ЖИВОТ ЈЕ РЕКА

нека деценија раније у мом животу.....гледао сам одсутно кроз прозор моје канцеларије....у неко доба ме из дневног сна пробуди куцање на вратима....уђе неко од мојих потрчкала па ће: - господине, само да вам јавим да је оних милион јеврића легло на ваш рачун.
промрмљам:- добро, добро....и додам : - де, реци ми, шта би ти да ти неко каже да си добио милиона еврића? шта би радио?
он, клатећи се у куковима и рукама ко да моли Бога:- о, па...не знам господине...ја се право да вам кажем нисам никад ни усудио да размишљам о тако великој суми....али...вероватно би мој живот био сасвим другачији - рече потрчкало.
одмерих га онако снисходљивог па:- другачији кажеш. био би радостан претпостављам?
- јако господине. мислим да се у ствари не бих трезнио недељу дана од славља.
- е, лепо...а видиш, мене та вест коју си ми управо саопштио новац уопште не занима. и сад ја тебе питам, шта који мој ја овде радим ако ме такве ствари више не радују? чему све ово?! шта је живот уопште? избацим серију питања гледајући овог мог радика у очи.
он ко и свако школовано ђаче:- па...не бих знао то господине. . .то је више овако...филозофско питање, морали би да питате неког мудраца за те ствари - рече потрчко сав збуњен.
јбг, шта ћу, уватила нека досада, запалим на тибет, касније до индије, думам, думам и цврц...ништа бре, празнина...
изнајмим једног дана чамац, чика на њему зарастао у русу косу и браду, загледан негде далеко у другу обалу реке. ...крмани чикица гангом, љушка се чамац ...мени паде на памети питање...ш т а ј е т о ж и в о т? и питах га истог момента.... он поћута неко време и не погледавши ме, загледан и даље у обалу преко пута... онда рече: -сине... живот, то ти је једна вееелика река ...
ма добро то - рекох, али шта је са новцем, банкама, јахтама, коцкарницама? шта са луксузним аутомобилима, кајлама, шта са хотелима, путовањима по целом свету, колекцијама слика и вина, ергелама коња . . . шта са љубавницама, раскалашним шопинзима, забавама...шта са тим?
чика се окрете, устаје па сав збуњен:- чекај бре ....па зар није само ...једна велика река...

ово је било моје задње путовање, све сам оставио и вратио се у село у коме сам провео најбоље дане детињстава..све је мирисало ко некад, бакина погача, мекике, ђувеч....а звезде ко и увек, свака на свом месту..

Тек сада, у овој кући, чија је таваница небо, која уместо зидова има отворен поглед на бескрајне шуме, осећам колико је све без значаја. Колико поклањамо пажње крајње не битним стварима, а заправо се удаљавамо од правих вредности, све у жељи за, наоко бољем животу.

А некада је овде, где сада стојим, све блистало. Ту, где је некада све мирисало на дуње, које је моја прабаба држала на свим креденцима и ормарима, сада је ушетао мирис самоће и туге. Питам се и сам, како то може мирисати самоћа и туга. Може, осетио сам то тада, док сам непомичан стајао на месту где је некада стајао шпорет, уз чију су ватру многе генерације одрасле. Док га нису угасили…

Поглед ми је прикован за зид који је остао читав. Шта је ту стајало? Да, како сам могао заборавити. Па ту је био кревет, на који сам обожавао да легнем, и да дремам док поред шпорета, баба прави колаче, који и сада миришу. Како је то могуће, да све тако јако доживљавам, као да се сада дешава? Тек после ових момената, у кући у којој сам одрастао, а које више скоро да нема, схватам неке ствари. Схватам зашто су се људи враћали да умру на своме прагу. Схватам зашто су носили са собом грумен родне земље. Али, не схватам нас, данас. Нас, којима ништа није вредно, којима није битно како се зовемо, чији смо. Одакле смо, одакле потичемо. Шта је то вредније? У шта се претварамо?

Да ли се ико од нас запита, којим заправо путем идемо? Више се не волимо, не поштујемо. Брат није брат, сестра није сестра. Сад је новац и брат и сестра. Моћ, положај, статус… Зар заиста мислимо да су то праве вредности? Зар је потребно да стојимо у кући без крова, да гледамо у даљину кроз место на којем су били зидови? Да ли тек кроз овакве спознаје, долазимо до суштине живота, до сазнања да има много лепих ствари које смо заборавили? Да ли нас тек губици, патње и бол враћају коренима, од који сви бежимо? Као без душе…

У свакодневној причи, сновима и књигама, сановницима живот се упоређује са возом у коме се путник клацка са једног места на друго.
Брзи возови протутње без заустављања, док неки, ко наши србски, иду клај клај, заустављајући се на свакој станици, наш је живот као пруга, испред и иза композиције.
На нама је да одлучимо где ћемо провести време, које називамо још и животом, у возу и његовом клопарању, ићи негде даље маштајући о неким сликама које никада нећемо видети, или пак сићи на једној лепој станици и пустити гвозденог коња да хукће кроз ноћ и дан...
Тешка одлука, клацкати се возом, буљити кроз прозор и ићи ко зна где, или оком соколовим, свешћу, осећајем, мудрошћу, зграбити своју ташну, сићи из воза и ући у последњи рај.
Море можда и није тако тешка како нам се чини, можда само требамо да прихватимо да смо сада ту, и да оно што је било, било је, а оно што ће бити не можемо контролисати, или можда можемо, бар онолико колико можемо, а паметни смо, јел да?
Ако само седимо у возу и само се нешто питамо, локомотива може врло брзо да дође до задње станице, а да то ми и не приметимо у вртлогу мисли, које су само то што јесу, мисли и неостварене идеје
Штруцкати се возом, не само да морамо да се помиримо са ситуацијом, него да упознајемо неке друге људе који нам се и не допадају, или помало допадају, да се мрштимо на разне ситуације које нисмо тако замишљали...до масе питања, сумњи, мисли од којих не можемо да спавамо, а што нам може сметати при доношењу праве одлуке.
Али као год, ипак морамо да одлучимо, без обзира на све.... зато треба бити искрен према себи, нек иду возови када хоће, нека неко други у њима уђе у инсомнију, нека другога затекне задња станици, ми излазимо да зауставимо време да не жалимо после за нечим што је могло да буде...сад, буди ту, живи телом и душом, пази на главу, али и на срце, зграби своје време и уживај!

О ЦАРЕВИНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

ДА БИ СЕ НАПРАВИЛА ЦАРЕВИНА МОРА ДА СЕ ПРОЛИЈЕ МНОГО ТУЂЕ КРВИ..И ТАКО ТО НАШ ЦАР ПРОЛИ НАШУ КРВ.....НЕКО РАТУЈЕ ЗА ЛОВУ, ПО ОВОМЕ СУ ПОЗНАТИ СРБИ, ЧУВЕНЕ ДЕЛИЈЕ, ИЛИТИ ПСИ РАТА.....ТАКО ДА ЈЕДНИ РАТУЈУ ЗА ЦАРА, ДРУГИ ЗА ЛОВУ, ТРЕЋИ ЗА СЛАВУ, КО РАТУЈЕ ЗА СРБИЈУ, ТЛО?
У РАТУ ГИНУ МЛАДИ, ДОК ПО СВРШЕТКУ КРВАВОГ ЦАРЕВОГ ПИРА, МАТОРЕ ДРТИНЕ ПРИЧАЈУ, ПАРДОН ТРТЉАЈУ...У ЦЕЛОМ ОВОМ ЈАДУ, ИСТОРИЈА ПИШЕ САМО ИМЕ ЦАРА, КРАЉА, СМРДА КОЈИ НИ ГРАШКУ ЗНОЈА, НИ КАП КРВИ НИЈЕ ПРОЛИВО...
ГЛЕДАМ ОВЕ БЛЕНТАВЕ СРБЕ КАКО КЛИЧУ-ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ...ДА ВАС ПИТАМ ДЕГЕНЕРИЦИ, КОЈИ ЋЕ ВАМ КУРАЦ КРАЉ ПРЕ ОТАЏБИНЕ, И КОЈИ ЋЕ ВАМ КУРАЦ КРАЉ, ЈЕЛ СТЕ ТОЛИКО ГЛУПИ ДА НЕ ЗНАТЕ СВОЈ ЖИВОТ ДА ЖИВИТЕ....
ДА ВАС ПОДСЕТИМ, АКО НЕ ЗНАТЕ НИШТА О ИСТОРИЈИ И АРХЕОЛИГИЈИ, МИ СРБИ СМО ПРЕ ВИШЕ МИЛЕНИЈУМА ЖИВЕЛИ У АНАРХО СИСТЕМУ, СВИ СУ РАДИЛИ КОЛИКО СУ МОГЛИ И ИМАЛИ КОЛИКО ИМ ТРЕБА, КРВ СЕ НИЈЕ ПРОЛИВАЛА ИТД
ЈЕБО ВАС ВАС ЦАР, КРАЉ И ЦЕЛА ЊЕГОВА ЛОПОВСКА СВИТА!
 прво је човек посадио биљку и видевши како је порасла захваљујући сунцу испевао је оду сунцу, а то није пуко веровање ко што га данас дефинишу јадници, него веза човека и вишег..први поредак беше анархија-без господара...касније окултни режирају остало што видите око себе са свим и свачим, маса религија, храмова, идеологија, један хаос..
ЈЕДИНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА НА ПЛАНЕТИ ЗЕМЉИ КОЈА ЈЕ ПОСТОЈАЛА И ИЗА КОЈЕ ИМА АРХЕОЛОШКИХ ОСТАТАКА ЈЕ СРБСКА....

ДА ЈЕ ТАКО СВЕДОЧЕ ЛЕПЕНСКИ ВИР, ВИНЧА, ПЛОЧНИК...

ЈЕДИНА ЈЕ ЗАТО ШТО ЈЕ ТОЈ СРБСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ ВЛАДАЛА АНАРХИЈА И НИЈЕ БИЛО УНИФОРМИСАНИХ ВОЈНИКА И ПОПОВА..

СВЕ КАСНИЈЕ ДРУШТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, НЕБИТНО КОЈЕ, СУ ДАЛЕКО ОД ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ ЈЕР ИМ ЈЕ МОЋ ПОЧИВАЛА, НЕ НА ИНТЕЛЕКТУ, НЕГО НА ЖИВОЈ СИЛИ, ОРУЖЈУ И ИДЕОЛОГИЈАМА/РЕЛИГИЈАМА, УНИФОРМИСАНИМ ГРУПАМА ВОЈНИКА И ПОПОВА.....

ПЕРСИРАЊЕ, ТИТУЛИСАЊЕ..

... КЛЕЧАЊЕ, МОЉАКАЊЕ И ОСТАЛО ШТО ИДЕ СА СНИХОДЉИВОШЋУ НИЈЕ УОПШТЕ СВОЈСТВЕНО СРБСКОЈ ТРАДИЦИЈИ.....КАО ОБИЧАЈ, МОДА, ПРОТОКОЛ, ДОБИЈА БОЛЕСНЕ РАЗМЕРЕ СА ХРИШЋАНСТВОМ...
СВАКО ЗНА ДА СЕ БОГУ НЕ ПЕРСИРА, АЛИ СУ ЛУКАВИ УВЕЛИ ПЕРСИРАЊЕ ЗА СВЕ ЛИКОВЕ КОЈИ СУ ИСПОД ТВОРЦА, АЈД РЕЦИТЕ ВИ МЕНИ ИМА ЛИ У У ЦЕЛОЈ ТОЈ СЦЕНОГРАФИЈИ ИШТА ШТО ИМА ВЕЗЕ СА МОЗГОМ?
ПО ТРАДИЦИЈИ, ХИЈЕРАХИЈА ПОСТОЈИ, АЛИ НЕ ПОСТОЈИ ТИТУЛИСАЊЕ КОЈЕ НАМ СЕ КО И СВА СРАЊА, НАРОЧИТО У ПОСЛЕДЊИХ СТО ГДИНА, НАМЕТНУЛО ИЗ ДЕГЕНЕРИСАНИХ ГРАДОВА, КАО ВИД НЕКЕ ФИНОЋЕ.....

О ЉУБЉЕЊУ РУКЕ БИ МОГАО ДОСТА ДА НАПИШЕМ, ПОМЕНУЋУ САМО ЈЕДАН ПОГАНИ ОБИЧАЈ ЉУБЉЕЊА РУКЕ ЖЕНАМА, ПАРДОН ДАМАМА, ОД НЕКИХ КАО ФИНИХ МУШКАРАЦА...АЈДЕ ВИ МЕНИ КАЖИТЕ ОДАКЛЕ ОВА ДРСКОСТ, ЈУЧЕ, ДАНАС, УБАЧЕНА У НЕКАКАВ БОН ТОН, КАО ЗНАК ОТМЕНОСТИ?

СРБИЈА ЈЕ ДРЖАВА ДИНАСТИЈА СВЕГА И СВАЧЕГА, ДИНАСТИЈЕ КРАЉЕВА, ДИНАСТИЈЕ ПОЛИТИЧАРА, ДИНАСТИЈЕ ГЛУМАЦА, ПЕВАЧА, ИЗДАЈНИКА, КУРТОНА...МИСЛИМ ........МРШ БРЕ СВИ У СТО ПИЧКИ МАТЕРИНА, ГОМИЛО ПОГАНА, ПАС ВАМ СВИМА ОДРЕДА ЈЕБО МАТЕР КУРВАЊСКУ!!!!

О ДАМАМА, ТИМ КАО НЕКИМ ПИЧКАМА ИЗ ЧИЈИХ ЦИПЕЛА ДЕГЕНЕРИЦИ ПИЈУ НЕКИ АЛКОХОЛ...БЕМ ЛИ ГА ШТА МОГУ СВЕ ДА НАПИШЕМ...ПРВО ЈЕ ДА ЈЕ ДАМА АКО ИДЕМО У КОРЕН РЕЧИ НЕШТО САСВИМ ДРУГО НИКАКО ОБЈЕКАТ У КОЈИ СЕ НАБИЈА КУРАЦ И ДРНАДА, АЛИ АЈ ОБЈАСНИ СРБИМА ДА СУ СЕ ИЗГУБИЛИ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ....

О СМЕХУ

НАСМЕЈТЕ СЕ ЛЕПО УСНАМА, НЕБУДИТЕ КОЊ И НЕ ПОКАЗУЈТЕ ЗУБЕ, ЛАКО МОЖЕТЕ ДА СТИГНЕТЕ НА ФБ СА ЛЕПИМ РАГА ЗУБИЋИМА....
КЕЖЕЊЕ ИЛИ АКО ВАМ ЈЕ БОЉЕ ОСМЕХ НИЈЕ НИКАКАВ ЗНАК УЧТИВОСТИ..У НАС СЕ КАЖЕ ЗА ТАКЕ ДА СЕ СМЕЈУ КО ЛУДИ НА БРАШНО, ЧИМЕ ПОКАТУЈЕТЕ ДА СТЕ БЛЕНТАВИ, НЕИСКРЕНИ КОЈИ БИ СВОЈУ ТУПАВОСТ ДА САКРИЈУ БЕЗВЕЗНИМ ОСМЕСИМА...
ОСМЕХ ЈЕ РЕЗЕРВИСАН ЗА ОСОБЕ КОЈЕ СУ ВАМ БЛИСКЕ, ТАКО ДА ЈЕ ОВО НАПАДНО КЕЖЕЊЕ НА СВАКОМ МЕСТУ, ПРОДАВНИЦАМА, КАФАНЧУГАМА ОДВРАТНО...ЗАТО ПРЕСТАНИТЕ ДА СЕ КЛИБЕРИТЕ, МАСО ДЕГЕНЕРИСАНА...
ВИ КОЈИ СТЕ ПРИ ЗДРАВОЈ ПАМЕТИ НЕЋЕТЕ УЗВРАЋАТИ ОСМЕХ ТЕК ТАКО ЧАК НИ ОНИМА КОЈЕ ПОЗНАЈЕТЕ ЈЕР НЕКАДА НИСТЕ НА ИЗВОЛТЕ СВАКОМЕ ЗА РАЗГОВОР...
НАСМЕШИТЕ СЕ НЕКОМЕ КО ВАМ ЈЕ ДРАГ КОГА ДОБРО ПОЗНАЈЕТЕ ДА НЕ УЂЕТЕ У СИТУАЦИЈУ ДА ВАС НЕКО ПИТА-СЕ ПОЗНАЈЕМО МИ...
ОСМЕХУЈЕМО СЕ КАДА СМО РАСПОЛОЖЕНИ, КАДА СМО СА НЕКИМ КО НАМ ЈЕ ДРАГ...ЊИМЕ ПОКАЗУЈЕМО СВОЈУ ИСКРЕНОСТ, ПРИЈАТЕЉСТВО, НАКОЛНОСТ И ТАДА ЈЕ ОК БИТИ ОПУШТЕН...СВЕ ДРУГО КЛИБЕРЕЊЕ, НАРОЧИТО НА ПОСЛУ ЈЕ СРАЊЕ И ГЛУМА...
БЕЗРАЗЛОЖНИ ОСМЕСИ УВЕК КРИЈУ НЕКИ КУРАЦ...
ОСМЕХ ЈЕ ИЗРАЗ ЧОВЕКОВОГ СТАЊА ПА ОТАЛЕ КИСЕЛИ, ВЕСЕЛИ, ХИСТЕРИЧНИ, КОЊСКИ, НАМЕШТЕНИ..А ПОКАЗАТИ СВОЈЕ ОСЕЋАЊЕ БШ СВАКОМЕ НИЈЕ ПАМЕТНО....
МЕНИ СУ ИШЛИ НА КУРАЦ ТУПАВЦИ КОЈИ СУ ПРИЧАЛИ НЕКЕ ГЛУПЕ ВИЦЕВЕ, НАРОЧИТО ДЕО СРБА КОЈИ СУ ЦЕПАЛИ НЕКИ КАО ЕНГЛЕСКИ ХУМОР, МАДА ТАКВОГ И НЕМА У ТОЈ ДЕГЕНЕРИСАНОЈ НАЦИЈИ КОД КОЈЕ ЈЕ СВЕ ГЛУМАТАЊЕ И НАКОН ЗАВРШЕТКА ТОГ КАО ИНТЕЛЕКТ ВИЦА ДРСКО БЕЗ ПАРДОНА ИЗБАЦИВАЛИ ОНО ДА НЕ РРАЗУМЕТЕ ФАЗОН...
ОБРАТИТЕ ПАЖЊУ НА ОВЕ ЈАВНЕ ЛИЧНОСТИ И ЊИХОВО КЛИБЕРЕЊЕ, ПОЧНИТЕ ДА АНАЛИЗИРАТЕ ОВЕ ЈЕБИВЕТРЕ ИЗ ПОЛИТИКЕ..ПА АКО ОЋЕТЕ УБАЦИТЕ НЕШТО У НАСТАВКУ..

О КОМУНИКАЦИЈИ

ПИСМЕНА КОМУНИКАЦИЈА ЈЕ НИЖИ ОБЛИК РАЗМЕНЕ ИНФОРМАЦИЈА!
УСМЕНИ ПРЕНОС ИНФО ЈЕ ИЗЊЕДРИО НАРОДНУ КЊИЖЕВНОСТ КОЈУ НЕ МОЖЕ ЈЕДАН ШКОЛОВАНИ ДУДУК ДА РАЗУМЕ БЕЗ РЕЧНИКА..
КАДА ВАС ВЕЋ ДАВИМ ДА ПОМЕНЕМ И ТЕЛЕПОРТАЦИЈУ ЗА КОЈУ СЕ МИСЛИ ДА ЈЕ НАУЧНА ФАНТАСТИКА, АЛИ НИЈЕ, СВАКО СЕ ОД НАС ДВА ПУТА У ЖИВОТУ ТЕЛЕПОТРИРА...
ИМА И ТЕЛЕГОНИЈЕ-ПРИВЛАЧЕЊА НА ДАЉИНУ ИТД ДА НЕ СКРЕНЕМ СА ТЕМЕ МЛОГО ДАЛЕКО..ХТЕДОХ ДА КАЖЕМ ДА ЈЕ ШКОЛОВАНИ ЛИК ОГРАНИЧЕН У ПОРЂЕЊУ СА ЧОВЕКОМ ВАСПИТАНИМ НА СРБСКОМ НАРОДНОМ-СЕЉАЧКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ, ЈЕР ЈЕ УСКОУСМЕРЕНО СЈЕБАН У ТИКВИ....
И ТАКО ТО, ВРХ КОМУНИКАЦИЈЕ ЈЕ ТЕЛЕПАТИЈА...
АКО БИ ИШАО ДАЉЕ У ПРИЧУ, ОНДА ИМАМО СЛИКУ ДА ЈЕ НЕКОЋ НЕ ТАКО ДАВНО ЈЕДАН ДЕЧАК ОД ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ВАСПИТАН НА СЕЛУ ИМАО ВИШЕ ЗНАЊА ОД ДАНАШЊИХ СВРШЕНИХ СТУДЕНАТА ПОЉОПРИВРЕДНОГ ФАКУЛТЕТА....ДАКЛЕМ ИМАМО КОРИСНО И НЕКОРИСНО ЗНАЊЕ..ДАНАШЊА ШКОЛА ОБУЧАВА НЕЗНАЛИЦЕ КОЈИ СА СВОЈИМ ЗНАЊЕМ МОГУ ДА УЧЕСТВУЈУ НА НЕКОМ КВИЗУ УЗ ОБАВЕЗНОГ КВИСКА И НИШТА ВИШЕ, ОСИМ ДА СЕ СЛИКАЈУ СА СВОЈИМ ДИПЛОМАМА ...
СРБСКИ ПОЛИТИЧАРИ, ВЕЋИНОМ, СУ УОБРАЗИЛИ ДА НЕШТО ЗНАЈУ, ПА ИЗ ТЕ ЊИХОВЕ БЕДНЕ УОБРАЗИЉЕ ВРЕЂАЈУ ДРУГЕ, НАРОЧИТО ГЛАСАЧКО ТЕЛО, ДА СУ ГЛУПИ, СЕЉАЦИ, А СТВАРНО СУ ОГРАНИЧЕНИ....МЕНИ ЈЕ МРСКО ДА СЛУШАМ ГУБУ У СКУПШТИНИ ЈЕР, КО ШТО НАВЕДОХ, ВЕЋИНА ОД ЊИХ НЕБИ МОГЛА САМНОМ ДА ПРИЧА НИ НЕКИ МИНУТ, ИЗ ПРОСТОГ РАЗЛОГА ШТО НЕ ТРПИМ ТРТЉАРОШЕ КОЈИ ИЗБАЦУЈУ ФЛОСКУЛЕ И ФРЉАЈУ СЕ НЕКИМ ОДРЕДНИЦАМА КОЈИМА НЕ ЗНАЈУ ЗНАЧЕЊЕ, ТАКО ДА БИ ДОБИЛИ ПЉУВАЧКУ ПО СРЕД ПОГАНОГ ЛИЦА, УЗ ОБАВЕЗНУ СРБСКУ СОЧНУ ПСОВКУ....
ДОКТОРАТИ КОЈЕ СУ КАО НАПИСАЛИ ГОВНАРИ И КОЈИ МАШУ ДИПЛОМАМА И ТИТУЛАМА У СРБИЈИ СУ БЕЗВРЕДНИ И СКОРО ПА СВИ ПЛАГИЈАТИ, ДОК НИКО ОД ТИХ ТЗВ ДОКТОРА НЕМА НИ ЈЕДНО ДЕЛО У ЖИВОТУ, ЧАК НЕ ЗНАЈУ ЕКСЕР ДА УКУЦАЈУ.....ДАКЛЕМ СВАКИ СЕЉАК, ПОЉОПРИВРЕДНИ ПРОИЗВОЂАЧ ЈЕ СВОЈЕ ТЕОРИСКО ЗНАЊЕ ПРЕТВОРИО У ДЕЛО И СА ПУНИМ ПРАВОМ МОЖЕ ДА НОСИ ТИТУЛУ ДОКТОРА У СВОМ ПОСЛУ, НАРОЧИТО ОНИ КОЈИ СЕ БАВЕ ПРОИЗВОДЊОМ ЗДРАВЕ ХРАНЕ НА ТРАДИЦИОНАЛНИ НАЧИН...

РАЗГОВОР ДВА ПЕСНИКА О ВРЕДНОСТИ ШКОЛОВАЊА

Скини ми, бабо, с чела облаке, Не дај ме, бабо, у просјаке. А пропос просјака. Јеси ли ти познавао старога деда Гецу?
- Како га не би познавао, кад је купио мој салаш, а његов син Лаза мени је стари друг и пријатељ.
- Дакле, купио твој салаш и стекао милијоне, је ли?
- Тако је.
- А је ли деда Геца био много писмен? - Није знао ни писати ни читати.
- Гле, молим те, па како то?
Деда Геца неписмен купио салаш и стекао милијоне, а ти писмен, као најписменији, продао салаш неписменом, и не само да ниси ништа стекао, него си растекао и оно мало што се затекло и, да није оне мраке народне пензијице, готово да би могао, поред све своје писмености, узвикнути: Ево ме, бабо, у просјаке!

А трговац? - Трговац, неписмен? То се сад не може ни помислити. - А Панајота? - Који Панајота? - Панајота Велијанос. Умро је јесенас у Атини и оставио своме народу сто милијона динара што их је стекао тргујући, а за живота је још био поклонио Атини за више милијона дом за народну библијотеку. Тај трговац једва је знао потписати своје име. - Сећам се, читао сам у новинама. То је заиста неразумљиво. - Шта и шта не разумемо што се догађа у свету! Али ја ти кажем и смео бих се опкладити, како та ствар стоји данас - "ко год данас читат' не зна" - да их је више што их је писменост, преписменост, преученост отерала у просијаке, него оних што су просијаци ради неписмености.

Да видимо другу област. Узми политику, државност, управу. - Зар и ту можеш допустити неписменост? - Не пита се што ја допустам, него може ли и је ли кадгод и скоро могло бити, да неписмен човек буде велики државник. Ти знаш кнеза Милоша? - Милоша "Великог"? А ко га не зна! Хоћеш да кажеш да је и он био неписмен, па опет не само велики војвода него још већи државник, владар? То су необичне прилике. А да какав би тек био да је знао писати и читати, бар колико Карађорђе, коме није сметала писменост да буде и добар јунак и управник? - Заиста не би Милошу ништа помогло да је знао писати ма и лепше од Карађорђа, као што би и Карађорђе исто онаки био, све да није надро оно мало ситне књиге у Крушедолу или у цесаревој војсци.

Али манимо се политике и државне управе, него пређимо на поље које је ближе и теби и мени и нашем разговору, на поље књижевности. - Зар и књижевности? Оно, до душе, имају и неписмени књижевници - - Особито "дневни" књижевници, новинари. - Ако ти се такови допадају, може ти бити, то је ствар укуса. - Нису ми ти неписменици на уму, и ако баш они доказују да писменост сама по себи, каква таква, није довољна узданица за развитак ума. Него ћемо опет погледати у далеку старину. Један пример. Знаш да је Александар Велики био као најславнији цар од како је света и века, а мучно да је било и писменијега, кад помислиш да му је учитељ био Аристотел. Па тај најславији од најписменијих царева завидео је ради славе само једном - - О "срећни младићу", узвикнуо је на гробу Ахилову, "што си нашао Омира да ти славу опева!" - Је ли то? - То, да. - А Омир је био неписмен, паче слеп, дакле бољи неписмени од писменога, qуод ерат демонстрандум!

Дижите школе, Деца вас моле! - ? - Да. - Зашто?

- Јер то није истина. Није истина да деца кога моле да диже школе. - Разуме се, добра деца. - Ни најбоља. Правој, здравој деци није стало до школе. Она неће никога молити да диже школе, бар неће то чинити без наговора или сугестије, неће то чинити посебице. Оно дете што онако преклиње свога бабу као оно твоје, то није право и здраво дете како га је Бог створио, то је неки стармали, то је дете, не твоје песничке масте, јер та се никад не одваја од онога што је Бог створио, него дете твоје педагошке рефлексије, то је дете какво ти мислиш да би требало да буде.

- Ја сам му метнуо у уста оно што мислим да је најбоље за њега. - Детету не треба метати у уста речи које нису детиње, бар песник то не треба да чини. А те речи заиста нису детиње. - Ако нису данас, биће сутра. То је дете будућности, лепше будућности. - Лепше? Како коме. Ако је теби лепше да се деца радјају као стармали, као неки дрвени философи, паметнија од свог оца, као оно твоје, може ти бити. На срећу не може још нико догледати тог времена, те ће још дуго права и здрава деца према школи бити онака како их спомиње Шекспир у "Ромеу и Јулији":

Кад идем к драгој, дете из школе, Кад од ње пођем, ка' у школу ђак. - То је давно било, свет је напредовао.

- Тако је писао писмени, преписмени и натписмени Шекспир пре триста година. А знаш ли како сад пева неписмени народ, наш народ, у иначе понајписменијој Војводини, о томе? У Срему и Бачкој можеш и данас чути како певају момци и девојке, свигарци и свигарице:

Није мени до школе, Ни до школских ђака, Већ је мени до момака И до девојака.

То је прâво, то је здраво, то је народно дете, као што га је Бог створио, исто као и оно Шекспирово, а оно твоје, то је аутомата, оно зна већ како се "скидају с чела облаци", зна да не треба "штедети ради добра" свога подмлатка, оно већ гледа у будућност, зна да ће бити "људи, ал' Срба неће", зна од чега може "да србско име јоште просије..." Том детету не треба више никаква школа, то се дете учено родило. Само не знам на кога је, кад му је баба онако тврд и туп, да дете мора онолико да га преклиње ради онога, на што би иначе требао отац да упућује сина

ТРЕБАЛО БИ ОВАКО..

За председника, министра и других у влади једнога слободнога народа право је задовољство када представницима тога народа може објавити да ће отаџбина бити спашена. Сав народ је узбуђен, све је у покрету, све гори од жеље за борбом... 
Један део народа поћи ће на границу, други ће копати ровове, а трећи са кочевима у руци бранити градове. Београд ће свесрдно помагати те напоре, општински ће комесари на свечан начин објавити грађанима да се наоружају и похитају у одбрану отаџбине.
У томе тренутку, господо, ви ћете моћи да објавите да је престоница одиста задужила целу Србију; у томе ће тренутку Народна скупштина постати одбор за вођење рата.
Ми захтевамо да и ви сарађујете са нама у управљању овим узвишеним покретом народа, именујући комесаре који ће нас потпомагати у извожењу ових великих мера. Ми захтевамо да сваки онај који би одбио личну службу или примање оружја буде кажњен смрћу.
Ми захтевамо да се грађани обуче да би се могло управљати њиховим покретима; ми захтевамо да се у све округе пошаљу улаци да обавесте народ о одлукама које ви будете донели.
Звоно које ће овога часа звонити неће бити знак за узбуну; то ће бити знак за општи народни јуриш на непријатеља отаџбине. Да га победимо, треба имати смелости, само смелости и увек смелости и - Србија је спашена!
позната прича са малецком изменом;)
знате да србска тзв елита из скупштине није ни за гофњиву мотку..
сетите се овога кад будете ишли на гласање...сетите се педерастог који унисти војску, сетите се цигана који проддаде косовске Србе, крмка који би да отуђји Војводину...
како се данас односе према Србима на Косову, тако ће се сутра односити према Србима у Топлици, Нишу, Параћину, Зајечару...

О РАСНИМ СРБКИЊАМА

"Србкиња је царица дома, домаћинства и деце. Девојка, сестра, жена и мати - четири ове србске речи јасно су, санскритског корена... Дева означава божанство и девојку. И заиста у Срба права девојка сматра се за једно више биће, за нешто свето и узвишено. 
У јужним крајевима Србије, где европска "госпођа култура" још није избезобразила народ, пред девојком устају и старци и бабе. У великом народном епу опеване су са поштовањем девојке, сестра и мајка. Жена као жена нити је опевана толико нити с таквим поштовањем. И уколико је опевана, није без примесе ироније и шале. Међутим нигде није употребљена иронија и шала кад је реч о девојци, сестри и мајци.
Над свима њима блиста као јутарња звезда царица Милица, удовица последњег цара српског Лазара, посеченог од Турака на Косову пољу. Србкиња као јунакиња у народној борби за ослобођење од Турака светитељка је свога рода.
Кнегиња Љубица пре сто и двадесет година охрабрила је разбијену србску војску и повела је понова на бојиште против Турака. Турци су били разбијени, и Србија ослободјена.
Сличних кнегињи, знаних и незнаних, велики је број. А шта да кажемо о србкињи као кућаници и васпитачици деце? То су у главном све србкиње. Оне представљају реткост од интелигенције и вештине.
Свака Србскиња, знаде по десет заната. Зна и да кува јела и меси хлеб и сири млеко и тка и везе и шије и плете и гаји живину и негује цвеце и прави сапун и спрема зимницу, и Бог зна колико још послова, који су у Европи строго раздељени и предузети сваки на по се од стручњака.
У новије време Србкиња се јавља још и као изврсна болничарка и милосрдна сестра. Потреба ју је упутила и на тај нови посао због последњих ратова за ослобођење свих Срба од Турака и од Аустријанаца.
Па ипак тај племенити посао није нов за Србкиње. Можда су га оне знале и вршиле пре свих осталих жена у Европи. 
Као прва ратна милосрдна сестра, неговатељка рањеника, спомиње се Косовка девојка из 1389. године. Засукавши рукаве та славна девојка је прала ране србским витезима на пољу Косову и изнемогле рањенике залагала белим хлебом и појила црвеним вином. 
Духом свих тих великих жена из србске прошлости живи и дише и савремена србкиња у огромној већини."
"Моја мајка је била прворазредни изумитељ а постигла би много више да да није била удаљена од многобројних могућности савременог живота које он пружа.Изумела је многе направе.Ткала је најлепше нитима које је сама испрела, чак је и семе сијала,гајила биљке,одвајала влакна.Радила је неуморно,од зоре до касно у ноћ,а велики део одела који смо носили и наместај који смо имали у кући био је део њезиних руку.Када је прошла шездесету,њезини прсти су још толико спретни да би сплела три чвота на трепавици."
У Срба мати је заиста име свето: она је стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!
РЕЦИ ЉИЉАНЕ, СРПКИЊЕ ХЕРОЈА, КОЈЕ ЦЕ СЕ УВЕК ПАМТИТИ !
"Браницу Србију и кад будем мртва!"
Љиљана Зикић-Карадјордјевић, војник-добровољац Војске Југославије, погинула 1.априла 1999.године у рејону села Љубенић, општина Пећ. Одликована Орденом за заслуге у области одбране и безбедности
Сестра у Срба име је свето: њезина љубав стоји измедју љубави мајке и верне љубе. Она је другом за година наших невиних, прва радост живота, као звезда јутрења изнад тек отвореног цвећа. 
Сестра, ако је старија, има нешто од матере, ако ли млађа, нешто од кћери: Бог је ставља у домаће светилисте да опет буде кћер и мати друге породице, да буде веза света међу две куће, медђ два племена; да иде да прими ново име, а да не изгуби прво своје. У песмама, као и у обичајима србским, жена је, као БОГИЊА поштована.
Србкиња се не забавља тананим размишљањем и дугим зборењем као жена у многим књигама гласовитим, али она МИСЛИ ОСЕЋАЊА СВОЈА...
 "У највећем броју слаучајева, жена је или само љубавница, или само мајка. 
Францускиња није супруга него љубавница и мајка; Талијанка је супруга и мајка; Шпањолка је мајка, а Рускиња је љубавница. 
СРБКИЊА ЈЕ ОД СВИХ ДРУГАЧИЈА: КАДА ЈЕ НАЈЧИСТИЈИ ТИП, ОНА ЈЕ ЧОВЕКУ СЕСТРА.".. Дучић

О РАТНИЦИМА

ПИТАШЕ МЕ НЕКИ ШТА ЈЕ ПАТРИОТИЗАМ ЗА МЕНЕ...Е ПА ДА ВАМ КАЖЕМ, ВАМА ИНТЕРНЕТ РАТНИЦИМА, ВАМА КАФАНСКИМ ЈУНАЦИМА, ВАМА ДЕГЕНЕРИЦИМА, ТРТОМУДИМА, ШУНТАВЦИМА...
ПАТРИОТИЗАМ ЈЕ КАДА СВАКИ ДАН УЧИНИТЕ, НАПРАВИТЕ, НЕШТО ЛЕПО У СРБИЈИ, ПОЧНИТЕ ОД СВОЈЕ КУЋЕ И ДВОРИШТА, ОНДА ИЗАЂИТЕ НА УЛИЦУ, ПА У РЕКУ..ПОСАДИТЕ НЕКИ ЦВЕТ, НЕКО ДРВО...
ОНАЈ КО СТВАРА ТАЈ ЋЕ И ДА БРАНИ СТВОРЕНО, ЈЕР ДУХ РАТНИКА НИЈЕ САМО ДА СЕ ОПАШЕ И СМРДЉА, НЕГО ДА СТВАРА А КАД ТРЕБА ДА БРАНИ...
ОВЕ ЈАЈАРЕ ШТО СЕ САМО ЖАЛЕ И БЕГАЛИ БИ НЕГДЕ И СМРАДА КОЈИ ЈЕ ДАВНО ПОБЕГАО, ПРВИ НЕК СЕ НОСЕ, ДРУГИ НЕК ОСТАНУ У ТОЈ ПИЧКИ МАТЕРИНИ...ЗА ОВЕ КОЈИ БИ ОМУДИНУ, КОЈИ БИ ДА ИЗ ГРАДА И НЕКОГ БЕТОНСКОГ КАВЕЗА ПАМЕТУЈУ А ИМАЈУ НЕШТО НА СЕЛУ УВЕО БИ ТАКВЕ ПОРЕЗЕ НА НАПУШТЕНЕ КУЋЕ ДА БИ МОРАЛИ ДА ПРОДАЈУ СТАН ДА БИ ГА ПЛАТИЛИ....
НЕКИ СПОРТИСТА РЕЧЕ ДА СУ ДАНАШЊИ СРБИ НИКАВИ РОДОЉУБИ, ДЕЧКО ЈЕ У ПРАВУ..

О РАТНИЦИМА....СВАКО ЛИ ЈЕ УМИСЛИО ДА ЈЕ РАТНИК...ЈЕДНО ЈЕ УМИСЛИТИ А ДРУГО БИТИ...РАТНИК ЈЕ СТАЊЕ ДУХА....ЧИТАЛИ СТЕ ДА АМЕРИЧКИ ВОЈНИЦИ НОСЕ ПЕЛЕНЕ, НЕЋЕ МЕ ИЗНЕНАДИТИ ДА ЋЕ И СРБИМА ДА УВАЛЕ ПЕЛЕНЕ...ГДЕ БРЕ УСРАН ЉУД МОЖ ДА БУДЕ РАТНИК, БРЕЕ:)))
НАВЕШЋУ ВАМ ПРИМЕР ИЗ ЏАПАНА КАДА САМУРАЈ ПРЕ ОДЛАСКА НА БОЈИШТЕ ОБАВИ ФИЗИОЛОШКЕ ПОТРЕБЕ, ОКУПА СЕ, ОБУЧЕ ЧИСТЕ АЉИНЕ И МИРНО ОДЛАЗИ У БОЈ....ВИ САД УПОРЕДИТЕ САМУРАЈА СА ОВИМ ДАНАШЊИМ УСРАНИМ РАЗБОЈНИЦИМА...
РАТНИК ЈЕ ЕСТЕТА, РАТНИК ЈЕ ПЕСНИК...РАТНИК ЈЕ СТВАРАЛАЦ, У МИРУ СТВАРА ДА БИ У РАТУ БРАНИО СТВОРЕНО...КОЈИ СУ КУРАЦ ДАНАШЊИ ТЗВ РАТНИЦИ КОЈИ НИШТА ДРУГО НЕ ЗНАЈУ НЕГО ДА ДРЖЕ НЕКО АУТОМАТСКО ОРУЖЈЕ И ПОВУКУ ОРОЗ....СВИ СУ РАЗБОЈНИЦИ А ТО СЕ ВИДИ ПО СРАЊИМА КОЈА ОСТАЈУ ПОСЛЕ ЊИХ НА РАТИШТИМА...ВИТЕШТВО НЕ ПОСТОЈИ МЕЂУ ДАНАШЊИМ ЉУДИМА....
И НЕМО ДА ВАМ ПАДНЕ НАПАМЕТ ДА МЕШАТЕ РАТНИКА И ТОПОВСКО МЕСО!

