КО ЈЕ СРБИН И СРБСКОГА РОДА

Што год има Србина јунака,
свакога су одгојиле виле,
Многога су змајеви родили!
Србин се рађа или од родитеља Срба или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.
Србског порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, а преко јуначких песама и прича, као свако "тајно знање предака".
Генеалошко стабло Србина значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом "сакралне територије", односно гениуса лоци.
Србин расте у природи поред Господских родитеља или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота .
Србин се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део.
Србин се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Србин познаје ознаке годишњих доба и биље.
Србин познаје планинске изворе и реке.
Србин пости, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.
Србин зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.
Име Србина је његова душа. Име у себи скрива порекло, особине, повезано је са топонимом, местом из којег је Србин. Име може потицати и из неког витешког боја.
Име Србина се памти и оглашава у песмама и причама.
Име Србина наставља се у именима његових потомака да би се Србско порекло и на тај начин чувало.
Србин је снажан Дзхом.
Србин је хитар и брзо се одлучује на делање.
Србин је храбар и спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
Србин је мудар.
Србин је смео.
Србин је частан, држи задату реч и обећање, побеђује часним средствима.
Србин је истинољубив и суди о стварима према савести.
Србин није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
Србин је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
Србин није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
Србин се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
Србин је веран пријатељ и одан побратим.
Србин не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
Србин поштује старе, посебно родитеље.
Србин је спокојан и верује у себе и своје вредности.
Србин је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
Србин више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.
Србин је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
Србин је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
Србин се супротставља свакој обести и насиљу.
Србин сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
Србин је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
Србин живот сматра за активно учествовање, непосредност.
Србин преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
Србина не обесхрабрује пораз.
Србин се диви лепоти и има естетски смисао.
Србин се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти.
Србин не привлачи власт над људима, веч независност.
Србин верује у духовне вредности и човечност.
Србин је у момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
Србин помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
Србин прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
Србин се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
Србин слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
Србин се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
Србин гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
Србин се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.
Кад се извесно време нису сретали
Срби се љубе три пута,
У име Живота,
У име Смрти,
И у име Части.
Најважнији је последњи пољубац
Као огњени печат на образу сваког!

МАЈКА

У нас Срба, Мати је заиста име свето: она је стуб којим се Човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору Србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка! Никола Томазео


Много ми недостају твоје речи
чак и заповед да урадим нешто
време не може ране да излечи
сузе те научи да сакриваш вешто.



Твога гласа нема, све остало ту је
чак још зором чујем: хајде, узми слатко
лагани ти корак кућом одјекује
као да си негде изишла на кратко.

А можда си отишла звезде да ми скинеш
јер све друго ти си мени дала
никад ниси престала да стрепиш и бринеш
а ја никад нисам рекао ти хвала.

Празнина притиска и није ми лако
али кад год погледам у небо високо
знам да си ту негде, и осетим како
на ме будно пази твоје брижно око.

Знам да ме гледаш негде из прикрајка
а кад навру сећања и тренуци сете
слутим да се пита моја стара мајка:
„Где ли је, шта ради, њено мало дете“.



Одговор ти шаљем, сада ми не смета
то питање због кога осећах се јадно:
твој син мали од педесет лета
добро је обучен и није му хладно.



СРБСКА МАЈКА

На меком топлом крилу
Јединка сина њиха,
Љуби га ноћ и дан;
Цвећем му власи кити,
Песмом му следи сан.
Расте јој синак, расте,
На своје ноге стаје,
Васцео, мајчин свет-
Ох, није шала, није:
На грани ЈЕДАН цвет.
Расте јој синак, расте,
А мајка дршће, стрепи
У нежном срцу свом,
Да не би на цвет пао
Из ведра неба гром.
Расте јој синак, расте,
Једино благо мајци
Које јој даде бог.
Ко не би брижно чув'о
"Зеницу ока свог"?
Расте јој синак, расте -
Мајка би звезде с неба
Скидала сваки час,
Да синку, свом јединку,
Од звезда сплете пас.
Синак се снагом паше,
А мајка снева свате,
Весеља нада свог;
Топи се од милина
Крај сина јединог.
Ал' зачу с' бојна труба:
"За Србство, за слободу! -
Мајка му паше мач.
- А кад је пао, нико
Није јој чуо плач.
Ј. Ј.Змај


МАЈЦИ

Јеси л жива, старичице моја?
Син твој живи и поздрав ти шаље.
Нек увечер над колибом твојом
Она чудна свјетлост сја и даље.
Пишу ми да виђају те често
због мене веома забринуту
и да идеш сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.
У сутону плавом да те често
увијек исто привиђење мучи:
како су у крчми фински нож
у срце ми заболи у тучи.
Немај страха! Умири се, драга!
Од утваре то ти срце зебе.
Тако ипак пропио се нисам
да бих умро не виђевши тебе.
Као некад, и сада сам њежан,
и срце ми живи само сном,
да што прије побјегнем од јада
и вратим се у наш ниски дом.
Вратит ћу се кад у нашем врту
рашире се гране пуне цвијета.
Само немој да у рану зору
будиш ме ко прије осам љета.
Немој будит одсањане снове,
нек мирује оно чега не би:
одвећ рано заморен животом,
само чемер осјећам у себи.
И не учи да се молим. Пусти!
Нема више враћања ка старом.
Ти једина утјеха си моја,
свјетло што ми сија истим жаром.
Умири се! Немој да те често
виђају онако забринуту,
и не иди сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.
Јесењин



МАЈЦИ


Никад више, никад више
Ти ме нећеш благо звати,
Никад више твоје руке
Загрљај ми неће дати.
Никад више, мајко моја,
Ја ти нећу гласа чути,
Нит' ће синак на твом њедру
Починути, одахнути.
Твој пољубац, свет и мио,
Следила је самрт кобна, -
Од вјернога сина твога
Отргла те хумка гробна.
Хладно ти је... И мени је
Без љубави, без твог крила,
Кô да никад моја душа
Огријана није била.
Све је пусто, никог нема
Што ми може покој дати,
Нема оног ког сам звао
Слатком ријечју "мила мати".
Нема, нема... Свијет је мален -
Твоја љубав виша ми је,
Једна цигла искра њена
И од сунца љепше грије.
Тек под њеним благим жаром
Ја сам лако тиче био,
Имô крила, па под небом
Рај и слатки живот пио.
Све ми бјеше ведро, сјајно,
Као милост ока твога;
У љубави твојој, мајко,
Осјећô сам светост бога.
Осјећо сам да је живот
Непрегледно поље цвјетно,
А ја чедо раздрагано
Што по њему трчи сретно.
А сад, мајко, све је пусто,
Нема сунца да ме грије,
Нема твоје благе ријечи
Да ме пита како ми је.
Нема, нема... Црна јава
Жалосна ми слова пише:
Да те никад, мајко мила,
Загрлити нећу више...
Никад више... Тек на небу,
Пред дверима светог раја,
Ја ћу опет мирно сниват
Усред твога загрљаја
Алекса Шантић

КАКО ДА ТЕ ВОЛИМ, АКО ТИ СЕ НЕ ДИВИМ

Није ми потребан разлог да те волим....
да будем срећан са тобом...нису ми потребне речи љубави па да схватим да си ми све....
нису ми потребна ни дела да осећам љубав....
није ми потребно ништа....осим осећаја да постојиш....волим те!
дивим се и волим, до Бога, најплеменитије, Створење, које је икада шетало земаљским шаром...желим да у хладној ноћи, када буде прелазила, из једног времена у друго, погледа у звездано небо.............тамо горе је зрак светлости, путоказ, само за њу, ка месту смеха, радости, среће...
као у причи о две звезде, свака на свом делу неба.....једног дана се над једном небеском стазом ухватио мрак, постајало је све хладније и пусто ...једна звездица се насла у хладноћи, њена светлост није била довољна на њеној путањи, била је несретна и осећала се напуштено...вапај није допирао до других звезда...губила се све више у хладноћу таме...имала је само један зрачак светлости који је испустила као вапај, оставши без трунке снаге, помишљала је на крај...
али, у једном моменту је додирнуо зрак светлости, затим други, трећи...цео звездани сноп се спустио на њу...осетила је поново живот и почела да сија светлошћу доброте, љубави, захвалности....
најтоплије и најсјаније звезде без своје воље могу бити ухваћене мраком, ако видиш да некада неко губи сјај осветли га својим зраком топлине и светлости....не чекај предуго, хладно ми је...

осећам, желим и говорим те дивне речи, Волим Те, Дивим Ти се, Молим Те, не знам другачије, не могу да глумим живот, чак и краткотрајну љутњу пропратим речима, којих се касније постидим, али ми није тешко да замолим за опроштај...
зашто ове речи неко изговара са тешкоћом, хммм, живимо у време безосећајно, оправдан је страх нечији отуда и уздржавање, поготову неког ко је можда већ био повређен од неког ласкавца(оних дрских који краду ауторско право и свако друго право, они који мисле да све смеју, они који немају срца)....нажалост, иако живимо у времену комуникације, информације, поред нас свакодневно пролазе мушкарци/жене који немају коме да кажу најлепше речи.......ако будете срели некога ко је вредан ваших речи, не штедите их.

хајдуци који нису поштовали ништа, ни на небу ни на земљи, падали су на колена пред љубављу...
елем, Милија Карић који у овом писму себе ословљава са "доктор" пише:

"Драга Јело, мени је сваког дана, сваког часа теже, а ни сам не знам зашто, и ако не верујем у чини, као да си ми срце однела. Ја не знам да л и ти мене љубиш; нека је стоти део моје љубави према теби, па би био срећан.
Збиља, ја сам чудан постао и не могу себи да објасним откуда ми је овако. Мени се чини да си ти равнодушна према мени, но ја те молим и преклињем немој тако.
Зато, ходи душо, од мене не стрепи, ај те много љубим, мој цвете лепи. Па ходи, мила моја, на уста ми и груди моја падни. За пољупцем твојим срце ми жуди. Хоћу, злато моје, за тобом да полудим. На те мислим када звездица увече сине, ан те мислим кад ноћ мине, на те мислим и кад зора сване, мој анделе, мој мио дане! На те мислим у сну и на јави; с тобом ми се, злато моје, моја душа и мисли моје баве. На те мислим пла ма гђе сад био, мој дивотни дане! Ходи, злато моје, да животом данем, љубав моју твојом утоли. Хајд смијлуј с срцу моме што се теби сада моли! Где се љубав створи, ту и верност цвати, а неверно срце само клетва прати. Ја се надам да нећеш остати таква као досад, но да ћеш мојој жељи изаћи у сусрет, јер кога љубим и волим, тога нема да ко тако може, јер то чиним безгранично, а кога мрзим то смртнок чиним. Јави се, болан, твом верном и сад несретном."
Поздрав Др М. К.

СРБСКЕ НАРОДНЕ МУДРОСТИ

Ако је ко луд, не буди му друг.

Ако другог поштујеш за себе не брини.

Ако дуго живе скупа, животиње се заволе, а људи се замрзе.

Ако хоћеш да пљунеш, пљуни у шаку.

Ако је го, али је соко.

Ако је и колиба, наша је.

Ако ми не можеш помоћи, немој ми одмагати.

Ако не умије рећи, умије лећи.

Ако неће зло од тебе, бежи ти од зла.

Ако сам переш веш ожени се или најури жену.

Ако си ти вук, нијесам ни ја ћук.

Ако ти могу купити капу, памет не могу.

Ако жену тучеш, своју срећу тучеш.

Ако знаш шта ти је било, не знаш шта ће ти бити.

Бадава је добро семе кад је рђаво орање.

Батина има два краја.

Бери жеље покрај себе!

Бисер не ваља пред свиње просипати.

Бивши пријатељ је гори него непријатељ.

Бјежи куд ти је воља, од себе не утјече.

Благо нестаде, враг остаде.

Благо ономе ко зна да не зна, а хоће да зна.

Богат је ко није дужан, а млад ко је здрав.

Богат је онај који више произведе, него што поједе.

Богата је тешко даровати, сита госта још теже частити.

Богатство ретко мења ћуд набоље.

Бол се свлада стрпљивошћу.

Болан се пита, а здравом се даје.

Болест на колима долази, а на длаку излази.

Боље да те смрт пријека дигне, него суза сиромашка стигне.

Боље је добро слушати, него лоше заповедати.

Боље је доброга служити, него рђаву заповиједати.

Боље је и мало с благословом, неголи и доста с проклетством.

Боље је имати рђаву годину, него рђава сусједа.

Боље је не почети, него не дочети.

Боље је немати, него отимати.

Боље је незналица но тврдоглавица.

Боље је поклизнути ногом него језиком.

Боље је с мудрим плакати него с лудим певати.

Боље је свашта јести, него свашта говорити.

Боље је своје јаје него туђа кокош.

Боље је у колиби пјевати него у двору плакати.

Боље мршав мир него дебела парница.

Боље се оградити добрим комшијом него добром оградом.

Боље се с јунаком бити, него с рђом љубити.

Боље слеп очима, него слеп памећу.

Бољи је добар глас него златан пас.

Бољи је и црн колач него празна торба.

Брак без деце је дан без сунца.

Бравије је губице, а вучије гузице.

Брдо се с брдом не може састати, а живи се људи састану.

Бучи већма ко мање разлога има.

Будалу не треба тражити, сама се јави.

Види мајку па проси девојку.

Више вреди што жена уштеди него што муж заради.

Вода свашта опере, до црна образа.

Вода све однесе, а срамоту не може.

Времену се ваља покоравати.

Вук длаку мења, ал ћуд никада.

Вук који штреца не једе месо.

Где је чија кућа ту је и средина света.

Где је сова излегла сокола.

Где је стида, ту је и поштења.

Где кучка лоче ту и лаје.

Где миш не цијуче, ту ни пиле не пијуче.

Где се ништа не може помоћи лепо је осмехнути се.

Где се пије примакни се, где се бије одмакни се.

Где жена бучи ту муж мучи.

Где злато господује, разлог се не чује.

Где злато говори, уста ћуте.

Гину они што се смеју уочи битке.

Гладан пас и на газду лаје.

Гладног не теши, већ нахрани.

Глава је старија од књиге.

Господском смијеху и ведру небу не ваља вјеровати, јер се зачас промијени.

Гвозђе реже и дрво и камен, ал' и њега рђа једе.

Да га земља не вуче себи, полетео би.

Да је срце тврђе од камена опет би га растопило злато.

Да је стећи ко што рећи, сви би богати били.

Да не боле, не б' се ране звале.

Да није ветрова, пауци би небо премрежили.

Да падне и на леђа, разбио би нос.

Даровни колач често у грлу запне.

Далеко од очију, далеко од срца.

Девојка која жури на састанак већ је закаснила.

Добар човек увек остаје почетник.

Добавио се ка ћелав капе.

Добра крава се и у штали прода !

Добра није где се паметни не слушају.

Добра овца много не блеји, али много вуне даје.

Добра жена поштује мужа, па да је као певац.

Добре комшије подижу цену кући и добром имању.

Добро је ласно заборавити, а зло никада.

Добро је тешко видети, а лако се позна.

Добро ми је и бољем се надам.

Добро се не позна док се не изгуби.

Добру човеку све добро стоји.

Док је леђа, биће и самара.

Док је шиба танка, треба је исправљати.

Док живиш, доликује ти да се надаш.

Драгом често опраштај, себи никад.

Дрво без гране и човек без мане - не могу бити.

Дрво се на дрво ослања, а човек на човека.

Држи се новог пута и старог пријатеља.

Дубока вода је бистра, а плитка мутна.

Ђе брат брата не воли, ту нема среће.

Ђе је срећа, ту је и несрећа.

Ђе није жене, ту није ни куће.

Ђе се год састану људи, оцјењују друге, а себе не.

Ђе велика звона звоне, ту се мала не чују.

Жедан коњ не бира мутну воду.

Залуду ми бисер кад ми грло дави.

Због сирота сунце грије.

Зид руши влага, а човека брига.

Злато је чисто и у прљавој кеси.

И крме рокне кад му се човјек јави.

И људе послушај, и своје памети имај.

И лонцем о камен или каменом о лонац, тешко лонцу свакојако.

И најмудрији да прода све што има, не може да купи све што нема.

И сунце пролази кроз каљава места али се не окаља.

И вук вије јер га рђа бије!

И зид има уши, и плот има очи.

Иде време, носи бреме.

Или не покушавај, или доврши.

Инат је несрећан занат.

Изреке су украс говора.

Јак корен дуге младаре пушта.

Једног гледа, двојица се надају.

Једном се лебац ломи.

Јефтина роба касу празни.

Језик кости нема, али кости ломи.

Кад би се све памети изнеле на вашар, свак би се своје машио.

Кад Бог даје не питај чији је син.

Кад човек тоне и за врело гвожђе се хвата.

Кад је воље и зло иде на боље.

Кад легнеш значи - предао си се.

Кад највише грми, најмање кише пада.

Кад се прасе наједе онда корито превали.

Кад се воде напијеш не мути извор за собом.

Кад султан назебе, раја кија.

Како дошло онако и прошло.

Ко ће наплести узица за туђих губица?

Ко касно бразду заоре у јесен чичак обере.

Ко лаже за тебе, лагаће и против тебе.

Ко људе не слуша, ни човек није.

Ко лопову гледа кроз прсте и сам је лопов.

Ко много збори - или много зна или много лаже.

Ко нема сокола и кукавици се весели.

Ко носи, не проси.

Ко прати туђ посао, свој заборавља.

Ко са дјецом љеже, запишан се диже.

Ко се Бога не боји и људи не стиди, бежи од њега.

Ко се пред једним клања, показује другом леђа.

Ко се сели, тај се не весели.

Ко спретније тражи, лакше добије.

Ко у крчму иде, туђу децу храни.

Ко у небо пљује на образ му пада.

Ко зависи од другог, треба и његовом псу да се умиљава.

Ко жели да пева, увек ће наћи песму.

Која се не рекне, она се не чује.

Који коња сламом храни, сам кола вуче.

Кривац се и сенке боји.

Купуј прво суседа, па после кућу.

Лаје ко пас на звезде.

Лако ти је плитку воду замутити и будалу наљутити

Лакше је скувати жељезо него савладати женину тврдоглавост.

Лако је здравоме болеснога саветовати.

Лепу жену и виноград поред пута не треба имати.

Људи се по одјелу сретају, а по памети прате.

Људи су густо посијани, али ријетко ничу.

Луди бој бију, а мудри вино пију.

Много часова треба док се истина сахрани.

Много је мачки цело печење.

На једну главу не може се две капе.

На силу се не може волети.

Надури се ко ћуран на буњишту.

Најчешће опече потајни жар.

Најпре испред своје куће почисти.

Највише се воле људи који имају исте врлине, највише се мрзе који имају исте мане.

Не бој се онога коме ниси добро учинио.

Не хватај се у коло ако не знаш играти.

Не лаје куја села ради, него ради себе.

Не плаши вука с' козијом мјешином.

Не вичи, оно што те је снашло нећеш тако отерати.

Не зна да бесједи, а не уме да ћути.

Неће куче на куче.

Неће крушка испод трешње.

Нема лета док се не закикоће луг.

Нема ништа несносније од богате жене.

Нема зиме док не падне иње.

Немогоше поједоше, а некће се све попише.

Ни најбољи петао не може да измени време.

Није вук ничије среће изио.

Никад зао на горега неће.

Нико не уме да се весели као сиротиња.

Ништа није тако лоше да не може бити горе.

Нов бунар копај, у стар не пљуј.

Новци ситно звече, ал' се далеко чују.

О јаране, боле ли те ране?

О непријатељу не говори зло, него мисли.

Обоје је зло: и свима веровати, и никоме.

Од самоће ништа горе нема.

Онај ко те се боји кад си присутан, мрзи те кад си одсутан.

Ономе, ко уме да чека, временом све долази.

Осмехни се свакоме јутру.

Отето - проклето.

Откуд сам се надао да ме сунце огрије, отуда ме лед бије.

Паметна глава - стотину руку.

Паметан се учи на туђим а будала на сопственим грешкама.

Подноси, а не тужи на оно што избећи не можеш.

Пошто се кола сломе, многи пут казују.

Позајми рукама па тражи ногама.

Прав се смије, а крив се крије.

Рђа једе гвожђе, а туга срце.

Сачувај се Боже, од мирног сина код опаке снаје.

Слабо слови, али добро лови.

Слогом расту мале ствари, неслогом се и највеће распадају.

Срдитом попу празни бисази.

Срећан је онај који седи у својој кући.

Стари вук, пасја спрдачина.

Старост је болест од које свако умире.

Страх је већ пола несреће.

Свак за се козе пасе!

Свуда прођи, али кући дођи.

Тешко волу у јарму и човеку у најму.

Трипут мери а једанпут сеци.

Туђе је све лијепо, ал је своје најљепше.

У гладним очима сваки је комад мали.

Хоћеш ли да те сви мрзе, реци свакоме ко је ко.

Цвет је најлепши док је неубран.

Чело, очи и поглед врло често лажу, а говор најчешће.

Четири ствари могу да униште човека: рђава земља, зла жена, лош пород и мртво имање.

Чија сила, тога и правда.

Чисти рачуни - добри пријатељи.

Човек има само оно што даје.

Човек је тврђи од камена, а слабији од јајета.

Човек се позна у три случаја: у јелу, у богатству и у пијанству.

Човек се прима према оделу које носи а испраћа према духу.

Човек се учи док је жив, па опет луд умре.

Човек жели да је од свакога бољи, а од сина да је гори.

Чувај беле новце за црне дане.

Чувај се многих ако се не бојиш појединаца.

Чувај се оних који кроз смех уједају.

Чувај се онога ко ставља образ под опанак.

Чувај се тихе воде и пса који ћути.

Што данас не потрошиш, то си стекао.

Што је свачије, то је ничије.

Што је више брдо, то је дубља доља.

Што мачка коти, миша лови.

Што више силе, више и зла.

ОДРАСТАО САМ У МАТЕРИЈАРХАТУ

У нас Срба све је врло једноставно....девојке су девице и уживале су највеће поштовање, чак су им и старији љубили руку, знам, видео у свом детињству..

Удата женска особа је жена, кад роди дете је мајка, разведена је распуштеница, којој је умро муж, удова, видова, енглези користе реч коју су исковали од Србске...Жена је ословљаване од мужа, Верна Љуба, од околине која није у некој вези рођачкој, кумовској, пријатељској као, Госпођа Разума.Владичица је називана најстарија жена и мајка која се старала о васпитању, расподели рада, женској чељади прво, после, мушкој, време када је свако женско дете имало шкрињу са умотворинама, а мушко владало са десетак заната...знам да причам о прошлом времену и да је нестало са вихором, али то је време Србског материјархата које је трајало до Карађорђа, док нису дошле новотарије са запада, примере можеш да нађеш у литератури, ја мало, онако, сбрда здола...жене су имале сваки дан за себе, чак и суботу као дан када су могле да звизну шамарчину мушкима....Да је материјархат Србски и да је практикован имате и потврду археолога и лоцирали су га у Плочнику, иако било какво лоцирање, плочничко, лепенско, винчанско, старчевићко је глупост јер се ради о Србском бреее!У условима у којима смо живели другачије није могло да буде јер је мушки живот увек био угрожен, поготову у време османлиске окупације...и жена је била та која је имала сву команду, осим на бојном пољу, али се је и тада Владичица била питана за савет...значи све осим боја и ратне вештине је било у женским рукама, па и ту имамо примере Србкиња херојина из различитих временских периода....мени је криво да је ова мода пореметила тај однос у Србској породици, али сам немоћан, могу само да причам, тип ех кад је било, да је сада блаблаАко узмем пример из своје породице, онда је овако, моја бака је била алфа и омега у кући, за мога деку, деда је био добар у послу, али и вагабундо, човек авантуриста, причао немачки, скијао из рекреације, а не што је морао, био леп и јак, али кад бака да команду не каже ни аа, ни бе, само сам га чуо пар пута када је сматрао да бака није у праву, да мумла себи у браду, али изврши команду на коју се само Богу могао жалити.....пази, човек је могао у време комунизма да ради и живи где хоће и да има по својим шармерским квалитетима коју хоће, али он је био са мојом бабом....Пођем ли даље до, маме и тате, онда имамо исту ситуацију са малом модерном разликом, мама је била све и сва, отац јој је давао целу плату, а свој вишак, ко зна како га је правио, користио како му вооља, да није био мушкарац који воли да "врдне" како се каже, имали би свашта, јер је мама била мозак за све, не надобуда, него жена која зна!!Могу и даље, али довољно је...ма колико некоме невероватно звучало ја сам се према свакој својој жени односио као према Владичици и имале су све команду, иако сам све могао много боље, али Владичица је Владичица!!!!Ето мене данас на, Србској Корабљи, капетан, не неки пацов који би да збрише кад се једра поцепају, али нема пловидбе без, кога?!Даклем у продици где су двоје, наравно ако се ради о нормалним људима жена је Вадичица, Верна Љуба, Госпођа Разума, све и сва!

