нека деценија раније у мом животу.....гледао сам одсутно кроз прозор моје канцеларије....у неко доба ме из дневног сна пробуди куцање на вратима....уђе неко од мојих потрчкала па ће: - господине, само да вам јавим да је оних милион јеврића легло на ваш рачун.
промрмљам:- добро, добро....и додам : - де, реци ми, шта би ти да ти неко каже да си добио милиона еврића? шта би радио?
он, клатећи се у куковима и рукама ко да моли Бога:- о, па...не знам господине...ја се право да вам кажем нисам никад ни усудио да размишљам о тако великој суми....али...вероватно би мој живот био сасвим другачији - рече потрчкало.
одмерих га онако снисходљивог па:- другачији кажеш. био би радостан претпостављам?
- јако господине. мислим да се у ствари не бих трезнио недељу дана од славља.
- е, лепо...а видиш, мене та вест коју си ми управо саопштио новац уопште не занима. и сад ја тебе питам, шта који мој ја овде радим ако ме такве ствари више не радују? чему све ово?! шта је живот уопште? избацим серију питања гледајући овог мог радика у очи.
он ко и свако школовано ђаче:- па...не бих знао то господине. . .то је више овако...филозофско питање, морали би да питате неког мудраца за те ствари - рече потрчко сав збуњен.
јбг, шта ћу, уватила нека досада, запалим на тибет, касније до индије, думам, думам и цврц...ништа бре, празнина...
изнајмим једног дана чамац, чика на њему зарастао у русу косу и браду, загледан негде далеко у другу обалу реке. ...крмани чикица гангом, љушка се чамац ...мени паде на памети питање...ш т а ј е т о ж и в о т? и питах га истог момента.... он поћута неко време и не погледавши ме, загледан и даље у обалу преко пута... онда рече: -сине... живот, то ти је једна вееелика река ...
ма добро то - рекох, али шта је са новцем, банкама, јахтама, коцкарницама? шта са луксузним аутомобилима, кајлама, шта са хотелима, путовањима по целом свету, колекцијама слика и вина, ергелама коња . . . шта са љубавницама, раскалашним шопинзима, забавама...шта са тим?
чика се окрете, устаје па сав збуњен:- чекај бре ....па зар није само ...једна велика река...
промрмљам:- добро, добро....и додам : - де, реци ми, шта би ти да ти неко каже да си добио милиона еврића? шта би радио?
он, клатећи се у куковима и рукама ко да моли Бога:- о, па...не знам господине...ја се право да вам кажем нисам никад ни усудио да размишљам о тако великој суми....али...вероватно би мој живот био сасвим другачији - рече потрчкало.
одмерих га онако снисходљивог па:- другачији кажеш. био би радостан претпостављам?
- јако господине. мислим да се у ствари не бих трезнио недељу дана од славља.
- е, лепо...а видиш, мене та вест коју си ми управо саопштио новац уопште не занима. и сад ја тебе питам, шта који мој ја овде радим ако ме такве ствари више не радују? чему све ово?! шта је живот уопште? избацим серију питања гледајући овог мог радика у очи.
он ко и свако школовано ђаче:- па...не бих знао то господине. . .то је више овако...филозофско питање, морали би да питате неког мудраца за те ствари - рече потрчко сав збуњен.
јбг, шта ћу, уватила нека досада, запалим на тибет, касније до индије, думам, думам и цврц...ништа бре, празнина...
изнајмим једног дана чамац, чика на њему зарастао у русу косу и браду, загледан негде далеко у другу обалу реке. ...крмани чикица гангом, љушка се чамац ...мени паде на памети питање...ш т а ј е т о ж и в о т? и питах га истог момента.... он поћута неко време и не погледавши ме, загледан и даље у обалу преко пута... онда рече: -сине... живот, то ти је једна вееелика река ...
ма добро то - рекох, али шта је са новцем, банкама, јахтама, коцкарницама? шта са луксузним аутомобилима, кајлама, шта са хотелима, путовањима по целом свету, колекцијама слика и вина, ергелама коња . . . шта са љубавницама, раскалашним шопинзима, забавама...шта са тим?
