Клањам се, Екселенцијо!
- Моја је титула виша -- упозори сам га
- Височанство? -- промуца портир
- Још виша -- рекох
- Величанство? - једва изговори портир
- Још више -- хладнокрвно му рекох
Ту већ портир занеми, јер веће титуле није знао
- Ја сам Србин - растумачим му мирно...касније прочитам да је и Тесла имао сличну ситуацију у животу;)
прва ситуација је уобичајена, али друга приликом преласка граница је комична....никада не носим пртљаг са собом, једном приликом у Копенхагену ме зауставе цариници и питају где ми је пртљаг...погледам раднике ситема, насмејем се и велим им да све што имам са собом носим...погледаше се они, па ме питају где је то што носим....насмејах се и рекох им да је све код мене...још се више збунише....нешто се као мешкоље, подигох према њима руку тип, оп стоп па им лепо покажем да је све у мојој глави, мом срцу и између мојих ногу.....е сцена после овога беше баш оно лепа...чувари система се насмејаше, замолише за опрост и пожелеше Нама Србину леп провод у њиховој земљи;)
кад у масу наиђе прави Србин, завлада мук, тајац и страхопоштовање ако затрепере девојацка срца, умукне и шапат, онда је јасно да је то Србин. оданост..срце...храброст..
што се мора то се и може....смрти има ал' пораза нема.. Србин може да изгуби само оно што не може да се купи, част и образ. Србин се не боји смрти, она је његов пратилац, верни саветник, дата околност, навика.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар