ДУГОВЕЧНОСТ

Демографи на прагу XXИ века кажу да нас карактерише старост а да је животни век продужен до 72. године (2).
Такође, због ратова, алкохола и дроге, саобраћајних удеса, криминала, ширења Сиде смртност младих у страховитом је успону. Уз то нас погађа и негативни природни прираштај (Војводина, Источна Србија). Стога, поклањање пажње најстаријој популацији, посебно ДУГОЖИВУЋИМА има свога разлога.

Још је Хипократ извршио периодизацију људског живота на седам периода: натални, детињство, дечаштво, младост, зрелост, средње доба и старост.
И у нашем народу се каже - Старење почиње кад и родјење.
Наши сељани у XИX веку су, према писању Милана Дј. Миличевића животне одлике човека поредили са физичким особинама и понашањем животиња, говорећи да је ЧОВЕК

до своје 20. године ГОЛУБ
од 20. до 40. ПАУН
од 40. до 60. ЛАВ
од 60. до 70. ЗМИЈА
од 70. до 80. ЦРНА ЗЕМЉА.

У народу се и сада често чује за некога ко има лошу боју “земљосао се”, а у жаргону, назваће таквога ЗЕМЉАНКО.
Платон у “Одјеци мудрог Продика” осписује како се ”... крадом дошуња старост, у коју се слива сва рањивост и неисцељивост природе, и ако ко не врати брже живот као дуг, онда приступа природа као зеленашица и отима овоме вид, ономе слух, често обоје. Почека ли ко, онда му удове узме, нагрди, исчаши.... неки вену у старости и умом, и старци по други пут постају деца......."
Те се и данас чује и код нас: Новородјенче стари сваким даном – старац детињи сваким сатом.
Гружани опадање животне снаге у старости објашњавају: Седа коса - слаба посла а старост као непродуктивно доба у односу на доба младости и доба зрелости, је време које им споро одмиче. Зато, резигнирано на питање шта раде и како су, одговарају: - Седим, па седим.

За разлику од старих, ДУГОВЕЧНИ или ВРЕМЕШНИ, МНОГОГОДИШЊАЦИ су веома старе особе које представљају посебну групу најстаријег и најмалобројнијег становништва. То су биле претежно особе доста здраве и снажне конституције и као такве успеле да се одрже и у поодмаклим годинама. Одликују се седом косом, набораном и сувом кожом, дугим стицањем искуства, стрпљивошћу, размишљањем, и веома често тежњом да никоме не сметају.

То су они, који су прошли решетање у 77-ој години, када, по народном схватању два сикирчета разделе старе а оставе дуговечне. У ритму старења две седмице се тумаче као: кружна довршеност; закљученост циклуса живота и прелаз од познатог (живот) ка непознатом (смрт). То динамичко савршенство пулсирајућег живота у 77-ој години на прекретници “тамо, јал’ вамо” може се упоредити и са симболиком тела са 7 телесних отвора и 7 отвора срца.

Наука у давним раздобљима дуговечност није констатовала.
Преисторијски становници једва би доживели и 25-ту годину. Старији од ових су били сасвим ретки изузеци.
Каснији периоди људске историје померали су старосну границу све висе. Уредјенијим животом, цивилизацијом људи су безбедније живели. Средином XИX века граница је била око 50. године а наших дана, како смо већ навели узима се 72. година. У народу, по садашњем општом мишљењу, сви старији од 77. година закорачили су у дуговечност.
Међутим, по другом уверењу јавног мњења, та граница између старости и дуговечности је још виша. Дуговечним особама сматрају тек оне који су навршили 90. година, особе “које су размениле десету банку”. То гледиште се може упоредити са закључцима донетим од стране стручњака још пре три деценије; када су на Светском конгресу геронтолога научници се сложили у томе, да ће човек будућности моћи да живи у просеку 100 година.

