ЗА СРБЕ КОЈИМА СУ ТУРЦИ НА ЈЕЗИКУ И НА ТАЊИРУ

под османлијама..крајем 19.века Србија броји 11 милиона и 407 хиљада Срба док је број Османлија 215.500..А истовремено међу „Османлијама” крајем 19.века опет има сваквих етницитета, потомака јаничара, па је број муслимана вероватно још мањи..

Сразмера је за сада : 350 000 турака према СЕДАМ МИЛИОНА Срба (15.век)у М.Азији и 215 000 турака према 11 470 000 Срба на Балкану (19 век), с нагласком да у друго поређење нису убројани Срби западно од Мораве..

„А број Турака у градовима и паланкама Србије није могао, како то показују најновија истраживања, бити виши од 24 000. ”

Француски истраживачи говоре о 350 000 туркофонских људи под Османом, који су дошли са Алтаја...
У време када су стигли у Малу Азију,затекли су 7 милиона староседелаца ( од којих су велики део Срби)...

Исламолог са наших терена Мирољуб Јевтић допушта да би тај број етничких Турака пристиглих на терен мале Азије могао бити и 400-450 хиљада, али то је свеједно размера 1:20 !

‎"Војне наредбе и команде биле су у почетку на српском језику,чак су неке дипломатске ствари морале да се преводе на турски са српског, доста пута и на брзину,сто то у 17 веку описује италијански путописац Пигафети и каже и да углавном Истанбулом владају словенски отпадници од хришћанства.
Онда из овога се може закљуцити какав је утицај имао српски језик на турски у Анадолији, док с друге стране турски језик, е врло мало имао утицаја на српски у српским земљама на Балкану"

Марко Антонио Пигафета (Марцо Антонио Пигафетта) говори да се српски говорио од Беча до Цариграда и да су га говорили „сви Турци, а напосе ратници”

Такође, пре Османлија, у земљи Рашкој (Тракији) која припада европском делу данашње Турске , до Босфора.. живели су (бар по Херодоту) од 500 године пре нове ере Рашани, односно Срби..То је опет континуитет од скоро 2 миленијума на тлу које су запосели Турци, почев од 1453.

Турци су 1386. године заузели Ниш и кренули долином Топлице, код Плочника су доживели пораз, тако да је топлички крај пао под турску власт тек 1454. године. Све до аустро - турских ратова 1689/90. и 1737/39. године у целој Топлици је претежно живело хришћанско становништво. Великим сеобама Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године и патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1739. године изменила се национална слика становништва овог краја. На место Срба Турци насељавају Шиптаре.

У току Првог српског устанка Топлица је од стране устаника нападана четири пута. Станоје Главаш је успео да је ослободи за кратко време 1806. године. да би коначно била ослобођена после 423. 1877.

Мало је познато да је Куршумлија била прва Немањина престоница у другој половини ЏИИ века, где је он саградио и своје прве задужбине, манастир Свети Никола и Света Богородица, који се у архитектонском смислу сматрају прототипом Рашке архитектонске школе и представљају прве манастире у Србији, које су градили мајстори Срби. У манастиру Свети Никола, Сава Немањић благословио је првог верника, после добијања аутокефалности Српске православне цркве 1219. године. Он је старији шест година од Ђурђевих ступова. Од Студенице двадесет, Хиландара 33, Пећке патријаршије 155, Грачанице 172 и катедрале Нотр дам у Паризу 92 године.

Сва топличка властела је била у Косовском боју. Народна традиција ће улогу топличке властеле у Косовском боју подићи до неслућених висина.....Југ Богдана са његових девет синова, као господаре Прокупља, Милан Топлица као господара средње Топлице а Ивана Косанчић као господара горње Топлице и Косанице.
И данас постоје куле у Топлици. Југ Боганова кула у Прокупљу, кула Милана Топлице у Вичи и кула Косанчић Ивана у селу Иван Кула.

Народна традиција везала је име Југ-Богдана за град Прокупље. Латинска црква позната је и као Југ-Богданова црква, Хисар је град Југ-Богданов, кула поред Топлице зове се Југ-Богданова а ту је и село Југ-Богдановац. Властелин Југа могао би бити иста личност са Југ-Богданом који се спомиње међу 24 «добра човека» који су учествовали у изради Закона о рудницима, а за које се у предговору деспота Стефана Лазаревића каже да нису били из Новог Брда. Властелин Југа имао је поседе у суседној области Дубочици (лесковачки крај).

