже се до села Иван-куле, у топличком крају, једне од најистуренијих јужних тачака Србије. Остаци куле још увек постоје на једном високом и чудесном брежуљку, са кога се види село по којем је добило назив, али и Свињиште, место Јустинијаногог рођења.... Место је величаствено, о кули осим гавранова који се у њеним пукотинама гнезде, нико не брине; добро су је загризли зуби минулих векова.
Иванова кула је врху велелепног брежуљка, стратешког, величанственијег од куле светионика...../
Некада се, код нас Срба, користила светлост за преношење порука на даљину.
Иванова кула је служила за преношење сигнала, ватром и димом, на даљину, баш као и код Индијанаца...

У време тешко, после Кососког боја, Ми, Србски Сељак Величанствени, нисмо, ко србски грађани, ухватили пут подноге, но смо се повукли у висине србских планина, планинских кланаца и у долинама река и потока подигли нова села са по педесетак кућа које су се пружале на простору великом колико и Беч са својим предграђима...

Куће су стојалее појединачно, далеко једна од друге, свака беше засебна заједница... У главној кући спавају отац и мајка, вајати су за младе брачне парове. Сви сачињавају једно домаћинство, раде и једу заједно и скупљају се у зимске вечери око ватре. И кад умре отац, браћа бирају најспособнијег између себе за домаћина, старешину, и остају заједно све док их велики број чланова не нагна на деобу. Често једна кућа сачињава читаву улицу.

Туђе помоћи је мало потребно. Мушкарци сами граде куће и вајате, праве, на од старина уобиајен начин, плуг и кола, украшавају резбаријама јарам за стоку, стављају обруче на бурад, праве опанке од сирове коже. За осталу одећу старају се жене: преду вуну и лан, ткају платно и боје броем.

Селу је потребан пре свега ковач да прави алатке. Воденице припадају већем броју кућа, свака има свој дан.

Нигде нико не слави имендан, рођендан, свака кућа има свог свеца заштитника и његов дан се слави свечано и са гозбом.

Из овог породичног уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих побратимство, својствен је пре свега српском народу... Сматра се да је за побратима најсигурније изабрати некога кога смо, рецимо, сањали да смо га молили за помоћ у некој невољи. Овако позивани људи називају један другог побратимом...

Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца.
То је савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе...
У нас Срба се наилази на известан религиозан начин мишљења који се труди да повеже две супротности, веру и провиђење које влада свим и, ако смемо тако да кажемо, неку врсту обожавања природе; и једно и друго без утицаја свештеника.
Они су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човек, живећи тако једноставно идеалним животом на њиви и ливади, види између себе и природе...

Са Турцима смо се најчешће гледали преко нишана да би им после дужег времена видели леђа...па опет ће неки тупави полусрбин, академик, грађанин, Нама, да прича, о праву прве брачне ноћи и сличним идиотизмима..

Ето, Ми смо још увек ту, где су избегли грађани, шта се десило са њима, ко су били њихови зетови, снаје, причају ли им унуци србски језик...после неких грђана остадоше крстови, већини избеглих после Косовског боја, ни стрв се не зна...

ШТА НАМ ГОВОРЕ ГОРЊИ ПРИЛОЗИ?
ПРВО, ДА ЈЕ ВЕЋИНСКО СТАНОВНИШТВО ТУРСКЕ, ГРЧКЕ, БУГАРСКЕ, МАЏАРСКЕ...БИЛО ВЕЋИНСКИ СРБСКО.....ДРУГО, ДА ЈЕ СРБСКИ ЈЕЗИК БИО ЗВАНИЧАН У ТО ВРЕМЕ...ЗНАМО ЛИ ДА СУ СРБИ ЖИВЕЛИ ДО БАЛТИЧКОГ МОРА, ДА ЈЕ ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА БИЛА ДВОТРЕЋИНСКИ ЧИСТО СЛОВЕНКСА, ОНДА САМО БУДАЛАМА ТРЕБА ЦРТАТИ...
АКО СЕ СЕТИМО, ПАВИЋА И ЊЕГОВОГ ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА У КОМЕ СЕ ПОМИЊЕ ДЕСПОТ ЂУРАЂ, ОНДА БИ СЕ ВРЕМЕНСКА ГРАНИЦА НЕКИХ ГЛУПОСТИ КОЈЕ ВАМ СЕ СЕРВИРАЈУ У НАЈТИРАЖНИЈОЈ КЊИЗИ МОГЛЕ ЛАДНО ОБРИСАТИ ЈЕР СУ ДЕО ВАТИКАНСКЕ ФАЛШ ИСТОРИЈЕ
АКО СЕ СЕТИТЕ ДА ПРВИ УДАР ИДЕ НА НЕЧИЈУ РЕЛИГИЈУ, ЗАТИМ НА ЈЕЗИК, КАСНИЈЕ МАЧЕМ И ПЕСМОМ И ИГРОМ ИМАТЕ СЛИКУ ДЕШАВАЊА У ПОСЛЕДЊИХ ПЕТ ВЕКОВА, ДОК ЈЕ ЗАДЊИ ВЕК ЗАДАО ЗАВРШНИ УДАРАЦ СРБСКОМ НАРОДУ..

оно што мене највише иритира у данашњој Србији је тврдња да је србски пун турцизама, аико је истина другачија....не једном него милион пута ми је неки дебилни конобар понудио турску кафу, иако је начин припреме кафе, њихов и наш, различит...многи и не знају да је прва кафетерија отворена у београду, друга у бечу, али им то не смета да серу ко диносауруси...такође дегенерици који не знају географију веле да су турци санскрит донели у Србију, иако је санскрит-старосрбски..

ова тема је због неких Срба којима су турци у тањиру, који пију турску кафу, иако кафа није турска, иако је први кафе отворен у Беогр...аду, касније у Бечу... као што има више начина готвљења и сервирања, давај, давај:)))

неке од санскритско србских речи...надодајте и ви неку

амбар-амбарја-амбарјати-сакупљати
амбис-амбах-небеска вода-амбухаси-небо и земља
алат-коњ црвене боје....
алал-алам-задовољавајуће...
апсу-апса..применити силу, затворити
ај, ајате,-ајде-ићи
арањам-орање-арати-аргатовати
арала-рало
арса-архаично
алапх-алапака
авлија-авлијаш, сусед
ираксира-ракија
ира-било које пиће
алам,алем-драги камен
адзах-аџија
акати-акати се около, ићи тамо амо
антика-антика-старија сестра
арццхати-арчити, штетовати
одзах-оџак
опасин-паша-опасах-јастук
опашин - онај који лежи
карика-карика
катика, кати-бедро, бок, кук
капалам-капа, лобања
кабандхах-кабадахија, гломазан, безглави
камбалах-кабаница
калила-калаисање
кала-црн
калимедини, каламедини-калемегдан
медини-место,тло, ограђен простор
кал, кали-прогонити неког у непрјатељским намерама
куксам-кување, стомак
куркурах-курјак
кхандзанах-канџа
ганџаџика-конопља до ганџе за дување
гарвати-гордити се
гајах-гајење, породица, имовина, домаћинство-газдаго-говедо
гостхи-гости
глаух-глава
гривах-грива
гхус-гуша, гушити се
цакрам-круг
цанаках-чанак
царсани-чарсија, они који негују, култивишу, раде, не номади
цитва, ци, цинути, цитва-чивутин, чифта-гомилати
цопати-ћопати
цорајти-шорисати

цхаттрах-чадор, шатра
цхаттварах-чатмара
цхавих-штавити
цхјати-черечити
дзхомбака-џомба
тарух-тараба, дрво, таблице, осим ограде и за обавешавање
талах-табан
талам-таламбас, равна површина, длан и табан
тав-мана-таман, на меру
тимиран-тама, замрачен,мрачан
тим, тимјати-влажити, квасити, Тимок-тимих
тумулам-гунгула
тустам-тушта и тма, прашина-мноштво тушт-дебео
трања-безвредно, утрина..трнам-трава, влат, слама, триња ..
Државе не претстављају народи, него владари, па је врло проста и нереална теза наших историчара о неком нашем ропству и вазалству у то дова и Грцима и Бугарима и Мађарима и шта ја знам кога нам још наши скромни научењаци нису пронашли као господара. Не воде се ратови за национални престиж, него се земље траже као мираз иза умрле одиве или се креће Цариград у поход на Србију ако је неки српски жупан, или велики војвода или кнез или господин најурио из своје ложнице неку шарену и вижљаву византинску принцезу. Па и много касније у "троцарској битци на Велбужду", кад су Срби тукли цара бугарског и византинског, рат је вођен зато, што је бугарин отерао из дома српску принцезу своју домаћицу. Све је то међу феудалцима и властелом испрекрштано и повезано, царске грчке принцезе, кћерке српских и бугарских царева и краљева, мађарске краљевне и војвоткиње испреплеле су мрежу бракова и интереса, која је далеко моћнија од крвних и народних веза. Тако то траје све до краја дванаестог века кад свест о држави претеже над владарским интересом много пута и кад ређе али ипак значајно долази и до манифестација чисто националистичког карактера у нашем савременом смислу. Све док није наступио тај национално државни моменат и вера је вила само један од инструмената учвршћивања владарске моћи код Срба. Све док није створена српска национална црква и српска патријаршија Св. Саве већина српских вдадара била је спремна за династичке интересе да прихвати папинско учење као и византинско, ова су јој била туђа и непријатељска, али после оснивања српске националне цркве испада вера из списка предмета а којима дипломатија може да се нагађа.
Стратегија ратовања је изгледала отприлике овако: војска се подели на два или три дела, повере се најспособнијим комадантима и одреди се правац за освајање......обично су места заузимана без отпора....дошавши до капије града или утврђења, позивано је на предају....ако се предаја прими, поставља се одмах старешина(мундир и кадија у време турске инвазије) цркве се претворе у мосеју или се изнова подигну и оставља се потребна заштита(стража) заузетог места а војска наставља пут. При добровољној предаји, житељи задржавају своју имовину и уживају трговинску слободу и не беху у старту обавезни новом господару, осим државних пореза као и у тадашњој Европи, само слободно земљиште, државна добра и јавне зграде припадају новој власти......Ако не дође до предаје добровољно него накнадно после борбе...грађани су постајали робови и њихова судбина једино је зависила од великодушности освајача. Слично се поступало и према мањим насељима која су била без утврде, мада чим већа варош падне, предајом или силом, шаљу се оделења воске и позивају житеље места на изјашњавање, да ли се покоравају или не....народ позван да бира између корисног подчињавања и несрећних последица борбе, ретко се двоумио у избору, и тако се војска освајача обично борила гарађанским гарнизонима, који су се понекад одрекоше да положе оружје. Турци су на овај начин брзо и лако ширили освајања у Европи и постизали успехе.
Нпр. на југу грчки цар Јован Палеолог, не само да постаде турски вазал, него због побуне у Визи мораде да прими услов да му шаље војну помоћ кад буде затражио .....
До Вардара сва Македонија би заузета и син Вукашинов ступи у ред турских вазала и даваше помоћ у људству, као и Дејанов син Константин На северу Шишман видећи да је на удару, признаде вазалство и даде Мурату своју кћер за жену.
Лазар не беше на првом удару и прикупљаше снагу за судбоносни бој...
По освајању Софије 1382 турци који су већ господарили Македонијом, слали су непрестано колоне на запад и север у извиђање као и да опробају снагу Лазареву и Тврткову.
Турци су у свим правцима крстарили ка србији и напада ли на погодним местима Топлици, Дубровице доцека их Витомир Цреп а код Плочника сам кнез Лазар. У боју код плочника 20 000 турака је сатрвено...У претстави савременог србског просечног човека косовска битка значи крај и српског постојања и српске државе, значи мрак и тмину у којој је прва зрака Блеснула тек у Карађорђевој Тополи, преко четири стотине година касније.
То је историска нетачност и што се тиче српских савременика косовске битке нико од њих није ни помишљао, да она значи крај српске државе. И пре тог су губљене битке и пре тог су у биткама сечене главе српским вдадарима, али је држава увек васкрсавала из тих пожара и те крви. Не само да је српска држава у разним облицима и разним величинама постојала после тога више од стотину година, не само да су српске земље, које су се сматрале наследницом Србије, као Босна и Зета и Захумље продужавале и даље преко тог своје постојање, него је историска истина да НИКАДА понављамо, НИКАДА није престајао српски отпор од Косова па све до Куманова. После отпора деспота из куће Лазаревића и Бранковића, после отпора зетских Бадшића и Црнојевића и захумских херцега, народ је увек као запета пушка чекао на свачију акцију против отоманске империје да извојшти своју државу. Сви непријатељи турски од Руса до Мађара Рачунали су са српским и само са српским унутрашњим отпором у царевини. Походи Хуњадијеви ка Балкану увек су покретали српске масе на оружје, као резултат тих похода је и велико селење Срба под Патријархом Чарнојевићем који после шеснаестог века настављају организован отпор из панонске равнице, из потоње Војводине и Мађарске против свог завојевача. отпор настављају српски планинци у Црној гори и Брдима, настављају га војни кордони аустријског цара организовани од шајкашке до Лике и Кордуна од српских ратника против турског освајача, отпор настављају српски племићи, прешли на ислам у српској Босни, као што га настављају хајдучко-четничке дружине од приморских равних Котара, преко Романије Старине Новака до хајдучких гнезда у шумадији која се никад не угасише, док их не организова и повеза први српски устанак под Карађорђем.
Дакле историска је лаж да је уопште престајао српски отпор од Косова па до славног Куманова. Друга је историска лаж да је у критичним часовима подбацила и издала славна српска властела толико са народом срасла и толико у народном епу опевана. Цвет властеле изгинуо је достојно правих витезова од Марице преко Плочника до поља Косова, јер већ тад помиње песма и кроника да је трећи део српске властеле у крви ишчезнуо. Оно што је преостало, је једним делом примило вазалство турско и често и веру турску, али и тај став у Босни готово колективан био је диктован националнополитичим разлозима, а не личним. Главни део витештва повлачио се је са границама државе која се сужавала, ваља утврдити историску истину да су славне, деспотове тврђаве Ново брдо и Смедерево бранили готово сами пламићи, који су готово до последњег изгинули у њиховој катастрофи. Други део племства отишао је на босански двор и на дворове западних хришћанских краљева, нарочито пољског и мађарског, а бележе их француске кронике много и на француским дворовима. У то доба цео средњевековни роман био је инспирисан темама витештва и врло често непознати храбри витезови у часу поведе, кад подижу своје визире, испадају витезови луталице славног српског Краља мученика. Уопште је у то доба много цењено у целом источном и западном свету српско лично јунаштво и храброст. Највећи освајач свих векова монголски Тимур Тамерлан који је сатро у прах војску силног султана Бајазита за време битке у Азији излазио је двапут пред свој шатор да гледа јурише турског вазала деспота Стевана, који је својим јуришима стварао пустош у монголским редовима изгубивши три коња под собом и који је успео да изведе неоштећене и неповређене из борбв српске витезове. У другој прилици кад је деспот као вазал турски код Никопоља ратовао са уједињеном војском хришћанских витезова целе Европе, преврнуо је у налету шатор краља Сигисмунда о чему пишу све европске кронике тог доба...

ПИСМО ДР ПРВИСЛАВА ГРИЗОГОНА СТЕПИНЦУ

Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајуци хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.


Вековима како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног човека на овом простору.


Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд) и траје без прекидања и ових дана.


Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и деце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, децу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали децу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.


Хиљаде и хиљаде србских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: "Правац Београд - путуј Краљу Петру": у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те деце) са натписом "Месо за Јованову пијацу у Београду"! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај нађених пећених глава у Босни. Нађене су посуде пуне србске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, девојке и девојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле девојака, жена и девојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недела постоје детаљни и вјеродостојни записници.


Ужас ових усташких неђела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: "Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата". Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма србских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних србских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана србских језика.


Страхоте логора у којима су побијене стотине хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један србски владика. У јасеновацком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.


У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црнацке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни последњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.


Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, суделовала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи суделовали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наредивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.


Друго, католичка црква је употребила све ово да покатолици преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру. Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријема срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену.


И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.


Последњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?


Упрвом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна. У Њемачкој су велики католицки бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаци хрватски народ ако се на време не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.
Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и надете пута за спасење своје душе.


Један који је прво човек и кршћанин, а онда и добар Хрват.



У Земуну, 8.2.1942.
Др Привислав ГРИЗОГОНО


"Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подгинут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љустура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Фортнум анд Масон, на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: "Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?" То су остриге из Далмације?" - упитао сам поглавника. Анте Павелиц диже поклопац и, показујуци ми плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: "То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма србских очију".
Курцио Малапарте (Италија), 1944.

СРБИ У ЗАГРЕБУ

Тамо негде 1860 године у загребу се јавља штосмајеров покрет "југославизам". Штросмајер је немачко чедо и непријатељ Срба...
Штросмајер је био богат свестеник а како у тадашњем Загребу као и у целој Хрватској није било нуичега ни историског ни краљевског он је знао да ни турист који је артист, ни онај ко је археолог не може онамо нац
ћи никакве занимљивости. Зато се овај свештеник решио да од Загреба направи малу Фиренцу у којој би он био Лоренцо Медичи.
Најпре је у Ђакову направио велику катедралу са више луксуза него укуса. Први је покренуо идеју да загреб има универзитет и за то дао 60000 форинти.Затим је подигао Југословенску академију за коју се причало да вреди 3000000 форинти а помогао је да се дигне и Народна библиотека и музеј и тако то почиње у земљи без људи.
Загреб је до 1941 имао сасвим другу слику да би је ендехазије преко ноћи променила, када је одједаред грунуо огроман број становника које су усташе довукле повећавајући свој апарат: из Херцеговине, Лике, Далмације, Славоније. Данасња Хрватск је верски чиста земља сто посто католичка!


"До 41. године Срби представљају велику и снажну групацију у Загребу. Пре свега, Срби имају институције вредне поштовања, имају моћну организацију која се зове "Привредник", коју је основао Владимир Матијевић, да би обезбедио даровити подмладак у занатству. Затим, имали смо најјачу банку у Југославији, осим Народне банке, наравно. То је била Србска банка, у Јуришићевој улици.
Србска банка била је једина која је пребродила крах берзе тридесетих година, када је пропала и Прва хрватска штедионица.


Значи, Срби су имали врло велику економску базу, а имали су и јаке интелектуалне снаге на Универзитету: председник Југославенске академије био је Србин Гавра Манојловић


Затим, Срби су у позоришту имали серију великих глумаца који су били обожавани, носили репертоар. Подсећам вас на Љубишу Јовановића који у Загребу почиње каријеру. Ту су и Страхиња Петровић, Мила Димитријевић, Дејан Дубајић, Александар Биницки, Иво Рајић, Срби који су квалитетом својих људи могли да импонују, а не да имају инфериорну улогу, без обзира на то сто је постојао латентни антагонизам клерикалних кругова и франковаца који су бушкали и роварили.


Рецимо део, у Илици, где су низ великих, моћних трговина држали Срби. Најбоље стофове могли сте купити у радњи "Бачић и Вурдеља".
Најфинији деликатесни дућан, где је било од тице млеко, био је "Брадић и Цикара".
Најбоља козна галантерија у Загребу била је Милана Пуђе.
И црквена општина била је врло јака, са сјајним свестеничким кадром, мислим на старог проту Димитрија Витковића, црквеног писца и историчара.".. Медаковић

САД СЕ ВИДИ САД СЕ ЗНА КОЈЕ ТУРСКО КОПИЛЕ И ЦИГА....

Ево што пише Хрватима маџарски проф. Балоги: "Отада бораху се хрватски аркербузири највише под именом 'Маџар' све до године 1623, кад добише њихово тацније ознацење. Али се ни доцније нису увек звали 'Хрвати', вец се појављују цесто под именом Власи, Инзулани, Пољаци, Турци, цак и Цигани".
Мемоарима Аустриског двораи: " "Хрватцки пандури су носили црвене капуљаце, као јаницари, због цега су их доцније Французи називали црвени капуцинери. Иза тога су добили и црвене огртаце (шињеле) које су носили преко голог тела а око врата сал(ту цувену крабату), због цега су названи просто црвенокабаницари" (Цалповиц), ИИ књ. ст. 365).
Карлајл овако описује Хрватске у једној примедби (немацки превод оригинала) ИИИ. 281; књ. XИИ, кап. ИX): "Хрватски прави пандур је пешак: дугацак, мршав, неопран дрипац, у широким турским цакширама, помало го у горњем делу (тела)и обавезно сал око врата(опет цувена марама око врата); носи врло дугу пушку и разне пиштоље и ножеве око паса: прави (специфицни) лакеј!"
У проспекту историског романа Пандурски пуковник Тренк стоји између осталог о њима: "Њихово оријентално наоружање, њихова цесто питорескна ношња, њихова појава уопште била је оригинална у највишем степену. У колико су били према непријатељу изврсни, ускоро су постали страшило за све становнике услед пљацке, дивљих свирепости и ужасних насиља . . . њих је углавном изглед на пљачку и плен покренуо да напусте своју кућу ."

СРБСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ

1. ЗАВЕСТАЊЕ ЗЕМЉЕ



Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.
Народ чини земља, чедо моје мило.
Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.
Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.
Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари
и Хуни, Пеценези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.
Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гђе су дањивали. Никада нису зимовали гђе су љетовали.
Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.
Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.
Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.
Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.
Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.
Чедо моје, стотине година смо веЋ ту, а још се у нама није смирио луталаЧки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиЧе на све стране као младо вино.
Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.
Бојим се понекада, Чедо моје, расуЋемо се у друге, Чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.
Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.
Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.
Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.
Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.


Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.


2. ЗАВЈЕШТАЊЕ КРВИ


И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.


Крв је вјечна.


Крв новорођеног ђетета стара је хиљаде година. Ђетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.


Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.


И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој ђеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.


Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.


шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.


Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или србске или угарске, или грцке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.


Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега.


Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.


Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је србска.


Миром на рат идите и ратом мир чините.


Љубављу на љубав идите, али крвљу крв србску браните.




3. ЗАВЈЕШТАЊЕ ГРОБОВА И КОСТИЈУ



Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.


Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.


А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.


Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.


Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.


Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.


Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.


Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљежи нашег народа и најсветији граничници наше домовине.


Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.


4. ЗАВЈЕШТАЊЕ НЕБА И ЗВИЈЕЗДА



Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.


Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мацем убити, ни у причи испричати.


Има нешто што се на земљи никако не може.


Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.


Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.


Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.


Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.


И може то небогледац и неботворац, неботеца и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.


То су људи који знају да отварају небо.
Горе је, чедо моје, све што овђе немамо. Горе је све што чекамо.


И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.


Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.


Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.


Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.


А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.


Више их је тамо него на земљи.


Више их је у земљи него на земљи.


Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.


Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.




5. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЈЕЗИКА



Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?


Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.


Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.


Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.


Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гђе се језик једног народа таре о језик другог народа.


Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.


Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.


И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.


Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.


Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обицаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.


На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.


Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гђе одзвања наша ријеч, гђе се још глагоља и гђе се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.


Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.




6. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЦРКАВА



Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју ђецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.


Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.


Кућа је оно што остаје послије човјека.


Црква је оно што остаје послије владара.


Кућа остаје ђеци, црква народу.


А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.


Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.


У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.


Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.


А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.


Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносице се што су племе немањићко.


Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.


- Седам - одговорио је кратко.
- Много је, протомајсторе!


- Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.


- А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?


- Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде велићанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.


Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.


7. ЗАВЈЕШТАЊЕ ДРЖАВЕ



Држава и народ нису исто.


Народ је старији од државе. Он је старији од свега.


Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.


Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.


А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.
Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.
Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.
Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.
Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.


Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.


А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.
А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.
У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.
Чувајте је, ширите и јацајте. Имате гђе да је ширите и имате с ким да је јацате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.
Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само ђетиња главица.
Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!
Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!
Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!
РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!



8. ЗАВЈЕШТАЊЕ ВЛАСТИ



Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...


У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.


Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.


Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.


Просјаку се то не дешава.


Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.
Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.
Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.
Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.
А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.
Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.
Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.
Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.
Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.


Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.



9. ЗАВЈЕШТАЊЕ КЊИГЕ И ПИСМА



Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.
Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.
Само написана ријеч остаје.
Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гђе си их оставио.
Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и ћатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.
Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.
Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Божија ђеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.
Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.
Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.
Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.
Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.
Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.
Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.
Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.



10. ЗАВЈЕШТАЊЕ ПЈЕСМЕ И СВИРКЕ



И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.


Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.


Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.
Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуће, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.
Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.
Чудо је пјесма, сине мој.
У малешној свирали, не већој од ђетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравни и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.
КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ.
Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.
Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.
Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.
Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.
Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.
Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.
Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.
Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.



11. ЗАВЈЕШТАЊЕ ИМЕНА СРБСКИХ


Чувајте, чедо моје, србска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.
Свештеници туђи, и грћки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име србско и свако сјеме србско.
А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?
Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је србско, него да их укријепи. Прелијепа су србска имена.
Узми чедо моје, било какво србско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте?
Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.
Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.
Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.
Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.
Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?
Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи хришћани ако мање будемо Срби.
Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И србски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.
Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је србско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

Човек је створио ужасан свет у којем је у стању све да учини, да би добио новац

После читања овог текста многима ће бити покварен апетит за неке намирнице, али ћемо бар бити у могућности да се сачувамо од многих зала данашњег света. Немојте да делите људе на оне који једу овакву или онакву храну, нарочито немојте ради овог предавања. Свако од нас има разум и слободну вољу, па треба да напредује оном брзином којом га Бог позива да нешто мења у свом зивоту. Саслушајте ове информације, па се затим одлучите сами шта ћете да радите. Зато, ево за почетак једне илустрације: Некада давно, персијски цар Дарије позвао је Грке на свој двор. Питао их је: - Ста хоћете да вам дам да бисте појели ваше родитеље кад умру? Грчки народ се згрозио. Наравно, није постојала цена за коју би урадили нешто тако гнусно. Дарије је затим позвао један индијски народ из племена Халатије. Они су имали обичај, да када њихови родитељи умру, њихова тела без остатка поједу. Дарије је њима дао мало другацију понуду: - Колико злата хоћете да вам дам да ваше родитеље, када умру спалите или закопате, то јест сахраните? Они су се такође згрозили и разбезали. Зато немојте да се делите у две групе, за или против. Обичаји, религија и култура су толико укорењени у нама да је многима тешко да разликују универзалне принципе од локалних заблуда. Ова илустрација је управо слика онога што данас људи раде стоци коју узгајају, а касније једу. Телад и јунад људи хране прерареним лешевима њихових родитеља, затим пију њихово млеко и једу њихово месо. Али идемо редом.

Болести изазване једењем мртвог меса
Није случајно стављен наслов "мртво месо" јер оно заиста јесте мртво. Када убију животињу, прва фаза распадања почиње од прва 3 минута после смрти, па до следећих 6 сати, када сва ткива почну да се распадају. После 6 сати цео организам почне да се распада. Занимљиво је да саме ћелије умрле особе луче отрове који њу саму разарају. Ево само неких болести чији се узрочници налазе у месу: рак (ту мислим на многе вирусе, ретровирусе, адено-вирусе, папилома вирусе), хепатитис (жутица), СИДА, Кројцфелд-Јаковљева (Креузфелд-Јакоб) болест, Алцхајмерова болест, амилоидоза, бруцелоза, итд. Једна скорашња студија је показала да се узрочници рака налазе у различитим ткивима људи и животиња у проценту од 10-100%! Узрочници туберкулозе налазе се у стопи од 5-50% зависно од врсте и поднебља где живимо. У овај списак није случајно доспео вирус сиде (АИДС). Данас се тврди да је предак сиде један вирус који постоји код неких мајмуна, а јако је сличан вирусу сиде. Тврди се да је вирус сиде настао тако што се вирус ових мајмуна нашао на нечијим столовима... О томе ћемо касније. Приони. Ову задњу групу болести изазивају приони. Шта су приони? Сами Косинеа је добио Нобелову награду пре 3 године за ово откриће. Он каже да су приони у ствари инфективни протеини, протеини који преносе инфекције. То је било сензационално, јер до пре 3-4 године није постојала ни помисао да протеин сам за себе буде инфекциони агенс (узрочник инфекције). Приони изазивају субакутну упалу мозга, сунрерасто растакање мождане супстанце, где мождана супстанца бива физички уништена. На местима где је болест захватила мозак настају рупе, па макроскопски гледано мозак изгледа као сунђер. Зато је болест и добила назив Бовине спонгиформ енцепхалопхатие - БСЕ. Код људи, БСЕ изазива Кројцфелд-Јаковљеву болест и куру. Код оваца слична ствар се зове скрејпи, а код мишева и пацова слична протеинска болест зове се "минк". Како је почело? Прича је почела 1736. године на острву Нова Гвинеја. Тамо је вековима пре тога био укорењен канибализам. Људи су јели друге људе. У источним деловима Нове Гвинеје људи су јели људске мозгове, очи и друге делове тела. То је за њих била највећа посластица. Само изабрани су могли то да једу. Веровали су да ће бити паметнији, интелигентнији, да ће узети сву памет човека којег су појели. Сматрали су да ће се тако умножити њихово знање, памет и свест. Међутим, уместо тога добили су необичне болести. Комплетна племена, негде и по 200 људи обољевали су од болести куру. Куру је скоро искоренила ове канибале. У то време, није се знало шта изазива ту болест. На пример, један дечак старости 7 година који је јео људски мозак, умро је за око 3 месеца. О њему се бринуо деда који је оболео од исте болести, али је био у нешто бољем стању, јер инкубација код одраслих траје нешто дуже него код деце. Ова болест покреће на агресивност, изазива моторне испаде (ове дисфункције се виде нарочито код крава оболелих од Кројцфелд-Јаковљеве болести), па су се људи медусобно убијали. Неки људи су извршили самоубиство скочивши у провалију. Наравно, те људе нико није сахрањивао, а тамо доле у долини пасле су овце. Научници још нису сигурни, али се сматра да су се овце заразиле пасући траву у близини лешева. Овце наравно, нису јеле људско месо. И онда, 1730- их година, Холанђани као колонизатори Нове Гвинеје преносе гвинејске добре овце у Европу. У Ирској су те овце укрштали да би добили још бољу расу. Тако је цела једна генерација оваца изумрла и скоро ништа од ње није остало. Настала је пауза до средине прошлог века, кад се поново догодио још један помор оваца. Дошао је тренутак када није било праштања. Зашто? Људи у Енглеској и Ирској су прерадили лешеве угинулих оваца. Пут уношења болести у организам био је да су овце које су имале болест скрејпи такође самлели и сервирали стоци која се тови за клање, а затим су сервирали утовљену болесну стоку људима на тањир.
Животињско брашно
Животињско или сточно (коштано) брашно тако се зове не зато што је намењено за исхрану животиња, него зато што се прави од лешева животиња. То је "брашно" од животиња, а не животињско брашно. Израз "сточно брашно" не значи брашно за стоку, него брашно од стоке. Поставља се питање да ли је оно што људи зову месо и што једу, да ли је то заиста месо? Мора се признати да споља гледано заиста изгледа као месо, међутим унутра има свега другог више него меса. Произвођачи "меса" су годинама без сметњи власти варали народ, да би досли до профита. Новац је био у позадини целе ове приче. Циљ је био да се створи одрасло говедо спремно за клање, у року од 6 месеци уместо за две године. Једини начин да се то постигне, јесте да се животињи дају готови животињски протеини као храна. И заиста, говеда су нарасла за 6 месеци до величине коју нормално досегну за две године. Говеда која су хиљадама година била вегетаријанци, добијала су самлевену храну од мртвих животиња. По немачком закону, ако угине неко говедо или овца, оно не сме да се закопа нити спали. Мора да се доведе ветеринар, плати се нека такса и животиња се одвози у фабрике које мељу лешеве. Меље се заједно крв, сало, кости, све. Исто тако, ако у зоолошком врту угине крокодил или нека друга животиња, она завршава на истом месту. Сви пси и мачке које убију због болести, старости или агресивности, такође доспевају у ове фабрике. Онда се та самлевена смеса у огромним котловима кува да би се уништили микроорганизми. Кува се на 121оЦ, под притиском од 3 атмосфере и затим прерађује. Тако се добија животињско "брашно". Сви су били убеђени да је овај процес довољан да уништи све узрочнике болести из ових лешева. Ми данас знамо да то није истина. Прионе није могуће уништити ни на 1000оЦ! Говеда која су била БСЕ позитивна спалили су на 1000оЦ, а у пепелу ових животиња још увек су били активни узрочници ове болести! Дакле, кување не помаже, печење не помаже. Постоји хипотеза да висока температура ове дегенерисане прионе чини још опаснијима. Тако се ови приони уносе у организам. Сви који су учили физиологију пре 10-15 година мисле да се храна у организму разлаже на амино- киселине, шећере, просте шећере, масне киселине, итд. Међутим, то није тако. Постоји један део који је отпоран на све сокове желудца, па доспева у црева. У слузокожи црева постоје транспортери који активно преузимају комплетне ДНК, комплетне РНК, комплетне гене! Тако ове материје доспевају у организам.


Животиње које никад у историји нису јеле месо, човек је присилио да постану канибали. Крава ће мозда неко време да одбија ову храну, али кад јој се не даје ништа друго, почеће да је једе. Ова перверзна прича значи да се протеини свих ових животињских врста, заједно са свим отровима из њихових лешева, скупи на једно место и помеша, притом не марећи за њихове међусобне реакције. Шта се догађа са прионима? Људи који једу месо уносе прионе преко уста, уносе их у желудац, али они не буду уништени у желудцу. Приони доспевају у црева, улазе у крвоток и долазе до мозга. У мозгу ми људи имамо те исте протеине, али су они код нас здрави. Приони који су преко меса унешени у организам су болесни. Сада се догађа нешто занимљиво што је открио горе поменути научник и за то добио Нобелову награду. Ово још није довољно разјашњено. Тај погрешни протеин узрочник је једне реакције кристализације, тако да наши здрави протеини почињу да се кристалишу, деформишу се на исти начин као и овај унети протеин. Дакле, можемо рећи да је он инфективан, да је пренео болест, инфекцију. Он почиње да се таложи у мозгу. Овај процес траје од 2 - 40 година, колико траје инкубација, док се не испоље први знаци болести.
Симптоми
Почетни симптоми Кројцфелд-Јаковљеве болести су: деконцентрација, малаксалост (молим вас немојте помислити да је сви већ имате), поремећаји очију, губљење равнотеже и нарочито моторички испади (атонија, кататонија). Јављају се неконтролисани покрети мишића, будући да су нарочито оштећени делови мозга у зони прецентралис, где су центри за моторику. Код ове болести прво је нападнута зона прецентралис, као и продужени део кичмене мождине, мали мозак и очи. Болесна особа је јако агресивна, а потенцијални је самоубица ако је моторички способна да изврши самоубиство. Смрти су грозне, ужасне. Или класичном сликом Кројцфелд- Јаковљеве болести или хроничним обликом, као што је Алцхајмерова болест или амилоидоза. Симптоми су различити, индивидуални. Има људи који скоро тихо дођу до краја живота и нестану без велике драме. Али је велики број људи који изврши самоубиство. Један оболели младић из Француске био је тако мршав као да је у концентрационом логору. Не може да говори, руке и ноге су му у неприродном, искривљеном положају. Његови родитељи кажу да је питање да ли их он сада иста разуме. Ако ме питате за лечење, помоћи за сада нема. Једини је савет да пазите добро шта једете.
Узгој стоке и клање
Како уопсте данас настају говеда? Ветеринар прође са једним великим сприцом, оплоди рецимо око 600 крава. Теле које се отели одмах се одваја од мајке да га крава не би полизала. Ако крава полиже своје теле, цели њен млечни систем се мења у правцу дојења телета. Међутим, то се не догађа ако радници одмах однесу теле. Матерински инстинкт се онда не покреће, а ендокрини систем тако ради да производи велику количину млека. Не више 10 литара, него 40 литара. Теле добија као замену за мајчино млеко, такозвано "млеко" које се прави од мртвих животиња. То се зове "животињско млеко", али немојте да вас тај израз завара као "сточно" брашно. Наравно, теле онда не расте 2 године, него расте 6 месеци и онда буде заклано. У овом процесу нема ништа природно, све је човек пореметио ради својих циљева. Млеко Проблем је што узрочник БСЕ може да се открије код крава старијих од 32 месеца, док младе не могу да се тестирају до сада познатим методима. Мајка и даље даје 30- 40 литара млека и ми то млеко пијемо. У млеку се налазе крвне плочице, а у крвним плочицама се налази пуно приона, потенцијалних узрочника БСЕ и других прионских болести. Међутим, нико о томе овде не говори. Сви кажу да је млеко здраво. Млеко сада изгледа чисто, јер се данашњим тестовима не може доказати присуство приона. Али не заборавите да особа која ће можда тек за 10 година добити прионску болест, Алцхајмерову или Кројцфелд-Јаковљеву болест, већ је сад има. Хормони раста су се раније давали деци која заостају у расту. То је тренутно поправљало ствар, али је касније долазило до компликација. Долазило је до несразмерног сазревања костију, долазило је до тумора мозга, на хипофизи су се појављивали аденоми, па су ова деца често умирала од тога. Зато је то избачено. Деци се не дају хормони раста, али се зато дају говедима! Та говеда наравно заврше у стомацима људи. Чудно је то да се врло мало људи занима за стање животиња пред клање. Запрепашћујуће је колико животиње знају шта ће им се десити кад иду на клање. Један човек који је становао преко пута кланице причао ми је, да отприлике негде на средини моста почиње таква страшна рика говеда, да то нико није могао да објасни. И људи који раде у кланици на убијају животиња кажу да животиња зна да ће је он убити. У стању таквог стреса, животиња лучи хормоне агресивности, ендорфине и токсине из властитих ћелија. Људи све то наравно једу. Озбиљна болест То што кажу да је у Немачкој тренутно заражено 15-20 говеда, уопште не треба веровати, јер је инкубација код ове болести веома дуга и питање је колико је огроман број говеда који је стварно инфективан. У Енглеској постоји 200.000 легално регистрованих случајева! Цифре на црно говоре и о пола милиона говеда. Они то кажу на основу мало бољих тестова, а у већини земаља које су захваћене БСЕ-ом, јос не постоје ни такви тестови. Све животиње које су јеле ову смесу, а 98% животиња је храњено животињским лешевима, потенцијални су преносиоци узрочника ових болести. Донедавно се није ни знало шта је узрочник болести, а недавно је одобрено давање 20 милиона марака различитим лабораторијама за истраживања. У Немачкој скоро сваког дана БСЕ је на вестима прва, ударна информација. Свет такоде стално извештава о БСЕ. За БСЕ се данас не може знати колико има инфицираних људи на свету, пошто је инкубација до 40 година, а зависи и од колицине која је унета у организам. Експерти процењују да нас до 2010 године очекује тако страшна епидемија БСЕ, да неће бити испод 300-500.000 мртвих у Европи! Не бих хтео да вас плашим, али неки кажу да је реално очекивати и милионе мртвих. Код БСЕ човек може да каже: - Добро, нећу јести месо. Али ко се до сада инфицирао, нема помоћи. За сада нема лека. Јасно је да ако прион не може да се убије топлотом од 200 оЦ, онда не помаже ни стерилизација код хирушких захвата. И приони и вирус сиде могу се пренети трансфузијом или трансплантацијом органа. Знам неке пацијенте који не спадају у ризичне групе, а имали су пех да оболе од сиде. Леже у болници као безнадежни случајеви које као да нико не може да утеши. Да ли сте заиста вегетаријанци? Нико од нас не брине пуно око тога да прочита етикету на неком производу, да би видео шта све он садржи. Производ је споља леп, можда је главни састојак веома здрав. Некад је врло тешко споља препознати шта је то запаковано, јер је производ толико прерађен да је постао непрепознатљив. Познајем једног момка који не једе месо. Седим у кантини на Универзитетској клиници и гледам како овај мој пријатељ вегетаријанац истреса из флаше "Маги" на своју салату, и то у солидној количини. Онда сам се зачудио колико људи мало знају о тим стварима. Пар дана пре тога, случајно сам сазнао како се "Маги" прави. Све што крепа, угине, умре од животиња, буквално све, без обзира на болест, доноси се у једну просторију која није чак ни хладњача. Скачу около пацови... Да то видите не бисте веровали својим очима. Како то заудара! Чини ми се да би спаљивање Земље ватром био прави рај. Оно тамо би могло сав свет поморити смрадом. И сада долазе дизалице, мале или велике, зависно од животиње, и те надувене животиње које се распадају стављају у један велики лонац. У том лонцу кључа сона киселина (ХЦл). Ти лешеви кључају у тој соној киселини док се потпуно не расточе, практично до појединачних атома. Онда се у ту смесу ставља натријум хидроксид да би се ПХ (киселост) свела на 7,4 да би то могло да се уноси у људски организам. У "то" се стављају вестачке ароме. Некад су се стављале природне ароме, али зар то уопште мења ствар? "То" се затим хлади, флашира, залепи се привлачна етикета која мами купца и завршава сервирано на столу у салати, а некада и код вегетаријанаца као што је овај мој пријатељ. Знам да је већина вас сада згрожена. Тако сам се и ја осећао кад сам ово сазнао. Неки људи кажу: "Ми смо вегетаријанци, само још једемо млеко и јаја." Данас то изгледа више не важи. Онај ко једе млеко и јаја, изгледа да једе и најгоре отпатке (прерадене лешеве) који су само мало преформирани у стомаку крава, оваца, свиња и кокошака.
