У време тешко, после Кососког боја, Ми, Србски Сељак Величанствени, нисмо, ко србски грађани, ухватили пут подноге, но смо се повукли у висине србских планина, планинских кланаца и у долинама река и потока подигли нова села са по педесетак кућа које су се пружале на простору великом колико и Беч са својим предграђима...
Куће су стојалее појединачно, далеко једна од друге, свака беше засебна заједница... У главној кући спавају отац и мајка, вајати су за младе брачне парове. Сви сачињавају једно домаћинство, раде и једу заједно и скупљају се у зимске вечери око ватре. И кад умре отац, браћа бирају најспособнијег између себе за домаћина, старешину, и остају заједно све док их велики број чланова не нагна на деобу. Често једна кућа сачињава читаву улицу.
Туђе помоћи је мало потребно. Мушкарци сами граде куће и вајате, праве, на од старина уобиајен начин, плуг и кола, украшавају резбаријама јарам за стоку, стављају обруче на бурад, праве опанке од сирове коже. За осталу одећу старају се жене: преду вуну и лан, ткају платно и боје броем.
Селу је потребан пре свега ковач да прави алатке. Воденице припадају већем броју кућа, свака има свој дан.
Нигде нико не слави имендан, рођендан, свака кућа има свог заштитника и његов дан се слави свечано и са гозбом.
Из овог породичног уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих побратимство, својствен је пре свега српском народу... Сматра се да је за побратима најсигурније изабрати некога кога смо, рецимо, сањали да смо га молили за помоћ у некој невољи. Овако позивани људи називају један другог побратимом...
Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца.
То је савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе...
У нас Срба се наилази на известан религиозан начин мишљења који се труди да повеже две супротности, веру и провиђење које влада свим и, ако смемо тако да кажемо, неку врсту обожавања природе; и једно и друго без утицаја свештеника.
Они су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човек, живећи тако једноставно идеалним животом на њиви и ливади, види између себе и природе...
Са Турцима смо се најчешће гледали преко нишана да би им после дужег времена видели леђа...па опет ће неки тупави полусрбин, академик, грађанин, Нама, да прича, о праву прве брачне ноћи и сличним идиотизмима..
Ето, Ми смо још увек ту, где су избегли грађани, шта се десило са њима, ко су били њихови зетови, снаје, причају ли им унуци србски језик...после неких грђана остадоше крстови, већини избеглих после Косовског боја, ни стрв се не зна...
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар