кажу да деца досежу до факата, обични људи до закона, мудри до истине. факт се измери, закон се опише, истина се нити мери нити описује. ко је у истини, истину осећа али је не може пренети онима који стоје ван истине у кругу факата и закона. факти и закони сакривају и ограничавају истину и не дозвољавају да се она говори другачије него само кроз њих...зато се мудри и спуштају на ниво деце и пуча када говоре истину.
мајстор је највећа титула у занату!учитељ највиши ниво у просвети!мудрац је онај који гледа у небо, док сви остали у њега.
знате за данашње рангирање и титулисање, неке новотарије, па испаде да су сви менаџери, док у просвети права поплава, наставник, професор, магистат, доктор и ко зна каквих све тупана, ко би то попамтио и коме уопште то треба....тако имамо да нам децу уче неки наставници који у жвиоту никада ништа нису радили, чак ни ексер не знају да укуцају. ..јели то нормално?
светлошћу се просвећујемо, образовањем на Србском универзитету, правди, доброти, честитости, се учимо и образ стичемо...-све за образ, образ ни за шта,-ни жабу, ни мачку, не мучимо,-пазимо шта радимо, јер сестре имамо!-сиротињи помажемо, родитеље своје поштујемо.-радије главу губимо, него да своју душу грешимо.-све да буде, свето и честито, и миломе Богу приступачно।
петак, 19. новембар 2010.
среда, 10. новембар 2010.
СРПСКИ ИЛИ СРБСКИ
Временом се доста тога мења. Неке променe буду на боље, а неке покваре ствар каква је била.
Правило по коме је све што је наше СРБско, претворено у СРПско, не сматрамо добром реформом.
Нисмо ми ни СРПи, ни СРПови, него СРБи. Зашто онда да наш језик називамо СРПски, наше цркве, државе и све друго што је наше, називамо СРПско. Зар није ружно рећи СРПска православна црква?. Није то црква српова, српа, него православних СРБа. Како неком ко не познаје правила о једначењу по звучности објаснити да је Republic of Srpska - Република коју су створили Срби, а не српи или српови?. Низ је разлога да изведенице од речи СРБ имају у свом корјену СРБ, ане СРП.
Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности? Поготово што је ГРБ властита именица.
Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оргиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од имена (властите именице) СРБ. (проф. др Љубомир Т. Грујић)
Сви који желе да помогну да се промени правило о једначењу по звучности код изведеница од речи СРБ,
могу поред потписивања петиције да се јаве на info@jezik.rs.sr ради даљих договора и активности.
Народ, језик и писмо и Устав
Чедо моје, рука ти је вешта перу и хартији,
Бог те је одредио да нас ти први читко
запишеш у књигу народа на овоме свету,
да се заувек зна,
да смо били, да јесмо и да ће нас бити.
Јер народ који нема своје књиге и свога писма,
не може се назвати народом.
Написана реч траје дуже од уста
која су је изговорила и
грла из којих је довикнута и
ушију које су је чуле.
Траје вечно.
Стефан НЕМАЊА свом најмлађем сину Растку — СВЕТОМ САВИ
НАРОДНА СКУПШТИНА, ПРЕДСЕДНИК И ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Београд
Предмет: Народ, језик и писмо и Устав
Поштовани господине председниче Народне скупштине и сви народни посланици,
поштовани господине Председниче,
поштовани господине председниче Владе и сви чланови Владе Републике Србије.
Доставља се:
Српска Академија Наука и Уметности;
Удружење књижевника Србије.
Садашњи Устав Р. Србије је био донет у оквиру С. Ф. Р. Југославије, у којој званично није постојао Србски језик (видети „НАПОМЕНУ И ОБЈАШЊЕЊЕ” на крају документа: Да се име нашег језика пише „Србски језик”, а не „српски језик” као што се пише „свињски језик”). Постојали су само следећи језици народа Југославије:
Српскохрватски језик,
Хрватски књижевни језик,
Македонски језик, и
Словеначки језик.
Зато Устав Р. Србије утврђује да је „У Републици Србији у службеној употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.” (1. став Члана 8 Устава).
Устав Србије не препознаје и не признаје постојање језика Србског народа — Србског језика. То је својеврсна дискриминација народа и омаловажавање једне од његових највреднијих националних вредности у његовој земљи. Нови Устав треба то да потпуно уклони. Иако Члан 10 предлога Владе Р. Србије представља битан напредак у односу на садашњи Устав, он не обавезује на званичну и општу јавну употребу Србског језика. Зато вам подносимо
ПРЕДЛОГ
да у новом Уставу буде утврђено следеће:
Званични језик и писмо су Србски језик и Србска ћирилица. Они су у обавезној службеној и јавној употреби.
Законом се одређује службена и јавна употреба других језика и писама.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
»On peut du moins affirmer que, par l'abondance des voyelles, par l'heureuse fusion des sons doux et des sons rudes, la langue serbe est a la fois la plus harmonieuse et la plus heroique, la plus douce et la plus male de langues slaves. Elle commande avec plus de fermete que le russe, elle flatte, caresse et gemit avec plus de douceur que le polonais; elle sait au besoin heurter entre eux les sons avec plus de rudesse expressive que le boheme.«
Cyprien ROBERT, Professeur de litterature Slave au College de France, 1852.(2)
Превод:
„Можемо бар да тврдимо да је, обиљем самогласника, и срећним стапањем благих и оштрих гласова, Србски језик истовремено најхармоничнији и најхеројскији, најнежнији и најмужевнији од словенских језика. Он наређује са више чврстине од Руског, он ласка, милује и јеца са више благости него Пољски; по потреби зна да судари међусобно гласове са мало више изражајне оштрине него Чешки.”
Сипријан РОБЕР, професор Словенске књижевности на Колеџу Француске, 1852.
Од 1957. године у Србији званично, те и у обавезној службеној употреби, не постоји Србски језик и његово писмо — писмо Србског народа — Србска ћирилица. Зато су од тада све генерације у Србији тако и учене у школама и на универзитетима, и зато је многима, који нису у породицама или од пријатеља сазнали да постоји Србски језик и да има своје писмо, тешко да прихвате да Српскохрватски језик није језик Србског народа и да (хрватска) латиница није његово писмо. Све ово нас наводи да изложимо следеће да би се избегли неспоразуми и образложио Предлог.
Суштинска је разлика између:
постојања националног писма једног народа: писма којим тај народ правилно исказује свој говор у писаном облику према свом правопису и својој граматици у потпуности, а чије је име везано за народ који га је створио или први усвојио за своје писмо, и
коришћења писма другог народа: употребљава се писмо другог народа, чак иако се њиме не задовољава свој национални правопис и / или граматика.
Језик је много тананија и сложенија свеукупност него само филолошки систем формалних правила.
Језик се састоји од говора, граматике, речника, писма и правописа. Неправилно је да се било шта од тога посматра издвојено од осталих саставних делова језика.
Национални језик показује способност исказивања мисли, општења и изражавања једног народа.
Језик одражава мисаоност, дух, психу, душу, менталитет једног народа. Србски народ је народ једноставне и отворене изражајности. То испољава његов језик.
Развој језика одражава развој народа, његове историје и његове културе.
Писмо на коме један народ правилно и потпуно изражава свој језик и које је усвојио за своје опште писмо је његово национално писмо.
Национална писма су, на пример:
Латиничка писма, чија је основа римска латиница, на пример:
енглеска латиница — Енглеског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Аустралији, Индији, Новом Зеланду, и САД,
италијанска латиница — Италијанског народа,
мађарска латиница — Мађарског народа,
немачка латиница — Немачког народа,
пољска латиница — Пољског народа,
чешка латиница — Чешког народа,
француска латиница — Француског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Алжиру и Мароку,
хрватска латиница — Хрватског народа,
шпанска латиница — Шпанског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Мексику и свим земљама Јужне Америке, осим Бразила.
Ћириличка писма су, на пример:
бугарска ћирилица — Бугарског народа,
македонска ћирилица — Македонског народа,
руска ћирилица — Руског народа,
Србска ћирилица — Србског народа.
Друга писма:
арапско,
јапанско,
кинеско, итд.
Ћирилица је хиљадугодишње национално писмо Србског народа.
Од друге половине XIX века Србски народ је усвојио правопис који зовемо Вуков по Вуку Стефановићу — Караџићу, којим се поносимо, и који је од тада Србски правопис. Он је исказан нама свима добро познатим Вуковим правилом: „Пиши како говориш, читај како је написано”. Да би то постигао, Вук је увео нека нова слова у ћирилицу, за гласове који постоје у Србском језику, а за која дотле није било слова.
Није могуће ни једном латиницом, укључујући и хрватску латиницу, да се оствари Србски правопис, те ни да се искаже Србски језик правилно и у потпуности.
Србска ћирилица је једино писмо на коме може да се потпуно оствари Србски правопис, те да се искаже Србски народ и да се пише Србским језиком правилно. Она је и до сада била једино његово сопствено писмо.
Они који тврде да је (хрватска) латиница — Србско (национално) писмо јер су у њеном стварању учествовали неколико Србина, и да једино она отвара Србима свет, пренебрегавају претходне чињенице и / или следеће очигледности:
у стварању хрватског проширења (римске) латинице су учествовали и Хрвати поред Срба,
Хрватски народ је први, и то без појединачних изузетака, усвојио ту латиницу за своју и зато она (треба да) носи његово име,
да број људи у свету који могу да разумеју Србски текст на хрватској латиници, а којима матерњи (национални) језик није ни Хрватски ни Србски, није већи (заправо је мањи) од броја људи који могу да разумеју тај исти текст на Србској ћирилици,
да (званично, службено, масовно или појединачно) коришћење „хрватске” латинице од стране Срба значи искључиво употребу страног ШхрватскогЋ писма за Србе,
да Србској деци рођеној у иностранству не може да буде тешко да науче Србску ћирилицу, јер се ради само о 18 слова која не постоје у латиници,
да проглашавање хрватске латинице за Србско писмо значи отимање хрватске националне вредности од Хрвата, и
да проглашавање (хрватске) латинице за Србско писмо истовремено представља претапање (хрватизовање) Србског народа.
Све ово јасно и недвосмислено показује да Србски народ и Србски језик имају само једно (национално) писмо — Србску ћирилицу. На њој ово пишемо.
НАПОМЕНА И ОБЈАШЊЕЊЕ
Да се име нашег језика пише „Србски језик”, а не „српски језик” као што се пише „свињски језик”
Даље реч Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т. д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т. д. државним пословима
. . .
Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т. д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењима, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота. Ето какав значај садржи у себи име Србин и т. д. којим се зваху некада сви народи славенски,
. . .
Да Срб означава, и слободу и да се овим именом само онај зове из Србског народа, који је слободан, то сваки Србин зна.
Милош С. МИЛОЈЕВИЋ(3)
У целом тексту смо писали „Србски” поштујући превасходно правило о очувању корена властите именице од које потичу и придев и име језика.
„Српски” нисмо писали дајући претходном правилу предност над правилом о изједначавању сугласника по звучности (палатализација).
Уочимо да кажемо и пишемо „сербски”, а не „серпски”, што је пример када и у придеву не примењујемо палатализацију на „б” испред „с”.
У нашем језику, када је правило очувања корена властите именице у сукобу с другим правилом, онда дајемо предност првом. На пример, Бања Лука повлачи: у Бања Луки (а не: у „Бања Луци”), док заједничка именица лука повлачи: у луци.
Сматрамо да Србкињама и Србима не може и не треба да буде тешко да изговоре и пишу Србкиња, Србство, Србски језик, Србски правопис, . . . Тиме се остварује нагласак на првом слогу СРБ и задржава његов дугоузлазни акценат.
То може да буде тешко странцима (у почетку, али не мора, ако им се тачно објасни изговор). Сваки народ развија природно свој језик према својој осебујности, а не ради странаца.
Великим почетним словом смо писали називе језика и синониме имена народа по правилу писања назива и имена јер се ради о именима језика (Бугарски језик), и о синонимима за имена народа (Бугарски народ — Бугари, итд.), као и о поштовању народа. Овом правилу дајемо предност над правилом да се малим почетним словом пишу придеви у именима.
Ми пишемо и кажемо:
„У улици Пролетерских бригада је леп дрворед,” и „Елитне јединице партизанске војске су биле пролетерске бригаде”. „Данас су београдске пијаце полупразне.” и „У Београдској улици бр 3 станује мој пријатељ Лазар.” Ово су примери који јасно показују да је у овим називима дата предност правилу о писању имена и назива великим почетним словом, над правилом о писању придева малим почетним словом.
Зашто онда да се то не поштује и не примењује када су у питању имена и називи народа и језика, и њихови синоними?
Закључак:
Треба да се очува изговор и писање корена срб у речима изведеним од властите именице СРБ. На пример: Србкиња, Србство, Србски говор, ...
Имена и називи народа и језика, и њихови синоними, треба да се пишу великим почетним словом.
То значи, да треба да се име нашег језика пише по правилу писања имена и назива великим почетним словом: „Србски језик”, а не ни „србски језик” ни „српски језик” као што се пише на пример „свињски језик”.
Исто тако, синоним имена Срби нашег народа треба да се пише великим почетним словом: Србски народ (или: Србски Народ), а не ни „србски народ” ни „српски народ” као што се пише „свињско крдо”.
„Три пут мери, једном сеци”
Свесни смо да је претходно изложено супротно досадашњим увреженим и опште прихваћеним правилима („српскохрватског језика”) по овим питањима. Мислимо да она треба да буду промењена како смо назначили те предлажемо да то буде опште прихваћено и унето у Устав.
Када смо у процесу промене Устава, онда треба да се то уради ваљано и темељно. Зато се овај документ доставља Српској Академији Наука и Уметности и Удружењу Књижевника Србије да би јавно изложили своје ставове о овоме, и да би их предочили свим наведеним највишим државним органима, адресентима овог документа, пре усвајања коначног текста предлога Устава за изношење на референдум.
Позивамо и Универзитете, Факултете, Катедре за језике, посебно за наш језик, филологе и све заинтересоване да јавно изнесу своја мишљења државним органима о овоме.
Надамо се да ће сви о свему овоме пажљиво да размисле, да схвате изнете разлоге за предлоге и да их прихвате, а не ни по народној изреци „Што дикла, то навикла”, ни по Сартру: „Начела пропадају, навике остају”.
Ово је јавно писмо и слободно је његово преношење, и / или објављивање, једино без измена и у целости.
Литература:
(1) Милета МЕДИЋ, „Завештање Стефана Немање”, према старим записима, Билефелд, 1998.
URL: http://freeserbs.org/~mladich/noindex/zaveshtanja
(2) Cyprien ROBERT, Le MONDE SLAVE, I, Passard, Paris, str. 95, 1852.
(3) М. С. Милојевић, Одломци Историје Срба и српских — југославенских — земаља у Турској и Аустрији, И Свеска, стр. 22-24, Београд, Државна штампарија, 1872. Цело је дело помогло Српско Учено Друштво са 70 дуката цес.
У име свих потписника потписао и послаће послао: Љубомир Т. Грујић.
E-пошта:
Датум отварања петиције: 21. фебруар 2005. г.
Крајњи рок за потписивање: 15. март 2005. г.
Данас је: 2007-02-08 (ISO 8601: година-месец-дан)
Текући статус: петиција затворена.
Правило по коме је све што је наше СРБско, претворено у СРПско, не сматрамо добром реформом.
Нисмо ми ни СРПи, ни СРПови, него СРБи. Зашто онда да наш језик називамо СРПски, наше цркве, државе и све друго што је наше, називамо СРПско. Зар није ружно рећи СРПска православна црква?. Није то црква српова, српа, него православних СРБа. Како неком ко не познаје правила о једначењу по звучности објаснити да је Republic of Srpska - Република коју су створили Срби, а не српи или српови?. Низ је разлога да изведенице од речи СРБ имају у свом корјену СРБ, ане СРП.
Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности? Поготово што је ГРБ властита именица.
Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оргиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од имена (властите именице) СРБ. (проф. др Љубомир Т. Грујић)
Сви који желе да помогну да се промени правило о једначењу по звучности код изведеница од речи СРБ,
могу поред потписивања петиције да се јаве на info@jezik.rs.sr ради даљих договора и активности.
Народ, језик и писмо и Устав
Чедо моје, рука ти је вешта перу и хартији,
Бог те је одредио да нас ти први читко
запишеш у књигу народа на овоме свету,
да се заувек зна,
да смо били, да јесмо и да ће нас бити.
Јер народ који нема своје књиге и свога писма,
не може се назвати народом.
Написана реч траје дуже од уста
која су је изговорила и
грла из којих је довикнута и
ушију које су је чуле.
Траје вечно.
Стефан НЕМАЊА свом најмлађем сину Растку — СВЕТОМ САВИ
НАРОДНА СКУПШТИНА, ПРЕДСЕДНИК И ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Београд
Предмет: Народ, језик и писмо и Устав
Поштовани господине председниче Народне скупштине и сви народни посланици,
поштовани господине Председниче,
поштовани господине председниче Владе и сви чланови Владе Републике Србије.
Доставља се:
Српска Академија Наука и Уметности;
Удружење књижевника Србије.
Садашњи Устав Р. Србије је био донет у оквиру С. Ф. Р. Југославије, у којој званично није постојао Србски језик (видети „НАПОМЕНУ И ОБЈАШЊЕЊЕ” на крају документа: Да се име нашег језика пише „Србски језик”, а не „српски језик” као што се пише „свињски језик”). Постојали су само следећи језици народа Југославије:
Српскохрватски језик,
Хрватски књижевни језик,
Македонски језик, и
Словеначки језик.
Зато Устав Р. Србије утврђује да је „У Републици Србији у службеној употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.” (1. став Члана 8 Устава).
Устав Србије не препознаје и не признаје постојање језика Србског народа — Србског језика. То је својеврсна дискриминација народа и омаловажавање једне од његових највреднијих националних вредности у његовој земљи. Нови Устав треба то да потпуно уклони. Иако Члан 10 предлога Владе Р. Србије представља битан напредак у односу на садашњи Устав, он не обавезује на званичну и општу јавну употребу Србског језика. Зато вам подносимо
ПРЕДЛОГ
да у новом Уставу буде утврђено следеће:
Званични језик и писмо су Србски језик и Србска ћирилица. Они су у обавезној службеној и јавној употреби.
Законом се одређује службена и јавна употреба других језика и писама.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
»On peut du moins affirmer que, par l'abondance des voyelles, par l'heureuse fusion des sons doux et des sons rudes, la langue serbe est a la fois la plus harmonieuse et la plus heroique, la plus douce et la plus male de langues slaves. Elle commande avec plus de fermete que le russe, elle flatte, caresse et gemit avec plus de douceur que le polonais; elle sait au besoin heurter entre eux les sons avec plus de rudesse expressive que le boheme.«
Cyprien ROBERT, Professeur de litterature Slave au College de France, 1852.(2)
Превод:
„Можемо бар да тврдимо да је, обиљем самогласника, и срећним стапањем благих и оштрих гласова, Србски језик истовремено најхармоничнији и најхеројскији, најнежнији и најмужевнији од словенских језика. Он наређује са више чврстине од Руског, он ласка, милује и јеца са више благости него Пољски; по потреби зна да судари међусобно гласове са мало више изражајне оштрине него Чешки.”
Сипријан РОБЕР, професор Словенске књижевности на Колеџу Француске, 1852.
Од 1957. године у Србији званично, те и у обавезној службеној употреби, не постоји Србски језик и његово писмо — писмо Србског народа — Србска ћирилица. Зато су од тада све генерације у Србији тако и учене у школама и на универзитетима, и зато је многима, који нису у породицама или од пријатеља сазнали да постоји Србски језик и да има своје писмо, тешко да прихвате да Српскохрватски језик није језик Србског народа и да (хрватска) латиница није његово писмо. Све ово нас наводи да изложимо следеће да би се избегли неспоразуми и образложио Предлог.
Суштинска је разлика између:
постојања националног писма једног народа: писма којим тај народ правилно исказује свој говор у писаном облику према свом правопису и својој граматици у потпуности, а чије је име везано за народ који га је створио или први усвојио за своје писмо, и
коришћења писма другог народа: употребљава се писмо другог народа, чак иако се њиме не задовољава свој национални правопис и / или граматика.
Језик је много тананија и сложенија свеукупност него само филолошки систем формалних правила.
Језик се састоји од говора, граматике, речника, писма и правописа. Неправилно је да се било шта од тога посматра издвојено од осталих саставних делова језика.
Национални језик показује способност исказивања мисли, општења и изражавања једног народа.
Језик одражава мисаоност, дух, психу, душу, менталитет једног народа. Србски народ је народ једноставне и отворене изражајности. То испољава његов језик.
Развој језика одражава развој народа, његове историје и његове културе.
Писмо на коме један народ правилно и потпуно изражава свој језик и које је усвојио за своје опште писмо је његово национално писмо.
Национална писма су, на пример:
Латиничка писма, чија је основа римска латиница, на пример:
енглеска латиница — Енглеског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Аустралији, Индији, Новом Зеланду, и САД,
италијанска латиница — Италијанског народа,
мађарска латиница — Мађарског народа,
немачка латиница — Немачког народа,
пољска латиница — Пољског народа,
чешка латиница — Чешког народа,
француска латиница — Француског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Алжиру и Мароку,
хрватска латиница — Хрватског народа,
шпанска латиница — Шпанског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Мексику и свим земљама Јужне Америке, осим Бразила.
Ћириличка писма су, на пример:
бугарска ћирилица — Бугарског народа,
македонска ћирилица — Македонског народа,
руска ћирилица — Руског народа,
Србска ћирилица — Србског народа.
Друга писма:
арапско,
јапанско,
кинеско, итд.
Ћирилица је хиљадугодишње национално писмо Србског народа.
Од друге половине XIX века Србски народ је усвојио правопис који зовемо Вуков по Вуку Стефановићу — Караџићу, којим се поносимо, и који је од тада Србски правопис. Он је исказан нама свима добро познатим Вуковим правилом: „Пиши како говориш, читај како је написано”. Да би то постигао, Вук је увео нека нова слова у ћирилицу, за гласове који постоје у Србском језику, а за која дотле није било слова.
Није могуће ни једном латиницом, укључујући и хрватску латиницу, да се оствари Србски правопис, те ни да се искаже Србски језик правилно и у потпуности.
Србска ћирилица је једино писмо на коме може да се потпуно оствари Србски правопис, те да се искаже Србски народ и да се пише Србским језиком правилно. Она је и до сада била једино његово сопствено писмо.
Они који тврде да је (хрватска) латиница — Србско (национално) писмо јер су у њеном стварању учествовали неколико Србина, и да једино она отвара Србима свет, пренебрегавају претходне чињенице и / или следеће очигледности:
у стварању хрватског проширења (римске) латинице су учествовали и Хрвати поред Срба,
Хрватски народ је први, и то без појединачних изузетака, усвојио ту латиницу за своју и зато она (треба да) носи његово име,
да број људи у свету који могу да разумеју Србски текст на хрватској латиници, а којима матерњи (национални) језик није ни Хрватски ни Србски, није већи (заправо је мањи) од броја људи који могу да разумеју тај исти текст на Србској ћирилици,
да (званично, службено, масовно или појединачно) коришћење „хрватске” латинице од стране Срба значи искључиво употребу страног ШхрватскогЋ писма за Србе,
да Србској деци рођеној у иностранству не може да буде тешко да науче Србску ћирилицу, јер се ради само о 18 слова која не постоје у латиници,
да проглашавање хрватске латинице за Србско писмо значи отимање хрватске националне вредности од Хрвата, и
да проглашавање (хрватске) латинице за Србско писмо истовремено представља претапање (хрватизовање) Србског народа.
Све ово јасно и недвосмислено показује да Србски народ и Србски језик имају само једно (национално) писмо — Србску ћирилицу. На њој ово пишемо.
НАПОМЕНА И ОБЈАШЊЕЊЕ
Да се име нашег језика пише „Србски језик”, а не „српски језик” као што се пише „свињски језик”
Даље реч Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т. д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т. д. државним пословима
. . .
Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т. д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењима, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота. Ето какав значај садржи у себи име Србин и т. д. којим се зваху некада сви народи славенски,
. . .
Да Срб означава, и слободу и да се овим именом само онај зове из Србског народа, који је слободан, то сваки Србин зна.
Милош С. МИЛОЈЕВИЋ(3)
У целом тексту смо писали „Србски” поштујући превасходно правило о очувању корена властите именице од које потичу и придев и име језика.
„Српски” нисмо писали дајући претходном правилу предност над правилом о изједначавању сугласника по звучности (палатализација).
Уочимо да кажемо и пишемо „сербски”, а не „серпски”, што је пример када и у придеву не примењујемо палатализацију на „б” испред „с”.
У нашем језику, када је правило очувања корена властите именице у сукобу с другим правилом, онда дајемо предност првом. На пример, Бања Лука повлачи: у Бања Луки (а не: у „Бања Луци”), док заједничка именица лука повлачи: у луци.
Сматрамо да Србкињама и Србима не може и не треба да буде тешко да изговоре и пишу Србкиња, Србство, Србски језик, Србски правопис, . . . Тиме се остварује нагласак на првом слогу СРБ и задржава његов дугоузлазни акценат.
То може да буде тешко странцима (у почетку, али не мора, ако им се тачно објасни изговор). Сваки народ развија природно свој језик према својој осебујности, а не ради странаца.
Великим почетним словом смо писали називе језика и синониме имена народа по правилу писања назива и имена јер се ради о именима језика (Бугарски језик), и о синонимима за имена народа (Бугарски народ — Бугари, итд.), као и о поштовању народа. Овом правилу дајемо предност над правилом да се малим почетним словом пишу придеви у именима.
Ми пишемо и кажемо:
„У улици Пролетерских бригада је леп дрворед,” и „Елитне јединице партизанске војске су биле пролетерске бригаде”. „Данас су београдске пијаце полупразне.” и „У Београдској улици бр 3 станује мој пријатељ Лазар.” Ово су примери који јасно показују да је у овим називима дата предност правилу о писању имена и назива великим почетним словом, над правилом о писању придева малим почетним словом.
Зашто онда да се то не поштује и не примењује када су у питању имена и називи народа и језика, и њихови синоними?
Закључак:
Треба да се очува изговор и писање корена срб у речима изведеним од властите именице СРБ. На пример: Србкиња, Србство, Србски говор, ...
Имена и називи народа и језика, и њихови синоними, треба да се пишу великим почетним словом.
То значи, да треба да се име нашег језика пише по правилу писања имена и назива великим почетним словом: „Србски језик”, а не ни „србски језик” ни „српски језик” као што се пише на пример „свињски језик”.
Исто тако, синоним имена Срби нашег народа треба да се пише великим почетним словом: Србски народ (или: Србски Народ), а не ни „србски народ” ни „српски народ” као што се пише „свињско крдо”.
„Три пут мери, једном сеци”
Свесни смо да је претходно изложено супротно досадашњим увреженим и опште прихваћеним правилима („српскохрватског језика”) по овим питањима. Мислимо да она треба да буду промењена како смо назначили те предлажемо да то буде опште прихваћено и унето у Устав.
Када смо у процесу промене Устава, онда треба да се то уради ваљано и темељно. Зато се овај документ доставља Српској Академији Наука и Уметности и Удружењу Књижевника Србије да би јавно изложили своје ставове о овоме, и да би их предочили свим наведеним највишим државним органима, адресентима овог документа, пре усвајања коначног текста предлога Устава за изношење на референдум.
Позивамо и Универзитете, Факултете, Катедре за језике, посебно за наш језик, филологе и све заинтересоване да јавно изнесу своја мишљења државним органима о овоме.
Надамо се да ће сви о свему овоме пажљиво да размисле, да схвате изнете разлоге за предлоге и да их прихвате, а не ни по народној изреци „Што дикла, то навикла”, ни по Сартру: „Начела пропадају, навике остају”.
Ово је јавно писмо и слободно је његово преношење, и / или објављивање, једино без измена и у целости.
Литература:
(1) Милета МЕДИЋ, „Завештање Стефана Немање”, према старим записима, Билефелд, 1998.
URL: http://freeserbs.org/~mladich/noindex/zaveshtanja
(2) Cyprien ROBERT, Le MONDE SLAVE, I, Passard, Paris, str. 95, 1852.
(3) М. С. Милојевић, Одломци Историје Срба и српских — југославенских — земаља у Турској и Аустрији, И Свеска, стр. 22-24, Београд, Државна штампарија, 1872. Цело је дело помогло Српско Учено Друштво са 70 дуката цес.
У име свих потписника потписао и послаће послао: Љубомир Т. Грујић.
E-пошта:
Датум отварања петиције: 21. фебруар 2005. г.
Крајњи рок за потписивање: 15. март 2005. г.
Данас је: 2007-02-08 (ISO 8601: година-месец-дан)
Текући статус: петиција затворена.
недеља, 7. новембар 2010.
РАЗЛИЧИТЕ РАСЕ СТВОРИ БОГ, НЕ ДА БИ БИЛА ЈЕДНА ОД ДРУГЕ БОЉЕ ИЛИ ГОРЕ, НЕГО ДА БИ БИЛЕ РАЗЛИЧИТЕ!
Помоз' Бог!
'Ајде да покушамо овом згодом да дотакнемо баш то шкакљиво питање на које ми, као ипак човек у годинама, релативно-мање-више обавештен Православни Хришћанин, не могасмо да нађемо одговор, а и они који више од нас знају, не знадоше да нас поуче.
Ради се дакле, погодили смо, о следећем:
('Ајде да узмемо мало блажи пример, не морамо баш одма' на црнца)
Рецимо Отац, Мајка, Ђеца, узорна Србска Православна Породица, поштују Веру, Светиње, Исповедају се, Причешћују, посте...данас реткост, али узмимо као пример.
И једног лепог дана долази Ћерка и каже Породици да је нашла момка за кога би желела да се уда, да је и он одскора прешао у Православље, све лепо и...долази дан упознавања кад оно...
Улази младић...циганин!
Лепо се види прави циганин, истетовиран па проб'о да скине, име Тарзан Јовановић (није у роду са Чедом) али ту скоро Крштен и сад је Ђорђе, има пос'о, ради итд. итд.
Поставља се питање Оцу и Породици:
Би ли дали Дете за циганина?!
Ако има нешто у вами у Души, што се противи, не слаже да вам Ћерка оде за циганина-ШТА ЈЕ ТО?
И КО НАМ ЈЕ ТАЈ ОТПОР УСАДИО У НАШЕ „ПРОГРАМЕ”?
БОГ или...
У Старом Завету каже како се на то тада гледало. Египћанима је било гадно са Јеврејима за истим столом седети,Јевреји нејевреје називаху псима итд.итд.
Ипак, колико ми знамо ниђе нам није конкретно понуђен одговор на горе постављено питање!
Мислим ДИРЕКТНО-БЕЗ ОПШТИХ МЕСТА као „нема више Јелина и Јеврејина” итд.
ДА ЛИ НАША ВЕРА ОХРАБРУЈЕ МЕШАЊЕ СВИХ ВРСТА ЦВЕЋА ИЗ ВРТА ГОСПОДЊЕГ, КОЈЕ ЈЕ САМ ГОСПОД РАЗДВОЈИО СТВАРАЈУЋИ ИХ РАЗЛИЧИТИМ?!
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ!!!
И било би лепо кад би на ово питање покушали да нађемо одговор као смирени Хришћани и Срби!
ШТА ЈЕ „ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНО” ТО СВИ ЗНАМО И ТАКВИМ ДИСКУСИЈАМА ОЂЕ И НИЈЕ МЕСТО!
Ми признајемо да питање јесте мање-више хипотетично, јербо омлатина те данас ионако ништа не пита-Част изузецима!
Али, ја ево руку на срце, дао бих Дете Китајцу Православном без проблема.
Па и Браћа блгари су пола жути јер су настали, знамо, од блгара монголских Татара, који се с нами измешаше.
Али црнцу...не знам...највише ме буни што нешто УНУТРА у нами ПОСТОЈИ-ХТЕЛИ МИ ТО ДА ПРИЗНАМО ИЛИ НЕ, ШТО НАМ НЕ ДА, НЕ ОДОБРАВА МЕШАЊЕ РАСА, БЕЗ ОБЗИРА КОЛ'КО ЈЕ ДОТИЧНИ „ДОБАР ПРАВОСЛАВАЦ”!
Разговарао сам са многим Хришћанима, добрим и Благородним људима, и скоро сви кад се опусте и доообро размисле, ПРИЗНАЈУ да у нами постоји нека УГРАЂЕНА препрека да ИСКРЕНО одобримо да дамо рођену Ћерку за црнца.
Значи туна треба разликовати једну декларативну „политкоректност” која нам је ође у Трбуху Сотоне стално сугерисана као опште правило понашања, од једног УНУТРАШЊЕГ ОСЕЋАЈА, и то код искрених људи, добрих Хришћана, који се не пренемажу!
Пазите, ово питање је можда неважно за Србе у Отаџбини,има пречих ствари, кашће неко,али ође у изгнанству-расејању, је итекако важно, постаје све важније и ускоро може да прерасте и у питање нашег ОПСТАНКА ође!
Пази!
Ође није питање што би се неко ЛИЧНО оженио циганком ако је лепа и Православка!
Није баш исто као кад своје Дете,Ћерку коју си одгајио што'но кажу „од литре меса”, даш за жену циганину или још горе, црнцу!
Они који не познају Светињу Очинства и Мајчинства можда нас неће најбоље разумети!
То није питање НАЦИЈЕ, како неки схватају, нити питање културе и традиције, то је питање РАСЕ ЉУДСКЕ, РАСЕ које је Бог створио да буду РАЗЛИЧИТЕ, па макар делили исту тардицију и културу (као ође у Северној Америци), или се НАЦИОНАЛНО декларисали као Американци, Канађани или Квебекоа!
РАЗЛИЧИТЕ РАСЕ СТВОРИ БОГ, НЕ ДА БИ БИЛА ЈЕДНА ОД ДРУГЕ БОЉЕ ИЛИ ГОРЕ, НЕГО ДА БИ БИЛЕ РАЗЛИЧИТЕ!
ДА ЛИ ДАКЛЕ НАША ВЕРА ОХРАБРУЈЕ МЕШАЊЕ СВИХ ВРСТА ЦВЕЋА ИЗ ВРТА ГОСПОДЊЕГ У ЈЕДАН ЦВЕТ-ПАПАЗЈАНИЈУ?
ИМАМО ЛИ МИ ПРАВО КАО ГРЕШНИ ЉУДИ ОВАМО ДОЛЕ, ДА СИЛОМ, ПРОТИВ НАШЕГ УНУТРАШЊЕГ ОСЕЋАЈА, СПАЈАМО ОНО ШТО ЈЕ САМ ГОСПОД РАЗДВОЈИО СТВАРАЈУЋИ НАС РАЗЛИЧИТИМ?!
ИМАМО ЛИ ПРАВО ДА СЕ КАО ХРИШЋАНИ МЕЛТИНГПОТУЈЕМО НЕ ОБРАЋАЈУЋИ ПАЖЊУ НА ДЕЛО ГОСПОДЊЕ И НА УНУТРАШЊИ ОСЕЋАЈ КОЈИ ЈЕ У НАС УГРАЂЕН ДА ТО НЕ ЧИНИМО?!
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ!
Е сад...у нас је уграђен и осећај који нам брани да једемо људско месо-па су неке расе и народи то вековима чинили!
По осећају непогрешивом знамо да се не спајамо са Родбином, па су неки и то радили, како код муслимана тако и на болесном Западу...ТРЕБА ЛИ ДАКЛЕ ДА ОСЛУШКУЈЕМО ШТА НАМ ДУША ВЕЛИ АКО НАМ НИЈЕ ОСТАВЉЕНА ЈАСНА ПОРУКА НИ У СВЕТОМ ПИСМУ НИ У СВЕТОМ ПРЕДАЊУ?!
А шта ако погледамо на искуство нашег Православног Народа из прошлости?
Наш Крштени и Богобојажљиви Народ некада се придржавао Божије Истине много више наго ми данас!
Ми знамо скоро све Народне Песме такорећи напамет, па смо закључили да су неки појмови и правила понашања веома јасно оцртани кроз метафоре Народног Песника и Гуслара.
Тамо се на пример помиње „ЛИЦЕ БИЈЕЛО”, кад се ради о нашем Народу,било да је мушко или женско у питању.
„ЛИЦЕ БИЈЕЛО” јесте увак и непогрешиво претстављено као симбол ЛЕПОТЕ!
„РУСА КОСА” такође, а то је знамо, коса златно сребрнаста.
На мешање култура и обичаја није се гладало као на нешто забрањено, напротив, Србин који „од Хајкуне прави Анђелију” није био реткост у Народу и Хајкуна-Анђелија је била увек добродошла!
Међутим!
Уз опис Турчина-Арапина увек се додаје „АРАПИН ЦРНИ”!
Е ОНО ШТО НАС БУНИ ЈЕСТЕ ШТО ЈЕ НАРОДНИ ГУСЛАР УВЕК ТАЈ ПРИДЕВ „ЦРНИ” НЕПОГРЕШИВО ПРИШИВАО АРАПИНУ КАО АТРИБУТ ЊЕГОВЕ РУЖНОЋЕ-ОДБОЈНОСТИ А НИКАКО ЛЕПОТЕ, БЛАГОСТИ итд!
ПАЗИТЕ ТАДА НИЈЕ БИЛО НИ ВЕЛИКОГ БРАТА НИ „ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ”!
ПА СЕ ПОСТАВЉА ПИТАЊЕ КАКО СУ ТО ТИ НАШИ НАРОДНИ ПЕВАЧИ ПОСТАЛИ ТОЛИКИ РАСИСТИ А ЈОПЕТ ОВАМО ВЕЛИЧАЈУ ХРИШЋАНСКУ ЉУБАВ, ВЕРУ ХРИСТОВУ, КРСТ ЧАСНИ, ПРАВДУ БОГА ИСТИНОГА итд.итд.
ШТО ТАЈ НЕГАТИВАЦ АРАПИН ДА УВЕК БУДЕ ЦРН?
Имамо ли објашњење за тај расизам доообро скривен у нашој прошлости?
Људи бре причајмо озбиљно!
Какве фуруне, какви овнови да бију Ђецу!
Ми ође покушабамо да анализирамо, смирено ако може, да ли би 'ладно дали Ћерку за циганина или црнца!
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ!
Што су они црни то је њихова ствар и нико због тога не треба да сања неке фуруне!
Нико не спори да смо сви Ђеца Божија, па не само људи него и животиње и цвеће и шкољке итд.
Але јесте НЕСПОРНО да нас је Господ створио РАЗЛИЧИТИМА као људе, а и цвеће у Божијој Башти је такође различито!
Тога можда нема у Светом Писму и Светом Предању, но зар је потребно да се пише оно што је толико ОЧИГЛЕДНО!
РАЗЛИЧИТЕ НАС ЈЕ ГОСПОД СТВОРИО, РАЗЛИЧИТО ЈЕ ЦВЕЋЕ У ЊЕГОВОЈ БАШТИ, РАЗЛИЧИТЕ СУ И ЖИВОТИЊСКЕ ВРСТЕ!
ЈА ВЕРУЈЕМ У ГОСПОДА И ВЕРУЈЕМ ДА ЈЕ ГОСПОД ЗНАО З-А-Ш-Т-О НАС ЈЕ РАЗДВОЈИО, ЗАШТО НАС ЈЕ РАЗЛИЧИТИМА СТВОРИО!
ВЈЕРУЈУ!!!
Е сад!
ИМАМО ЛИ МИ ПРАВО ДА СПАЈАМО ОНО ШТО ЈЕ ГОСПОД РАЗДВОЈИО?!!!
ИМАМО ЛИ МИ ПРАВО ДА СЕ МАСОВНО МЕЛТИНГПОТУЈЕМО САМО ЗАТО ШТО СЕ ВЕЛИКОМ БРАТУ ТАКО ЋЕФНУЛО И ЗАТО ШТО СУ БРАКОВИ И ПОРОД ОД РАЗЛИЧИТИХ РАСА ДАНАС „ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНИ”!
Има још нешто!
ВЕЛИКИ БРАТ НАМИ СУГРЕИРА И ОХРАБРУЈЕ МЕШАЊЕ РАЗЛИЧИТИХ РАСА У ЈЕДНУ!
СВЕ РАСЕ И СВИ НАРОДИ ИМА ДА СЕ МЕШАЈУ ДОК НЕ ПОСТАНЕ ЈЕДАН НАРОД И ЈЕДНА РАСА!
СВИ НАРОДИ!
СВИ СЕМ ЈЕДНОГ!!!!
У Вери Хришћанској никад није било „радног стажа” па тако уопште није битно КАД је ко постао Хришћанин!
Јуда је постао Хришћанин ПРЕ Етиопљана, па га то није спречило да почини што је починио!
Исто важи и за римске папе, курваре и троваче из фамилија Борџија и Медичи, за њихово „свештенство” и „паству”!
Били су Хришћани пре многих па ево докле су догурали!
Напротив, не само да се у Хришћанству „радни стаж” не признаје, него знамо да сваке године уочи Васкрса, ПОЗИВАМО СВЕ ОНЕ КОЈИ ЈОШ НИСУ СА НАМИ, ДА НАМ СЕ ПРИДРУЖЕ МАКАР ТО БИЛО И У ПЕТ ДО ДВАНАЕСТ, ДА ЗАЈЕДНО СЛАВИМО ИМЕ БОЖИЈЕ!
Нема дакле чињеница да су Етиопљани „старији” Хришћани од нас много везе са темом, нарочито зато ШТО ОНИ ЈОШ УВЕК НИСУ ПОТПУНО ПРИШЛИ ЦРКВИ,погледај мало о томе!
Такође и чињеница да се ЈЕДАН Србин оженио са неком црнкињом па изродио мелезе, и није толико битна за тему!
Има нас разних!
То није питање НАЦИЈЕ, како неки схватају, нити питање културе и традиције, то је питање РАСЕ ЉУДСКЕ, РАСЕ које је Бог створио да буду РАЗЛИЧИТЕ, па макар делили исту традицију и културу (као ође у Северној Америци), или се НАЦИОНАЛНО декларисали као Американци, Канађани или Квебекоа!
РАЗЛИЧИТЕ РАСЕ СТВОРИ БОГ, НЕ ДА БИ БИЛА ЈЕДНА ОД ДРУГЕ БОЉЕ ИЛИ ГОРЕ, НЕГО ДА БИ БИЛЕ РАЗЛИЧИТЕ!
ДА ЛИ ДАКЛЕ НАША ВЕРА ОХРАБРУЈЕ МЕШАЊЕ СВИХ ВРСТА ЦВЕЋА ИЗ ВРТА ГОСПОДЊЕГ У ЈЕДАН ЦВЕТ-ПАПАЗЈАНИЈУ?
ИМАМО ЛИ МИ ПРАВО КАО ГРЕШНИ ЉУДИ ОВАМО ДОЛЕ, ДА СИЛОМ, ПРОТИВ НАШЕГ УНУТРАШЊЕГ ОСЕЋАЈА, СПАЈАМО ОНО ШТО ЈЕ САМ ГОСПОД РАЗДВОЈИО СТВАРАЈУЋИ НАС РАЗЛИЧИТИМ?!
ИМАМО ЛИ ПРАВО ДА СЕ КАО ХРИШЋАНИ МЕЛТИНГПОТУЈЕМО НЕ ОБРАЋАЈУЋИ ПАЖЊУ НА ДЕЛО ГОСПОДЊЕ И НА УНУТРАШЊИ ОСЕЋАЈ КОЈИ ЈЕ У НАС УГРАЂЕН ДА ТО НЕ ЧИНИМО?!
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ!
Е сад...у нас је уграђен и осећај који нам брани да једемо људско месо-па су неке расе и народи то вековима чинили!
По осећају непогрешивом знамо да се не спајамо са Родбином, па су неки и то радили, како код муслимана тако и на болесном Западу...ТРЕБА ЛИ ДАКЛЕ ДА ОСЛУШКУЈЕМО ШТА НАМ ДУША ВЕЛИ АКО НАМ НИЈЕ ОСТАВЉЕНА ЈАСНА ПОРУКА НИ У СВЕТОМ ПИСМУ НИ У СВЕТОМ ПРЕДАЊУ?!
МИ СМО УБЕЂЕНИ ДА ТАЈ КОЈИ СЕ ОЖЕНИО ЦРНКИЊОМ НИЈЕ МНОГО ОСЛУШКИВАО ШТА МУ ДУХ И ДУША ВЕЛЕ, НО ЈЕ ЧИНИО ОНО ШТО МУ ТЕЛО ТРАЖИ!
Хммм...неки чобани код оваца и крава, наочито балије, кад пригусти разне ствари раде!
Како 'но беше: „Окрен'де јој главу да је појубим!”
Неки јопет веле да кад Црква не забрањује мешање раса, онда би то требало да је дозвољено, па иди Шћери за Тарзана Јовановића, имаш Благослов!
Међутим!
Много штошта Црква изричито НЕ ЗАБРАЊУЈЕ!
МНОГО КОЈЕЧЕГА ЈЕ ДОЗВОЉЕНО АЛИ НАМ НИЈЕ НА КОРИСТ!
Они који знају наше ставове знају и да смо ми увек настојали да поучимо млађу Браћу да код нас РАСА ДУХА има првенство над РАСОМ ТЕЛЕСНОМ јер ми верујемо у првенство Духа над материјом и превнство Творца над твари.
Међутим!
Наша Вера нас учи да нисмо свезнајући и кад смо пред неком Тајном коју само Господ познаје онда кажемо: „Не вем-Бог вес!”, као наши Стари што су говорили.
Ако нас је Господ саздао тако различитима као што су људске расе,а не знамо ЗАШТО, онда ваљда ми треба да то Божије Дело испоштујемо и да се НЕ МЕШАМО, без обзира што нас „политичка коректност” Великог Брата гура у расни мелтингпот!
Нико не спори да су сви људи од Адама и Еве!
Међутим!
Ода самог почетка стварања како човека тако и целе природе, Господ је увек унапред планирао развој сваке, па и људске врсте ИЗДВАЈАЈУЋИ на време једне од других!
Па зато је до потопа и дошло јер раздвајање људске врсте на родове и РАСЕ, које је сам Господ утемељио НИЈЕ ПОШТОВАНО!
Па каже Отац Серафим цитирајући Свето Писмо:
„А кад се људи почеше множити на земљи, и Кћери им се народише.
Видевши Синови Божији Кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше.
А Господ рече:
-Неће се Дух мој до века прети с људима, јер су тело! Нека им још сто и двадесет година!!!”
Према Светоотачком схватању, „Синови Божији” су потомци Ситови, изабрани људи који је требало да се сачувају у врлини.
Они су живели на узвишенијем месту, непосредно уз границе Раја. Они су називани „Синовима Божијим”, јер је требало да се од њих роди Христос!
„Кћери људске” су Каинови потомци. Они су били презрени људи и изгнаници!
Требало је да Синови Божији очувају себе чистима, а не да се жене Каиновим потомцима (касније ће се овај Завет чистоте везати за Јевреје, јер је предвиђено да се они издвоје од осталих народа).
Тако је требало да се Синови Божији ИЗДВОЈЕ од осталих, како би могли да постану Прародитељи Спаситељеви!
Свети Јефрем тврди да су међу Каиновим потомцима преовладавале Кћери, указујући на изумирање Каинове расе, али да су оне чезнуле да се удају за Ситове Синове, како би очувале своју расу.
Подстакнути плотском жудњом, „Синови Божији” су напустили Заповест Божију да се ИЗДВОЈЕ од свих који су били Каиново потомство.
Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство – постали су „тело” или „телесни”.
Свети Апостол Павле каже:
-Који су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8; 8).
„Сто двадесет година” не односи се на људски век него на време пре потопа, које је људима дато да се покају, што поново указује на Милосрђе Божије.
(Неки су спекулисали да се под „синовима Божијим” подразумевају небеска бића или Ангели. Свети Оци су били свесни овог тумачења и одлучно су га одбили, говорећи да Ангели не могу да рађају људе.
И древне спекулације о браку Ангела са људима, као и модерне спекулације о ванземаљцима, представљају, наравно, празне приче засноване на бескорисним маштаријама.)
ДАКЛЕ ПОШТО НАЛАЗИМО ПРИМЕР У СВЕТОМ ПИСМУ ДА ЈЕ ГОСПОД МУДРОШЋУ ПРОМИШЉУ СВОЈОМ Н-А-М-Е-Р-Н-О РАЗДВАЈАО РОД ЉУДСКИ РАДИ САМО ЊЕМУ ЗНАНИХ ЦЕЉИ, МИ У СВОМ НЕЗНАЊУ ОСЛУШКУЈЕМО ШТА НАМ ДУХ НАШ И ДУША ВЕЛЕ КАД ЈЕ У ПИТАЊУ МЕШАЊЕ РАСА КОЈЕ ЈЕ САМ ГОСПОД РАЗДВОЈИО!
И ПОШТО НАМ НАШ ДУХ, КОЈИ ЈЕ НАША ВЕЗА СА ГОСПОДОМ И НАША ДУША КАЖЕ ДА МЕШАЊЕ СА ДРУГИМ РАСАМА Н И Ј Е ЗА ЉУДСКИ РОД ДОБРО, ОНДА МИ У ПОСЛУШАЊУ СВОМЕ ДА ТАКО И ПОСТУПАМО СВЕ ДОК НЕ ДОБИЈЕМО НЕКИ ЗНАК ОД ГОСПОДА ДА РАДИМО СУПРОТНО!
ПОСЛУШАЈМО ДАКЛЕ ГЛАС ТВОРЦА НАШЕГА А НЕ БУЧНУ И ПРЉАВУ ПРОПАГАНДУ ВЕЛИКОГ БРАТА КОЈОМ НАМ БОМБАРДУЈУ ЂЕЦУ НА ТЕЛЕВИЗИЈИ И У ШКОЛАМА!
Бог толико воли разлике међу људима да је печате разлике утиснуо на свакоме човеку: црте лика, распоред шарица на мрежњачи, боја и јачина гласа, отисак сваког прста појединачно на рукама и ногама, распоред зуба у вилици, мирис зноја, густина косе, запремина плућа, телесни притисак и учесталост откуцаја срца, спољашња и унутрашња телесна грађа, непоновива структура ДНК у гену, физичке и интелектуалне могућности, животни дарови... а о „лику”, „отиску” и „боји” и „мирису” Душе и ума, о унутарњем лику личности да и не говоримо – све је непоновљиво у и на сваком човеку, све је достојно Оваплоћења Божијег и смрти Богочовекове на Крсту.
Зато за Бога нема „малих”, ни „последњих”, ни „ружних”, ни „безвредних”.
Будући да је једини Човекољубац, Он је и једини Народољубац (сетимо се да је последња заповест Његовог земаљског живота – о Крштењу тј. Спасењу „СВИХ НАРОДА у име Оца и Сина и Духа Светога”, о томе да је спас СВИХ НАРОДА у Именима Свете Тројице!).
Сатана мрзи народе: управо зато што је „човекоубица од искони” (Јн. 8, 44), он је и народоубица у историји („инспиратор” свих револуција, геноцида, денацификација).
Бог, дакле, веома воли НАРОДЕ и воли што су сви Народи И СВЕ РАСЕ различити и неједнаки (као што су људи различити и неједнаки), и што Му сваки на начин различите Литургије своје историје спасења узвраћа на Дарове и задатке којима их је украсио на почетку!
БУДИМО ДАКЛЕ РАЗЛИЧИТИ, НЕДАЈМО ЂЕЦУ СВОЈУ, ДУШУ И ТЕЛО СВОЈЕ, ДРУГИМ НАРОДИМА АКО СЕ НАША ДУША ТОМЕ ПРОТИВИ!
Бог воли Псалмопојца Давида за израиљском харфом и Светог Николаја Жичког са србском фрулом!
Воли и григоријански корал Православне Европе првог миленијума Хришћанства, и Византијско Једногласно Појање, и Руско Манастирско Вишегласје, и Арапско Православно Појање... Бог воли да Свештеници и Монаси различитих Помесних Цркава и Народа носе дивно-различите Мантије и Расе.
Бог не воли да се „ношње” (парадигме) једног Црквеног Завета НАМЕЋУ другима као једине могуће и обавезујуће (јер то је увек повођење за унификујућим духом овога света, увек тоталитарни анти-педесетнички универзализам, увек својствено анти-историјско насиље), јер свака „ношња” (парадигма) органски израста из непоновивог лика Богослужења и пута Спасења једног Народа или заједнице у историји.
Што једноме стоји, другоме не пристоји!!!
Што је једноме на корист и Спасење, другоме може, чак, да буде и на штету, и није за опонашање!!!
Свако насилно униформисање парадигми Спасења долази од човекове памети, а не од воље Божије о Црквеној историји као САБОРНОЈ, непрестаној Педесетници Благодатних Дарова, и непоновивости (што, наравно, не укида слободу човекову да лично изабере парадигму Спасења неког другог Православног Народа као своју, као свој аутентични пут Спасења).
Црква обухвата све и надилази сва ограничења пале историје, тако што све уткивљује у свој Богочовечански Живот, све преображава енергијама тог живота, освештавајући га за Светост и Царство Божије.
Бог воли да Грку у невољи пошаље Ангела-Чувара у Грчкој Народној Ношњи као што је учинио Блаженом Старцу Филотеју Зервакосу.
Свети Вукашин из Клепаца се на Икону попео у Србској Народној Ношњи.
Свети Мученици Шангајски светле са Икона у Кинеским Ношњама!
Грузија, Ирска, Јапан, Шпанија, Кина... И тако у свештене бескраје...
А из Житија Светих, такође, видимо да је житије сваког Светитеља окружено и окићено безбројима имена Хришћана који су учествовали у његовом светом животу и који, преко имена Светитељевог, такође, живе занавек у Памћењу Цркве и Бога Живога.
Јер је то воља Божија да Му се, по Исаијином пророштву, у Цркви Његовој – САБОРНО а не у безличном метафизичком или „екуменистичком” колективу! – „поклоне СВИ НАРОДИ” свих имена, свих завичаја и Отачастава, свих континената, свих језика и повести, и принесу Му дарове својих духовно-историјских и црквених„ношњи” (= парадигми), педесетничку раскош непоновиве Евхаристије свог Поклоњења Христу.
Али, то је важно истаћи, Бог воли различитости у једној Љубави и Истини Својој, истинску САБОРНОСТ Цркве, а не лажну саборност света и његових лаж-цркава, истинску васељеност Цркве а не екуменизме религијске, културне или политичке!
Црква – Тело Христово, тј. Христос Логос јесте живо и лично Средиште свих непоновивих Црквених Завета који се Црквеним Животом уткивљују у један јединствени Нови Завет Свештене Историје Спасења!
Бог мрзи (Откр. 2, 6) „уједињење света” мимо Цркве, он руши Вавилонске куле („Паде, паде Вавилон велики, који је жестоким вином блуда својега напојио све народе”, Откр. 14, 8) сваког човекобожја, сваког „новог светског поретка” пале историје, сваког секуларизма-мундијализма којима се човек – у гордости, безумљу и пропасти – уподобљује сатани, лажном богу!!!
Са друге стране, лажни бог – велики човекомрзац, народомрзац, именомрзац и својствомрзац – хоће потпуно супротно:
Да сви људи „човечанства”, милом или силом, почну да живе исто („западним начином живота”, без Христа, без Цркве), да мисле исто (менталним инжењерингом, испирањем ума и Душе, аутоцензуром„политичке коректности”), да се клањају истоме (идолу „демократије”, њујоршког „Кипа слободе”, „мира без алтернативе”, „отвореног друштва”, „људских права”), да носе исту униформу (телесну – „џинс”, менталну орвеловску – „рат је мир” и „ропство је слобода”), да једу и пију исто (Мек Доналдс фаст фоод и Кока-колу), да говоре исто, користећи исте синтагме („храброст за мир”, „превенција криза”, „хуманитарно бомбардовање”), да слушају исте вести (ЦНН, Војс оф Америка), да слушају исту музику (МТВ), да прате исте спортске догађаје (НБА лигу), да се „просвећују” истом „културом” (најновија афера Тома Круза, најновија пластична операција Шер, најновија хуманитарна акција Боно Вокса), да се понашају исто (да не пуше када је пушење забрањено, да се смеју када је смејање наређено, да сурфују по Интернету, да спасавају насукане китове, да поред ТВ-екрана аплаудирају рушењу „легитимних мета” – Алексинца, Сурдулице, Мердара...), да се плаше истог (медијско-политичких „полиција савести”, 24-часовног свенадзирања и свеприслушкивања, „црних операција” западних „лидера човечанства” и „спасилаца света”, антракса, руске опасности, терориста, слома берзе), да мрзе исто (нерођену инвалидну децу, Србе, хомофобију, све „лоше момке”, реч „грех”, национализам, жртве западних „томахавка”, фундаментализам мајки побијених непријатеља демократије), да се повинују истом (једној светској влади мундијализма, једној светској анти-цркви екуменизма), да имају исти језик, пасош, валуту, да верују исто (у „Њу-ејx”, виртуалну стварност ТВ-слике света, „Еру водолије”, ванземаљце, племенитост убиства у име демократије, окултизам, јога-чакре, „хаппy енд”, „животињска права”, психоанализу, Харија Потера, клонирање човека, Молдера и Скали, „гив пис а чанс”, да буду исто (цивили-промили, трошени потрошачи, гласачи-потказивачи, бисексуалци, таргети манипулације, зомбији), да се, коначно, запечате истим („бројем и жигом звери” Откр. 13, 16) и поклоне истом (лаж-богу, порицатељу оваплоћења Христовог, „антихристу, који одриче Оца и Сина”, 1. Јован. 2, 22) .
То је разлика између Христа и свих антихриста – слугу „кнеза овога света”, тог „мундијалисте/глобализатора од искони”, као и разлика између истине Црквеног Завета историјског народа и лажи анти-хришћанског а(нти)патридства (које је, под маском толеранције, увек, у крајњем исходу, тоталитарно).
http://www.dverisrpske.com/preporucujemo/matej_arsenijevic.htm
ЕТО ПА САД СРБИНЕ РАЗМИСЛИ ТРИПУТ ПРЕ НЕГО ШТО ДАШ КЋЕР СВОЈУ ЗА ПРАВОСЛАВНОГ ШИФТАРИНА, ЦИГАНИНА ИЛИ ЦРНЦА, У МАШИНУ ЗА МЕЛТИНГПОТОВАЊЕ, ПРЕ НЕГО ШТО РЕШИШ ДА СПАЈАШ ОНО ШТО ЈЕ САМ ГОСПОД РАСТАВИО И ПЕЧАТОМ СВОЈИМ ОЗНАЧИО!
ОД НАС, СРБСКОГ ПРОСВЕТАРА, ТОЛИКО!
'Ајде да покушамо овом згодом да дотакнемо баш то шкакљиво питање на које ми, као ипак човек у годинама, релативно-мање-више обавештен Православни Хришћанин, не могасмо да нађемо одговор, а и они који више од нас знају, не знадоше да нас поуче.
Ради се дакле, погодили смо, о следећем:
('Ајде да узмемо мало блажи пример, не морамо баш одма' на црнца)
Рецимо Отац, Мајка, Ђеца, узорна Србска Православна Породица, поштују Веру, Светиње, Исповедају се, Причешћују, посте...данас реткост, али узмимо као пример.
И једног лепог дана долази Ћерка и каже Породици да је нашла момка за кога би желела да се уда, да је и он одскора прешао у Православље, све лепо и...долази дан упознавања кад оно...
Улази младић...циганин!
Лепо се види прави циганин, истетовиран па проб'о да скине, име Тарзан Јовановић (није у роду са Чедом) али ту скоро Крштен и сад је Ђорђе, има пос'о, ради итд. итд.
Поставља се питање Оцу и Породици:
Би ли дали Дете за циганина?!
Ако има нешто у вами у Души, што се противи, не слаже да вам Ћерка оде за циганина-ШТА ЈЕ ТО?
И КО НАМ ЈЕ ТАЈ ОТПОР УСАДИО У НАШЕ „ПРОГРАМЕ”?
БОГ или...
У Старом Завету каже како се на то тада гледало. Египћанима је било гадно са Јеврејима за истим столом седети,Јевреји нејевреје називаху псима итд.итд.
Ипак, колико ми знамо ниђе нам није конкретно понуђен одговор на горе постављено питање!
Мислим ДИРЕКТНО-БЕЗ ОПШТИХ МЕСТА као „нема више Јелина и Јеврејина” итд.
ДА ЛИ НАША ВЕРА ОХРАБРУЈЕ МЕШАЊЕ СВИХ ВРСТА ЦВЕЋА ИЗ ВРТА ГОСПОДЊЕГ, КОЈЕ ЈЕ САМ ГОСПОД РАЗДВОЈИО СТВАРАЈУЋИ ИХ РАЗЛИЧИТИМ?!
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ!!!
И било би лепо кад би на ово питање покушали да нађемо одговор као смирени Хришћани и Срби!
ШТА ЈЕ „ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНО” ТО СВИ ЗНАМО И ТАКВИМ ДИСКУСИЈАМА ОЂЕ И НИЈЕ МЕСТО!
Ми признајемо да питање јесте мање-више хипотетично, јербо омлатина те данас ионако ништа не пита-Част изузецима!
Али, ја ево руку на срце, дао бих Дете Китајцу Православном без проблема.
Па и Браћа блгари су пола жути јер су настали, знамо, од блгара монголских Татара, који се с нами измешаше.
Али црнцу...не знам...највише ме буни што нешто УНУТРА у нами ПОСТОЈИ-ХТЕЛИ МИ ТО ДА ПРИЗНАМО ИЛИ НЕ, ШТО НАМ НЕ ДА, НЕ ОДОБРАВА МЕШАЊЕ РАСА, БЕЗ ОБЗИРА КОЛ'КО ЈЕ ДОТИЧНИ „ДОБАР ПРАВОСЛАВАЦ”!
Разговарао сам са многим Хришћанима, добрим и Благородним људима, и скоро сви кад се опусте и доообро размисле, ПРИЗНАЈУ да у нами постоји нека УГРАЂЕНА препрека да ИСКРЕНО одобримо да дамо рођену Ћерку за црнца.
Значи туна треба разликовати једну декларативну „политкоректност” која нам је ође у Трбуху Сотоне стално сугерисана као опште правило понашања, од једног УНУТРАШЊЕГ ОСЕЋАЈА, и то код искрених људи, добрих Хришћана, који се не пренемажу!
Пазите, ово питање је можда неважно за Србе у Отаџбини,има пречих ствари, кашће неко,али ође у изгнанству-расејању, је итекако важно, постаје све важније и ускоро може да прерасте и у питање нашег ОПСТАНКА ође!
Пази!
Ође није питање што би се неко ЛИЧНО оженио циганком ако је лепа и Православка!
Није баш исто као кад своје Дете,Ћерку коју си одгајио што'но кажу „од литре меса”, даш за жену циганину или још горе, црнцу!
Они који не познају Светињу Очинства и Мајчинства можда нас неће најбоље разумети!