МИТОЛОШКА ДУГОВЕЧНОСТ. Према Књизи Постања, Господ је човеку рекао да не једе плода са дрвета знања добра и зла, јер, “у који дан окусиш са њега, умријећес” . Но како је лукава змија наговорила човјечицу, чим су обоје окусили тај плод, изгубили су бесмртност.
Па ипак су старозаветни људи били изузетно дуговечни. У Светоме писму се говори да су, иако за наше данашње појмове стари, радјали своје синове када су имали и преко стотину година. Тако је записано да: АДАМ поживе и у 130-тој години роди сина СИТА а затим, радјајући синове и кћери, поживе још 800 година. Кад наврши 930-ту, умрије.
Најдуже од свих старозаветних дугогодишњака поживео је ЈАРЕД, који у 165-ој години роди ЕНОХА, поживе још 800 година и умре у својој 962.години. ЕНОХ поста оцем кад је имао само 65 година. Он поживе најкраће, само 300 година умревши у 365-ој години – “наједном га нестаде, јер је живео као праведник, и Бог га узе себи”. Насупрот томе његов син МАПУСАЛ је најдуже живео од свих. Са 187 година доби сина ЛАМЕХА, и живећи јос 782. године умре у 969-ој години. ЛАМЕХ када је имао 182. године роди сина чувеног НОЈА, али доживе само 777. година. (Овде опет имамо троструке три седмице што указује на окончање важног периода који следи.)
НОЈЕ, кад му би 500 година, роди СИМА, ХАМА и ЈАФЕТА. А како су се људи били страшно намножили и искварили Господ реши да их казни. Ипак даде Ноју да поживи још 120 година па пусти велики потоп да све на Земљи подави. Једино остави Ноја са синовима и њиховим женама а Ноју каза да начини барку и стави од сваке животиње по пар у њу, те тако спасе од потопа. Праведног Ноја Господ је наградио са 950. година живота.
Сви каснији људи, чија се имена наводе у Књизи Постања живели су много мање од оних прастарих. Тако је наведено да су године “века ИСМАИЛА само 137 година живота. “.
МИТСКА ДУГОВЕЧНОСТ У НАШОЈ ТРАДИЦИЈИ Везана је за живот и сексуалну моћ светога Петра који је живео на земљи 300 година. Али, ни то му није било довољно. Кад га је Господ, како се у народу причало упитао, : “Петре, да ли си се наживео?”, он је одговорио : “Господе, док на прва врата уђо, ја већ на друга изађо!” што се да закључити и из народних узречица: - од дана родјења трен на трен, дан на дан и старост и смрт већ пред тобом.
И у народу се увек истиче да што је човек старији, време му брже тече - “лети”. То је и наш највећи национални јунак Краљевић Марко, чија старост није безгранична, искусио. Како народна песма каже он је добио поруку од виле:
”...Ти с’ не бојиш на земљи јунака;
Већ ћес, болан, умријети Марко,
Ја од Бога, од старог крвника...”
То Марка погоди, јер виде да се мора растати са животом:
.....” Сузе проли, па је говорио:
Лажив св’јете, мој лијепи св’јете!
Л’јеп ти бјеше, ја за мало ходах!
Та за мало, тристотингодина!.."
Као особе веома дуге старости помињу се у нашој народној поезији СТАРИНА НОВАК, СТАРИ ЈУГ БОГДАН, СТАРИЦА ЈЕВРОСИМА, ПРОТОПОП НЕДЕЉКО као и поједини старци гуслари, сви веома уважаване и поштоване личности.

У оцењивању дуговечности на првом месту се узима добро психичко и физичко здравље. Најчешће се наводи како особа никада у свом животу није била болесна да би легла у кревет; да има све своје зубе; да није извадила ма који зуб; да иде без проблема, без штапа; да добро види, да удева конац у иглу: чита без наочара, чује и стара се о себи.
Најважније од свега је да памти све претке и познаје сву своју чељад и суседе које среће.
Дуговечност је исказана и појмом у коме психичке моћи имају предност над физичким:
У старога, ГЛАВА - у младога СНАГА. А такодје и глорификација старости богате искуством
Младост – ПРЕКОСТ, старост - СПАСТРЕНОСТ (стрпљивост).
Виталност дуговечних се цени и по њиховом целокупном ангажовању у сопственом животу, животу породице и креативном општем упливу на околину. Пуно је примера и из наших средина и из света који нису занемарљиви.

Подсећамо на реци: “Човек треба посленички да живи, судбински и стваралачки да истрајава као да доиста никада неће умрети надрастајући себе и своје време” . И у народу, баш старе особе понављају народну овековечену мудрост изражену у пословицама:
Ко ради, дуго живи.
Сам рад је живот, а посао највеће уживање.
Посао је живот, а нерад смрт.
На селу је сасвим природно да прабаке чувају своје потомке и поносе се оне које имају и “беле пчелице“ (чукунунучиће). На терену смо пуно пута снимили старицу која је кувала и посленицима на поље носила ручак. Оне хране живину, преду, плету или везу, неке се много далеко не удаљују од куће. Има и таквих које су, као на пример Драгуна Мартиновић из села Јеребице, која је и у својој последњој 126-ој години у животу све до маја месеца 1998 године на Пештерској висоравни чувала овце и козе. Има примера сеоских домаћина који су, јер су се њихови млади иселили или у градове, или пошли у иностранство за зарадом, остали сами на кућном огњисту да обављају све послове у економији. Они, који нису у стању све то да посвршавају и да организују посленике најтеже пролазе. Неки су се бавили рабаџилуком и у старости, други довозе производе на пијацу где уз тезгу остају и по мразу и јакој зими и веома су поштовани јер пажљиво и тачно мере, а производе “по старинском начину” имају одличне. По томе је на Каленића гувну, пијаци у општини Врачар у Београду, чувен веома поштован деда Паун из Голе Главе изнад Ваљева.
Ове 2002. године 10. септембра Андјелко Петронијевић, из села Рибашевина, ратар и рабаџија “згазио је стоту”. Он са лакоћом носи своје године, доброг је здравља, поштован од најближих. Поникао из задружне куће где их је било преко 40 чељади, кад му је било 83 године добио је позив за војну вежбу, јер, позивари када су позив писали, нису уочили да је Андјелко родјен 1902. године. Са прославе Андјелкове стогодисњице изашао је и чланак у дневном листу, који ће он, како је новинару рекао, прочитати као и увек, без наочара.
Позната је креативност уметника. И наших и светских посленика. Чувени диригент Леополд Стоковски у својој 96 - ој години не само да је стајао за пултом и дириговао, већ је тада потписао и нов уговор
Сликари и сликарке (Бета Вукановић, Љубица Филиповић-Лазаревић, Мирко Рачки), доживели су дубоку старост . Народни уметник, поп Нико Костић умро је у својој 87-ој години пресамићен преко гусала испуштајући душу при крају стиха . Жена гуслара је много мање. Позната је била Милица гусларка која је и у својој 88-ој години стално са својим гуслама обилазила скупове. Како је тврдила, пуних 70 година није се раздвајала са својим инструментом.

Посматрано са становишта јединке, укорењено самосугеришуће становиште о дуговечности од виталног је значаја. Такво самосхватање помаже и олакшава све проблеме које живот и посебно дубока старост укључује. Пољу таквог компаративног проучавања придонели би појединачни примери из биографија и аутобиографија наших и страних дугогодишњака. Овога пута осврнућемо се на традицију о дуговечности у породици нашег ненадмашног генија, НИКОЛЕ ТЕСЛЕ. Емоционална клима, приврженост породици и њеној традицији била је толико јака и поред тога што је живео далеко од родног краја, усамљен. Али, дубоко укорењено лично уверење да ће физичко здравље и дуговечност бити пренети и њему генима, били су са његове стране стално акцентовани. По сведочењу његовог интимног пријатеља О’Нила, Тесла се дичио претком за кога је тврдио да је доживео 140. година. Стога је Тесла, док је још био снажан и млад, почетком XX века, тврдио да ће доживети 150 година. Када је после Првог светског рата била уведена прохибиција, зато што више није пио по мало вискија, рекао је да ће му то скратити живот на 130 година .
Што је више старио “скраћивао је своје животно трајање”. Говорио је да ће бити задовољан са 125 година а да ће на својим стваралачким огледима радити бар до стоте године. После тога је планирао да отпочне писање своје аутобиографије. Ипак се угасио не написавши је. А све до осамдесете је био убеђен да му се то неће изјаловити. Неуморно је радио и кад је био оронула здравља. Чак и у 84-ој се надао да ће повратити крепко здравље и да ће живети више од 100 година .
По породичном предању и мој прадеда Вук Поповић са Дурмитора, живео је као и његов прадјед 111 година. Био је прав и здрав и како ми је отац Новица говорио, прижељкивајући и пуно пута подвлачећи ту старост. На жалост, Новица као дјак добровољац имао је тешку судбину. Са 16. година преживео Албанску голготу, рањавање и операцију, спасен са торпедованог брода прележао тропску маларију у Африци. После рата у коме је и његов отац погинуо, морао је да се даље школује и ради борећи се за егзистенцију . Пошто је и моја мајка Грлица, професор музике и пијаниста умрла у 93-ој години, нећу ни ја да кварим традицију, макар само у интензивној жељи и настојању да здравље и радну енергију сачувам пошто те три јединице (111) више ме привлаче од две злокобне седмице 77.