чика се окрете, устаје па сав збуњен:- чекај бре ....па зар није само ...једна велика река...
ово је било моје задње путовање, све сам оставио и вратио се у село у коме сам провео најбоље дане детињстава..све је мирисало ко некад, бакина погача, мекике, ђувеч....а звезде ко и увек, свака на свом месту..
Тек сада, у овој кући, чија је таваница небо, која уместо зидова има отворен поглед на бескрајне шуме, осећам колико је све без значаја. Колико поклањамо пажње крајње не битним стварима, а заправо се удаљавамо од правих вредности, све у жељи за, наоко бољем животу.
А некада је овде, где сада стојим, све блистало. Ту, где је некада све мирисало на дуње, које је моја прабаба држала на свим креденцима и ормарима, сада је ушетао мирис самоће и туге. Питам се и сам, како то може мирисати самоћа и туга. Може, осетио сам то тада, док сам непомичан стајао на месту где је некада стајао шпорет, уз чију су ватру многе генерације одрасле. Док га нису угасили…
Поглед ми је прикован за зид који је остао читав. Шта је ту стајало? Да, како сам могао заборавити. Па ту је био кревет, на који сам обожавао да легнем, и да дремам док поред шпорета, баба прави колаче, који и сада миришу. Како је то могуће, да све тако јако доживљавам, као да се сада дешава? Тек после ових момената, у кући у којој сам одрастао, а које више скоро да нема, схватам неке ствари. Схватам зашто су се људи враћали да умру на своме прагу. Схватам зашто су носили са собом грумен родне земље. Али, не схватам нас, данас. Нас, којима ништа није вредно, којима није битно како се зовемо, чији смо. Одакле смо, одакле потичемо. Шта је то вредније? У шта се претварамо?
Да ли се ико од нас запита, којим заправо путем идемо? Више се не волимо, не поштујемо. Брат није брат, сестра није сестра. Сад је новац и брат и сестра. Моћ, положај, статус… Зар заиста мислимо да су то праве вредности? Зар је потребно да стојимо у кући без крова, да гледамо у даљину кроз место на којем су били зидови? Да ли тек кроз овакве спознаје, долазимо до суштине живота, до сазнања да има много лепих ствари које смо заборавили? Да ли нас тек губици, патње и бол враћају коренима, од који сви бежимо? Као без душе…
А некада је овде, где сада стојим, све блистало. Ту, где је некада све мирисало на дуње, које је моја прабаба држала на свим креденцима и ормарима, сада је ушетао мирис самоће и туге. Питам се и сам, како то може мирисати самоћа и туга. Може, осетио сам то тада, док сам непомичан стајао на месту где је некада стајао шпорет, уз чију су ватру многе генерације одрасле. Док га нису угасили…
Поглед ми је прикован за зид који је остао читав. Шта је ту стајало? Да, како сам могао заборавити. Па ту је био кревет, на који сам обожавао да легнем, и да дремам док поред шпорета, баба прави колаче, који и сада миришу. Како је то могуће, да све тако јако доживљавам, као да се сада дешава? Тек после ових момената, у кући у којој сам одрастао, а које више скоро да нема, схватам неке ствари. Схватам зашто су се људи враћали да умру на своме прагу. Схватам зашто су носили са собом грумен родне земље. Али, не схватам нас, данас. Нас, којима ништа није вредно, којима није битно како се зовемо, чији смо. Одакле смо, одакле потичемо. Шта је то вредније? У шта се претварамо?
Да ли се ико од нас запита, којим заправо путем идемо? Више се не волимо, не поштујемо. Брат није брат, сестра није сестра. Сад је новац и брат и сестра. Моћ, положај, статус… Зар заиста мислимо да су то праве вредности? Зар је потребно да стојимо у кући без крова, да гледамо у даљину кроз место на којем су били зидови? Да ли тек кроз овакве спознаје, долазимо до суштине живота, до сазнања да има много лепих ствари које смо заборавили? Да ли нас тек губици, патње и бол враћају коренима, од који сви бежимо? Као без душе…
У свакодневној причи, сновима и књигама, сановницима живот се упоређује са возом у коме се путник клацка са једног места на друго.