.

ЉУДИ, НАПРАВИО САМ РЕМЕК ДЕЛО

ЗНАМ ДА САМ ГАДАН, СВЕ КАТЕГОРИЈЕ У ДРУШТВУ САМ ПРОЗВАО, ДОШО РЕД И НА УМЕТНИКЕ....АКО СУ ОНИ УМЕТНИЦИ, МОЈ КУРАЦ ЈЕ НАЈВЕЋИ СЛИКАР НА СВЕТУ....поред осталих зајебанција у животу, сликам....спремим летос платно и остало у пакету, флашу испод мишке, чашу заборавим...рекох, ајд да гуцнем мало раџе за срећан рад, али потегох мало више....

истресох тубе са бојом по платну, потегнем још једампут, оде пола флаше.....кад ми се припиша...ма ко ће до клоње, а и мокраћа је добра за биљке, али овог пута се не испишах по трави, него по платну....завршим физиолошку радњу, вратим џорџа у гаће, зтворим дућан, уватим се опет за боцу и испразним је....бацим поглед ка платну....јеееебоооотееее, такве потезе још нико није четкицом направио....ремек дело, сунце ти жарко;)



Један од најбољих симбола модерне или бем ли га које уметности јесте познато платно Маљевича "Црни квадрат". Онима који нису имали срећу да посматрају то "ремек дело" саопштавам, да оно представља бело платно са црним квадратом у средини, и то је све. Тиме се читаво "ремек дело" завршава.

Ситуација са сликом Маљевича је типична за данашњу демократску политику у уметности. Ту уметничку кастрацију Маљевича стотине плаћених теоретичара уметности уздижу као ремек дело светске уметности. И прописују, како се та лудорија може схватати и тумачити. Колико је тона папира исписано тим тумачењима, колико је пројектоване мудрости просуто на главе публике. Онима из публике који кажу да је то ремек дело – шарена лажа и ништа не вреди, изјављују: "Ви ништа не разумете, Ви још нисте дорасли до тог ремек дела. Оно је још ван Вашег схватања. Боље поштујте мишљење специјалиста. Читајте пажљиво и до Вас ће доћи". А та слика Маљевича је само шарена лажа и лудорија.

Задатак те лудорије је да Вас натера да верујете у то, да Ви ништа не разумете, и Ви треба да верујете у оно, што Вам говоре "специјалисти". То је она иста игра као са другим пропагандним књигама, тзв општепознатим истинама итд. Ако приђете било ком апологети нечега са питањем о неком апсурду, он ће Вам рећи: "Ви још ништа не разумете. То је још ван Вашег схватања. Треба више веровати, сине мој, више веровати и до вас ће доћи".

Црни квадрат Маљевича – то је та иста глупост, само у уметности. Њен задатак је – да код људи искључи њихово сопствено естетско осећање, сопствено мишљење, да натера људе да не верују себи, својим очима, свом осећању лепог и да их натера да ВЕРУЈУ некаквим наводно специјалистима. То јест и слика Маљевича и остале идеолошке књиге имају један исти задатак – да натерају људе да верују у апсурде. Да натерају да верују да је црно – бело, да је ругобно – лепо, да бесмислено – има најдубљи смисао. И најважније – одвићи их да самостално мисле, осећају и расуђују...

Материја, енергија, простор, време и информација без које би све било ништа!

У неком добу живота, сваког од нас су мучила иста питања: шта, како, зашто постојимо? Ја сам се некако увек враћао на њих, изнова читао одговоре који ме нису задовољавали, а заправо је све једноставно! Све је слика, звук, укус, мирис.

Информација је знање, којим откривамо околини ко смо и шта смо. Човек 21. века је препун информација, нажалост, непрерађених, сирових. Неко тај беспотребни вишак сматра интелигенцијом, мада хаос који настаје од тог вишка може да буде све, само не разум, здрава мисао! Свако би да прича напамет наученим речима, конфликата на све стране. Неко речи испече па рече, редки то чине из душе. Сви максимално користимо говорни апарат док мисаони склоп неки користе штедљиво, као да је то сапун који ће се брзо потрошити.



У животу најбоље пролазе прагматичари. Они су скупљачи материје. Знају тачно колико квм, ха, г, м, колико простора поседују, колико им времена треба за нешто, као и колико ће неке енергије потрошити за то.



Ова „господа“ узима себи за право да паметује па користи сва средства да утичу на здраву мисао, штанцују биороботе који нам загорчавају живот лупетањем, а све са циљем да своју материју увећају и т.д.



Дођосмо до седме силе! А шта му је па то ...?



Материја, енергија, простор, време и информација без које би све било ништа!



Хајдемо мало са друге стране. Човек се састоји од тела, разума и душе, али је још нешто потребно како би се ова три дела држала заједно. Шта их то уједињује и омогућава једновремени рад?



Неко ће рећи да је све у срцу. Срце је само један од седам духовно енергетских центара преко којих се одвија информационо енергетско узајамно дејство људске душе са околином. Срца има разних: великих, малих, „лепих“ без и „ружних“ са ожиљцима, тврдих, меких, одавде ка човеку душе, као и оног без ње.



Неко ће, опет, рећи да је све енергија и да ништа друго не постоји. Да је све матрикс. Енергија излази из нечега, улази негде и враћа се са неким кодом, информацијом.



Људски мозак сам за себе је ништа нешто, али ако јесте, ништа лакше него га извадити и пустити да ужива. То је оно што неки раде па имамо шизофренију и вашке обашке. Љубав јесте највише и најплеменитије осећање које се буди у човеку када се информативно духовни енергетски центри споје у једно тело, мозак и душу, када долази до једне изузетне хемијске реакције тела.



Е сад, ако смо комплетни као људска бића онда нам неће бити тешко да знамо шта је материја (тип куц, куц, штип, штип), енергија (пец, пец), простор (:ооооооо), време (вум до русе косе); а да би све то препознали потребна нам је информација! Као што су од нас крили реинкарнацију (била у Библији па је само тек тако избрисали)они су прећутали енергетске центре и наводили неке источњаке, као будале, који трућају о чакрама, а тако су нам и информацију прескочили, иако је информација најаче оружје оних који штанцују биороботе.



Дакле, имамо материју, енергију, простор, информацију и човека који без ње не би имао представу шта је шта!



Чиста љубав је безусловна љубав, она која не тражи узвраћање, а која код човека покреће сваки делић тела, нажалост свако не може да је доживи.



Страст се често меша с' љубављу иако се ради о нагону за који није потребно неко посебно ангажовање свих информативно духовних енергетских центара, нити посебна акција мозга и душе, тело то одрађује аутоматски.



Романтичност се такође меша са љубављу иако она може да се научи и одглуми.



Безусловна љубав је најјача врста љубави, ако уопште љубав може да има врсте и подврсте, другачија од свих других осећаја и сматра се највећим изразом духовности, много је интензивнија, пружа осећај који не може да се доживи у неким другим емотивним ситуацијама.



Чиста несебична љубав ангажује у мозгу седам подручја, док у другим случајевима „љубави“, два-три ... у неким од ових можданих делова долази до лучења допамина, хемикалије љубави и среће, отуда оно о хемији мушкарца и жене.



Има особа код којих се никада не буди свих седам тачака у мозгу, што доводи до изостанка лучења допамина, а самим тим и немогућност за доживљавање чисте љубави. Наравно да се код поменутих, у зависности од нивоа потенције и романтике, урођене или научене, компензује овај недостатак па се то меша са љубављу. Уопште, понашање било ког човека, његова стварна или илузорна слобода, одређена је информацијом која се налази унутар главе и која у целости диригује његово понашање. Онај ко може да управља информационим пољем, у коме се налази човек и друштво које га окружује (ограничавати информацију, фалсификовати је, давати по избору одређена потребна знања), усађује потребну информацију у главу масе, онда тај може без проблема да управља понашањем човека и друштва у целини, а да човек није свестан да се са њим управља ... чини му се, човеку, да он све чини по својој вољи, мада је стварно само биоробот – инструмент у туђим рукама, коме нико ништа не наређује, али он ради оно што је потребно ономе који њиме управља.



Информација има три извора: генетски, социјални и космички или божанствени, који је резервисан само за одабране, док је обичном човеку недоступан.



Мисао, размишљање, смисао, мудрост ... ко би знао све у детаље, Бог сигурно, ми колико желимо и можемо.



Моћ информације и дезинформације, као и њихов утицај на људе и социум уопште, је огромна! Ако пођемо од примера где два људска бића, вербално нападају једно друго због погрешне информације и на то додамо неко негативно осећање, антипатију која може да прерасте у патолошку мржњу (разлог није битан и увек може да се нађе, чак и онда када не постоји ни један), ето нам и наше слике, за коју, по виђењу, мудар човек кратко прозбори: „-е моји Срби!“.



Погледамо ли шире србски простор, знамо да има шест стотина политичких партија, хиљаду и нека секта, партизане, четнике, љотићевце, недићевце, дражиновце, жуте, плаве, црне, црвене, демократе, радикале, хорски ће национално свесна група да узвикне: „-ее, у пии мааа, моји Срби!“.



Не треба да нас чуди што нечији трабанти а људи из наших редова, са лакоћом долазе на позицију и вршљају.



Причати о реинкарнацији, астралној пројекцији, матриксу, космосу и т.д., а не знати причу својих предака, хммм, не пије то воду.



Даље ... ватра, земља, ваздух и вода ... до лучења допамина у мозгу, а без кога нема здравог односа према божанственом – ДУХ, опет информација и увек информација!



Приземни људи су везани за материју и неке баналне потребе, скоро сви исклепани истим чекићем, али то их не спречава да о срцу причају, иако срца немају, често и о космичким силама би они, мада појма са појмом немају, осећај никакав, ово су људи стомака и све им излази из црева ...



Други тип су емотивни типови који често не знају зашто су такви, упркос томе фурају свој фазон ...



Ватрени људи су спонтани и страствени људи срца, милина једна бити у њиховом друштву!



Људи космоса, идеја, комуникације, стваралаштва, често називани лудацима, али симпатични, тип кога треба слушати начуљених ушију, сад ако вам не требају за пријатеље, њих то неће узнемирити, јер они имају све што им треба, шта немају, то им сигурно ни не треба!



Живот је највећи дар, ваља га искористити на прави начин.



Нека свако размисли, шта би било да се није родио/ла? Постоји ли ико захваљујући вама? Рађањем једног бића може да се утиче на рађање и живот стотина, хиљада, али задржимо се на нама обично необичним људима и питање шта би било у нашој околини са онима који су нам блиски да није нас, сестре, браћа, њихова деца, мама, тата, наша деца и понеко са стране ...



Неко се роди, тавори и нестане, нестане ко да није био на овом свету, други, ако не утичу на цели свет, створе, улепшају живот онима око себе.



Сад, ако неко жели да буде икона параде поноса као, елтон џон, или нека тупава бритни, зашто да не, али утицај тих перверта је само на перверте, никако на племенити део света.



Често судбина неких људи зависи од једног човека, човека кога уопште не примећујете у свакодневници. Њихов живот, квалитет живљења па до дужине живота, једноставно да њега/ње није било не би било ни ових других?



Ако не можете да се опустите мислима, бар се сетите неког филма са сличном тематиком ...



За неке међу нама који су дебело под утицајем нечије пројекције, филм, најбоље продавана књига, телевизија, модни и трач часописи, који нису свесни свог постојања, него увек подржавају нешто или неког, живот је можда интересантан, мада без чула мириса, укуса, додира, вида ... све такве, са недостатком неког од осећаја, по Србски, називамо богаљима, убогима ... знам, чист расизам, али шта ћу кад ову луду главу мућнем, пре употребе, сваки дан ;-)

ГРЕШАН САМ

Давно једном, на палуби брода, док сам гледао у плаветнило, приђе ми човек и без пардона упита:-јеси ли ти хришћанин? Шта би друго, него му рекох да јесам. Он, десницом замахну према мојој глави....рефлексно подигох руке у гард, човек поче грохотом да се смеје и додаде:-ниси, зашто лажеш себе?! И тако то би са незнанцем, седох на клупу, ставих прст на слепочницу, а мисли се роје, од прве, да сам грешан, ме обузе страх....друге ме обрадоваше.....



