Правило по коме је све што је наше СРБско, претворено у СРПско, не сматрамо добром реформом.
Нисмо ми ни СРПи, ни СРПови, него СРБи. Зашто онда да наш језик називамо СРПски, наше цркве, државе и све друго што је наше, називамо СРПско. Зар није ружно рећи СРПска православна црква?. Није то црква српова, српа, него православних СРБа. Како неком ко не познаје правила о једначењу по звучности објаснити да је Republic of Srpska - Република коју су створили Срби, а не српи или српови?. Низ је разлога да изведенице од речи СРБ имају у свом корјену СРБ, ане СРП.
Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности? Поготово што је ГРБ властита именица.
Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оргиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од имена (властите именице) СРБ. (проф. др Љубомир Т. Грујић)
Сви који желе да помогну да се промени правило о једначењу по звучности код изведеница од речи СРБ,
могу поред потписивања петиције да се јаве на info@jezik.rs.sr ради даљих договора и активности.
Народ, језик и писмо и Устав
Чедо моје, рука ти је вешта перу и хартији,
Бог те је одредио да нас ти први читко
запишеш у књигу народа на овоме свету,
да се заувек зна,
да смо били, да јесмо и да ће нас бити.
Јер народ који нема своје књиге и свога писма,
не може се назвати народом.
Написана реч траје дуже од уста
која су је изговорила и
грла из којих је довикнута и
ушију које су је чуле.
Траје вечно.
Стефан НЕМАЊА свом најмлађем сину Растку — СВЕТОМ САВИ
НАРОДНА СКУПШТИНА, ПРЕДСЕДНИК И ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Београд
Предмет: Народ, језик и писмо и Устав
Поштовани господине председниче Народне скупштине и сви народни посланици,
поштовани господине Председниче,
поштовани господине председниче Владе и сви чланови Владе Републике Србије.
Доставља се:
Српска Академија Наука и Уметности;
Удружење књижевника Србије.
Садашњи Устав Р. Србије је био донет у оквиру С. Ф. Р. Југославије, у којој званично није постојао Србски језик (видети „НАПОМЕНУ И ОБЈАШЊЕЊЕ” на крају документа: Да се име нашег језика пише „Србски језик”, а не „српски језик” као што се пише „свињски језик”). Постојали су само следећи језици народа Југославије:
Српскохрватски језик,
Хрватски књижевни језик,
Македонски језик, и
Словеначки језик.
Зато Устав Р. Србије утврђује да је „У Републици Србији у службеној употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.” (1. став Члана 8 Устава).
Устав Србије не препознаје и не признаје постојање језика Србског народа — Србског језика. То је својеврсна дискриминација народа и омаловажавање једне од његових највреднијих националних вредности у његовој земљи. Нови Устав треба то да потпуно уклони. Иако Члан 10 предлога Владе Р. Србије представља битан напредак у односу на садашњи Устав, он не обавезује на званичну и општу јавну употребу Србског језика. Зато вам подносимо
ПРЕДЛОГ
да у новом Уставу буде утврђено следеће:
Званични језик и писмо су Србски језик и Србска ћирилица. Они су у обавезној службеној и јавној употреби.
Законом се одређује службена и јавна употреба других језика и писама.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
»On peut du moins affirmer que, par l'abondance des voyelles, par l'heureuse fusion des sons doux et des sons rudes, la langue serbe est a la fois la plus harmonieuse et la plus heroique, la plus douce et la plus male de langues slaves. Elle commande avec plus de fermete que le russe, elle flatte, caresse et gemit avec plus de douceur que le polonais; elle sait au besoin heurter entre eux les sons avec plus de rudesse expressive que le boheme.«
Cyprien ROBERT, Professeur de litterature Slave au College de France, 1852.(2)
Превод:
„Можемо бар да тврдимо да је, обиљем самогласника, и срећним стапањем благих и оштрих гласова, Србски језик истовремено најхармоничнији и најхеројскији, најнежнији и најмужевнији од словенских језика. Он наређује са више чврстине од Руског, он ласка, милује и јеца са више благости него Пољски; по потреби зна да судари међусобно гласове са мало више изражајне оштрине него Чешки.”
Сипријан РОБЕР, професор Словенске књижевности на Колеџу Француске, 1852.
Од 1957. године у Србији званично, те и у обавезној службеној употреби, не постоји Србски језик и његово писмо — писмо Србског народа — Србска ћирилица. Зато су од тада све генерације у Србији тако и учене у школама и на универзитетима, и зато је многима, који нису у породицама или од пријатеља сазнали да постоји Србски језик и да има своје писмо, тешко да прихвате да Српскохрватски језик није језик Србског народа и да (хрватска) латиница није његово писмо. Све ово нас наводи да изложимо следеће да би се избегли неспоразуми и образложио Предлог.
Суштинска је разлика између:
постојања националног писма једног народа: писма којим тај народ правилно исказује свој говор у писаном облику према свом правопису и својој граматици у потпуности, а чије је име везано за народ који га је створио или први усвојио за своје писмо, и
коришћења писма другог народа: употребљава се писмо другог народа, чак иако се њиме не задовољава свој национални правопис и / или граматика.
Језик је много тананија и сложенија свеукупност него само филолошки систем формалних правила.
Језик се састоји од говора, граматике, речника, писма и правописа. Неправилно је да се било шта од тога посматра издвојено од осталих саставних делова језика.
Национални језик показује способност исказивања мисли, општења и изражавања једног народа.
Језик одражава мисаоност, дух, психу, душу, менталитет једног народа. Србски народ је народ једноставне и отворене изражајности. То испољава његов језик.
Развој језика одражава развој народа, његове историје и његове културе.
Писмо на коме један народ правилно и потпуно изражава свој језик и које је усвојио за своје опште писмо је његово национално писмо.
Национална писма су, на пример:
Латиничка писма, чија је основа римска латиница, на пример:
енглеска латиница — Енглеског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Аустралији, Индији, Новом Зеланду, и САД,
италијанска латиница — Италијанског народа,
мађарска латиница — Мађарског народа,
немачка латиница — Немачког народа,
пољска латиница — Пољског народа,
чешка латиница — Чешког народа,
француска латиница — Француског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Алжиру и Мароку,
хрватска латиница — Хрватског народа,
шпанска латиница — Шпанског народа, која је званично и службено писмо и, на пример, у Мексику и свим земљама Јужне Америке, осим Бразила.
Ћириличка писма су, на пример:
бугарска ћирилица — Бугарског народа,
македонска ћирилица — Македонског народа,
руска ћирилица — Руског народа,
Србска ћирилица — Србског народа.
Друга писма:
арапско,
јапанско,
кинеско, итд.
Ћирилица је хиљадугодишње национално писмо Србског народа.
Од друге половине XIX века Србски народ је усвојио правопис који зовемо Вуков по Вуку Стефановићу — Караџићу, којим се поносимо, и који је од тада Србски правопис. Он је исказан нама свима добро познатим Вуковим правилом: „Пиши како говориш, читај како је написано”. Да би то постигао, Вук је увео нека нова слова у ћирилицу, за гласове који постоје у Србском језику, а за која дотле није било слова.
Није могуће ни једном латиницом, укључујући и хрватску латиницу, да се оствари Србски правопис, те ни да се искаже Србски језик правилно и у потпуности.
Србска ћирилица је једино писмо на коме може да се потпуно оствари Србски правопис, те да се искаже Србски народ и да се пише Србским језиком правилно. Она је и до сада била једино његово сопствено писмо.
Они који тврде да је (хрватска) латиница — Србско (национално) писмо јер су у њеном стварању учествовали неколико Србина, и да једино она отвара Србима свет, пренебрегавају претходне чињенице и / или следеће очигледности:
у стварању хрватског проширења (римске) латинице су учествовали и Хрвати поред Срба,
Хрватски народ је први, и то без појединачних изузетака, усвојио ту латиницу за своју и зато она (треба да) носи његово име,
да број људи у свету који могу да разумеју Србски текст на хрватској латиници, а којима матерњи (национални) језик није ни Хрватски ни Србски, није већи (заправо је мањи) од броја људи који могу да разумеју тај исти текст на Србској ћирилици,
да (званично, службено, масовно или појединачно) коришћење „хрватске” латинице од стране Срба значи искључиво употребу страног ШхрватскогЋ писма за Србе,
да Србској деци рођеној у иностранству не може да буде тешко да науче Србску ћирилицу, јер се ради само о 18 слова која не постоје у латиници,
да проглашавање хрватске латинице за Србско писмо значи отимање хрватске националне вредности од Хрвата, и
да проглашавање (хрватске) латинице за Србско писмо истовремено представља претапање (хрватизовање) Србског народа.
Све ово јасно и недвосмислено показује да Србски народ и Србски језик имају само једно (национално) писмо — Србску ћирилицу. На њој ово пишемо.
НАПОМЕНА И ОБЈАШЊЕЊЕ
Да се име нашег језика пише „Србски језик”, а не „српски језик” као што се пише „свињски језик”
Даље реч Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т. д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т. д. државним пословима
. . .
Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т. д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењима, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота. Ето какав значај садржи у себи име Србин и т. д. којим се зваху некада сви народи славенски,
. . .
Да Срб означава, и слободу и да се овим именом само онај зове из Србског народа, који је слободан, то сваки Србин зна.
Милош С. МИЛОЈЕВИЋ(3)
У целом тексту смо писали „Србски” поштујући превасходно правило о очувању корена властите именице од које потичу и придев и име језика.
„Српски” нисмо писали дајући претходном правилу предност над правилом о изједначавању сугласника по звучности (палатализација).
Уочимо да кажемо и пишемо „сербски”, а не „серпски”, што је пример када и у придеву не примењујемо палатализацију на „б” испред „с”.
У нашем језику, када је правило очувања корена властите именице у сукобу с другим правилом, онда дајемо предност првом. На пример, Бања Лука повлачи: у Бања Луки (а не: у „Бања Луци”), док заједничка именица лука повлачи: у луци.
Сматрамо да Србкињама и Србима не може и не треба да буде тешко да изговоре и пишу Србкиња, Србство, Србски језик, Србски правопис, . . . Тиме се остварује нагласак на првом слогу СРБ и задржава његов дугоузлазни акценат.
То може да буде тешко странцима (у почетку, али не мора, ако им се тачно објасни изговор). Сваки народ развија природно свој језик према својој осебујности, а не ради странаца.
Великим почетним словом смо писали називе језика и синониме имена народа по правилу писања назива и имена јер се ради о именима језика (Бугарски језик), и о синонимима за имена народа (Бугарски народ — Бугари, итд.), као и о поштовању народа. Овом правилу дајемо предност над правилом да се малим почетним словом пишу придеви у именима.
Ми пишемо и кажемо:
„У улици Пролетерских бригада је леп дрворед,” и „Елитне јединице партизанске војске су биле пролетерске бригаде”. „Данас су београдске пијаце полупразне.” и „У Београдској улици бр 3 станује мој пријатељ Лазар.” Ово су примери који јасно показују да је у овим називима дата предност правилу о писању имена и назива великим почетним словом, над правилом о писању придева малим почетним словом.
Зашто онда да се то не поштује и не примењује када су у питању имена и називи народа и језика, и њихови синоними?
Закључак:
Треба да се очува изговор и писање корена срб у речима изведеним од властите именице СРБ. На пример: Србкиња, Србство, Србски говор, ...
Имена и називи народа и језика, и њихови синоними, треба да се пишу великим почетним словом.
То значи, да треба да се име нашег језика пише по правилу писања имена и назива великим почетним словом: „Србски језик”, а не ни „србски језик” ни „српски језик” као што се пише на пример „свињски језик”.
Исто тако, синоним имена Срби нашег народа треба да се пише великим почетним словом: Србски народ (или: Србски Народ), а не ни „србски народ” ни „српски народ” као што се пише „свињско крдо”.
„Три пут мери, једном сеци”
Свесни смо да је претходно изложено супротно досадашњим увреженим и опште прихваћеним правилима („српскохрватског језика”) по овим питањима. Мислимо да она треба да буду промењена како смо назначили те предлажемо да то буде опште прихваћено и унето у Устав.
Када смо у процесу промене Устава, онда треба да се то уради ваљано и темељно. Зато се овај документ доставља Српској Академији Наука и Уметности и Удружењу Књижевника Србије да би јавно изложили своје ставове о овоме, и да би их предочили свим наведеним највишим државним органима, адресентима овог документа, пре усвајања коначног текста предлога Устава за изношење на референдум.
Позивамо и Универзитете, Факултете, Катедре за језике, посебно за наш језик, филологе и све заинтересоване да јавно изнесу своја мишљења државним органима о овоме.
Надамо се да ће сви о свему овоме пажљиво да размисле, да схвате изнете разлоге за предлоге и да их прихвате, а не ни по народној изреци „Што дикла, то навикла”, ни по Сартру: „Начела пропадају, навике остају”.
Ово је јавно писмо и слободно је његово преношење, и / или објављивање, једино без измена и у целости.
Литература:
(1) Милета МЕДИЋ, „Завештање Стефана Немање”, према старим записима, Билефелд, 1998.
URL: http://freeserbs.org/~mladich/noindex/zaveshtanja
(2) Cyprien ROBERT, Le MONDE SLAVE, I, Passard, Paris, str. 95, 1852.
(3) М. С. Милојевић, Одломци Историје Срба и српских — југославенских — земаља у Турској и Аустрији, И Свеска, стр. 22-24, Београд, Државна штампарија, 1872. Цело је дело помогло Српско Учено Друштво са 70 дуката цес.
У име свих потписника потписао и послаће послао: Љубомир Т. Грујић.
E-пошта:
Датум отварања петиције: 21. фебруар 2005. г.
Крајњи рок за потписивање: 15. март 2005. г.
Данас је: 2007-02-08 (ISO 8601: година-месец-дан)
Текући статус: петиција затворена.
Нема коментара:
Постави коментар