После Косовског боја Топлицом влада кнегиња Милица, односно њен син Стефан (1389 - 1427) под врховним турским суверенитетом. Из овог периода значајно је и то што ће кнегиња Милица први пут поменути данашњи назив града као град Св. Прокопија 1395. године у повељи упућеној светогорском манастиру Св. Пантелејмону. Отуда и град је добио назив по свецу Св. Прокопију чије су мошти из Ниша 1386. године пренете у цркву испод брда Хисар.

Историјски извори сведоче да је 1451. године Мехмед Други Освајач поклонио својој маћехи султанији Мари, ћерки деспота Ђурђа Бранковића Топлицу и Дубочицу и да је она прошавши кроз Прокупље и Топлицу стигла до манастира Св. Богородице испод Куршумлије, где се замонашила... Из дубровачких архива сазнајемо да је Прокупље у 16. и 17. веку било седиште велике дубровачке колоније чији су трговци из Топлице извозили вуну, кожу и восак а довозили производе са запада, пре свега из Венеције. У доба процвата дубровачке колоније средином 17. века у Прокупљу је живело 60 дубровачких трговачких породица, у чијем власништву је било 50 дућана.
Период постојања дубровачке колоније је време привредног и културног процвата Прокупља и околине.
Трагови постајања колоније сачувани су и до данас то су: «Латинска црква» у подножју Хисара, дубровачко гробље поред ње, назив дела града у којем су живели дубровачки трговци-Царина и Табак махала српски део у коме су Срби обрађивали кожу.
Ратови између Аустрије и Турске, први, 1683-1689. године и други 1737-1739. године довели су до престанка рада дубровачке трговачке колоније у Прокупљу али и до низа других промена у целој Топлици.
Прокупље је у првом Аустро-турском рату значајно стратегијско место. Аустријски генерал Пиколомини ослободио је Прокупље 1689. године, али после пораза на Косову аустријска војска је приморана на повлачење 1690. године. У страху од одмазде Турака са аустријском војском се повлачи и српски народ. Познато је, да су се и Топличани прикључили великој сеоби Срба под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем (1690.г.) а нарочито у другој сеоби (1737.г.) коју је предводио Арснеије ИВ Шакабента. После те сеобе Топлица је скоро опустела. Турци у ове крајеве насељавају Арнауте, а нешто касније и Черкезе (по којима и данас један део Прокупља носи назив Черкеска махала).

Од Јустинијановог Царичиног града, места где се вршило масовно покрштавање Срба, преко Радана и Равне планине стиже се до села Иван-куле, у топличком крају, једне од најистуренијих јужних тачака Србије. Остаци куле још увек постоје на једном високом и чудесном брежуљку, са кога се види село по којем је добило назив, али и Свињиште, место Јустинијаногог рођења.... Место је величаствено, о кули осим гавранова који се у њеним пукотинама гнезде, нико не брине; добро су је загризли зуби минулих векова.
Иванова кула је врху велелепног брежуљка, стратешког, величанственијег од куле светионика...../
Некада се, код нас Срба, користила светлост за преношење порука на даљину.
Иванова кула је служила за преношење сигнала, ватром и димом, на даљину, баш као и код Индијанаца...

У време тешко, после Кососког боја, Ми, Србски Сељак Величанствени, нисмо, ко србски грађани, ухватили пут подноге, но смо се повукли у висине србских планина, планинских кланаца и у долинама река и потока подигли нова села са по педесетак кућа које су се пружале на простору великом колико и Беч са својим предграђима...

Куће су стојалее појединачно, далеко једна од друге, свака беше засебна заједница... У главној кући спавају отац и мајка, вајати су за младе брачне парове. Сви сачињавају једно домаћинство, раде и једу заједно и скупљају се у зимске вечери око ватре. И кад умре отац, браћа бирају најспособнијег између себе за домаћина, старешину, и остају заједно све док их велики број чланова не нагна на деобу. Често једна кућа сачињава читаву улицу.

Туђе помоћи је мало потребно. Мушкарци сами граде куће и вајате, праве, на од старина уобиајен начин, плуг и кола, украшавају резбаријама јарам за стоку, стављају обруче на бурад, праве опанке од сирове коже. За осталу одећу старају се жене: преду вуну и лан, ткају платно и боје броем.

Селу је потребан пре свега ковач да прави алатке. Воденице припадају већем броју кућа, свака има свој дан.

Нигде нико не слави имендан, рођендан, свака кућа има свог свеца заштитника и његов дан се слави свечано и са гозбом.

Из овог породичног уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих побратимство, својствен је пре свега српском народу... Сматра се да је за побратима најсигурније изабрати некога кога смо, рецимо, сањали да смо га молили за помоћ у некој невољи. Овако позивани људи називају један другог побратимом...

Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца.
То је савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе...
У нас Срба се наилази на известан религиозан начин мишљења који се труди да повеже две супротности, веру и провиђење које влада свим и, ако смемо тако да кажемо, неку врсту обожавања природе; и једно и друго без утицаја свештеника.
Они су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човек, живећи тако једноставно идеалним животом на њиви и ливади, види између себе и природе...

Са Турцима смо се најчешће гледали преко нишана да би им после дужег времена видели леђа...па опет ће неки тупави полусрбин, академик, грађанин, Нама, да прича, о праву прве брачне ноћи и сличним идиотизмима..

Ето, Ми смо још увек ту, где су избегли грађани, шта се десило са њима, ко су били њихови зетови, снаје, причају ли им унуци србски језик...после неких грђана остадоше крстови, већини избеглих после Косовског боја, ни стрв се не зна...

ШТА НАМ ГОВОРЕ ГОРЊИ ПРИЛОЗИ?
ПРВО, ДА ЈЕ ВЕЋИНСКО СТАНОВНИШТВО ТУРСКЕ, ГРЧКЕ, БУГАРСКЕ, МАЏАРСКЕ...БИЛО ВЕЋИНСКИ СРБСКО.....ДРУГО, ДА ЈЕ СРБСКИ ЈЕЗИК БИО ЗВАНИЧАН У ТО ВРЕМЕ...ЗНАМО ЛИ ДА СУ СРБИ ЖИВЕЛИ ДО БАЛТИЧКОГ МОРА, ДА ЈЕ ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА БИЛА ДВОТРЕЋИНСКИ ЧИСТО СЛОВЕНКСА, ОНДА САМО БУДАЛАМА ТРЕБА ЦРТАТИ...
АКО СЕ СЕТИМО, ПАВИЋА И ЊЕГОВОГ ХАЗАРСКОГ РЕЧНИКА У КОМЕ СЕ ПОМИЊЕ ДЕСПОТ ЂУРАЂ, ОНДА БИ СЕ ВРЕМЕНСКА ГРАНИЦА НЕКИХ ГЛУПОСТИ КОЈЕ ВАМ СЕ СЕРВИРАЈУ У НАЈТИРАЖНИЈОЈ КЊИЗИ МОГЛЕ ЛАДНО ОБРИСАТИ ЈЕР СУ ДЕО ВАТИКАНСКЕ ФАЛШ ИСТОРИЈЕ
АКО СЕ СЕТИТЕ ДА ПРВИ УДАР ИДЕ НА НЕЧИЈУ РЕЛИГИЈУ, ЗАТИМ НА ЈЕЗИК, КАСНИЈЕ МАЧЕМ И ПЕСМОМ И ИГРОМ ИМАТЕ СЛИКУ ДЕШАВАЊА У ПОСЛЕДЊИХ ПЕТ ВЕКОВА, ДОК ЈЕ ЗАДЊИ ВЕК ЗАДАО ЗАВРШНИ УДАРАЦ СРБСКОМ НАРОДУ..

оно што мене највише иритира у данашњој Србији је тврдња да је србски пун турцизама, аико је истина другачија....не једном него милион пута ми је неки дебилни конобар понудио турску кафу, иако је начин припреме кафе, њихов и наш, различит...многи и не знају да је прва кафетерија отворена у београду, друга у бечу, али им то не смета да серу ко диносауруси...такође дегенерици који не знају географију веле да су турци санскрит донели у Србију, иако је санскрит-старосрбски..

ова тема је због неких Срба којима су турци у тањиру, који пију турску кафу, иако кафа није турска, иако је први кафе отворен у Беогр...аду, касније у Бечу... као што има више начина готвљења и сервирања, давај, давај:)))