ХЕРОЈ БРАНИ ДРУГЕ ОД НАСИЉА...У СРБИЈИ ЈЕ ИЗГЛАСАН ЗАКОН КОЈИ САНКЦИОНИШЕ ХЕРОЈСКО ДЕЛО, ПОРЕД СВИХ ДЕБИЛНИХ ЗАКОНА ОСТАЈЕ ДА СЕ ИЗГЛАСА И ЗАКОН КОЈИМ БИ СЕ ЈУНАЦИМА ЗАБРАНИЛО ДА САМИ СЕБЕ БРАНЕ..ТИМЕ БИ СРБИЈА ОТВОРИЛА ВРАТА СВИМ СИЕЏИЈАМА СВЕТА..ОСТАО БИ САМО ЈОШ ЈЕДАН ЗАКОН КОЈИ СЛЕДИ...ДА СКИНЕТЕ ГАЋЕ ДА ВАС ПЕДЕРИ КАРАЈУ СПРЕДА ОД РЕДА, ОТПОЗАДИ РЕДА РАДИ...

ЧОВЕК ИМА САМО ЈЕДНИНУ, ЉУДИ САМО МНОЖИНУ..

тешко је бити човек у љуцкој заједници...ти у клин а сви у плочу..људи су од лудила, човек је од чела....тако ја мимо граматичких правила пишем, љуцки, мада би коректно било, лудски...гомила, маса, руља, јесте неартикулисано, манито, згужвано, неурачунљиво...

ДУШЕНИ КВАР КОД ЉУДИ ЈЕ ЛУДИЛО
ЉУД ЈЕ ЈЕДАН ЛУД ВЕЋ ДВОЈИЦА ЛУДИХ СУ
ЉУДИ ЛУДАЦИ, СВИ СУ ЛУДИ... 
ЛУД ЈЕ ЗАЛУД И СА НЈИМ ЈЕ СВЕ УЗАЛУД
ЧОВЕК ЈЕ ОД ПОЧЕТКА, ЧУВАК КОЈИ СА ДРУГИМ
ЧУВАЦИМА ЧИНИ КЛАН..
ЧУВАЦИ...ЧЛАНОВИ...КЛАНОВИ..ЧЛОНОВИ...ЧЛОВЕКИ...ЧУВАКИ
ЧЛАНОВИ ЧИНЕ ЦЕЛИНУ А ЦЕЛИНОМ УПРАВЉА
ЧЕЛНИК
ЧЛАНОВИ КЛАНА СУ РОЂАЦИ, ПРИПАДАЈУ ИСТОМ
КОЛЕНУ И НЕ КЛЕЧЕ ДРУГИМ КЛАНОВИМА...
ЧЛАНОВИ КЛАНА КЛЕЧЕ У РИТУАЛУ ПРОИЗВОЂЕЊА
У РАТНИКА, ВИТЕЗА КАДА УСТАЈАЊЕМ ПОСТАЈЕ МУШКО!
УСПРАВЉАЊЕМ ПОСТАО ЈЕ
ЧУВАК, ЧЕЛО ВЕК, ЧЕЛНИК, ЧЛАН ЗАШТИЋЕНОГ КРУГА,ЧЕЉАДЕ...

човек има само једнину, људи само множину..људи ваздуше, човек зрачи..човек је суштина, људи су личности, ликови, маске, настале манипулацијом, обликовањем, медијима, школом, религијом, идеологијом...човек може и сам, људи не могу без људи...људи су човеку вуци, човек је увек човек и човеку и међу лудим људима...

О НАДИМЦИМА, ПСЕУДОНИМУ, НИКУ...

надимака имамо у књижевности, на пример Шекспир је надимак групе аутора...на интернету који је бушан ко швајцарски сира то је нормално, нарочито за особе које не желе да се експонирају и да своје име рекламирају, док је иза надимака и део класика провокатора, дрндоша који не знају где је лево.......

надимци или никови више особа на интенету постоје од када постоји интернет па и није тајна ко се налази иза њих, даклем овде мислим на групу која се на нету појавила као пионирска.....никове, псеудонима имамо и у шоу бизнису итд....

јавне личности због нечега иду са својим именом, разлози су различити, подизање рејтинга, навлачење публике дебилне и скупљање лајкова, у овоме предњаче кретени са србске естраде који намакну мелеоне фанова и трилионе лајкова а што гвори да је свет у коме живимо дебилан....надимак који сте сами изабрали говори вашем саговорнику ко сте или шта би хтели да будете, колико знате види се по вашим речима...

имена употребљавају и неки набеђени ауторитети, писци којекавих срања, разни преваранти који би да увале нешто......

иза никова који су бистрог разума се крију и прави Срби а не неки позери, који не бринући о нечијем имену или нику реагују само на речи и са те позиције улазе у разговор....

међу тим "аннонимусима" за шири круг интернет корисника су врло познати момци и девојке, мислим познају се лично, а што се види по причи њиховој....

мене именом и презименом и ликом познаје добар део интернет света а тек у животу.....но да се вратим надимку и ономе што је са њиме најбитније и карактеристично је за нас Србе....НАДИМАК ЈЕ У НАС СРБА ВИШИ ОД ИМЕНА, ДОБИЈАО СЕ ПОРЕД ИМЕНА ПРИ САМОМ РОЂЕЊУ КАО ЗАШТИТНО ИМЕ, ДОК СЕ У ЖИВОТУ СТИЦАО У ЗАВИСНОСТИ ОД ДЕЛА И НЕДЕЛА ПА ИМАМО ОДЛИЧНУ СЛИКУ ОСОБЕ САМО ПО НАДИМКУ...СРБИН БЕЗ НАДИМКА ЈЕ ИЧНО МЕНИ СУМЊИВ ЛИК.....каквих све надимака има, остављам вама да их наведете, а знате их како у вашем комшилуку, тако и по писању на нету, одакле усније, пресамићени, прашкови, слине итд.