Хришћанин не може да буде поносан. а ја поносни Србин, знате да је гордост један од највећих хришћанских грехова. Хришћанин треба да буде смирен и стрпљив. Смирено да трпи сва иживљавања над собом.....неће моће док ми срце у грудима куца.



Хришћански херој не може да буде весео и срећан. Такав живот није хришћанска врлина. Човек треба да пати и да се мучи. И што више, то боље. ...док ја рујно вино пијем, песму певам и жене љубим....



О интелектуално и духовном потенцијалу хришћанина пише у књизи, "Блажени УБОГИ ДУХОМ, јер њима припада царство небеско"....мислим се нешто и мрштим се нешто, нисам бре ја малоуман, а и воља ми је јака ....немам намеру да неком гољи из прашине дам своје примутство...У хришћанству човек се никада не цени према снази интелекта, већ се цени према снази његове вере. Ко има јачу веру, тај је и бољи. Са таквим успехом се могу тестирати људи помоћу удараца цепаницом по глави. Ко има јачу главу, тај је и бољи хришћанин. Хришћанин не треба да буде сувише смео. Његова смелост се веома жестоко ограничава. Најважније је да он не сме бити смео у односу на неке тзв вишестојеће, попови, хммм, почему је иједан из данашње цркве, било које хришћанске, вишестојећи, или ко је то интелектуално из данашнег политичког света интелектуално јачи од мене...знам, свако ће рећи препотентно, брее, јесте слажем се, само што мени баш прија моја препотенција, далеко било да сам импотентан



Библија и Јеванђеље су проткани системом застрашивања човека и богом и ђаволом, труде се да у души човека посеју неодољив страх да не сме да уради ништа, што му одозго није дозвољено. Он треба да буде смео само онда, када извршава команду шефова:))) е па да видим тог шефа који ће мени да наређује;) Хришћанство у првом реду васпитава страх од мишљења и на рачун страха чини хришћанина умно паралисаним....ко жели умну парализу, нека му је, мени је свака нова вијуга драга, баш као и сваки ожиљак на срцу...



Добар хришћанин не може да буде сексуалан, секс – то је наводно основни грех. Најбољи хришћанин – то је импотент и кастрирани или, у најгорем случају, човак који једанпут годишње има однос са својом женом ради продужетка рода, наравно, без свакаквих тамо оргазама и других полних "настраности"....е ово је било превише за мене, Србина, па зар да на свом Белом двору, не мазим моју Верну Љубу, да јој не љубим усне румене, додирнем груди беле....не, не, у овом животу!



Велики сам грешник, само не очекујте од мене покајање, уживам у сваком од својих грехова и знам да ме чека пакао:)

ША ЋЕ БИТИ СА СРБИМА ВАН СРБСКИХ ГРАНИЦА

Пророчанство Јакова Игњатовића, се обистинило...

„Тако се радујем што сам се родио у Сент Андреји, у овој малој српској оази”, писао је знаменити књижевник српског реализма Јаша Игњатовић, рођен 1822. године, а који је оставио најупечатљивија сведочанства о суграђанима у овом граду на југу Мађарске. Писац „Вечитог младожење” и „Васе Респекта”, као и многих других дела, сматрао је да је „Сент Андреја, комад српске повеснице и културе, заслужила вечити спомен у Српству”. Пристигли у време Велике сеобе 1690, с патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, Срби су овде пустили корене и прославили Сент Андреју, али је вртлог историјских околности учинио своје. Показало се да је дивни писац био и прави пророк:

„И кад у Сент Андреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронци дивних планина бити гроб, мирисно зеленило покров, звук звона њихових храмова пратиће их у вечност...”

шта ће бити са данашњом србском расејаном масом по целом свету?као има неке организације, црква, неки ликови се намећу као вође, да их не набрајам, знате их са телевизије све глумац до глумца, или мој до мојега.ово кажем зато што ни у једном нисам видео, ни зерицу, националне свести, сви имају један једини моти-новац, шта би друго.оно што је мени интересантно за ову господу од преко гране је да су велики лажови и да у том лагању највише лажу себе..

класика од дијаспорске породице, на мали број другачијих нећу да се осврћем, изгледа овако..мушкарац некако првих година практикује неке обичаје, док је његова породица тотално незаинтересована, на моменте чак и непријатељски расположена према њему и свему србском...жена по обичају почне да се кондири, меша два језика, деца прихватају овај други, србски се запоставља и заборавља, србска традиција, историја, књижевност, им је непозната....таља се тако, печали, деца се утапају у ново друштво, а наш Србин никако да укапира да је себе живог сахранио, не само себе, него и све остале које је повео са собом на овај пут без повратка. чује се понекад овај наш јунак у цркви, неком клубу, некој кафанчуги, да србује, најчешће кад је пијан...реците ми какаве користи од овог нашег галамџије, кога у његовој кући нико од чељади не третира, ни под разно? редке су породице које дишу истим срцем, број скоро да им је занемарљив.

сви се сећате случаја једног рођеног аустралијанца србског порекла, кога су тамошње власти протерале у Србију....момак је данима штрајковао поред аустралиске амбасаде са речима на уснама:-ја сам аустралиско ђубре, вратите ме кући!којој групи дијаспораца припада овај мутант?

вратимо ли се на Арсенијеве Србе, код којих се знало ко пије и ко плаћа, и на нјихову трагичну судбину, не треба ни да се питамо шта ће бити са овим данашњим. иза њих осташе крстови, иза данашњих емиграната ће остати шта? ништа, чак ни крстови!

о господи из расејанја бих могао надугачко и нашироко, али мислим да је довољно и овако, кратко и јасно.уколико неко не верује да ће данашњих четири милиона Срба у дијаспори да нестане, нека наведе зашто тако мисли, наравно да можете и постављање питања, која год желите, од авиона милиона, до милиона јеврића који улазе у Србију, црквама по белом свету, па и оним познатим Србима који су били туђа срећа...

дата о здрављу Срба/киња у матици имамо, какво је здравље србске дијаспоре?кажу да се на западу живи здравије и дуже, дали је ова тврдња тачна, каква су ваша искуства, имате ли каквих тегоба, или је све "БО" здраво тело и здрав дух?



пошто је душа старија, по чину, од тела, заменимо онда, у здравом телу - здрав дух, са, у здравом духу - здраво тело...осећања могу да изазову различите болести и код јаких - довољно је само да ударе на најосетљивије место у организму и ето бољке.



све бољке која су настале због одређеног психичког стања су на релацији душа - тело....нпр, чим човеку страда јетра прогласе га алкосом, незнајући да јетра рикњава од кљукања таблетама као и од страха-пребледео од страха.



и љубав, и мучнина, и страх, и мржња, ударају по души, и чим се она рани долази до тегоба у дисанју, метаболизму, срцу, кожи, леђима, рукама...жене су угроженије од мушкараца, ваљда зато што међу мушкима има више дрвењака и што се брже празне. често можете чути, боле ме леђа, нешто ме гуши, хладан зној ме облива, искочиће ми срце из груди, срце ми сишло у пете, свега ми је доста, нисам ишао у клозет данима, хебе ме чир, не осећам се пријатно у својој кожи хоћу из ње да изађем... разлози за овакав осећај је деловањем/неделовање, неких људи, ситуација, проблем у комуникацији са окружењем и ви који све то примате к срцу итд



неке студије, рађене од научника, су показале да, свако ко се удаљи неколико хилјадарке километара од места рођења, скраћује свој живот за десетак година, док они који се никада нису мицали из свог села доживљавају пуну старост....лажу ли ови научници, или су дошли до истине?



ово је само пример како је лако пророковати, само ако располажете одређеним подацима, без хокуса покуса и светлосних ефеката које вам упорно неки јебиветри сервирају.чак је врло лако прорећи судбину Срба у Србији, но отом потом;)

СВЕТЛИ ГРОБОВИ

Бејасте ли, браћо моја млада,

Да л' бејасте ви на гробљу када,

Ај, на гробљу, на голему! -

Та увек смо ми на њему!

Гробље ј' земља ком се ходи,

Гробље ј' вода ком се броди,

Гробље, врти и градине;

Гробља, брда и долине;



Свака ј' стопа Гроб до гроба.

Гробље ј' спомен доба свију;

Гробље, књиге што се штију; -

Повесница свих земаља,

Староставник цара, краља,

И читуља виших слика,

Избраника, мученика,

Од почетка, памтивека;

Све ј' то гробље -

Ал је и колевка.



Нема броја, ни имена,

У висину звездам' свима,

Камо л' броја и спомена

У земљици гробовима!

Милионе прогутала ј' тама,

Црна тама многих тисућлећа,

Нико их се висе и не сећа... -

На погдеком увек гори свећа!

Ил' је свећа, ил' је име светло,

Ил' су дела која се не гасе,

Па редове недогледног гробља

Својом зраком красе.

Ти гробови, Стари, нови,

Они сјају Сваком нараштају -

Кад се умље у прошлост удуби,

У тамнини да се не изгуби;

Кад се пустиш у давнине свете,

У давнине и свете и клете,

Да ти мис'о пута не помете.

То су ватре догласнице,

Пружајућ се из даљних еона,

У поворци оној дугој,

Досветљујућ једна другој,

Струјом која напред лети,

Тезећ само једној мети.

Па се тако светле млази-

Па се виде светли трази

Једног духа разних доба,

Духа коме нема гроба. -

У гроб само сруши кости,

Стресе пеп'о кој' му смета

Бржем бују виша лета

К узвишеној будућности.



Ко с' осврне да погледи

Бистрим оком и погледом

На гробове ове светле, -

Повеснице дугим редом, -

Мора чути како ј' живо,

Кроз векове, кроз маглину,

Дед унуку, отац сину,

Борац борцу довикив'о:

„Где ја стадох - ти ћеш поћи!”

„Што не могах - ти ћеш моћи!”

„Куд ја нисам - ти ћеш доћи!”

„Сто ја почех - ти продужи!”

„Још смо дужни - ти одужи!” -

То су збори, то су гласи,

Којима се прошлост краси,

Што продиру кроз свет мрачни

Са гробова оних зрацни',

Спајајући громком јеком,

И божанском силом неком,

Спајајући век са веком

И човека са човеком.



Око сваког светлог гроба -

Баш ка' горе око звезда-

Повесница прича ово:

Хватало се неко коло,

Коло младо, коло ново,

Ново цвеће, стабла стара;

Душе чисте, срца млада,

Наследници света жара; -

Ту се слег'о живот млади

Да се с гробом разговара.

„И ти паде, драги брате!” -

„Нисам, децо, вас док траје!”

„Је л' ти борба била тешка?”

„Покушајте, милина је!”

„Шта си хтео? Куд си пош'о?” -

„Тамо где се стићи мора!”

„Зар је вера тако јака?” -

„Увек јача од злотвора!” „

Мало нас је кој' би смели!” -

Ал' вас јака сила креће!„

”Зар ко може стићи цели?„ -

”Ко посумња, никад неће!„ -

”А ко беху они диви,

Који су те напред звали,

Који су те ојачали,

Који су ти крила дали?„- -

То бејаху идеали!

Без њих нема више лета

Над облаком мрака густа;

Без њих би се малаксало,

Без њих би се брзо пало,

Свет би био гроб без цвета,

Живот празан, - младост пуста!”



Око сваког светлог гроба

Прикупљ'о се живот нови,

Наследници светог зара,

Купили се соколови,

Пијућ душом светле зраке-

Јест, тако је, браћо драга,

Ти гробови нису раке,

Већ колевке нових снага!



И вам је, јаој,

пао Стегоноша дичног стега-

Ал' је син'о гробак нови:

Ви стојите око њега.

Ту погледа брат на брата,

П'онда горе, п'онда у се,

Груди дркћу, уста ћуте,

Али душе разуму се.

Да л' то снага ниче нова?

Даруј, Боже, благослова,

Да вас здружи братска слога,

Заветнике који с' купе

Око гроба Ђуринога!