То није питање НАЦИЈЕ, како неки схватају, нити питање културе и традиције, то је питање РАСЕ ЉУДСКЕ, РАСЕ које је Бог створио да буду РАЗЛИЧИТЕ, па макар делили исту тардицију и културу (као ође у Северној Америци), или се НАЦИОНАЛНО декларисали као Американци, Канађани или Квебекоа!
РАЗЛИЧИТЕ РАСЕ СТВОРИ БОГ, НЕ ДА БИ БИЛА ЈЕДНА ОД ДРУГЕ БОЉЕ ИЛИ ГОРЕ, НЕГО ДА БИ БИЛЕ РАЗЛИЧИТЕ!
ДА ЛИ ДАКЛЕ НАША ВЕРА ОХРАБРУЈЕ МЕШАЊЕ СВИХ ВРСТА ЦВЕЋА ИЗ ВРТА ГОСПОДЊЕГ У ЈЕДАН ЦВЕТ-ПАПАЗЈАНИЈУ?
ИМАМО ЛИ МИ ПРАВО КАО ГРЕШНИ ЉУДИ ОВАМО ДОЛЕ, ДА СИЛОМ, ПРОТИВ НАШЕГ УНУТРАШЊЕГ ОСЕЋАЈА, СПАЈАМО ОНО ШТО ЈЕ САМ ГОСПОД РАЗДВОЈИО СТВАРАЈУЋИ НАС РАЗЛИЧИТИМ?!
ИМАМО ЛИ ПРАВО ДА СЕ КАО ХРИШЋАНИ МЕЛТИНГПОТУЈЕМО НЕ ОБРАЋАЈУЋИ ПАЖЊУ НА ДЕЛО ГОСПОДЊЕ И НА УНУТРАШЊИ ОСЕЋАЈ КОЈИ ЈЕ У НАС УГРАЂЕН ДА ТО НЕ ЧИНИМО?!
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ!
Е сад...у нас је уграђен и осећај који нам брани да једемо људско месо-па су неке расе и народи то вековима чинили!
По осећају непогрешивом знамо да се не спајамо са Родбином, па су неки и то радили, како код муслимана тако и на болесном Западу...ТРЕБА ЛИ ДАКЛЕ ДА ОСЛУШКУЈЕМО ШТА НАМ ДУША ВЕЛИ АКО НАМ НИЈЕ ОСТАВЉЕНА ЈАСНА ПОРУКА НИ У СВЕТОМ ПИСМУ НИ У СВЕТОМ ПРЕДАЊУ?!
А шта ако погледамо на искуство нашег Православног Народа из прошлости?
Наш Крштени и Богобојажљиви Народ некада се придржавао Божије Истине много више наго ми данас!
Ми знамо скоро све Народне Песме такорећи напамет, па смо закључили да су неки појмови и правила понашања веома јасно оцртани кроз метафоре Народног Песника и Гуслара.
Тамо се на пример помиње „ЛИЦЕ БИЈЕЛО”, кад се ради о нашем Народу,било да је мушко или женско у питању.
„ЛИЦЕ БИЈЕЛО” јесте увак и непогрешиво претстављено као симбол ЛЕПОТЕ!
„РУСА КОСА” такође, а то је знамо, коса златно сребрнаста.
На мешање култура и обичаја није се гладало као на нешто забрањено, напротив, Србин који „од Хајкуне прави Анђелију” није био реткост у Народу и Хајкуна-Анђелија је била увек добродошла!
Међутим!
Уз опис Турчина-Арапина увек се додаје „АРАПИН ЦРНИ”!
Е ОНО ШТО НАС БУНИ ЈЕСТЕ ШТО ЈЕ НАРОДНИ ГУСЛАР УВЕК ТАЈ ПРИДЕВ „ЦРНИ” НЕПОГРЕШИВО ПРИШИВАО АРАПИНУ КАО АТРИБУТ ЊЕГОВЕ РУЖНОЋЕ-ОДБОЈНОСТИ А НИКАКО ЛЕПОТЕ, БЛАГОСТИ итд!
ПАЗИТЕ ТАДА НИЈЕ БИЛО НИ ВЕЛИКОГ БРАТА НИ „ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ”!
ПА СЕ ПОСТАВЉА ПИТАЊЕ КАКО СУ ТО ТИ НАШИ НАРОДНИ ПЕВАЧИ ПОСТАЛИ ТОЛИКИ РАСИСТИ А ЈОПЕТ ОВАМО ВЕЛИЧАЈУ ХРИШЋАНСКУ ЉУБАВ, ВЕРУ ХРИСТОВУ, КРСТ ЧАСНИ, ПРАВДУ БОГА ИСТИНОГА итд.итд.
ШТО ТАЈ НЕГАТИВАЦ АРАПИН ДА УВЕК БУДЕ ЦРН?
Имамо ли објашњење за тај расизам доообро скривен у нашој прошлости?
Људи бре причајмо озбиљно!
Какве фуруне, какви овнови да бију Ђецу!
Ми ође покушабамо да анализирамо, смирено ако може, да ли би 'ладно дали Ћерку за циганина или црнца!
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ!
Што су они црни то је њихова ствар и нико због тога не треба да сања неке фуруне!
Нико не спори да смо сви Ђеца Божија, па не само људи него и животиње и цвеће и шкољке итд.
Але јесте НЕСПОРНО да нас је Господ створио РАЗЛИЧИТИМА као људе, а и цвеће у Божијој Башти је такође различито!
Тога можда нема у Светом Писму и Светом Предању, но зар је потребно да се пише оно што је толико ОЧИГЛЕДНО!
РАЗЛИЧИТЕ НАС ЈЕ ГОСПОД СТВОРИО, РАЗЛИЧИТО ЈЕ ЦВЕЋЕ У ЊЕГОВОЈ БАШТИ, РАЗЛИЧИТЕ СУ И ЖИВОТИЊСКЕ ВРСТЕ!
ЈА ВЕРУЈЕМ У ГОСПОДА И ВЕРУЈЕМ ДА ЈЕ ГОСПОД ЗНАО З-А-Ш-Т-О НАС ЈЕ РАЗДВОЈИО, ЗАШТО НАС ЈЕ РАЗЛИЧИТИМА СТВОРИО!
ВЈЕРУЈУ!!!
Е сад!
ИМАМО ЛИ МИ ПРАВО ДА СПАЈАМО ОНО ШТО ЈЕ ГОСПОД РАЗДВОЈИО?!!!
ИМАМО ЛИ МИ ПРАВО ДА СЕ МАСОВНО МЕЛТИНГПОТУЈЕМО САМО ЗАТО ШТО СЕ ВЕЛИКОМ БРАТУ ТАКО ЋЕФНУЛО И ЗАТО ШТО СУ БРАКОВИ И ПОРОД ОД РАЗЛИЧИТИХ РАСА ДАНАС „ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНИ”!
Има још нешто!
ВЕЛИКИ БРАТ НАМИ СУГРЕИРА И ОХРАБРУЈЕ МЕШАЊЕ РАЗЛИЧИТИХ РАСА У ЈЕДНУ!
СВЕ РАСЕ И СВИ НАРОДИ ИМА ДА СЕ МЕШАЈУ ДОК НЕ ПОСТАНЕ ЈЕДАН НАРОД И ЈЕДНА РАСА!
СВИ НАРОДИ!
СВИ СЕМ ЈЕДНОГ!!!!
У Вери Хришћанској никад није било „радног стажа” па тако уопште није битно КАД је ко постао Хришћанин!
Јуда је постао Хришћанин ПРЕ Етиопљана, па га то није спречило да почини што је починио!
Исто важи и за римске папе, курваре и троваче из фамилија Борџија и Медичи, за њихово „свештенство” и „паству”!
Били су Хришћани пре многих па ево докле су догурали!
Напротив, не само да се у Хришћанству „радни стаж” не признаје, него знамо да сваке године уочи Васкрса, ПОЗИВАМО СВЕ ОНЕ КОЈИ ЈОШ НИСУ СА НАМИ, ДА НАМ СЕ ПРИДРУЖЕ МАКАР ТО БИЛО И У ПЕТ ДО ДВАНАЕСТ, ДА ЗАЈЕДНО СЛАВИМО ИМЕ БОЖИЈЕ!
Нема дакле чињеница да су Етиопљани „старији” Хришћани од нас много везе са темом, нарочито зато ШТО ОНИ ЈОШ УВЕК НИСУ ПОТПУНО ПРИШЛИ ЦРКВИ,погледај мало о томе!
Такође и чињеница да се ЈЕДАН Србин оженио са неком црнкињом па изродио мелезе, и није толико битна за тему!
Има нас разних!
То није питање НАЦИЈЕ, како неки схватају, нити питање културе и традиције, то је питање РАСЕ ЉУДСКЕ, РАСЕ које је Бог створио да буду РАЗЛИЧИТЕ, па макар делили исту традицију и културу (као ође у Северној Америци), или се НАЦИОНАЛНО декларисали као Американци, Канађани или Квебекоа!
РАЗЛИЧИТЕ РАСЕ СТВОРИ БОГ, НЕ ДА БИ БИЛА ЈЕДНА ОД ДРУГЕ БОЉЕ ИЛИ ГОРЕ, НЕГО ДА БИ БИЛЕ РАЗЛИЧИТЕ!
ДА ЛИ ДАКЛЕ НАША ВЕРА ОХРАБРУЈЕ МЕШАЊЕ СВИХ ВРСТА ЦВЕЋА ИЗ ВРТА ГОСПОДЊЕГ У ЈЕДАН ЦВЕТ-ПАПАЗЈАНИЈУ?
ИМАМО ЛИ МИ ПРАВО КАО ГРЕШНИ ЉУДИ ОВАМО ДОЛЕ, ДА СИЛОМ, ПРОТИВ НАШЕГ УНУТРАШЊЕГ ОСЕЋАЈА, СПАЈАМО ОНО ШТО ЈЕ САМ ГОСПОД РАЗДВОЈИО СТВАРАЈУЋИ НАС РАЗЛИЧИТИМ?!
ИМАМО ЛИ ПРАВО ДА СЕ КАО ХРИШЋАНИ МЕЛТИНГПОТУЈЕМО НЕ ОБРАЋАЈУЋИ ПАЖЊУ НА ДЕЛО ГОСПОДЊЕ И НА УНУТРАШЊИ ОСЕЋАЈ КОЈИ ЈЕ У НАС УГРАЂЕН ДА ТО НЕ ЧИНИМО?!
ТО ЈЕ ПИТАЊЕ!
Е сад...у нас је уграђен и осећај који нам брани да једемо људско месо-па су неке расе и народи то вековима чинили!
По осећају непогрешивом знамо да се не спајамо са Родбином, па су неки и то радили, како код муслимана тако и на болесном Западу...ТРЕБА ЛИ ДАКЛЕ ДА ОСЛУШКУЈЕМО ШТА НАМ ДУША ВЕЛИ АКО НАМ НИЈЕ ОСТАВЉЕНА ЈАСНА ПОРУКА НИ У СВЕТОМ ПИСМУ НИ У СВЕТОМ ПРЕДАЊУ?!
МИ СМО УБЕЂЕНИ ДА ТАЈ КОЈИ СЕ ОЖЕНИО ЦРНКИЊОМ НИЈЕ МНОГО ОСЛУШКИВАО ШТА МУ ДУХ И ДУША ВЕЛЕ, НО ЈЕ ЧИНИО ОНО ШТО МУ ТЕЛО ТРАЖИ!
Хммм...неки чобани код оваца и крава, наочито балије, кад пригусти разне ствари раде!
Како 'но беше: „Окрен'де јој главу да је појубим!”
Неки јопет веле да кад Црква не забрањује мешање раса, онда би то требало да је дозвољено, па иди Шћери за Тарзана Јовановића, имаш Благослов!
Међутим!
Много штошта Црква изричито НЕ ЗАБРАЊУЈЕ!
МНОГО КОЈЕЧЕГА ЈЕ ДОЗВОЉЕНО АЛИ НАМ НИЈЕ НА КОРИСТ!
Они који знају наше ставове знају и да смо ми увек настојали да поучимо млађу Браћу да код нас РАСА ДУХА има првенство над РАСОМ ТЕЛЕСНОМ јер ми верујемо у првенство Духа над материјом и превнство Творца над твари.
Међутим!
Наша Вера нас учи да нисмо свезнајући и кад смо пред неком Тајном коју само Господ познаје онда кажемо: „Не вем-Бог вес!”, као наши Стари што су говорили.
Ако нас је Господ саздао тако различитима као што су људске расе,а не знамо ЗАШТО, онда ваљда ми треба да то Божије Дело испоштујемо и да се НЕ МЕШАМО, без обзира што нас „политичка коректност” Великог Брата гура у расни мелтингпот!
Нико не спори да су сви људи од Адама и Еве!
Међутим!
Ода самог почетка стварања како човека тако и целе природе, Господ је увек унапред планирао развој сваке, па и људске врсте ИЗДВАЈАЈУЋИ на време једне од других!
Па зато је до потопа и дошло јер раздвајање људске врсте на родове и РАСЕ, које је сам Господ утемељио НИЈЕ ПОШТОВАНО!
Па каже Отац Серафим цитирајући Свето Писмо:
„А кад се људи почеше множити на земљи, и Кћери им се народише.
Видевши Синови Божији Кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше.
А Господ рече:
-Неће се Дух мој до века прети с људима, јер су тело! Нека им још сто и двадесет година!!!”
Према Светоотачком схватању, „Синови Божији” су потомци Ситови, изабрани људи који је требало да се сачувају у врлини.
Они су живели на узвишенијем месту, непосредно уз границе Раја. Они су називани „Синовима Божијим”, јер је требало да се од њих роди Христос!
„Кћери људске” су Каинови потомци. Они су били презрени људи и изгнаници!
Требало је да Синови Божији очувају себе чистима, а не да се жене Каиновим потомцима (касније ће се овај Завет чистоте везати за Јевреје, јер је предвиђено да се они издвоје од осталих народа).
Тако је требало да се Синови Божији ИЗДВОЈЕ од осталих, како би могли да постану Прародитељи Спаситељеви!
Свети Јефрем тврди да су међу Каиновим потомцима преовладавале Кћери, указујући на изумирање Каинове расе, али да су оне чезнуле да се удају за Ситове Синове, како би очувале своју расу.
Подстакнути плотском жудњом, „Синови Божији” су напустили Заповест Божију да се ИЗДВОЈЕ од свих који су били Каиново потомство.
Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство – постали су „тело” или „телесни”.
Свети Апостол Павле каже:
-Који су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8; 8).
„Сто двадесет година” не односи се на људски век него на време пре потопа, које је људима дато да се покају, што поново указује на Милосрђе Божије.
(Неки су спекулисали да се под „синовима Божијим” подразумевају небеска бића или Ангели. Свети Оци су били свесни овог тумачења и одлучно су га одбили, говорећи да Ангели не могу да рађају људе.
И древне спекулације о браку Ангела са људима, као и модерне спекулације о ванземаљцима, представљају, наравно, празне приче засноване на бескорисним маштаријама.)
ДАКЛЕ ПОШТО НАЛАЗИМО ПРИМЕР У СВЕТОМ ПИСМУ ДА ЈЕ ГОСПОД МУДРОШЋУ ПРОМИШЉУ СВОЈОМ Н-А-М-Е-Р-Н-О РАЗДВАЈАО РОД ЉУДСКИ РАДИ САМО ЊЕМУ ЗНАНИХ ЦЕЉИ, МИ У СВОМ НЕЗНАЊУ ОСЛУШКУЈЕМО ШТА НАМ ДУХ НАШ И ДУША ВЕЛЕ КАД ЈЕ У ПИТАЊУ МЕШАЊЕ РАСА КОЈЕ ЈЕ САМ ГОСПОД РАЗДВОЈИО!
И ПОШТО НАМ НАШ ДУХ, КОЈИ ЈЕ НАША ВЕЗА СА ГОСПОДОМ И НАША ДУША КАЖЕ ДА МЕШАЊЕ СА ДРУГИМ РАСАМА Н И Ј Е ЗА ЉУДСКИ РОД ДОБРО, ОНДА МИ У ПОСЛУШАЊУ СВОМЕ ДА ТАКО И ПОСТУПАМО СВЕ ДОК НЕ ДОБИЈЕМО НЕКИ ЗНАК ОД ГОСПОДА ДА РАДИМО СУПРОТНО!