неке од санскритско србских речи...надодајте и ви неку

амбар-амбарја-амбарјати-сакупљати
амбис-амбах-небеска вода-амбухаси-небо и земља
алат-коњ црвене боје....
алал-алам-задовољавајуће...
апсу-апса..применити силу, затворити
ај, ајате,-ајде-ићи
арањам-орање-арати-аргатовати
арала-рало
арса-архаично
алапх-алапака
авлија-авлијаш, сусед
ираксира-ракија
ира-било које пиће
алам,алем-драги камен
адзах-аџија
акати-акати се около, ићи тамо амо
антика-антика-старија сестра
арццхати-арчити, штетовати
одзах-оџак
опасин-паша-опасах-јастук
опашин - онај који лежи
карика-карика
катика, кати-бедро, бок, кук
капалам-капа, лобања
кабандхах-кабадахија, гломазан, безглави
камбалах-кабаница
калила-калаисање
кала-црн
калимедини, каламедини-калемегдан
медини-место,тло, ограђен простор
кал, кали-прогонити неког у непрјатељским намерама
куксам-кување, стомак
куркурах-курјак
кхандзанах-канџа
ганџаџика-конопља до ганџе за дување
гарвати-гордити се
гајах-гајење, породица, имовина, домаћинство-газдаго-говедо
гостхи-гости
глаух-глава
гривах-грива
гхус-гуша, гушити се
цакрам-круг
цанаках-чанак
царсани-чарсија, они који негују, култивишу, раде, не номади
цитва, ци, цинути, цитва-чивутин, чифта-гомилати
цопати-ћопати
цорајти-шорисати