Од Српских здравствених просветитеља дуговечни су били само тројица. По 95 година поживели су Проф. др Милан Јовановић - Батут и Прим. др Милорад Драгић а Константин Пејчић доживео је само 80 година.
БАТУТ је “ до последњих дана био у духовној свежини и радљивоисти...у оданости послу и љубави према књизи и перу, у пуноћи, богатству и једрој изражајности идеја и мисли “ подвлачећи у многим од својих дела ...у ЗДРАВЉУ је лепота, снага и ДУГОВЕЧНОСТ сваког појединца а тиме и људских заједница, задруга, племена, држава и целог људства...
ДРАГИЋ је по образовању био Цвијићев ђак, антропогеограф и лекар. Изванредан теренац, благога приступа у истраживању и разговору са испитаницима. Просветитељ који је народ подучавао а своје сараднике одушевљавао за хумане циљеве и истраживање. Поштован, остао је незаборављен до наших дана, називан учитељем од стране врхунских стручњака, његових сарадника. На крају животног века проглашен је добитником Вукове награде за животно дело. Убедјена сам да би Му било драго што се и даље његов рад наставља и што се овде, у вашој средини залагањем Др сци мед Петра Пауновића, и Гордане Живковић, етнолога, настављају послови започети са њим. ДРАГИЋЕВИ ДАНИ показали су да је пуно истраживача заинтересовано да се и даље са праксом коју су зацртали Батут и Драгић, настави.
Од историчара здравствене културе дубоку старост су доживели оснивач Музеја Српске медицине, генерал, проф. др ВЛАДИМИР СТАНОЈЕВИЋ, доживотни председник Научног друштва за историју медицине, фармације и ветеринарства; затим академик проф. др КОСТА ТОДОРОВИЋ,. проф. др АЛЕКСАНДАР КОСТИЋ, ботаничар проф. др ЛУБИША ГЛИШИЋ и други нешто мало млађи од поменутих али који су се давно преселили у наш успомене.

