ПИСМО ДР ПРВИСЛАВА ГРИЗОГОНА СТЕПИНЦУ

Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајуци хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.


Вековима како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног човека на овом простору.


Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд) и траје без прекидања и ових дана.


Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и деце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, децу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали децу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.


Хиљаде и хиљаде србских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: "Правац Београд - путуј Краљу Петру": у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те деце) са натписом "Месо за Јованову пијацу у Београду"! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај нађених пећених глава у Босни. Нађене су посуде пуне србске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, девојке и девојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле девојака, жена и девојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недела постоје детаљни и вјеродостојни записници.


Ужас ових усташких неђела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: "Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата". Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма србских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних србских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана србских језика.


Страхоте логора у којима су побијене стотине хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један србски владика. У јасеновацком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.


У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црнацке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни последњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.


Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, суделовала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи суделовали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наредивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.


Друго, католичка црква је употребила све ово да покатолици преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру. Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријема срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену.


И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.


Последњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?


Упрвом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна. У Њемачкој су велики католицки бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаци хрватски народ ако се на време не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.
Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и надете пута за спасење своје душе.


Један који је прво човек и кршћанин, а онда и добар Хрват.



У Земуну, 8.2.1942.
Др Привислав ГРИЗОГОНО


"Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подгинут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љустура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Фортнум анд Масон, на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: "Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?" То су остриге из Далмације?" - упитао сам поглавника. Анте Павелиц диже поклопац и, показујуци ми плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: "То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма србских очију".
Курцио Малапарте (Италија), 1944.