цхаттрах-чадор, шатра
цхаттварах-чатмара
цхавих-штавити
цхјати-черечити
дзхомбака-џомба
тарух-тараба, дрво, таблице, осим ограде и за обавешавање
талах-табан
талам-таламбас, равна површина, длан и табан
тав-мана-таман, на меру
тимиран-тама, замрачен,мрачан
тим, тимјати-влажити, квасити, Тимок-тимих
тумулам-гунгула
тустам-тушта и тма, прашина-мноштво тушт-дебео
трања-безвредно, утрина..трнам-трава, влат, слама, триња ..
Државе не претстављају народи, него владари, па је врло проста и нереална теза наших историчара о неком нашем ропству и вазалству у то дова и Грцима и Бугарима и Мађарима и шта ја знам кога нам још наши скромни научењаци нису пронашли као господара. Не воде се ратови за национални престиж, него се земље траже као мираз иза умрле одиве или се креће Цариград у поход на Србију ако је неки српски жупан, или велики војвода или кнез или господин најурио из своје ложнице неку шарену и вижљаву византинску принцезу. Па и много касније у "троцарској битци на Велбужду", кад су Срби тукли цара бугарског и византинског, рат је вођен зато, што је бугарин отерао из дома српску принцезу своју домаћицу. Све је то међу феудалцима и властелом испрекрштано и повезано, царске грчке принцезе, кћерке српских и бугарских царева и краљева, мађарске краљевне и војвоткиње испреплеле су мрежу бракова и интереса, која је далеко моћнија од крвних и народних веза. Тако то траје све до краја дванаестог века кад свест о држави претеже над владарским интересом много пута и кад ређе али ипак значајно долази и до манифестација чисто националистичког карактера у нашем савременом смислу. Све док није наступио тај национално државни моменат и вера је вила само један од инструмената учвршћивања владарске моћи код Срба. Све док није створена српска национална црква и српска патријаршија Св. Саве већина српских вдадара била је спремна за династичке интересе да прихвати папинско учење као и византинско, ова су јој била туђа и непријатељска, али после оснивања српске националне цркве испада вера из списка предмета а којима дипломатија може да се нагађа.
Стратегија ратовања је изгледала отприлике овако: војска се подели на два или три дела, повере се најспособнијим комадантима и одреди се правац за освајање......обично су места заузимана без отпора....дошавши до капије града или утврђења, позивано је на предају....ако се предаја прими, поставља се одмах старешина(мундир и кадија у време турске инвазије) цркве се претворе у мосеју или се изнова подигну и оставља се потребна заштита(стража) заузетог места а војска наставља пут. При добровољној предаји, житељи задржавају своју имовину и уживају трговинску слободу и не беху у старту обавезни новом господару, осим државних пореза као и у тадашњој Европи, само слободно земљиште, државна добра и јавне зграде припадају новој власти......Ако не дође до предаје добровољно него накнадно после борбе...грађани су постајали робови и њихова судбина једино је зависила од великодушности освајача. Слично се поступало и према мањим насељима која су била без утврде, мада чим већа варош падне, предајом или силом, шаљу се оделења воске и позивају житеље места на изјашњавање, да ли се покоравају или не....народ позван да бира између корисног подчињавања и несрећних последица борбе, ретко се двоумио у избору, и тако се војска освајача обично борила гарађанским гарнизонима, који су се понекад одрекоше да положе оружје. Турци су на овај начин брзо и лако ширили освајања у Европи и постизали успехе.
Нпр. на југу грчки цар Јован Палеолог, не само да постаде турски вазал, него због побуне у Визи мораде да прими услов да му шаље војну помоћ кад буде затражио .....
До Вардара сва Македонија би заузета и син Вукашинов ступи у ред турских вазала и даваше помоћ у људству, као и Дејанов син Константин На северу Шишман видећи да је на удару, признаде вазалство и даде Мурату своју кћер за жену.
Лазар не беше на првом удару и прикупљаше снагу за судбоносни бој...
По освајању Софије 1382 турци који су већ господарили Македонијом, слали су непрестано колоне на запад и север у извиђање као и да опробају снагу Лазареву и Тврткову.
Турци су у свим правцима крстарили ка србији и напада ли на погодним местима Топлици, Дубровице доцека их Витомир Цреп а код Плочника сам кнез Лазар. У боју код плочника 20 000 турака је сатрвено...У претстави савременог србског просечног човека косовска битка значи крај и српског постојања и српске државе, значи мрак и тмину у којој је прва зрака Блеснула тек у Карађорђевој Тополи, преко четири стотине година касније.
То је историска нетачност и што се тиче српских савременика косовске битке нико од њих није ни помишљао, да она значи крај српске државе. И пре тог су губљене битке и пре тог су у биткама сечене главе српским вдадарима, али је држава увек васкрсавала из тих пожара и те крви. Не само да је српска држава у разним облицима и разним величинама постојала после тога више од стотину година, не само да су српске земље, које су се сматрале наследницом Србије, као Босна и Зета и Захумље продужавале и даље преко тог своје постојање, него је историска истина да НИКАДА понављамо, НИКАДА није престајао српски отпор од Косова па све до Куманова. После отпора деспота из куће Лазаревића и Бранковића, после отпора зетских Бадшића и Црнојевића и захумских херцега, народ је увек као запета пушка чекао на свачију акцију против отоманске империје да извојшти своју државу. Сви непријатељи турски од Руса до Мађара Рачунали су са српским и само са српским унутрашњим отпором у царевини. Походи Хуњадијеви ка Балкану увек су покретали српске масе на оружје, као резултат тих похода је и велико селење Срба под Патријархом Чарнојевићем који после шеснаестог века настављају организован отпор из панонске равнице, из потоње Војводине и Мађарске против свог завојевача. отпор настављају српски планинци у Црној гори и Брдима, настављају га војни кордони аустријског цара организовани од шајкашке до Лике и Кордуна од српских ратника против турског освајача, отпор настављају српски племићи, прешли на ислам у српској Босни, као што га настављају хајдучко-четничке дружине од приморских равних Котара, преко Романије Старине Новака до хајдучких гнезда у шумадији која се никад не угасише, док их не организова и повеза први српски устанак под Карађорђем.
Дакле историска је лаж да је уопште престајао српски отпор од Косова па до славног Куманова. Друга је историска лаж да је у критичним часовима подбацила и издала славна српска властела толико са народом срасла и толико у народном епу опевана. Цвет властеле изгинуо је достојно правих витезова од Марице преко Плочника до поља Косова, јер већ тад помиње песма и кроника да је трећи део српске властеле у крви ишчезнуо. Оно што је преостало, је једним делом примило вазалство турско и често и веру турску, али и тај став у Босни готово колективан био је диктован националнополитичим разлозима, а не личним. Главни део витештва повлачио се је са границама државе која се сужавала, ваља утврдити историску истину да су славне, деспотове тврђаве Ново брдо и Смедерево бранили готово сами пламићи, који су готово до последњег изгинули у њиховој катастрофи. Други део племства отишао је на босански двор и на дворове западних хришћанских краљева, нарочито пољског и мађарског, а бележе их француске кронике много и на француским дворовима. У то доба цео средњевековни роман био је инспирисан темама витештва и врло често непознати храбри витезови у часу поведе, кад подижу своје визире, испадају витезови луталице славног српског Краља мученика. Уопште је у то доба много цењено у целом источном и западном свету српско лично јунаштво и храброст. Највећи освајач свих векова монголски Тимур Тамерлан који је сатро у прах војску силног султана Бајазита за време битке у Азији излазио је двапут пред свој шатор да гледа јурише турског вазала деспота Стевана, који је својим јуришима стварао пустош у монголским редовима изгубивши три коња под собом и који је успео да изведе неоштећене и неповређене из борбв српске витезове. У другој прилици кад је деспот као вазал турски код Никопоља ратовао са уједињеном војском хришћанских витезова целе Европе, преврнуо је у налету шатор краља Сигисмунда о чему пишу све европске кронике тог доба...