Јован Јовановиц Змај

СВУДА БЕШЕ ЦАРА СРБЉАНИНА

Реч Срб налазимо у најразличитијим облицима као имена народа, градова, река и језера, раширених у великом делу Европе, Азије...
од градова ћу набројати само старе...

Сараба и sinus Sarabicus у Индији код Птоломеја; према обичном начину читања Сабара,
Sarbacum у Сарматији еур.,
Сарбана у Индији,
Сарбане у Месопотамији такође код Птоломеја и на
Т. Пејт.,
Сарбане у Мигдонији, (Mygdonien) код Ам. Марцелина,
Sarbanissa на Понту,
Sarmalia у Галицији,
Саварабатис земља у Индији код Птоломеја,
Serbetium, Servittium у Доњој Панонији на Таб. Пејт., у Итин. Ант. и код Рав.,
Serbinum, такође код Птоломеја,
Сермиле у Македонији код Херодота, Тук. и др.,
Серпа у Хиспанији у Итин. Ант.,
Sirbitum у Етиопији,
Sirpium у Италији на Таб. Пејт. и код Рав.,
Sorabile на Сардинији у Итин. Ант., код Птол., и Рав.,
Sorba у Карнији код Рав.,
Sorbiodunum у Британији у Ит. Ант. и на новчићима,
Sorpara, Soroba у Кападокији код Птол. и на Таб. Пејт.,
Сорва у Арменији на Таб. Пејт.,
Sorviodurum у Винделицији такође,
Суруба у Сарматији ас. код Птол. и др; новије
Срб село у личкој регији, такође у Арадском округу,
Serba село у Хуњадској жупанији,
Serbija село у Зарандерској жупанији,
Serbaska село у Крашовској жупанији,
Serbeli властела у Загребачкој жупанији,
Serben село у Liefl. Kr. Venden,
Serbešt село у Бихарској жупанији,
Сербљани село у две Банал-регије,
Сербовец се-ло у Берегер жупанији,
Серфо, Серфанто острво и место на северозападу од Сифанто,
Серпеиск, Серпухов град у Русији,
Sierpe (уместо Срб'ц) град у војводству Plock,
Sirb село у Марморској жупанији, такође у Бихарској жупанији, као и у Зарандерској жупанији, Сирби село у Бихарској жупанији, и у Сатмарској жупанији,
Сирбова село у Темишварској жупанији,
Sorbygdens област намесника у Јужној Шведској Göteborglän,
Сорви уместо Срби острво код Мореа,
Срби, Србец села у Чешкој,
Србац, Србазан, Србце, Србеи, Србиа села у Бугарској,
Србија у Босни,
Србица град у Македонији,
Zerbst (Србиште) град у Немачкој,
ако би се овде могао узети у обзир и глас sch = ш, онда би ту припадало још много других градова: Шербаш, Шеребан и др.;
од река и језера стара имена:
Сабрина, Сарва у Британији код Тацита и Рав.;
Сарабус у Индији код Птол. притока Ганга;
Саравус, Саруба, Sarvix у Галији потврђено на карти Т. Пејт, у Итин. Ант., код Аусон. и Рав., становници
Сараватес, Сербес у Mauriciji caes код Птол.,
Сермиус у Тракији у Акт. С. Алекс.,
Sirbes у Ликији,
Sirbonis, Сербонис језеро у Египту код Херодота, Страбона, Птол. и др.,
Зиоберес. Зиобрис, степска река у Партији (Parthien) код Куртиуса; новије:
Сарабату Малој Азији, осим тога Кедус, стари Хермус у Лидији,
Сарп водопад на реци Glommenelf у Норвешкој,
Сербе. Сарпа река у Астрахану, у земљи старих Сирбен Плинија и Птоломеја.
Сарвиз у жупанијама Штулвајсенбурга и Толнера.
Сербиша, Сервиша у Персији.
Серпенка (Серпејка), у Русији,
Sierpcenica у Војводству Plock,
Серви, Севри у Битинији,
Србец, Сорбед у Тирингену,
Србица у Србији, Сребуша долина и река у жупанији Торда
Заб, Зарб више река у Персији,
Зербис или Зервис у Месопотамији ...

Срби су пуноправни и једини власници својих огњишта и својих земаља нека нам то потврде, Птоломејеве карате...

Србани - име села у Истри.
Србац - место на утоку Врбаса у Саву.
Србанин - презиме, или надимак становника села Ловске у
пакрачком округу-
Србарија - име насеља у старој србској држави.
Србар - наесље у Истри, забележено још у XIII. веку.
Србарица - место у бујском котару, у Истри.
Србат - презиме у околини Бедне у хрватском Загорју.
Србавци - место у старој српској држави.
Србера - име локве у Истри.
Србица - село у старој србској држави.
Србија - земља
Србија - име града у старој србској држави.
Србина - место у Црној Гори.
Србин Ками - село у Црној Гори.
Србиновић - презиме у Лици.
Србинов Луг - име пределу .
Србињак - заселак у Истри.

Србиште - име увале на острву Сестрњу у задарском котару - Србишче.
Србљани - географско име у Истри и једног места у Босни.
Срб - село у доњолапском котару у Хрватској
Срб - у средњем веку главно место унске жупе, која се простирала око врела уне до утока Унца.
Срб - брдо код места Срб.
Срботина - име села у фочанском котару у Босни,
Србица - село у скопљамском пашалуку од 300 кућа,
између којих су око 40 хришћанске, а остале су закона турскога, али говоре српски.

Срб - припадник народа и место у Лици. .
Срба - женско личио име.
Србан - врста биљке.
Србац - врста траве.
Србадија
Србаљски
Србаљство - исто што и Србство.
Србачица - име биљке.
Србекања - аугментатив од Србин
Србељ - Србљи
Србен - мушко име.
Србенда - аугмеитатив од Срб.

Србендић - презиме, или надимак једног сакупљачн народмих песама.
Србеница парица - накит девојачки у Србкиња.
Србешчица - биљка.
Србетка - презиме или надимак.
Србезан, Србезна, Србезно - слободан, независан, јак,

Србичка - приодев од Србица
Србијанац
Србијанка
Србијански
Србин
Србинство - Србство
Србињ - Србин
Србити - цинити некога Србином
Срблија - Србија
Србљачки - сто припада Србљацима
Србљак - Срб
Србљак - србска црквена књига, у којој је сабрана служба и
жпгија србских светаца.
Србљанин - човек из Срба у Лици.
Србљење - србити
Србљи - србски
Србљин - Срб, Србаљ, Србин.
Србљи - исто што и србска земља.
Србљин - презиме.
Србљин - име биљке.
Србо - хипокористикон од Србин.
Србобран - име места у Бачкој.
Срборит - врста лепила за кров; сложеница од Србо, да се по-
каже, да је производ србски, а не туђи.
Србословенски - исто што и србски
Србовање - именица од србовати.
Србовати - живети па србски начин.
Србовлах - село у крајинском округу у Србији.
Србождер - велики непријатељ Срба.
Србуља - стара србска црквена књига, руком писана и штам-
пана, у којој језик није помешан с руским.
Србуљица - деминутив од Србуља.
Србадија - Серборум натио; генс Серби.
Србекања - аугментатив од Срб.
Србињаски
Србљак - народна поезија
„Оваки је адет у Србљака, у Србљака, добрије јунака!”
Србљанин - човек из Срба у Лици: „Ајде сада, царе Србљанине!”

РЕКЕ СРБИЈЕ

Велика Морава је највећа домаћа река и њен слив, Поморавље, чини 42 % територије Србије. Међутим, један део горњег слива Ибра припада Црној Гори, а део у сливу Нишаве налази се у Бугарској. Слив Велике Мораве чине три целине: Велика Морава, Јужна Морава и Западна Морава.



Велика Морава настаје од Јужне и Западне Мораве, које се спајају код Сталаћа у централној Србији. Има 32 притоке - 12 са леве и 20 са десне стране. Веће притоке су: Јовановачка река, Црница, Раваница, Лепеница, Ресава и Јасеница.



Раваница извире у Шареном кладенцу, североисточно од Сењског рудника. У горњем току долина Раванице је прилично плитка, да би потом ушла у клисуру. У клисури је подигнут манастир Раваница, задужбина српског кнеза Лазара из друге половине XIV века. После његове погибије у бици на Косову, 1389. године, у манастир су пренете његове мошти, након чега је манастир постао место ходочашћа. Највећа притока Раванице је Зубрава, која јој дотиче са десне стране. У Велику Мораву се улива код Ћуприје. Лепеница истиче у Голочелу из извора Студенац, а утиче у Мораву источно од Баточине. Познати немачки путописац Феликс Каниц записао је приликом пропутовања кроз Србију у другој половини XIX века, да Лепеница тече мирно и тромо као мали поток, док се у рано пролеће претвара у пустошну бујицу која разара мостове и плави целу околину.



Ресава постаје спајањем Злотске реке и Карапланџиног потока, који се састају у котлиници Ресави. У Лисини се у Ресаву с десне стране улива Чемерница, која тече испод одсека планине Бељанице. Код реке Дворишта Ресава улази у последњу клисуру - Манасијску. У њој је почетком XV века подигнут манастир Манасија, задужбина српског деспота Стефана Лазаревића. Манастистир је био средиште српске културе. У њему је настао Моравски стил изградње средњевековних цркава и фрескосликарства. У преписивачким одељењима препивана су и сачувана су најстарија књижевна дела словенског али и европског средњевековља. Утицај ''Моравске школе'' осетио се и помиње се у бројним хроникама тадашњих европских империја.



Јужна Морава постаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице, које се спајају код Бујановца на Косову. Биначка Морава, дужа саставница, настаје од Големе и Слатинске реке код села Клокота у данашњој Македонији. Она прво протиче кроз Гњиланску котлину, затим кроз Уљарску клисуру, Изморничко проширење и Кончуљску клисуру, и улази у Врањску котлину где се спаја са Прешевском Моравицом. Прима укупно 157 притока - река, речица и потока - 75 левих и 82 десне. Већина њих лети пресушује. Значајни токови су Ветерница, Јабланица, Пуста река и Топлица са леве, а Врла, Власина, Нишава, Топоничка река и Сокобањска Моравица са десне стране.



Врла је мала река и извире испод Виљег кола на падинама Варденика. Власина се улива у Јужну Мораву око 8 километара источно од Лесковца. Прима велики број притока и важније су: Градска река, Тегошница, Лужница и Пуста река с десне, и Бистрица и Растовница с леве стране. Јабланица настаје од Бањске и Туларске реке, које се спајају код села Маћедонце. У Јужну Мораву улива се 3 км низводно од Печењевца. Најдужа притока Јабланице је Шуманска река која, удружена с Јабланицом, наноси велике штете Лебану. Топлица највећа је лева притока Јужне Мораве. Постаје од неколико речица које одводњавају источне падине Копаоника. Нишава је највећа притока Јужне Мораве. Постаје од Гинске реке и Врбнице, које се састају у близини села Тодена у Бугарској. У Србију Нишава улази 6 км узводно од Димитровграда. Највеће притоке су јој Темштица са десне и Јерма са леве стране. У Влашкој клисури између села Бобовишта и Власи, налази се манастир Поганово. Изградио га је српски великаш Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, 1395. године. Због вредних фресака, које представљају најзначајнија остварења тог доба на Балкану. Топоничка река се улива у Јужну Мораву недалеко од села Мезграје. Постаје од два потока. Десни извире испод јужних падина Девице, а леви источно од Големог врха.



Сокобањска Моравица постаје од два потока Изгаре и Тисовика, који извиру на падинама планине Девице. Горњи ток Моравице до ушћа Сесалачке реке, у време јачих киша остаје без воде, тако да се у народу Моравицом зове тек низводнији део. Осим Сесалачке реке, Моравица добија воду и од отоке врела познатог као врело Моравице. У Сокобањској котлини Моравица прима своју најдужу леву притоку, Градашницу. На реци постоји 11 водопада. Западна Морава је лева саставница Велике Мораве. Она постаје спајањем Моравице и Ђетиње код села Лепосавића. Моравица извире на западном огранку Голије, па је називају и Голијска Моравица. Њено слабо врело народ назива „Глава Мораве". Ђетиња извире на југозападу планине Таре и прима 35 притока - претежно потока и поточића. Највећа јој је притока Скрапеж, који извире на југоисточним падинама Повлена.