Самодефинисање и разговоре о својим годинама заобилазе поготову интелектуалци и не само жене. То је изванредно оценио и осудио Српски филозоф Божидар Кнежевић који је експлицитан: “ Несрећа је не бити никад млад; глупост је не хтети никад бити стар “.
У простом народу се зна да све има своје време. Зато, у руралним срединама жене и људи не само да казују своје године већ, да би били најстарији, важнији, поштованији, као да желе и понеко дода и коју годину.
И поред тога што су сви свесни неизбежног краја, поготову дуговечни, у људској природи је, и што је особа старија пре ће одсечно негирати и одбити питање. И увек, као да се питању зачуде: - Време за умирање? и обавезно одговоре - НИЈЕДНО! Посебно нагласивши крај.
Данас, поготову када су изнадјене многе методе померања границе живота и повратка и испомоћи у сексуалним активностима, феномен дуговечности одвија се под слоганом ДОЖИВЕТИ СТОТУ. Стога, анализа назива својеврсна је комуникација најстаријих са сопственим вршњацима али још више са много младјим. Тако, и у сукобу генерацијских схватања настала су не само описна вец и нека, како стари оцењују, “неправедна”, непотребна, увредљива имена и називи. Тако је створена читава скала дефинисаних надимака попут више-димензионалног система који показује у некима и непристојне тенденције често дате старима од других стараца али нетолерантних и завидљивих. Темпоралног постанка су називи за дуговечне: ВРЕМЕШНИ ДУГОЖИВЕЋИ МНОГОГОДИШЊАЦИ, СТОГОДИШЊАЦИ а поред ових и описних има и другачијих конотација.
У оквиру генерацијске идентификације, полушифровано ће унуци говорећи о деди а поготову о прадеди један другог упозорити, називајући га ТРАЈАН, ВЕКОВНИК, ДРЕВЊАК, ПРАСТАРИ, ПАЛЕОЛИТИЧАР ПРЕПОТОПАЦ, МАТОРАЦ, ЧИЛАГЕР. У вокацији обраћања млади употребљавају СТАРИ или ЧИЛЕ.
Описних конотација са усмереношћу на антрополошке одлике или девијације где се подвлачи неестетска конотација визуелног кода па и са оценом нехигијенске примесе или дефектног здравља јесу: ОНЕМОЋКО, ОЛИЊАЛИ, ОФУЦАНКО, ДРТИНА, РУИНА, КЉАКАВИ, ГЛУВОЊА или ТОП.
Називи који имају психичку уочљивост јесу: ИЗЛАПЕЛКО СЕНИЛКО КЕСА и СТАРКЕЉА. Тако и АДАМ означава веома стару особу са губитком многих рефлекса, оријентације, потенцираним губљењем памћења. КАМЕНКО, како су нам протумачили, настао је због старачке непокретности и пасивности (као окаменио се- седи камен на камену - ниста не говори, не реагује на питање). Све ово истовремено упућује и на камен као посмртни белег а сам назив на изреку да су стари - једном ногом у гробу - па и на инкарнацију душа предака. На овај се надовезује само у сасвим супротном, позитивном смеру назив МУДРАЦ као симбиоза богате акумулације знања, искуства, смотрености, пожртвовања, љубави, разумевања и благости. Тај, последњи назив, блиска је слика и прилика доброчинства и бесмртности.
Став младих и пежоративни називи не само да су настали због опадања здравствених потенцијала веома старих, већ они указују и на омаловажавање, као и на сиромаштво многих слојева друштва, што је било потенцирано деценијом економског назадовања а што се неповољно одражавало на примања пензионера.
На крају наводимо и архаичан израз НЕМРИ и обичај познат и у свету и у насој прошлости. У источним нашим крајевима говорило се “Убио га хлеб (или проја) “а потомци би обавили ритуалну еутаназију са објашњењем да је обичај ЛАПОТ неминовност дуговечности. Према наводима мудрог Продика (В век п.н.е.) старци после навршене 60-те, када би осетили своју духовну малаксалост и неспособност за даље службе отаџбини о једној јавној религиозној светковини, извршили би самоубиство добровољним испијањем отрова.
Невероватно, али истинито: примена давнашње егзекуције одиграла се у Малом Извору код Бољевца. Деветнаестогодисња сиромашна удавача, убила је секиром “из самилости” своју баку Даницу Мартиновић јануара 1971. године. Пошто Закон не признаје “крваво милосрдје” нити традиционални лапот, по члану 135. став 1. Кривичног закона убица је оптужена и суђена.

Познато је да брак позитивно утиче на дужину живота. Заједништво и пазња партнера ствара оптималне услове за одржавање виталних функција. Кад остане само један од брачних партнера, и ако живи сам, живот му постаје дупло тежи, многима и несносан. Тако су многа “старачка домаћинства” и нека наша насеља из којих је било сталног одсељавања, постепено се смањивала док се нису са последњим најстаријим становником угасила .
Иако више не ходају нашим тлом навешћемо неколико примера некадашњих дуговечних партнера и њихових дуготрајних бракова. Поглавито из разлога што су они у сваком поменутом истраживању изјављивали да су деценијама складно, усаглашено и задовољно живели.
Из ресавског села супружници Ивановићи, Сретен и Роса били су истих година. У 86-ој окружени својом децом и праунуцима истицали су свој 67-годишњи брачни стаж који им је, како рекоше омогућио складну старост . Такодје вршњаци, сапутници и сапатници у животу били су и Дивна и Драгутин Петровић из Велике Дренове крај Крушевца. У браку су провели седам деценија и обоје доживели по 90 година . Носилац Албанске споменице, 91-годишњи Радомир Ракић из Доње Трнаве код Ниша, са својом две године старијом женом Кристином (93 год.) провели су у заједничком животу 73 године. Када су фотографисани и интервјуисани једина им је жеља била да заједно оду са овога света, “да једно не остане само” . И последњи пример, где је муж десет година старији (он 97) од своје жене (она 87) такодје су провели седам деценија заједничког живота, како рекоше, без неспоразума .
САМЦИ или УДОВЦИ/ЦЕ о којима има интересантних података иако су усамљено живели, свој живот су као веома активне особе тако брзо проживели, да им је време “пролетело”. Помињање њихових позних година, као да им није баш пријало.
Увек занет својом струком, ботаничар светског гласа, професор Љубиша Глишић, једнога давнога дана, 11. јуна, није важно које године, кад му је неко закуцао на врата, и тихо отворио, па још и честитао 90-ти родјендан, стари професор се запањио: - “Човече...зар је толико година прошло?...Никад не бих рекао......Никад!”. Иза те прве честитке следиле су и остале са младим колегама са некадашње Катедре. А Професор се као љутну : “Шта сте навалили са тим 90-тим родјенданом?” И, као за себе, ипак полугласно прозбори.....”До сада су жене мислиле да имам највише 82” .
У односу на своје године слично је реаговала на свој 102–ги родјендан Суботичанка Олга Свирчев која је “разменила друго столеће”. Насмејала се и рекла: “Ето, десило се, и ја у стотој остарих !” Она се поносила да је најстарија медју Суботичким пензионерима. Увек у животу, па и сада у тим годинама вазда нешто ради. Плете, кува, шета унучиће, чак је и кречила кућу. Иако живи са својим потомцима за све се баш она прва прихвата. И, као да сама себе пожурује. Како кажу унучићи, сама себи говори: ”Не дај се, младости моја! Не дај се Олга, годинама! (А до сада је само једном затражила помоћ лекара).

