РАЗГОВОР ДВА ПЕСНИКА О ВРЕДНОСТИ ШКОЛОВАЊА

Скини ми, бабо, с чела облаке, Не дај ме, бабо, у просјаке. А пропос просјака. Јеси ли ти познавао старога деда Гецу?
- Како га не би познавао, кад је купио мој салаш, а његов син Лаза мени је стари друг и пријатељ.
- Дакле, купио твој салаш и стекао милијоне, је ли?
- Тако је.
- А је ли деда Геца био много писмен? - Није знао ни писати ни читати.
- Гле, молим те, па како то?
Деда Геца неписмен купио салаш и стекао милијоне, а ти писмен, као најписменији, продао салаш неписменом, и не само да ниси ништа стекао, него си растекао и оно мало што се затекло и, да није оне мраке народне пензијице, готово да би могао, поред све своје писмености, узвикнути: Ево ме, бабо, у просјаке!

А трговац? - Трговац, неписмен? То се сад не може ни помислити. - А Панајота? - Који Панајота? - Панајота Велијанос. Умро је јесенас у Атини и оставио своме народу сто милијона динара што их је стекао тргујући, а за живота је још био поклонио Атини за више милијона дом за народну библијотеку. Тај трговац једва је знао потписати своје име. - Сећам се, читао сам у новинама. То је заиста неразумљиво. - Шта и шта не разумемо што се догађа у свету! Али ја ти кажем и смео бих се опкладити, како та ствар стоји данас - "ко год данас читат' не зна" - да их је више што их је писменост, преписменост, преученост отерала у просијаке, него оних што су просијаци ради неписмености.

Да видимо другу област. Узми политику, државност, управу. - Зар и ту можеш допустити неписменост? - Не пита се што ја допустам, него може ли и је ли кадгод и скоро могло бити, да неписмен човек буде велики државник. Ти знаш кнеза Милоша? - Милоша "Великог"? А ко га не зна! Хоћеш да кажеш да је и он био неписмен, па опет не само велики војвода него још већи државник, владар? То су необичне прилике. А да какав би тек био да је знао писати и читати, бар колико Карађорђе, коме није сметала писменост да буде и добар јунак и управник? - Заиста не би Милошу ништа помогло да је знао писати ма и лепше од Карађорђа, као што би и Карађорђе исто онаки био, све да није надро оно мало ситне књиге у Крушедолу или у цесаревој војсци.

Али манимо се политике и државне управе, него пређимо на поље које је ближе и теби и мени и нашем разговору, на поље књижевности. - Зар и књижевности? Оно, до душе, имају и неписмени књижевници - - Особито "дневни" књижевници, новинари. - Ако ти се такови допадају, може ти бити, то је ствар укуса. - Нису ми ти неписменици на уму, и ако баш они доказују да писменост сама по себи, каква таква, није довољна узданица за развитак ума. Него ћемо опет погледати у далеку старину. Један пример. Знаш да је Александар Велики био као најславнији цар од како је света и века, а мучно да је било и писменијега, кад помислиш да му је учитељ био Аристотел. Па тај најславији од најписменијих царева завидео је ради славе само једном - - О "срећни младићу", узвикнуо је на гробу Ахилову, "што си нашао Омира да ти славу опева!" - Је ли то? - То, да. - А Омир је био неписмен, паче слеп, дакле бољи неписмени од писменога, qуод ерат демонстрандум!

Дижите школе, Деца вас моле! - ? - Да. - Зашто?

- Јер то није истина. Није истина да деца кога моле да диже школе. - Разуме се, добра деца. - Ни најбоља. Правој, здравој деци није стало до школе. Она неће никога молити да диже школе, бар неће то чинити без наговора или сугестије, неће то чинити посебице. Оно дете што онако преклиње свога бабу као оно твоје, то није право и здраво дете како га је Бог створио, то је неки стармали, то је дете, не твоје песничке масте, јер та се никад не одваја од онога што је Бог створио, него дете твоје педагошке рефлексије, то је дете какво ти мислиш да би требало да буде.

- Ја сам му метнуо у уста оно што мислим да је најбоље за њега. - Детету не треба метати у уста речи које нису детиње, бар песник то не треба да чини. А те речи заиста нису детиње. - Ако нису данас, биће сутра. То је дете будућности, лепше будућности. - Лепше? Како коме. Ако је теби лепше да се деца радјају као стармали, као неки дрвени философи, паметнија од свог оца, као оно твоје, може ти бити. На срећу не може још нико догледати тог времена, те ће још дуго права и здрава деца према школи бити онака како их спомиње Шекспир у "Ромеу и Јулији":

Кад идем к драгој, дете из школе, Кад од ње пођем, ка' у школу ђак. - То је давно било, свет је напредовао.

- Тако је писао писмени, преписмени и натписмени Шекспир пре триста година. А знаш ли како сад пева неписмени народ, наш народ, у иначе понајписменијој Војводини, о томе? У Срему и Бачкој можеш и данас чути како певају момци и девојке, свигарци и свигарице:

Није мени до школе, Ни до школских ђака, Већ је мени до момака И до девојака.

То је прâво, то је здраво, то је народно дете, као што га је Бог створио, исто као и оно Шекспирово, а оно твоје, то је аутомата, оно зна већ како се "скидају с чела облаци", зна да не треба "штедети ради добра" свога подмлатка, оно већ гледа у будућност, зна да ће бити "људи, ал' Срба неће", зна од чега може "да србско име јоште просије..." Том детету не треба више никаква школа, то се дете учено родило. Само не знам на кога је, кад му је баба онако тврд и туп, да дете мора онолико да га преклиње ради онога, на што би иначе требао отац да упућује сина