Западна Морава прима 85 притока, а међу њима се посебно истиче Ибар, а потом Расина и Бјелица, док су од левих притока веће само Чемерница с Дичином и Гружа. Бјелица је главни ток Драгачева. Извире на у крају Пјесковите равни, а улива се у Западну Мораву код Гугаљског моста. Највеће су јој притоке Рђанска река, Горушица и Врањица. Чемерница је лева притока Западне Мораве, у коју утиче неколико километара низводно од Чачка. Највећа јој је притока Дичина коју прима код Прељине. Ибар је највећа притока Западне Мораве. Извире из јаког крашког врела испод северне падине планине Хајле, а утиче у Западну Мораву 4,5 км источно од Краљева. Низводно од бране ХЕ „Газиводе" долина Ибра се постепено проширује и код Косовске Митровице улази у доњи крај Косовског поља, где прима Ситницу. Од Звечана до села Матаруге, 20 км од ушћа у Западну Мораву, Ибар прима још две значајније десне притоке, Рашку и Студеницу.



За извориште Ситнице узимају се два мања водотока - река Топлица(једина која тече узводно) и северни крак Неродимке, док јужни отиче ка Лепенцу. Река тече целом дужином од 90 км кроз Косово поље, стварајући многе меандре. Они су нарочито изразити и бројни у доњем току Ситнице, низводно од ушћа Лабе. Рашка извире из пећине испод кречњачког одсека брда Голача, 15 км западно од Новог Пазара. Значајније притоке су јој Људска река, Јошаница и Дежевска река.Због своје питоме и богате природе, долине Рашке и њених притока погодовале су подизању бројних културно-историјских споменика. Ту је створена прва српска држава са престоницом Рас у X веку, изграђена Петрова црква, једна од најстаријих на тлу Србије, подигнут манастир Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање из XII века, као и чувени Сопоћани, задужбина краља Уроша I, из средине XIII века. Сопоћанске фреске представљају највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији него и у Европи, због чега је манастир уписан у светску културну баштину и стављен под покровитељство УНЕСКА.



Расина је последња значајнија притока Западне Мораве. Настаје на падинама Гоча и Жељина од изворишних кракова Велике и Бурманске реке, а утиче у Западну Мораву 5 км низводно од Крушевца. Након набрајања симболичног броја топонима на и око српских Морава може само да се потврди констатација да су источници реке Мораве, али и српско-словенске културе: на Косову и Метохији и делом у северној Македонији (Биничка морава), не само као реке, већ и као источници духовне културе и порекла....

СРБИН НА ТИБЕТУ

Гледам оног Далај Ламу, човек нити личи на Индуса нити на Кинеза а суседи?! Његов народ се не уклапа у друштво жутих и црних, па рекох да прошетам до њих и извидим ситуацију. Обретнем се једног дана код Тибетанаца и прво што ми упаде у очи, беше један клинац и његово драње: нанохе, нанохе, нанохе! Трчи мали преко сокака право у наручје једној жени и опет, нанохе нанохе, сада само умиљато.....Види ти њега, изгубио маму из вида па надао у дреку, нано-нано, баш као и наши Србчићи у сличној ситуацији!

Идем Тибетом....дођем до места Бан-хеа, Чујан-хеа ....бем ти ово- хе-само смета....пробам без-хе-, кад оно почну да се ређају све нека места са именима српскозвучећим: Људин, Чедо, Данаши, Досјела плнина, Сила, Јарак, Милам или Милан, Сареб - Салеб, Мили, Драгор, Јадигол, Пољача река, Аца планина, Добјела пл: Лука р, Малин, Зобана, Куна, Сарбилин, Божан гр. Цича р.... Па Сабије, Самба или Сарба, Сирби, Сјамбра или Србица пл. Омча, р, Моба, Бједа, Давоски јам, ШАР ПЛАНИНА, Лацо јез: Себандо или Србандо, гр. Тан (ваљда од Танче), Мутић река, Рудник без рудара, Женчила, Шума, р. Немда или Неда, Бјелбун, Сера, или Серба, Белам гр, Жунча, Зорјан, Племе, Горкинца, Бабуш, Драгојан......

Племе Холо или Коло потомци старих Цана....Гора, Луч пл, Даља, Гуша, Водуни, Дати, Богун, Чадо, Сербандо, Бо-рилан, Банбара, Осучани....

Видим имају и Ниш, Сека,Чедан, Пелун, Неман, Ладичудо, Баја, Хор, Кука, Чајки, Сирахабу ...

Шаку али без зулу.....Рало и Сурбоје народ, СЕНАР без сена и ГУЧА без трубача, али ту су Серби госа - ГОСПОДА а и Несјарба - толмачи... Сјерба пл, Дангуба, Богун и Надо пл. Сјабандо, или Србандо обл. Србјандо, Чила и Бутила пл: Бидала пл. Батича р, Деча... ДЕЧАН без Дечана, Санча и Закуча реке, река Србидун, Сункала , Гола, Цјела, Керуша, Живакиња, пл. Бача, Недан , Сенба или Серба, Јава, Сечен, Речје, Дичан...... Код њих има и народ; Сенбо, Сјекар, Часат, Сјабри или Цјабри, Цјабарци ред Ламиста!

Ту је и Баја, Видин, Вујан, Гучан.... Кућа обл.......Луга долина....Малишар срез..... Мобан.... Нин..... Ноћан, као и срез: НИШ!

Шта да вам причам...наравно ту је и РУЈНА БОЈА, само је ШАЈКАЧА недостајала.......да сам којим случајем срео некога са њом на глави, остадо ја. Ко не верује, мрзи га да чита књиге, нек прошета до туристичког бироа, па пут под ноге да провери моје речи.

Живели!

СРБИ, староседеоци Данске, Шведске, Ђерманије..

и скоро целе данашње Европе !!!! Срби живљаху на бреговима СРПСКОГ( Белог) или данашњег Балтичког мора, каже М.Милојевићу поменутој књизи на странама 222-224)..Још се звало ЕРСКО МОРЕ по српском племену Ера или Ерула које је живело на обалама.. Још неколико стотина година пре нове ере Финикињани су куповали јантар/ћилибар од тих „Балтичких” Срба. дело Александра Вељтмана...Срби су живели у целој данашњој Ђерманији пре Ђермана, у Данији пре Данаца која се звала тада баш Србица, и делу Шведске ( Богусланска и Смоландска област)Сама „званична” историја помиње стварање скандинавских земаља тек око десетог века нове ере, а помињу се Венди (Винди, име за Србе, касније Словене-из Виндије) у скандинавским изворима да су постојали и у петом веку нове ере. интересантна је прича о Богуславу, Скандинавском краљу,, који је због круне морао да назове себе Ериком ( од Помераније, земље По-Морја и словенског-српског племена Поморани, данас би рекли Срби Приморци или Поморци Од 11. (до 17.)века, породица кнеза Богуслава(богу-слав) је владала Померанијом...



Некадашње пространо поморје обухватало је тле данашње северне Пољске, део северне Русије, северну Немачку (наравно још постојеће Лужичке Србе).



По Милојевићу,у истом простору,поред племена Поморјана, живела су и ова српска/вендска племена: РАНИ или РАНЦИ,данас понемчени као Ругијани ВОЛИЋИ или ВЕљИЋИ; РУЈАНИ или Рујанци,данас понемчени Ругијани


Племе ВеЉића или Љутића живело је западно од Одре, а међу њима Укри на истоименој реци. Ови Вељићи или Љутићи деле се опет на 4 главна племена: РАТАРЕ Данас су понемчени у Волгастене..


ДОЛЕНИЋАНЕ Данас су понемчени у Волгастене..


ШЧИРОПАНЕ на реци Пени Данас су понемчени у Волгастене..


КИЋАНЕ Данас су понемчени у Волгастене..


Племе Љубића,Љубенића,данас понемчени као Љубегсци и Алденбургсци


Племе СТОДЕРАНА живело је југозападно од Вељића (или Љутића) на реци Спреви и Хавољу и такође су се делили на неколико племена мешу којима је најпознатије било БРЕЖАНИ (при изливу Хавоља у Лабу). И Стодоране и Брежане често зову једним именом ГАВЕЉАНИ.. Данас потомци ових племена носе понемчена презимена Перлберг,Хаволбург


БОДРИЋИ ( АБОДРИТИ или РАРОЗИ),специјално важни и моћни ВАГРИ,биће посебно речио њима ПОЛАПЦИ (ПОЛАПСКИ СРБИ),Полабљани,данас понемчени Рацебуршци ГЛИЊАНИ,ГЛИНИЋИ, живели су између Лабе и реке Степенице,данас понемчени Аненбургсци ВАРНИ, на истоименој реци Варни или Варнави, данас понемчени као Роштохинци, РАЦИ или РАШАНИ, у граду РАЦИГРАДУ КАШУБИ ДОЛЕНИЋИ РАТАРИ, данас понемчени Штетинци ВИЛИНИЋИ, ВИЛАЦИ око данашњег Берлина или Брандербурга БРИЗАНИЋИ, данашњи Хавенбурци ЕРЕ или ЕРУЛИ, данас понемчени као Мекленбуржци БРИЗНИЋИ, данас понемчени као Пригнићини и Перлбергци ХАВОЉАНИ, данас понемчени Ховелбургци СЕДИНИЋИ, данас понемчени Штетинци КИСЛИНИЋИ, данас понемчени Грифенвиздци СРБИЋИ, данас понемчени Најбранденбургци БУЦОВЦИ и ГУСТОВИРЦИ Сораби и Серби ( данас понемчени Сервестани) Лужички Срби или данас Саксонци,Мисници и Липисцини МИЛЧАНИ, данас Саксонци и Пруси


У 14.веку Кнез Богуслав Пети (1326-1372) и његов брат Кнез Барним(1326-1365) четврти изделили суадминистративно земљу на Предње и Стражње Поморје, односно по природној граници током реке Прситице .Племе Поморјана (Померана) је иначе живело на територији од реке Висле до Одре.


Кнез Богуслав Пети је имао седам потомка: једна од њих је била Маргарета од Поморја (*1366+1410 ), коју је 1392.г.оженио прилично млађи Ернест Гвоздени (*1377),надвојвода Карантаније( данашње Словеније),Претпоставка је да је Ернест желео овим браком да обнови династичке везе измедју две словенске (вендске) државе. БОГУСЛАВ,касније Ерик од Поморја,краљ Данске, Шведске и Норвешке пуних 40 година



Ерик од Поморја (краљ 1397-1439)имао је контролу над целим Балтиком,Планирао је да оснажи нордијску Унију Краљевстава ,Даније, Норвешке и Шведске, али није успео у тој намери .Родио се 1382.године, у српској породици племена Поморјана. Његов отац је био Вратислав Седми, кнез Поморја, владао је до 1394.г (убијен је).



Мајка му је била Марија из Велиграда( понемчено Мекленбург),ћерка велиградског кнеза Хенрија Трећег и мајке Ингеборг из Данске.Родјена је 1363.(живела до 1402.), а њена старија сестра била је Маргарета Прва, Краљица Данске (р.1353+1412), по удаји и Краљица Норвешке,сахранила и мужа и сина, а после 1389. и Краљица Шведске.


По теткином наговору, и да би био проглашен за краља, Богуслав усваја нордијско име Ерик, и бива крунисан у Калмару у Шведској 1397.г. Родјена је Калмарска Унија-три краљевства!Звали су га Ерик 7.у Данској, Ерик 3.у Норвешкој и Ерик 13.у Шведској. Већ 1405.жени ћерку Краља Хенрија 4- од Енглеске, али нема деце са њом и остаје удовац 1430.(жени се поново Сесилијом Краљ који је имао само 15 година на крунисању,морао је да препусти је тетки Маргарети да води Унију.После њене смрти 1412..,узео је пуну управу над владом, али било је све више тешкоћа- изгубио је контролу над Шведском 1436, а три године касније и у остале две земље.Повукао се у родно Поморје и умро у Дарлову ( понемчен назив Ригенвалде),које данас припада Пољској..Сахрањен је у цркви Св.Марије 1459.г.


1618. букне верски тридесетогодишњи рат између лутерана и папинаца. И домаће и непријателјске војске у току рата нанеле су велику штету градвима Поморја, а две трећине Помораца је убијено или прогнано, док су многе области изгореле до темеља.