ПОСЛУШАЈМО ДАКЛЕ ГЛАС ТВОРЦА НАШЕГА А НЕ БУЧНУ И ПРЉАВУ ПРОПАГАНДУ ВЕЛИКОГ БРАТА КОЈОМ НАМ БОМБАРДУЈУ ЂЕЦУ НА ТЕЛЕВИЗИЈИ И У ШКОЛАМА!
Бог толико воли разлике међу људима да је печате разлике утиснуо на свакоме човеку: црте лика, распоред шарица на мрежњачи, боја и јачина гласа, отисак сваког прста појединачно на рукама и ногама, распоред зуба у вилици, мирис зноја, густина косе, запремина плућа, телесни притисак и учесталост откуцаја срца, спољашња и унутрашња телесна грађа, непоновива структура ДНК у гену, физичке и интелектуалне могућности, животни дарови... а о „лику”, „отиску” и „боји” и „мирису” Душе и ума, о унутарњем лику личности да и не говоримо – све је непоновљиво у и на сваком човеку, све је достојно Оваплоћења Божијег и смрти Богочовекове на Крсту.
Зато за Бога нема „малих”, ни „последњих”, ни „ружних”, ни „безвредних”.
Будући да је једини Човекољубац, Он је и једини Народољубац (сетимо се да је последња заповест Његовог земаљског живота – о Крштењу тј. Спасењу „СВИХ НАРОДА у име Оца и Сина и Духа Светога”, о томе да је спас СВИХ НАРОДА у Именима Свете Тројице!).
Сатана мрзи народе: управо зато што је „човекоубица од искони” (Јн. 8, 44), он је и народоубица у историји („инспиратор” свих револуција, геноцида, денацификација).
Бог, дакле, веома воли НАРОДЕ и воли што су сви Народи И СВЕ РАСЕ различити и неједнаки (као што су људи различити и неједнаки), и што Му сваки на начин различите Литургије своје историје спасења узвраћа на Дарове и задатке којима их је украсио на почетку!
БУДИМО ДАКЛЕ РАЗЛИЧИТИ, НЕДАЈМО ЂЕЦУ СВОЈУ, ДУШУ И ТЕЛО СВОЈЕ, ДРУГИМ НАРОДИМА АКО СЕ НАША ДУША ТОМЕ ПРОТИВИ!
Бог воли Псалмопојца Давида за израиљском харфом и Светог Николаја Жичког са србском фрулом!
Воли и григоријански корал Православне Европе првог миленијума Хришћанства, и Византијско Једногласно Појање, и Руско Манастирско Вишегласје, и Арапско Православно Појање... Бог воли да Свештеници и Монаси различитих Помесних Цркава и Народа носе дивно-различите Мантије и Расе.
Бог не воли да се „ношње” (парадигме) једног Црквеног Завета НАМЕЋУ другима као једине могуће и обавезујуће (јер то је увек повођење за унификујућим духом овога света, увек тоталитарни анти-педесетнички универзализам, увек својствено анти-историјско насиље), јер свака „ношња” (парадигма) органски израста из непоновивог лика Богослужења и пута Спасења једног Народа или заједнице у историји.
Што једноме стоји, другоме не пристоји!!!
Што је једноме на корист и Спасење, другоме може, чак, да буде и на штету, и није за опонашање!!!
Свако насилно униформисање парадигми Спасења долази од човекове памети, а не од воље Божије о Црквеној историји као САБОРНОЈ, непрестаној Педесетници Благодатних Дарова, и непоновивости (што, наравно, не укида слободу човекову да лично изабере парадигму Спасења неког другог Православног Народа као своју, као свој аутентични пут Спасења).
Црква обухвата све и надилази сва ограничења пале историје, тако што све уткивљује у свој Богочовечански Живот, све преображава енергијама тог живота, освештавајући га за Светост и Царство Божије.
Бог воли да Грку у невољи пошаље Ангела-Чувара у Грчкој Народној Ношњи као што је учинио Блаженом Старцу Филотеју Зервакосу.
Свети Вукашин из Клепаца се на Икону попео у Србској Народној Ношњи.
Свети Мученици Шангајски светле са Икона у Кинеским Ношњама!
Грузија, Ирска, Јапан, Шпанија, Кина... И тако у свештене бескраје...
А из Житија Светих, такође, видимо да је житије сваког Светитеља окружено и окићено безбројима имена Хришћана који су учествовали у његовом светом животу и који, преко имена Светитељевог, такође, живе занавек у Памћењу Цркве и Бога Живога.
Јер је то воља Божија да Му се, по Исаијином пророштву, у Цркви Његовој – САБОРНО а не у безличном метафизичком или „екуменистичком” колективу! – „поклоне СВИ НАРОДИ” свих имена, свих завичаја и Отачастава, свих континената, свих језика и повести, и принесу Му дарове својих духовно-историјских и црквених„ношњи” (= парадигми), педесетничку раскош непоновиве Евхаристије свог Поклоњења Христу.
Али, то је важно истаћи, Бог воли различитости у једној Љубави и Истини Својој, истинску САБОРНОСТ Цркве, а не лажну саборност света и његових лаж-цркава, истинску васељеност Цркве а не екуменизме религијске, културне или политичке!
Црква – Тело Христово, тј. Христос Логос јесте живо и лично Средиште свих непоновивих Црквених Завета који се Црквеним Животом уткивљују у један јединствени Нови Завет Свештене Историје Спасења!
Бог мрзи (Откр. 2, 6) „уједињење света” мимо Цркве, он руши Вавилонске куле („Паде, паде Вавилон велики, који је жестоким вином блуда својега напојио све народе”, Откр. 14, 8) сваког човекобожја, сваког „новог светског поретка” пале историје, сваког секуларизма-мундијализма којима се човек – у гордости, безумљу и пропасти – уподобљује сатани, лажном богу!!!
Са друге стране, лажни бог – велики човекомрзац, народомрзац, именомрзац и својствомрзац – хоће потпуно супротно:
Да сви људи „човечанства”, милом или силом, почну да живе исто („западним начином живота”, без Христа, без Цркве), да мисле исто (менталним инжењерингом, испирањем ума и Душе, аутоцензуром„политичке коректности”), да се клањају истоме (идолу „демократије”, њујоршког „Кипа слободе”, „мира без алтернативе”, „отвореног друштва”, „људских права”), да носе исту униформу (телесну – „џинс”, менталну орвеловску – „рат је мир” и „ропство је слобода”), да једу и пију исто (Мек Доналдс фаст фоод и Кока-колу), да говоре исто, користећи исте синтагме („храброст за мир”, „превенција криза”, „хуманитарно бомбардовање”), да слушају исте вести (ЦНН, Војс оф Америка), да слушају исту музику (МТВ), да прате исте спортске догађаје (НБА лигу), да се „просвећују” истом „културом” (најновија афера Тома Круза, најновија пластична операција Шер, најновија хуманитарна акција Боно Вокса), да се понашају исто (да не пуше када је пушење забрањено, да се смеју када је смејање наређено, да сурфују по Интернету, да спасавају насукане китове, да поред ТВ-екрана аплаудирају рушењу „легитимних мета” – Алексинца, Сурдулице, Мердара...), да се плаше истог (медијско-политичких „полиција савести”, 24-часовног свенадзирања и свеприслушкивања, „црних операција” западних „лидера човечанства” и „спасилаца света”, антракса, руске опасности, терориста, слома берзе), да мрзе исто (нерођену инвалидну децу, Србе, хомофобију, све „лоше момке”, реч „грех”, национализам, жртве западних „томахавка”, фундаментализам мајки побијених непријатеља демократије), да се повинују истом (једној светској влади мундијализма, једној светској анти-цркви екуменизма), да имају исти језик, пасош, валуту, да верују исто (у „Њу-ејx”, виртуалну стварност ТВ-слике света, „Еру водолије”, ванземаљце, племенитост убиства у име демократије, окултизам, јога-чакре, „хаппy енд”, „животињска права”, психоанализу, Харија Потера, клонирање човека, Молдера и Скали, „гив пис а чанс”, да буду исто (цивили-промили, трошени потрошачи, гласачи-потказивачи, бисексуалци, таргети манипулације, зомбији), да се, коначно, запечате истим („бројем и жигом звери” Откр. 13, 16) и поклоне истом (лаж-богу, порицатељу оваплоћења Христовог, „антихристу, који одриче Оца и Сина”, 1. Јован. 2, 22) .
То је разлика између Христа и свих антихриста – слугу „кнеза овога света”, тог „мундијалисте/глобализатора од искони”, као и разлика између истине Црквеног Завета историјског народа и лажи анти-хришћанског а(нти)патридства (које је, под маском толеранције, увек, у крајњем исходу, тоталитарно).
http://www.dverisrpske.com/preporucujemo/matej_arsenijevic.htm
ЕТО ПА САД СРБИНЕ РАЗМИСЛИ ТРИПУТ ПРЕ НЕГО ШТО ДАШ КЋЕР СВОЈУ ЗА ПРАВОСЛАВНОГ ШИФТАРИНА, ЦИГАНИНА ИЛИ ЦРНЦА, У МАШИНУ ЗА МЕЛТИНГПОТОВАЊЕ, ПРЕ НЕГО ШТО РЕШИШ ДА СПАЈАШ ОНО ШТО ЈЕ САМ ГОСПОД РАСТАВИО И ПЕЧАТОМ СВОЈИМ ОЗНАЧИО!
ОД НАС, СРБСКОГ ПРОСВЕТАРА, ТОЛИКО!
ИСТИНА ЈЕ СРБИНЕ ОВАКВА
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ крвљу свога рођеног срца писао славне странице своје историје. Славне и онда када се уздизао, славне и онда када је падао.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ своју земљу посејао сопственим главама и да је на брду сопствених костију сазидао своју кућу, своју државу.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ ишао увек само једним путем: путем части и поштења: путем чојства и јунаштва.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ био увек свестан своје историје, свог светог Православља;
да је био вредан, раден и миран;
да туђе није хтео али и да своје није дао.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србин увек био домаћин у својој кући, најгостољубивији од свих народа на свету;
да је био веран своме пријатељу и да је за њега био у стању и зивот да положи.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србин волео и воли своју Земљу, свога краља и своју свету веру и да је устајао да животом својим брани ове своје најдрагоценије светиње.
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ од малих бројем али велики духом.
ИСТИНА ЈЕ:
да је бистар и проницљив и да му у том погледу мало премца има.
ИСТИНА ЈЕ:
да је један од најдржавотворенијих народа, и ако је мали, и ако је стењући под турском канџијом нешто заостао од осталих европских народа у погледу модерног, али: да је његова садашња сировост и јемац за његову виталност потврда да је процес дегенерације - која полако дави Европу - још прилично далеко од овог младог народа.
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ пао као жртва за целу Европу бранећи од турске најезде континенталну цивилизацију;
да је он био тај гранични зид о који се разбио огромни османлијски вал. Такав вал је истина преплавио овај мали народ али је Европа била поштеђена.
ИСТИНА ЈЕ И ТО ГОРКА!
да је Европа ово заборавила.
ИСТИНА ЈЕ:
Да се на улазу у аустријски Фелден може виђети табла са натписом:
"ДОВДЕ СУ СТИГЛИ ТУРЦИ, А ОНДА СУ ИХ ОВДЕ ЗАУСТАВИЛИ СРБИ".
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ, захваљујући само својим духовним вредностима, издржао пет стотина година под турцима.
да није изгубио себе;
да није претопљен био;
да је у ситуацији у којој су се многи народи изгубили и исчезли стекао још већу снагу;
да је том новом снагом срушио мрски јарам; и
да је овај народ сагледао Сунце слободе, испевши се на сопствену Голготу сам самцат.
ИСТИНА ЈЕ:
да је због свих ових особина Србски народ имао мало пријатеља.
ИСТИНА ЈЕ:
да гори бољег мрзи;
и да завидљивци не могу да гледају да се крај њих налази неко који - не само да није суревњив и не жели грамзиво уништи туђу имовину и срецу - већ напротив, пружа сваком братску руку и у своју кућу прима као брата свакога ко му дође.
ИСТИНА ЈЕ:
да је због тога овај народ много суза и много крви пролио.
АЛИ!
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ, с једне стране испољен у врлинама имао од увек и страшних мана, које му не дадоше да буде оно што је требало и могло да буде.
ИСТИНА ЈЕ ПРЕ СВЕГА:
да овај народ нерадо хоће да зна истину о својим манама, те да је због свести о својим врлинама тако често - и то кобно по себе - био понесен собом.
ИСТИНА ЈЕ:
да је у моментима благостања заборављао на братску слободу и да је - ИЗ ЧИСТОГ ИНАТА - неслогом својом проигравао све оно што је пре тога сложним радом, мучно, крвљу и знојем стекао.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Српско гесло "Само Слога Србина Спашава" било врло често само мртво слово на папиру.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србин био велики само кад је био сложан, и да је пропадао када то није био.
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ нашао увек самога себе у моментима страдања, стварајући нове снаге за свој васкрс; али!
ИСТИНА ЈЕ И ТО ЈЕЗИВА:
да је овога пута заборавио да то учини.
ИСТИНА ЈЕ:
да Србин нерадо признаје своје грешке и да узрок своје пропасти тражи увек у "Вуку Бранковићу" а не у себи.
ИСТИНА ЈЕ:
То је ЛАЖ, кобна лаж, која прети да уништи све што је Србин и Србско, која прети да избрише славно име Србиново из страница светске историје.
ДА, СРБИНЕ, лаж је да је неко други крив за твоју несрећу.
САМ СИ КРИВ, јер си до сада увек бивао и остаћес своје среће ковач.
Ако до данас за твоје несреће крива Југославија; сам си је створио.
Ако је крива политика; сам си је водио.
Ако су криви политичари; сам си их гласао.
Ако је крива војска; сам си био војник.
Ако су криви пријатељи; сам си их бирао.
Ако су криви непријатељи; сам си их створио.
Ако си све ово знао и видео, а ћутао и трпео, сам си крив што се раније против свега тога ниси дигао.
ЗАТО СРБИНЕ никога не криви и ћути. Буди свестан кривице и запамти: да је само Бог без греха.
Схвати свој грех и покај се, јер без покајања нема вере; па зато
ВЕРУЈ
да један народ нема ништа узвишеније да поштује него достојанство и слободу свога опстанка;
да њих треба да брани до последње капи крви;
да за њега нема светије дужности нити вишег закона од овога;
да се љага кукавичке предаје не може никада избрисати;
да овај кап отрова у крви једног народа прелази на потомство и да ће снагу доцнијих поколења кочити и поткопавати;
да се част може само једном изгубити;
да је част Краља исто што и част народа и једини бранич његова добра;
да је један народ у већини случајева непобедив у величанственој борби за слободу;
да чак и пропаст ове слободе после крваве и часне борбе обезбеђује препород народа и да постаје семеном живота из кога ће једном ново дрво да пусти снажне жиле.
ИЗЈАВИ, јавно, мушки, пред целим светом и потомством:
да лажну мудрост која жели да се извуче из опасности сматраш НАЈГОРИМ од свега што може да улије страх;
да би и највеће очајање сматрао мудријим, кад нам никако не би било могуће да мушком храброшћу, тј. мирном, али чврстом одлуком и јасном свешћу, идемо опасности у сусрет;
да опомене, које нам дају догађаји старог и новог доба, мудре поуке читавих столећа, племените примере славних народа и своје, не заборављаш у вртоглавом страху наших дана и да светску историју не жртвујес за љубав неких ЛАЖНИХ НОВИНА;
да се осећаш чист од сваког егоизма, да сваку мисао, свако осећање у себи смеш светла чела да потврдиш пред свима;
да би се осећао пресретним, ако би славно погинуо у величанственој борби за слободу и достојанство отаџбине.
