ЧОВЕК ЈЕ КОВАЧ СВОЈЕ НЕСРЕЋЕ

Живео Србо у лепој кући, насред сунчане долине, беху то његови бели двори... имао све што му душа пожели, бунар са питком водом, разно воће и поврће, цвеће, све домаће животиње, куче које је некада покупио са улице... подрум пун вина, шљивовице, ораховаче, кајсијеваче...у амбару шенице бјелице...стаја пуна блага, плевња пуна хране за домаће животињке... живео ко мали бог, кад једног дана бане неки путник намерник... као добар србски домаћин, угости га, изнесе све на трпезу...хвата се мрак, задржава га на конак ... причи никад краја, прича домаћин, прича гост, ма све му мед и млеко излази на уста...у неко доба га замоли за телефони, само да се јави пријатељу са којим треба да се сретне, сутрадан, ту у месту... јутром, ето ти и његовог пријатеља, сав набилдован...позиве и њега у кућу, људи смо, ред је, срамота да буде другачије.. када су се пића понапили, а у пићу је лако шенлук учинити...изађу гости у двориште, па му се испишају на руже, враћају се за тпезу са кучетом и посаде га насред стола, а домаћина за уши па у штенару.. обрете се човек у чуду, негодује, говори им да су људи, да не иде то тако, да је грех од Бога... проведе ноћ испод звезданог неба, моли се Богу, молитву му родитеља нема...запуца па закуца на пандурска врата, тражи помоћ, мисли влас су морају помоћи...долазе и они у дом, попише понеку са његовим гостима, наравно домаћиново пиће, замезише, изтрућаше се са уљезима, па му веле да мора на суд по правду... опет наш домаћин моли Бога, он за њега и не хаје, обија врата, општине, суда, пандурске испоставе, нико га не слуша, још га исмевају...обраћа се људима, них брига није... куца на врата своје куће, гледа како се они госте, моли, преклиње-па људи смо, дај да ово решимо по правди Бога истинога, они лочу и ждеру и у лице му пљују...накачили кучету огрлицу са шиљцима око врата...режи куче, искезило зубе да га поједе...еј, његово куче које је хранио до јуче...



Од свега што је имао остала му само штенара...шта ће после свега да чини, да прихвати штенару као боравиште, остатак живота, или ће да донесе радикалну одлуку па да поврати и опанке и обојке, њих наравно босе и голе да испрати тамо одакле су дошли?



тужна судбина нашег домаћина није усамљена, још тужније је да наш добри човек неће предузети ништа да би повратио своје беле дворе?! молиће се даље Богу, понизно и безнадежно и живети у својој штенари... да је, као што није, знао епску песму или бар део неке, нпр. „гледао сам снајвише планине, гледао сам доле на друмове, где порлазе турци и трговци” не би он битанге пустио ни пред потру свога белог двора...да је знао за ону „удри врага не остави му трага” да је имао верну дружину, еххх, да је имао, коске би им поломили, пандуре, ма ко још прича са глупим пандурским отпадом...да је знао за средњи систем он би са фамилијом, ехх, да је знао не би он са поганим бакарима... да је зано кућа би му била пуна деце, фамилије, пријатеља и верне дружине..



Потуљен у својој штенари, моли узалудно Бога за милост, док му се по имању и белим дворима шетају немили и недраги.



Јадан, бедан, гладан, озебо ко пас, згрчен у штенари грлећи своју мизерију, мантрао је, хари кришна, хари рама... сви суседи су очекивали, после толико проведеног времена у штенари, да ће да зарежи, покаже зубе, да ће у шуму са вуковима, чак су и битанге поставили стражу из опреза... не, наш, сада већ бивши, домаћин и човек, уместо да зарежи, да им се крви напије, на опште разочарење свих, поче да блеји. јунак из приче је постао права овца, пасе траву и блеји...



Живео други Србин на својим бели дворима, све ко код малог бога... удари неки кијамет, ветрови, кише, реке набујаше па србско село потопише...пре почетка невремена, метеоролози упозоравали, људи позивали...све се дало у бег, спашавај се ко може...неки надуваше гумени чамац, други са колима, трећи са ранцем на леђима, неки без ичега поскакаше у возила за евакуацију.. повећа се ниво воде, чак до кровова кућа, наш јунак мантра, хари кришна, хари рама..надлеће хеликоптер над кућом овог нашег јадничка, вичи, дозивај, спуштају уже да се прихвати, овај им одговара:" идите само ви, Бог ће ме спасити" виде спасиоци да нема леба од овога несрећника иии, шта би друго него да одлете даље. надође вода, до гуше, уплаши се он па поче да дозива Бога:" Боже помози ми, драги Боже мој, увек сам се само Теби молио и Теби веровао, других богова нисам имао...."кад са неба загрме Бог:" јесам ли те упозорио више пута, јесам ли послао људе по тебе да се спасеш, шта хоћеш више од мене!"



Трећи Србин...бели двори...мали цар..навалио нечастиви са свих страна, руши, пали, убија, све пред собом...наш јунак запалио лулу, ни пет пара не даје, чека да непријатеља изљуби, знате оно-љуби непријатеље своје, па иако ти завале неку шљагу, само му подметните други образ..седи, он, чека, стижу пси рата и у његово двориште, ни на памет им није да се љубе са њим, кољу му чељад, крв на све стране, моли наш Србин Бога за помоћко и приликом поплаве и у овој трагичној ситуацији, Бог је упозорио на опасност више пута..уместо да наш Србо, скупи чељад, пошаље на сигурно, узме светло оружје, придружи се браћи, он мантра, хари кришна, хари рама...гледа, запањено, све ово, Бог, клима главом и себи у браду:"све сам му дао, све описао, да се узда у свој разум, да нахрани стомак, ојача десну и леву руку и да се њима од непријатеља брани..."



На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два засужњена Србина, један јак и један слаб. слаби је миуслио на робство и био је тужан, јаки је мислио на слободу и био ведар. јаки је хтео неколико пута да једним напоном покида гвожђе и побегне, али то је слабог давило, крварило, усмрћивало. једне ноћи јаки је бдео, мислио је на своја брда, где је до јуче ходао безбрижан и силан, као природа...бојали су га се вепрови, орлови када се пењао до њиховиг гнезда где је старе давио а младе узимао...рушио је стене, да из понора чује њихов јаук...живео је силно, разуздан и шуман, као водопад ноћ је била тамна а стражари спавали... неодољива жеља за слободом испунила је србску слободарску душу..гвожђе се напе и покида..он јурну преко мртвога слабичка, преко уснулих стражара, преко травнатих поља, река у које се баци као млада, страшна звер и дохвати се за слободну обалу...из његових гора сијао је крупан сребрни месец природа га је дочекала са осмехом, радошћу, раширених руку и са благословом...јер она не зна за глупу људску неправду него за слободу.