Последњи потомак српске поморске династије био је Кнез Богуслав Четрнаести..Умро је 1637. године а Поморје је испрва била под владавином Изабраног Принца из Бранибора (понемчени Бранденбург) који је оженио девојку из Богуслављевове породице.Он је такође узео и земље Источних Боруса/ Пруса ( Тевтонских витезова) и насловио се титулом Краља Прусије и Помораније.(С тражње, јер је Преднја припла Шведској 1815 као Вестфалија). М. С. Милојевић

МИЛОДУХ АТИЛА БИЧ БОЖЈИ

На једном од мојих путовања по белом свету стигао сам у Шведску и научио њихов језик, изненадио ме број речи са кореном у Србском....у Шведској данас живе Швеђани, мада у њиховим музејима нема ни једног ареолошког експоната који је везан за њих, а да је старији од Ерика, Богислава, од Помераније, него сви до једног припадају нашем Роду....држава Данска је добила име по Србину Данету, имате на некој од мојих тема...но, у овој северној европској земљи дође ми до руку књига А Вељтмана у којој пише овако:

/Ако је веровати легендама и хроникама VII, VIII и IX века, онда Атила није оставио ни камен на камену у целој Галији и Италији. По средњовековном схватању, свака грађевина припада Јулију Цезару, а свака рушевина, по свим законима, Атили. Ако је летописцу било потребно да зна време разарања неког града, а алографу време мучеништва, онда се хронологија није колебала да припише сва рушења и мучења Атилиној најезди.Знате да је у школским уџбеницима, Атила је представљен као наказа, дивљак, ништа више него вандал-можда је имао везе са вандалима?! Али, Грк, који је био ожењен и настањен у Скитији, кратко и јасно је описао Приску живот народа за време Атиле: "Овде свако управља мирно оним што има и никоме не пада на памет да угњетава суседа".

Рецимо да је Атила био варварин у грчком смислу, тј. незнабожац, али био је варварин-политичар који се, пре него што се лати оружја, надмеће у преговорима; варварин, по схватању својих просвећених непријатеља, мудар у саветима, милостив у молбама, веран у датој речи. У вези Атилине владавине, врховни управитељ Норика, комес Ромул, који је био код њега због римских послова, рекао је: "Нико, ко је до сада владао Скитијом и другим областима, није учинио тако велика дела и за тако кратко време, као Атила. Његова владавина се шири и на острва, која се налазе у Океану и не само да му Скити плаћају данак, него и Рим".Атила ипак није ишао у рат за Германију, чак ни за море и за острва Океана, пошто је тамо имао право на владавину и осим уобичајеног права "био је и самодржац руске земље", која је обухватала читаво пространство са насеобинама словенских племена на копну и на острвима. У то време је Русија, исцепкана на делове од стране Римљана и Гота, брзо срасла у једно тело: требало је само прeлити живом и светом водом.

Атила, бич Божји; како је настало то име, ако не из личне спознаје да је римско господство вредно бичевања. Атила је варварин, па већ и тај епитет такође значи да Атила није Грк и да се не потчињава јелинској мудрости.Атила води рат са Грчком, са Римом, са Готима, дословно са читавом преосталом Европом, али шта он може урадити ако, уместо придржавања мировних договора уз узајамну заклетву, с једне стране они хоће да се урежу у његово тело, с друге да се упију, а с треће му приносе за здравље пехар с отровом, као Олегу код цариградске капије. Атила побеђује и Грке и Римљане и Готе, али који то победник не побеђује? И Рим је побеђивао да би се ширио, а је ли Атила одрезао макар комадић туђе земље?

Атила је припадао грани великоруских кнежева. По vilkina sagi, његов отац владао је Фризијом, чији су житељи били vaeringar (Фрази, Варјази, Врагови). Лично име Атилло (Аtila) везује се за влашки облик. Одговарајућа литавска имена су: Јагло, Јагело, Свидригајло, Гедвило, Витело, Скиргело. Такође треба рећи о његовом имену по оцу да је: по Приску Мундиух, Мундио, по Јорнанду Мundzucco или тачније Маnzuchius (Париски кодекс 1809. г.). Имену Мундијух одговара литавско Миндове, што је блиско србско-лужичком Милодух.По Јорнанду Мundo, Мundio, по Прокопију Мођ^бо^, који је служио на двору Императора Јустинијана са дружином Лугара (Нeruli), а затим као војни старешина код Велизара у рату против Гота, био је Атилин потомак (Мundo, Attilanis origine descendens). Његов син звао се Марко, Мирко или Мирчо, тј. син Миро. То потврђује да је словенско име Миро, Мирој, замењено са латинским преводом Мundus. Судећи по сложеном србском имену Мунтимир, било је и код Срба у употреби име Мундо, а женско име Мандуша сачувало се и до новијег времена.Предање у Vilkina Sagi, да је Атила наследио хунску кнежевину после смрти кнеза Меlias-Мила-Мијо-Мијан-Мијат-Мањо-Маноје, има везе са његовим именом по оцу Мunzuchius. И то и друго име дошло је до нас, разуме се, искривљено.

У Атилино време сва словенска племена су говорила исти језиком, Србским, док се цела Европа састојала од четири Империје:

Велике Русије - која је обухватала сав север и центар Европе, и граничила се са југа Алпима, Балканом и Црним морем.

Западног или старог Рима, у чијој области су остале: Италија, алпска Галија и јужни део управо оне Галије, која је уступљена у аренду Визиготима.

Источног Рима или Грчке Империје, у чијој је власти био јужни део Европе између Јадранског мора, Балкана и Црног мора.

И Вандалске Русије која је заузимала сав западни и јужни део Шпаније. Свеви Галицију и Лужицу-Луситианиа области Шпаније..

Византија и Рим већ су откупили своју независност од Русије данком.

У VII веку у Шпанију, збацио је с престола владарски словенски род - наследног кнеза Витича (Vitiza), а Гот Родерик, бивши Витичев вазал, завладао је престолом. Но, његова тиранија и жестина визи-готских закона, превазишле су меру. Шпанска Русија преселила се у Африку; Витичеви синови Иво и Сизибуд обратили су се за помоћ мауританској Русији, која је и добровољно и по сили већ прихватила ислам. Под вођством калифа Валида, мауританска Русија ушла је у Шпанију, као у земљу која је припадала њеним прецима, а готска сила рушила се и на целом западу...

Атилa је славио славу коју је верно описао ретор Приск, онако како се од искона, па све до XVIII века радило у читавој Русији: "почасни пир за многе кнежеве, бојаре, моћне руске јунаке и богате госте". То је било најбоље време за испуњење замисли, зато што се свуда по обичају отезало са јелом, пило у здравље, опевала слава, ишчекивало блаженство пијанства и на крају је пијана братија обилазила около...Свечана палата украшена је цветним тканинама, царско место прекривено златним брокатом, Атила седи за столом од белог дуба, са обе стране два висока властелина, остали гости, по реду заузимају столове са стране. На столовима су прострти столњаци, чистим златом опшивени и постављена јела и закуске. У крчазима и чашама разноси се пиће. Царска чаша кружи около. Гошћење се по обичају продужава у ноћ, а домаћини и понеки гости су на боковима, са главом на страну, а неки су и потпуно под столом....

Слава или слављење било је староставно добро свих словенских племена, данас само Србско, наследно и недељиво од њиховог старорелигиозног имена; та јуначка песма и песма сећања била је од одувек потреба народног духа и могла је постојати само тамо, где се још словенска душа није изменила у туђу себи самој и својој природи.

У епохи Карла Великог, првобитна Велика Русија (VILKINA LAND), коју је сачињавало пространсгво између Рајне и Одре, Србска полуострва (кимбријски Херсонес) и цела Скандинавија на копну, потпала је под владавину Франака, а на мору под ојачани утицај Гота. Приморски Срби, одсечени од заједнице на копну, без помоћи су ослабили, покоравали се или одлазили својим лађама да траже нову земљу на крај света. Ти први друштвени слојеви становништва били су Срби, познати у историји под искривљеним именима Кимбра, Камбра, Цимбра, Самбра. Свуда по обалама и на острвима, њихова чељад чинила је скитачке породице такозваних Целта или Чуда. Ту су преносили народно веровање, предања и гајде којима су опевали славу.....

Када је првобитни народ Германије био покорен од туђе власти и када су његову земљу давали као награду и удео (оdаl, аdеl) чак нефраначким владарским породицама, које су окруживале Карла као глумци у улози филозофа и песника старина - тада се усмена песма (гајда) изменила у писмену квиду (gydda), одушевљење се угасило, глас је замро. Али Карло је видео како јуначка песма изазива храброст; није било могуће занемарити тако добра, макар и безбожничка, средства за побуђивање храбрости и код његових војника; зато је наредио да се састави збирка јуначких или победничких песама, да се уче напамет и да се у војсци организују редовни певачи.....у наредних неколико векова, усмена песма није изгубила своје првобитне звуке, да се није распарчала на наречја и да се није изменила заједно са народним језиком. Ново, ћудљиво време, заборављајући традиционално и старо, ипак чува успомену на њега; али, ако наслеђе прелази у туђе руке, онда је туђој души страна и туђа светиња: што су се брже хладили трагови и брисала сећања - то боље....северне квиде у свом првобитном облику и крвно сродство са српским гајдама или кајдама, ерски дуани са руским думама, а певачи који се зову galdar....Окренимо се Skaldamal или зборнику витешких песама, квид Еди.По нашем мишљењу, толико се у њима скрива истина, колико су оне биле сродне са гајдама гајдара, хајдука (гајдуков), и уопште ратних бандуриста, трубача и гуслара, који су и за време Тацита, "стављали своје веште прсте на живе струне и саме струне опевале су кнежевима славу".све ово из пера Вељтмана.

Исландске и гренландске квиде су записане са простонародног језика некаквим рунама преписиваним од 11-15 столећа латиноготским словима, а онда обрађене и понуђене, на дворском језику, ученим скалдима наступајућих времена.Оваква обрада и поставка древних гајди или квида и јесте разлог, што све скупљене песме и легенде у народу, које се односе на један те исти догађај, откривају да је у Еди нарушен смисао постојећих предања.РУНЕ (ронит-резат-рубит,рунит-хоронит-рези-рани, на тврдој подлози и личило је на бројање, бир, број-вира, сбор-скуп)

Древне северне квиде нису стигле до нас на народном језику, него на дворском и владарско-готском(ГОТИ И ЈЕВРЕЈИ ЧИНЕ РАСЕЈАНУ ГРУПУ И ПОД УТИЦАЈЕМ СУ ЈЕЗИКА НАРОДА МЕЂУ КОЈИМА ЖИВЕ, готски владарски долази из времена Карла Велког)! који је увео Карло Велики и за који је сам саставио граматику. Народни језик, био је SCLAVENTUNGE, јер су Словени из Галије и Германије већ у то време били у положају готских поданика.

Каснија наародна словенска предања до нас су дошла у време када су у Германији и аристократија и народ почели да говоре на туђем језику, па је према томе и велики део предања превео усмено сам народ.

Такозвани Хуни, по квидама, сагама и свим предањима севера, припадали су сеоским племенима која су се разликовала од западних, франачких, само по томе, што су још били безбожници.

Назив народа НUNI, НUNE, СHUNI настао од првобитног назива КWДNД, КUENU, СONAE, КUNAE, помешан с готском речју КONA, КUNA, QUENA, КWДNДа, што значи жена, изазвао је, како даље видимо, сведочанства о хунским Амазонкама, а затим је прихваћен у писању, да би се избегло мешање имена по смислу.

Скоро сва лична имена у древним предањима су Србска. Њихова стална измена очевидна је у варијантама различитих дијалеката. Језик је првенствено кимбријски тј. Србски. На пример име Јуриј, у српском наречју Ђурђе (Џорџе, Тјорђе) мења се у Галији у GEORGES (Џорџ), у Данској у SJURD!, затим у SIURIT SIVARD SIEGFREID - скраћено у SIGAR, SIG - означава победу, чувајући првобитни смисао имена божанства победе.Од Србског властитог имена Огњен, Огњо, Игњо (у религиозном значењу то је божанство олује, громовник, Перун - FOUDRE ) латинско је IGNIUS а у квидама се мења у НAUGNI НЦGNI и на крају у НAGEN.Лично име Јаромир, мења се у ЈARMAR, затим у ЈARMAR-RIK - REX ЈAROMIR, ЈORMUNREKR , ЕRMANARIK НERMANARIK. Гејзо - GISLE, GISLER, Гурина - GURIN затим GUDRUNA и др.