СИДА из тањира!
Да вам испричам нешто о два брата, иначе шимпанзе. Један се звао Мерлин и живео је до 1985 године. Користили су га у америчким ваздухопловним јединицама у Конгоу, да регрутује друге мајмуне за неке америчке чудне војне циљеве. 1985 године Мерлин је умро, а узрочник болести је био вирус СИВ (Симиан Имуно-дефициенцy Вирус). Данас знамо да од СИВ-а потиче вирус АИДС, то јест вирус сиде. Ова два вируса се скоро уопште не разликују. Зелени мајмун је природни носилац вируса СИВ. Занимљиво је да постоји 16 врста вируса за имуно-дефициенцy код зелених мајмуна, симпанзи, а чак и горила, а ниједан није патоген за мајмуне. Они су здрави носиоци тих вируса. Они живе с њима и умру, а да се не разболе од њих. Међутим, људи у Конгу, у западној и централној Африци јако су волели да једу мајмуне. Убијали су их и за њих је мајмунско месо било највећа посластица. Чак нису цедили ни крв, јер је код африканаца обичај да оставе крв да би месо било укусније. Дуго година се није ништа догодило. Међутим, 1959. године догодио се биолошки скок овог вируса са мајмуна на човека путем конзумирања мајмунског меса. Африканци су јели мајмуне у огромним количинама. Постоји око 160 врста мајмуна, а скоро сви мајмуни у западној и централној Африци су нормални носиоци једног од 16 мајмунских вируса за недостатак имунитета (имуно дефициенцy). Ја вам не причам бајке, ово су ствари које је наука већ доказала. Раније се сматрало да је вирус сиде настао путем полио вакцинације 1957 године коју је у Африци спровела Светска здравствена организација. Међутим, данас је та теза одбачена, пошто је нађено 95% сличности вируса сиде са мајмунским СИВ вирусом. Данас се сматра да је вирус сиде мутирани мајмунски СИВ вирус. Вирус сиде је први пут изолован код мушкарца из Конгоа који је умро 1959 године. Данас имамо 50 милиона инфицираних у свету, од чега је 20 милиона већ умрло. У поређењу са средњовековном "црном смрти" када је Европљана умрло 25 милиона, или са шпанским енцефалитисом 1918-19. године када је исто умрло 25 милиона, могли би да помислимо да је време да ова епидемија престане. Међутим, она неће престати из простог разлога што се стално догађа сеоба народа, сваког дана на сваком аеродрому и што се скоро ништа не чини да се спрече путеви ширења овог вируса. Вирус тако брзо мутира да скоро да није могуће имунолошки се борити против њега. 1969 године, један дечак из Сент Луиса (УСА) умро је од тада непознате болести. Пре пар година из његовог тела је изолован вирус сиде. Како се овај дечак уопште заразио? 1976 године из леша једног Норвељког морнара, такође је изолован вирус сиде. У Зимбабвеу у великим градовима 70% жена је ХИВ позитивно, имају вирус сиде доказан у крви. Скоро да и нема људи између 15 и 40 година у неким регионима. Остали су скоро само деца и старци. Сахране су тамо масовне, сваког дана. Један гробар је за један дан ископао 108 гробова. Пролази се много километара а да не можете срести одраслог човека, нарочито у Зимбабвеу. Деца лутају около и не може им се помоћи. Не иду у школу, јер школе не раде. Ако су још дедови и баке живи, та деца су срећна јер има ко да их збрине. Од 50 милиона ХИВ позитивних у свету, у Африци се налази 40 милиона. Отров на столу Замислите сада ову слику: Сви лешеви дају се прерађени једној крави да их једе. Та крава угине, поново је самељу и дају другој крави да је поједе. Поново угине, поново је поједе друга крава, и тако у круг. Пре него што то месо доспе на ваш сто, може да се догоди да свака ћелија 20 пута прође своју смрт! Можете да замислите какво смеће се једе. Осим прионског смећа, унутра у том месу су антибиотици. Антибиотици се дају да би стока могла брзо да нарасте без бактеријских инфекција. Стоци се дају хормони, на пример хормон раста, или хормони ститне жлезде. Преко 1.500 тона хормона годишње даје се стоци у Немачкој преко сточног брашна. Преко 50% месних намирница заражено је разним клицама, бактеријама туберкулозе, ешерихије, салмонеле... 70% јаја су пуна салмонеле! Информације су доступне и на интернету, па свако од нас може да види шта у ствари једе.
Кисеоник или месо?
Сличне ствари се крију иза ресторана МцДоналд'с. Цела прича се састоји у томе да се што пре, што јефтиније произведе што више меса. Како се производи то јефтино месо? Поврина Немачке је око 400.000 км2, а толико се годишње посече шуме Амазона. Постоји 13 компанија које секу шуме Амазона. Како се то ради? Слично као што се хране говеда. Посече се једно највеће дрво, оно сруши пуно малих стабала око себе и онда се то све запали. Оно што се извуче веома је јефтино и користи се за прављење папира и слично. Већина тога извози се у Јапан, пошто је Јапан највећи откупитељ амазонског дрвета. Иза тога долазе багери и булдожери и све то поравнају. Сеје се трава којом се хране говеда за Мц Доналд'с. Мц Доналд'с воли да се похвали тиме. Постављам свима нама једно питање: Шта је важније - кисеоник који нашој планети даје Амазон или месо које се производи тако Што нам се одузима тај кисеоник? Шта је битније? То је затворен круг који је тешко прекинути. На свету данас живи милијарду и по говеда, а једно говедо годишње произведе 80 кг отровног гаса метана. Тај метан је много више одговоран за ефекат стаклене баште него угљен моноксид и диоксид који испуштамо из свих фабрика. То сви знају, и индустријалци и Греен Пеаце и све хуманитарне организације.
Генетски промењена храна
Један део говеда МцДоналд'с храни сојом и кукурузом, али генетски промењеном сојом и кукурузом. Генетски промењена соја и кукуруз нису ништа бољи или лошији од животињског брашна, то јест самлевених и скуваних лешева, јер су манипулисани. Да би се добила ова промена унутра мора да се стави један антибиотик. Тај антибиотик је отпад генетске манипулације и касније није потребан. Користи се да би се извршила селекција у лабораторији. Ови производи из лабораторије одлазе на њиву, у стале, у радње и заврше на столу за ручак. Један Мађар је у Енглеској пре 3 године доказао и објавио да када се пацови и мишеви хране генетски промењеном сојом и кукурузом, буквално им експлодирају унутрашњи органи! Због тога је изгубио посао. То је друга област за коју сада нема времена да се објасни. Занимљиво је да је влада ЕУ предложила да се уместо животињског брашна као храна за говеда користи генетски промењена соја и кукуруз! Можемо само да замишљамо шта ће из тога да се изроди. Сва стока ће се хранити генетским производима, јер се мора одрцати цена меса и број говеда, мора се бити међу првима у свету по производњи хране. Мора се пуно продати, мора се пуно зарадити. Ако случајно једемо ту храну, она долази у нас пробавни тракт. Гени генетских производа који су одговорни за резистенцију на антибиотике улазе у наше ћелије и улазе у бактерије које чине нормалну флору нашег пробавног тракта. Око 1/3 до 1 тих бактерија су наша нормална бактеријска флора. Оне нам омогућују да живимо, јер производе у нама оно што ми не можемо сами да произведемо. Кад људи добију антибиотик из генетски промењене соје, они постају резистентни (отпорни) на тај антибиотик. Ако се због тога догоди да се та бактерија у нашем телу размножи више него што нам је потребно, можемо умрети од баналне инфекције јер више не постоји ниједан антибиотик који нам може помоћи. Александар Флеминг који је открио пеницилин и антибиотике, сада би се зачудио и рекао: - Људи, то што сам учинио да се више не умире од многих инфекција, ви сте све то уништили! Откриће пеницилина неће ништа вредети ако се антибиотици овако користе, ако ми једемо храну која је пуна гена за резистенцију на антибиотике. Профит Од профита зависе многе ствари. Ускоро у Немачкој треба да буде убијено 400.000 говеда, не зато што су БСЕ позитивни, него да би се одржала виша цена говеђег меса. У Енглеској је огроман број говеда убијен и замрзнут. Само се чека да се скине ембарго да би кренуо извоз. Сви се надају да ће овај тренд не једења говеђег меса изаћи из "моде" и да ће се ова болест заташкати за 2-3 месеца, да би трговина опет процветала. Све се то ради да би појефтинили комад меса на 5-6 ДМ. Јефтино месо ц