Дуговечност као друштвено установљено обележје људског живота има свој ток биолошког и психичког понашања. Такве особе су приказиване као племените, блиске свима, наклоњене преношењу својих искустава млађима, креативне, са дозом осећања духовног господства, са ауторитативним наступима у породици као и у широј заједници . Веома често потпуно су непроменљиви, тврдоглави. Код инфериорних и необразованих запажена је и агресивност. Непрекидно старење, поготову ако су и болести у питању и проблеми материјалне и организационе природе, постају мучење. Тада, неки, кажу да прижељкују крај. “Најопштији закон до данас који обухвата све, од најмање ствари на Земљи до васионских система јесте да свако мора нестати, да све нестаје и изумире, и да ништа не може бити изузетак од тога” .

У нашој евиденцији највећи број особа које су доживеле дубоку старост умирало је у десетој деценији:
Олимпија Попилијевић родом из Ђевђелије умрла у Београду у 91-ој.;
Невена Жујовић из села Рајковца као и Стоја Дрвеница из Белегиша, и Јулка Микић из Београда умрле су (поред толиких других) у 92-другој.
Најстарија учитељица у Србији Милица Јанковић у 94-ој.
Најстарији учитељ, Ужичанин, Милош Јанковић прославио 95-ти рођендан;
Вида Поповић из села Видоваче код Прокупља умрла у 95-ој. Огласом у дневној штампи честитали су бројни потомци 27. маја 1979. године 96-ти рођендан Настасији Павловић- Сики са жељом да им још дуго поживи.
Као најстарија у 96-ој години фотографисана је и у штампи приказана Ливија Бакарчић, становница Новог Београда а Стоја Благојевић из Земуна је у 96-ој преминула.
Круна Караџић-Беговић из Приштине, вољена и поштована од велике фамилије завршила је свој живот са 99 година, на жалост после дуге и тешке болести.

Стогодишња, отресита, живахна старица Драгом Тешић, савременицом географа Јована Цвијића.

Ленка Момчиловић од Шијака из села Меровац код Прокупља иживела је својих 100 година. Здрава, плете без наочара и прича по сећању из буна и ратова. Она је изродила и десеторо деце а тада је, иако стара радила по кући а ретко звала лекара.

Такодје стогодишњакиња Марица Стрбановић из села Рогавчине у Александровачкој жупи никад ни у чему, сем у раду није претеривала. Како је рекла, никада ни код једног лекара није отишла. За здравље је рекла да јој ништа не треба јер живи у планини, а нема ничега бољег од чистог ваздуха.

Најстарији Сремац, Петар Зорић, кад је напунио 100 година испричао је да је престао да пуши пре 45 година и себи продужио живот.

За Анђелка Петронијевића из Рибашевине код Ужица, који је напунио 100 година 11 септембра 2002. године његов унук каже да је “човек као челик...тврдји није могао постојати, не жали се да га било шта боли”.

У стотој години, 28. августа ове, 2002. године угасио се живот Милунке Лазаревић из Горњег Милановца а 20. септембра исте године преминула је др Надежда Лукић-Илић, виши стручни сарадник Стоматолошког факултета у пензији испунивши такође век живота.