Описујући историју Гота (у којој је велики део владарских, родовских имена, очигледно Србска, јер су прозелити деизма наставили да носе древна родовска имена, као и у време примања хришћанства), Јорнанд, не објашњавајући разлоге, примећује да је код Гота био обичај (?) да носе хунска властита имена.

Усмена народна сећања о Атили, толико су се сачувала у писменим предањима запада и севера Германије, колико су догађаји могли да се пренесу до летописа, сага и квида, које су дворски скалди мењали у славу нових династија.

Т. Венелин, не гледајући на историју туђим очима и површно, сазнаје да су сви обичаји такозваних Хуна, исконски обичаји Срба и то је тако очигледно - у пријему посланика, у њиховим претходним преговорима са бојарима у посланичкој соби, у начину клањања и доношења дарова цару и затим цaрици, у њиховом позиву на обед у гостинску собу, у обичају доношења царског пехара од стране послуге и уопште у обредима гошћења - да се XVII век од V века разлнкује само по детаљима у описивању....Када је Атила, враћајући се из похода, стигао у престоницу, дочекао га је хор девојака, у дугим белим огртачима, преко којих су жене носиле велове. Хор девојака певао је њему славу. Под веловима је ишла у сусрет Атили вероватно царска свита. Дочек уз хор дева и певање славе кнежевима био је обичај код Руса. Сетимо се песме Игору Свјатославичу. Његов певач описује, каквом песмом су дочекивали руске кнежеве у старо доба:

Тешко ли је глави без рамена,

Мучно ли је телу без главе,

Руској земљи без кнеза великог,

Сунце светли на небесима,

А велики кнез у руској земљи.

Девојке певају на Дунаву,

Вију се гласови преко мора до Кијева...

За време Атилиног проласка поред куће његовог првог велможе Онигиса, бојарева жена, праћена многобројном послугом, изашла је у сусрет са чашом вина, хлебом и сољу, што је било изнето на сребрном послужавнику. Тај обичај, сматра се код Скита као знак високог уважавања. Цар је испио чашу, окусио хлеб и со и пошао у дворац....

У време, око доба рођења Христова морала су већ постојати и имена Руса, Пољака, Чеха, Словака , али није постојало име Словена, него су се сви заједно звали именом Срба, као општим и "домаћим". Име Чеха и Руса за разлику од имена српског помиње се први пут у писаним споменицима у шестом веку, дакле на хиљаду година после Срба. изричито вели Шафарик да до 6. века по Христу никад није нико поменуо име Чех или Лех или Словен, а о Пољацима и Русима историја писана говори тек у деветом веку по Христу. Другим речима, два највећа словенска народа Руси и Пољаци појављују се први пут под тим именом у деветом веку, пре тог датума сдавна пољска нација није оставила никаквог трага у историји. Колико можемо бити поносни ми Срби, о којима писани споменици говоре хиљаду и седам стотина година раније!Долчи, Саверини, Апендини, Рајић, Татанчић, Клецзевски, Шафарик, Сасинек.. су доказали да су Сармати, Скити, Трачани, Илири само словенски народи, који су се тада Срби звали. Већина тих писаца служи се у том доказивању једним непобитним документом. Ако сви антички историчари тврде да су илиротрачани били један од најмногобројнијих народа на свету, сигурно је да су морали говорити некаквим језиком, а нико нигде никада не нађе ни једног преосталог трага ни језику илирском, ни језику трачком. Нема их из једноставног разлога, јер језик тих илиротрачана био је Србски итд

САМО ОД НАС ЗАВИСИ КАКВА ЋЕ НАМ СУДБИНА БИТИ!

Сложна Србија представља сноп који се не може сломити!



Разједињена Србија представља гомилу грања где се свака гранчица може лако поломити. Ако се у име некакве демократије или некакве тржишне економије, уништава Србска нација, шта ће нама таква демократија и таква тржишна економија.



Љубитеље демократије у било којим периодима живота друштва треба подсетити, да су војне диктатуре Пиночеа, Франка, грчких „црних“ пуковника и т.д. настале у ванредним периодима живота нације, донеле њиховим народима далеко више користи, него било који облици демократије...у Грчкој „црни“ пуковници су за једну ноћ ухапсили 8.500 хиљада (мање за 40.000 него ухапшени у „Сабљи“) перверта и друге олоши...



Према критеријумима ОУН и УНЕСКО, монолитном државом, националном, се сматра држава у којој државотворни народ има више од две трћине 66% становништва, што нам говори да Срија не може бити држава грађана него држава Срба! Мањине могу да имају своје предствнике, али никако и кључна места на власти. Србијом треба да управљају национално свесни Срби, србска национална елита, а не елита издајника, шпијуна, смутљиваца, који добијају наређење из неке треће и четврте земље!



Стално и свуда се понављају једна иста питања: „шта ће бити са нама? какве су прогнозе даље судбине Србије? шта ће бити са Србијом?“ На сва та бесмислена питања, може се одговорити једно: „шта ми урадимо, то ће бити“. Ако ми ништа не будемо радили, онда ће бити онако, како ураде други. Живот не тече сам за себе него се гради! Зато не постављајте питања, него радите, ако не остваримо све, доста тога ће нам поћи за руком. Кад намеравате да градите кућу, ви не питате каква ће она бити...како умете да је саградите таква ће бити. Србија је наша заједничка велика кућа...уместо питања: „шта ће бити?“ треба стално тражити одговоре на питање: „шта да се ради и како радити?“ Огромну улогу у програмирању парализе воље играју лажне теорије о некаквим неизбежним законима историјског развоја који не зависе од људи. Све су то смишљене лажи. Никаквих неизбежних закона друштвеног развоја који не зависе од воље људи нема у природи. Живот и историју граде они који имају вољу. Не треба мислити да они који проповедају теорију детерминисаних закона друштвеног развоја, сами верују у њих, они то проповедају за друге. Постоји само једно знање, традиција! Само један поредак,традиција! Само један закон, традиција!

МЕТОДА МАСНИХ СОМОВА, ПАРДОН, МАСОНА ЈЕ-РАЗЛАЖИ, ЗАГЛУПЉУЈ И ВЛАДАЈ

/Коначан циљ масона јесте рушење националних држава и успостваљање власти светске масонске супердржаве.

Основни принципи међународног масонства до 33.степена – су материјализам, атеизам и космополитизам. Изнад 33.степена,у тзв златној пирамиди – најпре су неке кикијијаде и шовинизам, а више изнад 67.степена – чист сатанизам.Борба међународног масонства са православљем – то је опет специјално створен и управљан конфликт у интересу групе која се наметнула као владарска.Једна од омиљених девиза масних сомова јесте – "слобода, једнакост и братство". Још једна девиза масона је – "буди спреман". Том девизом дресорају будале код којих изграђуј условни рефлекс и тера их да на позив "буди спреман" увек одговарају "увек сам спреман". За шта спреман – није важно. За шта кажу, за то и треба да буде спреман биоробот. Упутство члановима масонског ордена "Високе Венте" гласи: "Оставите старце и одрасле, бавите се омладином и, ако је могуће, чак и децом". Ко влада омладином, тај влада будућношћу...сети те се пионира...петог октобра...погледајте ко су активисти демократа, лдрповца и других мутљавина и оног малог са б92 што је млого паметан ;)

Елита – руља показује поделу власти. Шта је то власт? Власт – то је право на управљање. Са тачке гледишта поделе власти (права на управљање), што се више по пирамиди уздиже човек, тиме он има више власти.

Шта је то руља? Појам »руља« има неколико смисла. Руља – то нису само доњи слојеви друштва. Руља – то је скуп људи који живе по предрасуди и расуђују по ауторитету. То јест човек руље – то је човек који није способан да самостално логички мисли и самостално се понаша. Он не мисли сам, он увек бира себи ауторитете и идоле, а даље гледа на то, како мисле његови ауторитети, и даље настоји да запамти те мисли и понавља те туђе мисли као магнетофон, као биоробот.

Човек руље се труди да има мишљење већине. Он никада не може да издржи стања, када његово мишљење дели мали број људи, а још мање, када он има сам своје мишљење против свих. У пракси се то никада и не дешава, пошто човек руље није способан за оригинално мишљење. Он се труди да мисли (у ствари претвара се да мисли) КАО СВИ....

Људима руље потпуно управљају средства масовне информације (дезинформације). На човека руље магично делују такви шаблонски обрти, као што су: »ЧИТАВО ПРОГРЕСИВНО ЧОВЕЧАНСТВО сматра…«, »У СВИМ ЦИВИЛИЗОВАНИМ ЗЕМЉАМА…«, »ПРЕМА МИШЉЕЊУ ВОДЕЋИХ НАУЧНИКА СВЕТА…« и т.д.

Човек који мисли схвата бесмисленост и лажност свих тих шаблонских обрта. Да би се то разумело довољно је поставити себи самоме неколико питања. Шта је то »читаво прогресивно човечанство«? Ко је то решио, које је то прогресивно човечанство, а које није прогресивно? По којим критеријумима је то урађено? Колико вреде ти критеријуми поделе? Коме су они погодни? Ко је и како испитивао читаво то прогресивно човечанство, на који начин се вршило то испитивање, и да ли је уопште вршено испитивање?

Практично људи елите, који заузимају високе положаје у друштву, сами по свом мишљењу могу да представљају људе руље, иако од себе праве елиту и заузимају високе елитне фотеље. Фотеље људи који по идеји треба да буду лидери и вође народа. Али једно је треба, а друго реално бити. Руља академика у Академији наука мало се разликује од руље на улици. У свакој руљи се смањује лична одговорност и повећава чопорство.

Квалитет праве елите зависи пре свега од алгоритма њеног формирања и од тога ко и са којим циљем формира ту елиту (или псеудоелиту)....

Човек доспева у човека руље из два разлога. Први – због урођеног слабог интелектуалног квалитета (то јест због генетских показатеља). Други – због изопаченог школског система и васпитања.

Прва група увек постоји због природних разлога, а осим тога њу смишљено увећавају тзв академици, политичари и свештеници. Њима тако одговара. На рачун чега је увећавају? На рачун смишљеног геноцида нације. ....

Не треба мислити да се може управљајти само глупим и слабим људима. Великим делом људи могуће је управљати. Чак и оним најтврђим диктаторима са најјачом вољом било је могуће управљати.

Како се то врши? Неструктурно, информационим путем. Како, например, управља земљом некакав диктатаор? Да би доносио управне одлуке, он треба да замисли ситуацију. А како он може да је замисли? Он сам лично не може све да види својим очима и сам лично да сакупи сву информацију. Он позива оне који му реферишу о ситуацији. И ти тихи људи, његови потчињени, имају могућност да управљају диктатором.

Од тока какву информацију и на који начин су му је поднели, у многоме зависи реакција диктатора и његове одлуке. И диктатор често није свестан да њиме управљају. Не постоји тек тако изрека »свита чини краља«.

А самим тим тихим потчињеним, који програмирају диктатора, практично увек неко управља. Проводећи време у масонским клубовима, у вилама, у пансионатима, они чују од некога неке модерне »прогресивне« идеје, модерне мисли, оцене, прогнозе. Слушају и то је све. А те мисли мењају њихову базу знања. А они, који озвучују нове модерне идеје, сами су их од некога чули и тако даље. То јест ланац програмера може бити веома дугачак и завршава се у окултним структурама, одакле се и врши реално управљање светом.....

Сваког менталног гољу, који је достигао елитни ниво управљања, одмах окружују (у виду прстена) масони. Што више стоји тупаџија у систему управљања, тиме се више ова мутљавина окреће око њега на својим орбитама. погледајте ове ппомодарне демократске журке и видећете многе неке фаце којима место није ту, није место ни политчарима на таквим пинк журајама, али нисте ваљда од букви нешто боље очекивали.

Шефови највећих капиталистичких држава се »обавијају прстеном« по систему 24 часа дневно без празника и нерадних дана. Сваки њихов корак, свака њихова мисао, свака њихова жеља, свака њихова веза је под контролом. Код перспективних »обавија се прстеном« сва родбина, блиски и познаници. Сви кућни пријатељи, љубитељи скијања, риболова....итд/