ће на крају бити плац
ћено зивотима многих људи. Морал? Занимљиво је да је западна цивилизација толико арогантна да сматра да има морално право да убија говеда, да присилно прави канибале од животиња. Нико не поставља питање законитости таквих поступака. Најновија ствар која се догађа је пријављивање патената на људски живот, на људске гене. Једна аустралијска група науц
чника ове седмице пријавила је европски патент на дозволу за прављење химере, мешавине између животиње и човека! И патент је добијен! Дозвољен је. Енглески парламент је пре 3 седмице изгласао рад на клонирању човека! То значи да живот полако постаје приватизована ствар, нечије власниство. Живот је постао бизнис. Наравно, закон је усао на мала врата: дозвољено је клонирање само у терапијске сврхе. Значи, богати људи ће платити пар милиона нечега да се за њих приватно направи још један исти такав. Ако му којим случајем затреба јетра, он не би чекао трансплантацију јетре од Марка Марковића уз ризик да је он одбаци као страно тело, него ће они да убију и заледе клон, и да јетру тог клона пресаде неком моћнику. Наравно да је он неће одбацити јер је то његова јетра. Дакле, у Енглеској је тај закон изгласан. Као да клонирани човек није живо биће са правом на живот Питам се откуд право било коме да има монопол на људски живот? Или на људске гене, на генетску информацију? Како то може да се патентира и да се касније продаје као индустријски произведена роба? Нико од тих "великих" проналазача није измислио ген за прион, или ген за на стотине хиљада протеина од којих је састављен наш организам. Већ 10 година уназад забрањена је употреба говере јетре, слезине, лимфних чворова и мозга, као храна за мачке и псе. Занимљиво је да ови делови говеда нису били забрањени за људску употребу! Тек од скоро се поставило то питање, онда кад је постало питање живота или смрти за људе. Лепо је бринути за животиње, али је чудно да људи једу храну коју не би дали ни животињама. Апсурдно је да у нашем свету 30.000 деце дневно умире од глади, а у истом том свету постоји преко 660 страница на интернету за држање дијете и скидање прекомерног сала и килограма. Поставља се питање ко то гура животињске лешеве у безмесну храну? Зар то није злочин? Можда је добро то што се појавила прионска болест, јер иначе нико не би ни знао шта нам се налази на столу. На интернету се чак појављују чланци где људи тврде да је штета да кад ми умремо да нас закопају или спале, него да нас лепо прераде и искористе, знате већ како. Овај корак не би био далек да се није појавила прионска болест. За онога ко је покренуо да животиње једу лешеве других животиња, није ништа мање прихватљиво да животиње једу лешеве људи, ако то доноси зараду. Да се није појавила прионска болест, можда би под изговором мањка хране на Земљи, људи од биљоједа створили људоздере. Храна која је потенцијални преносилац ове болести: Људи лепо уђу у продавницу, накупују млеко, сир, јогурт, кајмак, бутер, јаја (и кокошке се хране коштаним брашном), кексиће, чоколадице, и др. - убеђени да нема таквих људи који би им подвалили тројанског коња у храни. Данас је присутна једна варка која се тиче млека. Сви кажу: ми нисмо доказали присуство приона у млеку. Нисмо доказали прионе у сточној храни, дакле нема их. Када угине једна животиња која има инфективне прионе у себи и угине стотине других животиња без инфективних приона, и све се помеша у сточно брашно, наравно да ће се број приона свести на изузетно мали број који данашњи тестови не могу да открију, али их још увек има довољно да изазову болест. Данас је пастеризација уобичајени пут прераде млека. Закон иначе дозвољава да се у млеку смеју налазити крвне плочице, тромбоцити. Зна се да су крвне плочице код БСЕ позитивних говеда пуне приона.
Како се ствара млеко?
Млеко је секрет једне злезде која има специјални молекуларни филтер, који филтрира млеко. Један део хормона, тромбоцита и осталог, ипак заврши у млеку. Тај филтер код крава које дају 30 - 40 литара млека дневно је већи, па је у њиховом млеку већа количина тромбоцита. Управо зато закон дозвољава присуство тромбоцита у млеку. Ако у млеку има тромбоцита, онда теоретски, а и практично има и приона. То значи да није безбедно јести млеко и млечне производе, осим од крава за које се сигурно зна да пасу негде у планини, а таквих је мало. Препоручује се да мајке доје своје бебе, а ако то нису у стању, да бебама дају неку био замену за млеко (Биоладен у Немачкој). Сојино млеко је одлична замена за млеко, али соја која није генетски манипулисана. Што се тиче месне хране, месних прерађевина и свих производа који садрже желе или желатин, који се бар у задњих 10 година од стоке, мудар савет је: што даље од тога. Желатин се такође производи од животињских остатака и такође је могући пут за добијање прионске болести. Желатин се врло често ставља у разну примамљиву храну. Има га тамо где не би ни помислио да га може бити. Недавно сам случајно погледао састав прженог кикирикија који је друштво јело. Нисам могао да верујем. Писало је: кикирики, со, уље и желатин! Желатин се иначе ставља у пекмезе, колаче, бомбоне, кремове, али никад се не зна где га све има. Пре него што купите нешто у продавници, погледајте шта пише на кесици и надајте се да је произвођач био довољно искрен да напише шта је све додао. Као једно од средстава који су потенцијални преносиоц БСЕ је и шминка. Ружеви за усне, сенке и слично праве се од сличних "сировина" и преко њих се може добити БСЕ. Рибе се у рибњацима исто хране животињским брашном. Реке су пуне свакаквих отрова, па и речне рибе. Реке завршавају у морима где је загађење мање, али постоји. Што се тиче свиња, доказано је да преко 80% свиња садрже ешерихију коли, али не оболевају. Тај податак можете наћи на интернету. Да ли свиње имају БСЕ? Питање је да ли га немају. Не треба се зарећи да нема, јер се и свиње хране истим отпадом као и краве. До сада није доказано да свињски прион може изазвати прионску болест, али то није ни искључено као могућност. Још увек се мало зна о прионским болестима, али вероватно развој болести, почетак кристализације зависи и од количине приона која се унесе у организам. Занимљиво је да се још не зна да ли се ова болест може пренети са једног на друго живо биће. Ако може, онда би то било страшно. Откривено је на преко 1.000 мачака и других кућних љубимаца да имају прионску болест која је слична БСЕ. И храна за кућне љубимце је из тог ланца исхране који је базиран на преради лешева. Ако се прионска болест може пренети и неким другим путем осим једењем заражене хране, на пример преко зараженог кућног љубимца, онда би се епидемија умногостручила.