Особе које су закорачиле у свој други век:

у 101-ој години, само што је “разменила друго столеће” умрла је у Ковиљачи 1900. године Јока Косављевић.

у 102-ој години умрло је више храбрих ратника из Првог светског рата, учесника и Другога рата а неки су били и у Ратовима за ослободјење (1912-1914) па ипак доживели велику старост,Јован Вујовић из Селеуша код Алибунара, ИлијА Атанасковић из Косовске Каменице и Иванковић БлагојЕ из Ваљева.

Станица Пузовић из Пријепоља, чувена певачица из њених младјих дана је доживела 103 године.

Исте старости била је Милева Мицић из Чибуковца која је и у 103-ој години плела без наочара, али је умрла тога лета.

У 104-ој години, у селу Душманићи код Пријепоља, Бада Цоловић. Имала је 46 унучади и праунучади а како су сви тада причали добила је и треће – мачије зубе.

У 104-ој години, у селу Меровац код Прокупља, умро је Петар Нешовић алијас Бего, прича се да је до задњег дана живота био сексуално активан. За Петром су жене уздисале, чак се и данас чује женска прича да "више вреди Петрово миловање, него било чије имање"

У 105-ој години умрли су: године 1978 у селу Трбуњу (Блаце) Милан Јовановић као најстарији житељ те општине, а у Београду 25-ог априла 2002. године Мара Вујатовић-Дјурић.

У 106-ој години изашао је 1978. године на биралиште и гласао Аљо Кајевић у општини Пријепоље.

107 година доживео је Стеван Драгић, учесник устанка 1875. године. Такодје је доживела 107. година и Андјелија Николић, пра-прабака са 70 живих потомака која је 1978. била најстарија житељка Београда .

У 107-ој години умрла је 1998. Милуша Ђапић, која је иза себе оставила 80 унука, праунука и чукунунука. Чак је дочекала да види и децу својих чукунунука.

109 година имао је крајем 1978. године Андјелко Маркошки домаћин из Новог Села (Дебрца).

110 година имала је Стамена Максимовић 25. септембра 1980. из Ајдовца крај Косовске Митровице када је позирала за лист Базар бр.49, стр. 58. Ма да није добро видела на једно око, није ни добро чула, била је доста витална и рекла је да јој расту трећи зуби.

115 година имала је мати Мијаила Голубовића из Новог Аџибеговца када је у њиховом селу боравио и о томе узгред забележио проф. др Јован Ердељановић.

у 117-ој години умрла је маја 1982. године Милева Суњеварић у селу Бурадје. Ову породицу одликовала је дуговечност (сестра доживела 100 година) Милева је била једина жена кириџија. Занимљиво је да је пре своје 100-те године наручила и подигла себи споменик за живота. Остало је само да каменорезац после њене смрти упише годину...”а мајстор, јадник , тај дан не дочека... умро је пре мене “ свима је причала .

118 живео је најстарији житељ села Репуснице, син Велоја, Станоје (1855-1973) из фамилије Рајковића .

У 118 –ој години Ема Беговић из села крај Прибоја, рођена новембра 1867. у селу Буковићи на путу за Жабљак, била је здрава, ишла увек боса, чарапе никада не носи у кући, сем кад некуда иде. Планирала је да оде код стоматолога да направи зубну протезу па да се слика и пошаље своју фотографију некоме часопису .

121. годину доживела је Јованка Васиљевић коју смо сви на конгресу Геронтолога децембра 1977. године видели када је први пут дошла из Бачког Јарка у Београд а тада је имала пуних 120 година .

Наша најстарија житељка имала је 126 година када је 30. октобра преминула у селу Јеребице (Тутин). Оставила је иза себе 35 унука 99 праунука и 13 чукунунучади. До маја месеца одлазила је и редовно чувала овце и козе по Пештерској висоравни.

125 година живота доживело је неколико особа које помињу наши ранији истраживачи. Најинтересантнији је податак да су Илији Тасовићу, који је умро давне 1922. године пред смрт изникли нови зуби .

Највећу старост коју помињу истраживачи и која се може наћи у етнолошкој литератури, са конкретним именима особа дао је Јеремија Павловић а то је био отац претходно поменутог 125-тогодишњака Илије Тасовића, стари ТАСО који је по годинама живота надмашио свога веома старога сина и живео укупно 135. година .