ОДРЕЦИ СЕ:
лакомислене наде да ће нас спасти рука некога случаја;
зачмалог оекивања будућности коју туп ум неће да схвати и прозре;
детињасте наде да ћес добровољним попуштањем умирити бес једног ТИРАНИНА и задобити његово поверење ниском покорношћу и ласкањем;
лазног одрицања потлаченог духа;
неразумног неповерења у снаге које нам је Бог дао;
грешке заборављања свих дужности за ОПШТЕ ДОБРО:
бестидног жртвовања сваке части државне и народне, сваког личног и човечанског достојанства
ПОЛОЖИ ОВО СРБИНЕ на свети олтар историје у чврстом убеђењу, да ће га некада - када бура садашњег времена прође - неки достојни свештеник храма историје брижљиво подићи и унети у летопис бурног живота народног. Тада ће потомство судити и изузети од проклетства све оне, који су храбро ишли против струје покварености, а осећање дичности у грудима верно сачували.
ИСТИНА ЈЕ:
да је творевина вековног стремљења српског народа - заједничка кућа јужних Словена - пропала!
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србскипски народ платио највећим данком у крви и стварање и пропаст Југославије.
ИСТИНА ЈЕ:
да је погрешном политиком србских главара темељ Југославије био сазидан на песку. Али
ИСТИНА ЈЕ:
да је и ова погрешна рачуница заснована била на нашем наивном веровању да сви мисле добро као ми.
ИСТИНА ЈЕ:
Да је 40.000 бивших аустроугарских официра, од којих су многи убијали по Мачви, стварањем Краљевине СХС добили запослење у новој војсци са истим чином који су имали и у аустроугарској војсци а неки су добили и унапређење.
ИСТИНА ЈЕ:
Да су Солунци живели од милостиње.
ИСТИНА ЈЕ:
Да је мајка Гаврила Принципа просила по Београду
ИСТИНА ЈЕ:
Да је Марко Натлачен, који је 1914 компоновао песму "Србе на врбе", у новој држави постао бан Дравске бановине
ЛАЖ ЈЕ:
да је Србскиски народ у Југославији спроводио своју хегемонију.
Међутим
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србин жртвовао све чиме се до тада највише поносио.
Србин је жртвовао своје ИМЕ, јер у покојној Југославији свако је остао оно сто је био, једино је Србин говорио да је Југословен.
Србин је жртвовао свога краља - СРПСКОГА КРАЉА - учинивши га југословенским.
Србин је жртвовао своју Заставу славом овенчану на бојним пољима, створивши нову - свету дотле непознату - тробојницу, која се само у Србији лепршала. Док су Хрвати своју заставу увек истицали и то несметано, дотле су тебе Србине батинали жбири несрпског министра ако би, ма и на Цркви, истакао свету заставу Српског Православља.
Србин је жртвовао своју химну - Боже правде - спаривши је у одвратну спрегу са стиховима једног бившег аустријског конзула.
Србин је жртвовао своју Веру, јер су и мухамеданци и јевреји а после и католици - ти вековни непријатељи Православља - били важнији фактор државне политике него наше Православље. Конкордат - чедо Србске попустљивости и безумности - најбољи је доказ томе.
ИСТИНА ЈЕ:
да су народне изелице и политичари упропастили морално и материјално Србски народ; али
ИСТИНА ЈЕ:
да Србски народ није "требио жито од кукоља", те да је дозволио да ови паразити постигну свој циљ. Па зар има још безумника који ће тврдити да је народ због владе, а не влада због народа и од народа?
ИСТИНА ЈЕ:
да је било и сувише несрба, странаца, потркуша и положара, које је Србин раширених руку братски примио, а који су били највећи паразити на телу Србском.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ имао доста мочуга у својим забранима, којима је могао сав тај олош да разјури. Међутим, ове мочуге никада нису биле ни одсечене а камоли употребељене.
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ бирао увек сам себи управу и да је доводио и смењивао владе и владаре, јер му је слобода била пре свега; али
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ од 1918 почео да мисли "Робом икад, гробом никад"
ИСТИНА ЈЕ:
Да је резултат таквог мишљења И РОБЉЕ И ГРОБЉЕ.
ИСТИНА ЈЕ:
да су Југославију упропастили јевреји, масони и комунисти, тај интернационални олош коме ништа није свето и који гледа само своје прљаве интересе.
ИСТИНА ЈЕ:
да је било и доста Срба одрода међу њима.
ИСТИНА ЈЕ;
да су у Југославији странци били све а Срби нико и ништа.
ИСТИНА ЈЕ:
да су Срби продавали своја добра а странци куповали.
ИСТИНА ЈЕ:
да су господа пировала а велики део малога света и сиротиње мучио се и злопатио.
ИСТИНА ЈЕ:
да су многе неправде учињене Србском народу, али
ИСТИНА ЈЕ:
да је он неправдом вратио онима који нису криви.
ИСТИНА ЈЕ:
да је још за време бомбардовања Београда 6 априла комад хлеба био 50, часа воде 10 а једна цигарета 20 динара.
ИСТИНА ЈЕ:
да је после бомбардовања Београда почела неописива пљачка и отимање од свога рођеног.
ИСТИНА ЈЕ:
да су настрадале и богатањке куће и радње, али
ИСТИНА ЈЕ:
да је највише настрадао ситан грађанин, привредник и обртник. Кад се буре воде претури па брзо подигне у њему остане још воде, али кад чашу претуриш вода не само што се сва проспе, већ се често часа и разбије.
ИСТИНА ЈЕ:
да је после слома народ, баш тај Србски народ, навалио као чопор гладних вукова на све што је државна имовина.
ИСТИНА ЈЕ:
да су се људи и жене отимали о платно, кожу, рубље, ђон и све остало што је било по дрзавним магацинима.
ИСТИНА ЈЕ:
да је руља поскидала све што се скинути могло са оруђа и возила војске, па чак и са зелезничких возила а ако је било јасно да ће тим истим железницама опет требати да путују баш ти исти који су их демолирали.
ИСТИНА ЈЕ:
да је, на пример, у ужичком крају неколико сељака преоптерећених државном спремом, када већ нису могли да понесу, запалили остатак иако су други могли да дођу да се снабдеју, и други да виде корист од свог "некадашњег зноја".
ЛАЖ ЈЕ:
да су то чинили из разлога да све ово не падне у руке непријатељу јер,
ИСТИНА ЈЕ:
да неколико километара даље можда баш ти исти сељаци нису хтели да продају мало хране изгладнелим војницима и то Србима из њиховог краја међу којима је било и рањеника.
ИСТИНА ЈЕ:
да нису мислили да непријатељ може да им одузме све оно што имају и да би онда боље било поделити са осталима бар кору хлеба.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Божја казна дошла па су партизани све то покупили и однели, па чак и више.
ИСТИНА ЈЕ:
да је много глава том приликом престало "капу да требује".
ИСТИНА ЈЕ:
да је дигао руке брат на брата, отац на сина и обратно.
ИСТИНА ЈЕ:
да је завладало опште и незапамћено лудило овим народом.
ИСТИНА ЈЕ:
да је настао општи грабеж;
да је свој своме отимао;
да је свој свога тужакао и опањкавао;
да је свој своме главу скидао.
ИСТИНА ЈЕ:
да су због ове недотупавости Србске, непријатељи овога народа уживали
ИСТИНА ЈЕ:
да је сваки почео да се јагми за пару и за власт немајући страха од Бога, немајући ни части ни поштења, пљујући на свој сопствени образ.
ИСТИНА ЈЕ:
да су се напуниле и шуме и градови "силницима" - будућим председницима влада и општина; друштава и установа; начелницима и главарима; војводама и ђенералима; судијама и чиновницима - а опусте рало и мотика, тај Србски вековни најсигурнији извор хлеба и слеба.
ИСТИНА ЈЕ:
да ти "силници" одмах почесе и да "раде"; а колико људи толико и ћуди.
ИСТИНА ЈЕ:
да се поделише и да данас нема скоро двојице који исто мисле.
ИСТИНА ЈЕ:
да једни друге назваше издајницима и петоколонашима.
да припретише свима и свакоме, спремајући један другом и колац и конопац.
ИСТИНА ЈЕ:
да својим "дивним радом" напунише затворе и логоре и да пободоше редове нових крстача и на гробљима.
ИСТИНА ЈЕ:
да су због овог "дивног рада" испразнише и село и град, породице опустеше и цео народ у црно завише; а
ИСТИНА ЈЕ:
да овакав "родољубив рад" прети да истреби Србско име.
ИСТИНА ЈЕ:
........Ех! Колико је све ствари истина. Та могло би се написати брдо књижурина али је доста и ово за паметнога човека, па чак и одвише. Но још има нешто што је истина а што ти Србине, треба да знаш - а ако не знаш да сазнаш и увидиш - ако ти је уопште стало до опстанка, а то је: да Србски народ има само једног пријатеља:СЕБЕ САМОГ
ИСТИНА ЈЕ:
да је "човек сам себи највећи пријатељ".
Тако кажу старе мудре изреке, а тако кажемо и ми али не радимо. Србски народ треба да зна да је је себи највећи пријатељ, али он то није јер је несложан, разједињен и закрвљен и неће да увиди да ће пропасти због тога.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ увек имао дичних стегоноша народне мисли у својим великанима: владарима и народним вођама, па их има и данас, али истина је и то страшна да и ти наши великани нису данас сложни; и они се гложе:
"да око шта, него ни за око шта
за врана коња и сокола
и злаћане токе на прсима".
ПА ДОКЛЕ ЋЕ ТО ТАКО, СРБИНЕ БРАТЕ, АМАН ДОКЛЕ?!?!
Докле ће себични интереси да господаре?
Докле ћете, ви политичари, да мислите само на своје положаје?
Докле ћете, ви официри, да мислите само на своје еполете?
Докле ћете, ви трговци и сељаци, да мислите само на своје буџеларе?
Докле ће овом земљом да хара самовлашће и корупција?
Докле ћемо бити слепи код очију?
СРБИЈА ПАТИ!
СРБИЈА СЕ МУЧИ!
СРБИЈИ ГОРИ КРОВ НАД ГЛАВОМ!
СРБИЈИ ПРЕТИ УНИШТЕЊЕ!
А нико не притиче у помоћ јер - НЕМА СЛОГЕ!
Нема слоге а неће је ни бити док се ситним шићарџијама не избију буве из главе.
ИСТИНА ЈЕ:
Данас је важно само:
Да је човек Србин
Да воли своју земљу
Да воли ред, рад, поштење и правду и да се за то све то бори;
а сасвим је свеједно:
Да ли је неко "Дражиновац - Љотићевац - Недићевац - Јанков - Марков - итд."
Да ли је неко "Демократа - Радикал - Збораш и шта ти ја све знам".
Утувите им у закрзљале мозгове ИСТИНУ:
Да нема ниједне друге партије до "МАЈКЕ СРБИЈЕ;"
Да нема ниједне друге политике до ИДЕЈЕ СРПСКОГ ЈЕДИНСТВА.
Објасните свим Србима ИСТИНУ:
Да немамо више пријатеља,
Да нас сви оставише и издаше; кад то урадише рођена браћа шта је тек остало за остале.
Објасните Србском народу ИСТИНУ:
Да ма ко победи,
Да ма ко дође,
САМО ОД НАС ЋЕ ЗАВИСИТИ КАКВА ћЕ НАМ СУДБИНА БИТИ!
ОБЈАСНИТЕ ИСТИНУ:
Да слозна Србија представља сноп који се не може сломити;
Да разједињена Србија представља гомилу грања где се свака гранчица може за себе поломити.
Објасните да је необорива ИСТИНА:
Да се овако мали не можемо борити са силнима;
Да ми не можемо спречити да ове велике силе заврше свој обрачун и да потом раде оно што им је воља;
Да ми можемо и морамо само једно да урадимо.
Да САЧУВАМО НАШУ КУћУ - НАШУ СРБИЈУ, ОНАКВА КАКВА ЈЕ, од данашњих жутих и свих других најезда несрпских, док се не завриши ова банкарска игра
а да када се све сврши и онда ћемо сложно - братски - као један поднети нашу судбину па ма каква била, а добри Бог нека нам тада буде у помоћи.
ПРУЖИТЕ БРАТСКУ - СРБСКУ РУКУ ЈЕДАН ДРУГОМЕ.
РАЗВИТЕ СРПБКУ ЗАСТАВУ И ПОД ЊУ ОКУПИТЕ ЦЕО НАРОД И СПАС ЈЕ ТУ.
БОГ ПА ВИ!
Ето СРБИНЕ брате мој мили, ТО ЈЕ ИСТИНА.
На теби је да коначно увидиш пре него што буде САСВИМ КАСНО.
Написано одавно, али је изузетно актуелно у данашње вријеме. Тексту је додато неколико занимљивих чињеница:)
додајте и ви нешто..........
да је Србски народ крвљу свога рођеног срца писао славне странице своје историје. Славне и онда када се уздизао, славне и онда када је падао.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ своју земљу посејао сопственим главама и да је на брду сопствених костију сазидао своју кућу, своју државу.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ ишао увек само једним путем: путем части и поштења: путем чојства и јунаштва.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ био увек свестан своје историје, свог светог Православља;
да је био вредан, раден и миран;
да туђе није хтео али и да своје није дао.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србин увек био домаћин у својој кући, најгостољубивији од свих народа на свету;
да је био веран своме пријатељу и да је за њега био у стању и зивот да положи.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србин волео и воли своју Земљу, свога краља и своју свету веру и да је устајао да животом својим брани ове своје најдрагоценије светиње.
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ од малих бројем али велики духом.
ИСТИНА ЈЕ:
да је бистар и проницљив и да му у том погледу мало премца има.
ИСТИНА ЈЕ:
да је један од најдржавотворенијих народа, и ако је мали, и ако је стењући под турском канџијом нешто заостао од осталих европских народа у погледу модерног, али: да је његова садашња сировост и јемац за његову виталност потврда да је процес дегенерације - која полако дави Европу - још прилично далеко од овог младог народа.
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ пао као жртва за целу Европу бранећи од турске најезде континенталну цивилизацију;
да је он био тај гранични зид о који се разбио огромни османлијски вал. Такав вал је истина преплавио овај мали народ али је Европа била поштеђена.
ИСТИНА ЈЕ И ТО ГОРКА!
да је Европа ово заборавила.
ИСТИНА ЈЕ:
Да се на улазу у аустријски Фелден може виђети табла са натписом:
"ДОВДЕ СУ СТИГЛИ ТУРЦИ, А ОНДА СУ ИХ ОВДЕ ЗАУСТАВИЛИ СРБИ".
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ, захваљујући само својим духовним вредностима, издржао пет стотина година под турцима.
да није изгубио себе;
да није претопљен био;
да је у ситуацији у којој су се многи народи изгубили и исчезли стекао још већу снагу;
да је том новом снагом срушио мрски јарам; и
да је овај народ сагледао Сунце слободе, испевши се на сопствену Голготу сам самцат.
ИСТИНА ЈЕ:
да је због свих ових особина Србски народ имао мало пријатеља.
ИСТИНА ЈЕ:
да гори бољег мрзи;
и да завидљивци не могу да гледају да се крај њих налази неко који - не само да није суревњив и не жели грамзиво уништи туђу имовину и срецу - већ напротив, пружа сваком братску руку и у своју кућу прима као брата свакога ко му дође.
ИСТИНА ЈЕ:
да је због тога овај народ много суза и много крви пролио.
АЛИ!
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ, с једне стране испољен у врлинама имао од увек и страшних мана, које му не дадоше да буде оно што је требало и могло да буде.
ИСТИНА ЈЕ ПРЕ СВЕГА:
да овај народ нерадо хоће да зна истину о својим манама, те да је због свести о својим врлинама тако често - и то кобно по себе - био понесен собом.
ИСТИНА ЈЕ:
да је у моментима благостања заборављао на братску слободу и да је - ИЗ ЧИСТОГ ИНАТА - неслогом својом проигравао све оно што је пре тога сложним радом, мучно, крвљу и знојем стекао.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Српско гесло "Само Слога Србина Спашава" било врло често само мртво слово на папиру.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србин био велики само кад је био сложан, и да је пропадао када то није био.
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ нашао увек самога себе у моментима страдања, стварајући нове снаге за свој васкрс; али!
ИСТИНА ЈЕ И ТО ЈЕЗИВА:
да је овога пута заборавио да то учини.
ИСТИНА ЈЕ:
да Србин нерадо признаје своје грешке и да узрок своје пропасти тражи увек у "Вуку Бранковићу" а не у себи.
ИСТИНА ЈЕ:
То је ЛАЖ, кобна лаж, која прети да уништи све што је Србин и Србско, која прети да избрише славно име Србиново из страница светске историје.
ДА, СРБИНЕ, лаж је да је неко други крив за твоју несрећу.
САМ СИ КРИВ, јер си до сада увек бивао и остаћес своје среће ковач.
Ако до данас за твоје несреће крива Југославија; сам си је створио.
Ако је крива политика; сам си је водио.
Ако су криви политичари; сам си их гласао.
Ако је крива војска; сам си био војник.
Ако су криви пријатељи; сам си их бирао.
Ако су криви непријатељи; сам си их створио.
Ако си све ово знао и видео, а ћутао и трпео, сам си крив што се раније против свега тога ниси дигао.
ЗАТО СРБИНЕ никога не криви и ћути. Буди свестан кривице и запамти: да је само Бог без греха.
Схвати свој грех и покај се, јер без покајања нема вере; па зато
ВЕРУЈ
да један народ нема ништа узвишеније да поштује него достојанство и слободу свога опстанка;
да њих треба да брани до последње капи крви;
да за њега нема светије дужности нити вишег закона од овога;
да се љага кукавичке предаје не може никада избрисати;
да овај кап отрова у крви једног народа прелази на потомство и да ће снагу доцнијих поколења кочити и поткопавати;
да се част може само једном изгубити;
да је част Краља исто што и част народа и једини бранич његова добра;
да је један народ у већини случајева непобедив у величанственој борби за слободу;
да чак и пропаст ове слободе после крваве и часне борбе обезбеђује препород народа и да постаје семеном живота из кога ће једном ново дрво да пусти снажне жиле.
ИЗЈАВИ, јавно, мушки, пред целим светом и потомством:
да лажну мудрост која жели да се извуче из опасности сматраш НАЈГОРИМ од свега што може да улије страх;
да би и највеће очајање сматрао мудријим, кад нам никако не би било могуће да мушком храброшћу, тј. мирном, али чврстом одлуком и јасном свешћу, идемо опасности у сусрет;
да опомене, које нам дају догађаји старог и новог доба, мудре поуке читавих столећа, племените примере славних народа и своје, не заборављаш у вртоглавом страху наших дана и да светску историју не жртвујес за љубав неких ЛАЖНИХ НОВИНА;
да се осећаш чист од сваког егоизма, да сваку мисао, свако осећање у себи смеш светла чела да потврдиш пред свима;
да би се осећао пресретним, ако би славно погинуо у величанственој борби за слободу и достојанство отаџбине.
ОДРЕЦИ СЕ:
лакомислене наде да ће нас спасти рука некога случаја;
зачмалог оекивања будућности коју туп ум неће да схвати и прозре;
детињасте наде да ћес добровољним попуштањем умирити бес једног ТИРАНИНА и задобити његово поверење ниском покорношћу и ласкањем;
лазног одрицања потлаченог духа;
неразумног неповерења у снаге које нам је Бог дао;
грешке заборављања свих дужности за ОПШТЕ ДОБРО:
бестидног жртвовања сваке части државне и народне, сваког личног и човечанског достојанства
ПОЛОЖИ ОВО СРБИНЕ на свети олтар историје у чврстом убеђењу, да ће га некада - када бура садашњег времена прође - неки достојни свештеник храма историје брижљиво подићи и унети у летопис бурног живота народног. Тада ће потомство судити и изузети од проклетства све оне, који су храбро ишли против струје покварености, а осећање дичности у грудима верно сачували.
ИСТИНА ЈЕ:
да је творевина вековног стремљења српског народа - заједничка кућа јужних Словена - пропала!
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србскипски народ платио највећим данком у крви и стварање и пропаст Југославије.
ИСТИНА ЈЕ:
да је погрешном политиком србских главара темељ Југославије био сазидан на песку. Али
ИСТИНА ЈЕ:
да је и ова погрешна рачуница заснована била на нашем наивном веровању да сви мисле добро као ми.
ИСТИНА ЈЕ:
Да је 40.000 бивших аустроугарских официра, од којих су многи убијали по Мачви, стварањем Краљевине СХС добили запослење у новој војсци са истим чином који су имали и у аустроугарској војсци а неки су добили и унапређење.
ИСТИНА ЈЕ:
Да су Солунци живели од милостиње.
ИСТИНА ЈЕ:
Да је мајка Гаврила Принципа просила по Београду
ИСТИНА ЈЕ:
Да је Марко Натлачен, који је 1914 компоновао песму "Србе на врбе", у новој држави постао бан Дравске бановине
ЛАЖ ЈЕ:
да је Србскиски народ у Југославији спроводио своју хегемонију.
Међутим
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србин жртвовао све чиме се до тада највише поносио.
Србин је жртвовао своје ИМЕ, јер у покојној Југославији свако је остао оно сто је био, једино је Србин говорио да је Југословен.
Србин је жртвовао свога краља - СРПСКОГА КРАЉА - учинивши га југословенским.
Србин је жртвовао своју Заставу славом овенчану на бојним пољима, створивши нову - свету дотле непознату - тробојницу, која се само у Србији лепршала. Док су Хрвати своју заставу увек истицали и то несметано, дотле су тебе Србине батинали жбири несрпског министра ако би, ма и на Цркви, истакао свету заставу Српског Православља.
Србин је жртвовао своју химну - Боже правде - спаривши је у одвратну спрегу са стиховима једног бившег аустријског конзула.
Србин је жртвовао своју Веру, јер су и мухамеданци и јевреји а после и католици - ти вековни непријатељи Православља - били важнији фактор државне политике него наше Православље. Конкордат - чедо Србске попустљивости и безумности - најбољи је доказ томе.
ИСТИНА ЈЕ:
да су народне изелице и политичари упропастили морално и материјално Србски народ; али
ИСТИНА ЈЕ:
да Србски народ није "требио жито од кукоља", те да је дозволио да ови паразити постигну свој циљ. Па зар има још безумника који ће тврдити да је народ због владе, а не влада због народа и од народа?
ИСТИНА ЈЕ:
да је било и сувише несрба, странаца, потркуша и положара, које је Србин раширених руку братски примио, а који су били највећи паразити на телу Србском.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ имао доста мочуга у својим забранима, којима је могао сав тај олош да разјури. Међутим, ове мочуге никада нису биле ни одсечене а камоли употребељене.
ИСТИНА ЈЕ:
да је овај народ бирао увек сам себи управу и да је доводио и смењивао владе и владаре, јер му је слобода била пре свега; али
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ од 1918 почео да мисли "Робом икад, гробом никад"
ИСТИНА ЈЕ:
Да је резултат таквог мишљења И РОБЉЕ И ГРОБЉЕ.
ИСТИНА ЈЕ:
да су Југославију упропастили јевреји, масони и комунисти, тај интернационални олош коме ништа није свето и који гледа само своје прљаве интересе.
ИСТИНА ЈЕ:
да је било и доста Срба одрода међу њима.
ИСТИНА ЈЕ;
да су у Југославији странци били све а Срби нико и ништа.
ИСТИНА ЈЕ:
да су Срби продавали своја добра а странци куповали.
ИСТИНА ЈЕ:
да су господа пировала а велики део малога света и сиротиње мучио се и злопатио.
ИСТИНА ЈЕ:
да су многе неправде учињене Србском народу, али
ИСТИНА ЈЕ:
да је он неправдом вратио онима који нису криви.
ИСТИНА ЈЕ:
да је још за време бомбардовања Београда 6 априла комад хлеба био 50, часа воде 10 а једна цигарета 20 динара.
ИСТИНА ЈЕ:
да је после бомбардовања Београда почела неописива пљачка и отимање од свога рођеног.
ИСТИНА ЈЕ:
да су настрадале и богатањке куће и радње, али
ИСТИНА ЈЕ:
да је највише настрадао ситан грађанин, привредник и обртник. Кад се буре воде претури па брзо подигне у њему остане још воде, али кад чашу претуриш вода не само што се сва проспе, већ се често часа и разбије.
ИСТИНА ЈЕ:
да је после слома народ, баш тај Србски народ, навалио као чопор гладних вукова на све што је државна имовина.
ИСТИНА ЈЕ:
да су се људи и жене отимали о платно, кожу, рубље, ђон и све остало што је било по дрзавним магацинима.
ИСТИНА ЈЕ:
да је руља поскидала све што се скинути могло са оруђа и возила војске, па чак и са зелезничких возила а ако је било јасно да ће тим истим железницама опет требати да путују баш ти исти који су их демолирали.
ИСТИНА ЈЕ:
да је, на пример, у ужичком крају неколико сељака преоптерећених државном спремом, када већ нису могли да понесу, запалили остатак иако су други могли да дођу да се снабдеју, и други да виде корист од свог "некадашњег зноја".
ЛАЖ ЈЕ:
да су то чинили из разлога да све ово не падне у руке непријатељу јер,
ИСТИНА ЈЕ:
да неколико километара даље можда баш ти исти сељаци нису хтели да продају мало хране изгладнелим војницима и то Србима из њиховог краја међу којима је било и рањеника.
ИСТИНА ЈЕ:
да нису мислили да непријатељ може да им одузме све оно што имају и да би онда боље било поделити са осталима бар кору хлеба.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Божја казна дошла па су партизани све то покупили и однели, па чак и више.
ИСТИНА ЈЕ:
да је много глава том приликом престало "капу да требује".
ИСТИНА ЈЕ:
да је дигао руке брат на брата, отац на сина и обратно.
ИСТИНА ЈЕ:
да је завладало опште и незапамћено лудило овим народом.
ИСТИНА ЈЕ:
да је настао општи грабеж;
да је свој своме отимао;
да је свој свога тужакао и опањкавао;
да је свој своме главу скидао.
ИСТИНА ЈЕ:
да су због ове недотупавости Србске, непријатељи овога народа уживали
ИСТИНА ЈЕ:
да је сваки почео да се јагми за пару и за власт немајући страха од Бога, немајући ни части ни поштења, пљујући на свој сопствени образ.
ИСТИНА ЈЕ:
да су се напуниле и шуме и градови "силницима" - будућим председницима влада и општина; друштава и установа; начелницима и главарима; војводама и ђенералима; судијама и чиновницима - а опусте рало и мотика, тај Србски вековни најсигурнији извор хлеба и слеба.
ИСТИНА ЈЕ:
да ти "силници" одмах почесе и да "раде"; а колико људи толико и ћуди.
ИСТИНА ЈЕ:
да се поделише и да данас нема скоро двојице који исто мисле.
ИСТИНА ЈЕ:
да једни друге назваше издајницима и петоколонашима.
да припретише свима и свакоме, спремајући један другом и колац и конопац.
ИСТИНА ЈЕ:
да својим "дивним радом" напунише затворе и логоре и да пободоше редове нових крстача и на гробљима.
ИСТИНА ЈЕ:
да су због овог "дивног рада" испразнише и село и град, породице опустеше и цео народ у црно завише; а
ИСТИНА ЈЕ:
да овакав "родољубив рад" прети да истреби Србско име.
ИСТИНА ЈЕ:
........Ех! Колико је све ствари истина. Та могло би се написати брдо књижурина али је доста и ово за паметнога човека, па чак и одвише. Но још има нешто што је истина а што ти Србине, треба да знаш - а ако не знаш да сазнаш и увидиш - ако ти је уопште стало до опстанка, а то је: да Србски народ има само једног пријатеља:СЕБЕ САМОГ
ИСТИНА ЈЕ:
да је "човек сам себи највећи пријатељ".
Тако кажу старе мудре изреке, а тако кажемо и ми али не радимо. Србски народ треба да зна да је је себи највећи пријатељ, али он то није јер је несложан, разједињен и закрвљен и неће да увиди да ће пропасти због тога.
ИСТИНА ЈЕ:
да је Србски народ увек имао дичних стегоноша народне мисли у својим великанима: владарима и народним вођама, па их има и данас, али истина је и то страшна да и ти наши великани нису данас сложни; и они се гложе:
"да око шта, него ни за око шта
за врана коња и сокола
и злаћане токе на прсима".
ПА ДОКЛЕ ЋЕ ТО ТАКО, СРБИНЕ БРАТЕ, АМАН ДОКЛЕ?!?!
Докле ће себични интереси да господаре?
Докле ћете, ви политичари, да мислите само на своје положаје?
Докле ћете, ви официри, да мислите само на своје еполете?
Докле ћете, ви трговци и сељаци, да мислите само на своје буџеларе?
Докле ће овом земљом да хара самовлашће и корупција?
Докле ћемо бити слепи код очију?
СРБИЈА ПАТИ!
СРБИЈА СЕ МУЧИ!
СРБИЈИ ГОРИ КРОВ НАД ГЛАВОМ!
СРБИЈИ ПРЕТИ УНИШТЕЊЕ!
А нико не притиче у помоћ јер - НЕМА СЛОГЕ!
Нема слоге а неће је ни бити док се ситним шићарџијама не избију буве из главе.
ИСТИНА ЈЕ:
Данас је важно само:
Да је човек Србин
Да воли своју земљу
Да воли ред, рад, поштење и правду и да се за то све то бори;
а сасвим је свеједно:
Да ли је неко "Дражиновац - Љотићевац - Недићевац - Јанков - Марков - итд."
Да ли је неко "Демократа - Радикал - Збораш и шта ти ја све знам".
Утувите им у закрзљале мозгове ИСТИНУ:
Да нема ниједне друге партије до "МАЈКЕ СРБИЈЕ;"
Да нема ниједне друге политике до ИДЕЈЕ СРПСКОГ ЈЕДИНСТВА.
Објасните свим Србима ИСТИНУ:
Да немамо више пријатеља,
Да нас сви оставише и издаше; кад то урадише рођена браћа шта је тек остало за остале.
Објасните Србском народу ИСТИНУ:
Да ма ко победи,
Да ма ко дође,
САМО ОД НАС ЋЕ ЗАВИСИТИ КАКВА ћЕ НАМ СУДБИНА БИТИ!
ОБЈАСНИТЕ ИСТИНУ:
Да слозна Србија представља сноп који се не може сломити;
Да разједињена Србија представља гомилу грања где се свака гранчица може за себе поломити.
Објасните да је необорива ИСТИНА:
Да се овако мали не можемо борити са силнима;
Да ми не можемо спречити да ове велике силе заврше свој обрачун и да потом раде оно што им је воља;
Да ми можемо и морамо само једно да урадимо.
Да САЧУВАМО НАШУ КУћУ - НАШУ СРБИЈУ, ОНАКВА КАКВА ЈЕ, од данашњих жутих и свих других најезда несрпских, док се не завриши ова банкарска игра
а да када се све сврши и онда ћемо сложно - братски - као један поднети нашу судбину па ма каква била, а добри Бог нека нам тада буде у помоћи.
ПРУЖИТЕ БРАТСКУ - СРБСКУ РУКУ ЈЕДАН ДРУГОМЕ.
РАЗВИТЕ СРПБКУ ЗАСТАВУ И ПОД ЊУ ОКУПИТЕ ЦЕО НАРОД И СПАС ЈЕ ТУ.
БОГ ПА ВИ!
Ето СРБИНЕ брате мој мили, ТО ЈЕ ИСТИНА.
На теби је да коначно увидиш пре него што буде САСВИМ КАСНО.
Написано одавно, али је изузетно актуелно у данашње вријеме. Тексту је додато неколико занимљивих чињеница:)
додајте и ви нешто..........
Пријавите се на:
Постови (Atom)