Брзи возови протутње без заустављања, док неки, ко наши србски, иду клај клај, заустављајући се на свакој станици, наш је живот као пруга, испред и иза композиције.
На нама је да одлучимо где ћемо провести време, које називамо још и животом, у возу и његовом клопарању, ићи негде даље маштајући о неким сликама које никада нећемо видети, или пак сићи на једној лепој станици и пустити гвозденог коња да хукће кроз ноћ и дан...
Тешка одлука, клацкати се возом, буљити кроз прозор и ићи ко зна где, или оком соколовим, свешћу, осећајем, мудрошћу, зграбити своју ташну, сићи из воза и ући у последњи рај.
Море можда и није тако тешка како нам се чини, можда само требамо да прихватимо да смо сада ту, и да оно што је било, било је, а оно што ће бити не можемо контролисати, или можда можемо, бар онолико колико можемо, а паметни смо, јел да?
Ако само седимо у возу и само се нешто питамо, локомотива може врло брзо да дође до задње станице, а да то ми и не приметимо у вртлогу мисли, које су само то што јесу, мисли и неостварене идеје
Штруцкати се возом, не само да морамо да се помиримо са ситуацијом, него да упознајемо неке друге људе који нам се и не допадају, или помало допадају, да се мрштимо на разне ситуације које нисмо тако замишљали...до масе питања, сумњи, мисли од којих не можемо да спавамо, а што нам може сметати при доношењу праве одлуке.
Али као год, ипак морамо да одлучимо, без обзира на све.... зато треба бити искрен према себи, нек иду возови када хоће, нека неко други у њима уђе у инсомнију, нека другога затекне задња станици, ми излазимо да зауставимо време да не жалимо после за нечим што је могло да буде...сад, буди ту, живи телом и душом, пази на главу, али и на срце, зграби своје време и уживај!
Брзи возови протутње без заустављања, док неки, ко наши србски, иду клај клај, заустављајући се на свакој станици, наш је живот као пруга, испред и иза композиције.
На нама је да одлучимо где ћемо провести време, које називамо још и животом, у возу и његовом клопарању, ићи негде даље маштајући о неким сликама које никада нећемо видети, или пак сићи на једној лепој станици и пустити гвозденог коња да хукће кроз ноћ и дан...
Тешка одлука, клацкати се возом, буљити кроз прозор и ићи ко зна где, или оком соколовим, свешћу, осећајем, мудрошћу, зграбити своју ташну, сићи из воза и ући у последњи рај.
Море можда и није тако тешка како нам се чини, можда само требамо да прихватимо да смо сада ту, и да оно што је било, било је, а оно што ће бити не можемо контролисати, или можда можемо, бар онолико колико можемо, а паметни смо, јел да?
Ако само седимо у возу и само се нешто питамо, локомотива може врло брзо да дође до задње станице, а да то ми и не приметимо у вртлогу мисли, које су само то што јесу, мисли и неостварене идеје
Штруцкати се возом, не само да морамо да се помиримо са ситуацијом, него да упознајемо неке друге људе који нам се и не допадају, или помало допадају, да се мрштимо на разне ситуације које нисмо тако замишљали...до масе питања, сумњи, мисли од којих не можемо да спавамо, а што нам може сметати при доношењу праве одлуке.
Али као год, ипак морамо да одлучимо, без обзира на све.... зато треба бити искрен према себи, нек иду возови када хоће, нека неко други у њима уђе у инсомнију, нека другога затекне задња станици, ми излазимо да зауставимо време да не жалимо после за нечим што је могло да буде...сад, буди ту, живи телом и душом, пази на главу, али и на срце, зграби своје време и уживај!
Нема коментара:
Постави коментар