ВАСПИТАЊЕ НАЦИЈЕ

Живот је такав да није само важно умети нешто стварати, него и умети то нешто штитити од насртаја других. Ратник – то није онај ко ратује, него онај ко може да ратује, ако треба. Дух ратника – то је потенцијал снаге.

Онај ко ни телесно ни духовно није здрав и достојан, не сме да своју патњу овековечи у телу
свог детета! Држава васпитањем треба да поучи појединца, да није срамота већ жалосна несрећа, бити болестан и слабашан, али да је злочин, те стога истовремено и срамота, ову несрећу обешчастити сопственим егоизмом, тиме што ће се опет та болест натоварити недужном бићу, своме потомству; да се насупрот томе, племенитост највиших осећања и људскости достојне дивљења посведочује, ако недужно болесни, одричући се сопственог детета, своју љубав и нежност поклони непознатом, сиротом, младом потомку своје народности, који својим здрављем обећава да ће једном постати снажан члан снажне заједницедржава не треба, спознајући то, да свој целокупни васпитни рад у првом реду усмери само на убризгавање чистог знања, већ и на одгајање тела здравих као дрен ....да и пође од тога да је додуше научно мало образован-школован, али телесно здрав човек, доброг, чврстог карактера, испуњен радошћу одлучности и снагом воље, вреднији за националну заједницу, него школовани слабић..Заједница свој васпитни рад треба тако да подели, да се млада тела већ у њиховом најранијем детињству обрађују како одговара сврси и да се нормално очеличе за каснији живот.
Мора пре свега да се брине о томе да се не васпита генерација закржљалих. Школа као таква мора у народној држави да ослободи бескрајно много више времена за телесно јачање. Није добро да се млади мозгови оптерећују баластом од ког, према искуству, задржавају само делић, при чему уосталом најчешће уместо
најбитнијег остају непотребне безначајке, пошто млади син човечији уопште не може да изврши разумно просејавање материјала који му је утувљена.
Кад се данас, чак у наставном плану средње школе, вежбању доделе само два часа у недељи аучествовање појединцу се чак не даје као обавезно, онда је то, у поређењу са чисто духовним образовањем, груб несклад. Неби смео да прође ниједан дан, у коме се млади човек бар пре подне и увече не би телесно обучавао по један сат, и то за сваку врсту спорта и вежбања. Овде се нарочито не сме заборавити спорт који у очима многих изгледа као сиров и недостојан: бокс. Незамисливо је каква се погрешна мишљења шире о томе у круговима
''образовних''. Да млад човек учи да мачује па се онда бори около, сматра се само по себи разумљивим и
часним, али да боксује, то треба да буде сурово!?
Зашто? Нема спорта који као тај у истој мери унапређује нападачки дух, захтева муњевиту одлучност, одгаја тело до челичне гипкости. Није неуглађеније ако два млада човека разлике у мишљењу решавају песницама него наоштреним комадом гвожђа. Такође није неплеменитије ако се нападнути песницом брани од свог нападача, уместо да одатле побегне и позове полицајцаАли пре свега треба млад, здрав дечак да научи и да подноси ударце. То у очима наших данашњих духовних бораца наравно може изгледати дивље. Ипак народна држава нема задатак да одгоји колонију мирољубивих естета и телесних дегенерата. Она свој идеал човечанства не види у таквом малограђанину или крепосној старој девици, већ у пркосном оличењу мушке снаге и у женама које могу да поново поносно доносе децу на свет.
Тако спорт уопште не постоји само за то да би појединца учинио јаким, спретним и храбрим, већ он
треба да га ојача и научи, да подносидржава не треба да спроводи и надгледа телесно јачање само током официјелних школских година, она и у доба након школе мора да се брине о томе, да, док год се младић телесно развија, овај развој постане његов благослов. Глупо је веровати да крајем школског доба изненада престаје право државе на надзирање свог младог грађанина, да би поново дошло са војничким добом. Ово право је обавеза и као такво је увек једнако постојало.

Данашња држава, која нема интереса за здравим људима, на злочиначки начин није обраћала пажњу само на ову обавезу. Она пушта данашњу младеж да пропада на улицама и по кафићима, уместо да их заузда и телесно их одгаја толико дуго, док једног дана из тога не израсту здрав мушкарац и здрава жена
у којој форми држава даље врши овај одгој, данас може бити свеједно, хитно је, да она то ради и да
тражи путеве који томе користе. Она ће телесно образовање после школског доба, исто као и духовни развој, морати сматрати државним задатком и спроводити га преко државних институција. При томе овај одгој у крупним цртама већ може бити предобразовање за каснију војничку службу. Војска онда не треба више, као раније да младог човека научи основним појмовима најједноставнијих правила егзерцира (мисли се на телесно вежбање), њој се више неће доводити регрути у данашњем смислу, већ ће она требати да телесно већ
беспрекорно формираног младог човека само претвори у војника. У националној држави војска дакле
више не треба да појединца учи основним стварима, већ треба да се сматра последњом и највишом
школом отаџбинског одгоја. Млади регрут треба да у војсци добије неопходно ѕнање о оружју, али
истовремено треба да се даље формира за својкаснији даљи живот.
Након завршетка војничке службе, треба му издати два документа: његову диплому грађанина као правни
документ, који му дозвољава сада јавно запослење, и здравствени атест као потврду телесног здравља за
брак.
Аналогно одгајању дечака народна држава може са истих становишта да спроведе васпитање девојчице.
И тамо треба тежиште поставити пре свега на телесно образовање, па тек онда на подстицање душевних те на крају духовних вредности. Циљ женског одгоја треба непоколебљиво да буде: будућамајка....
Младић који изда свог друга, вежба издају и тиме активира назоре који, оштроречено и пренесено на велико, тачно одговарају онима издајника земље. Такав се један дечак никако не може сматрати "добрим, честитим" дететом, већ дечаком мало вредних карактерних особина.
Наставнику може бити згодно да се за јачање свог ауторитета послужи таквим неподопштинама, али се
у младо срце тиме ставља клица назора, који се касније може кобно испољити. На једном је од мале
тужибабе постао велики нитков! Ово треба да буде само пример за многе друге примере који у нашем
школском систему не ваљају.
Данас је свесно развијање добрих, племенитих карактерних особина у школи једнако нули. Једном
се томе мора дати сасвим другачија важност.
Верност, пожртвовање, ћутљивост су врлине које су великом народу неопходно потребне, и чије је
одгајање и образовање у школи важније од понечег што сада испуњава наше наставне планове.
И одвикавање од плачљивих јадиковки, од жалостивог тужења итд. спада у ову област. Ако одгој заборави,
да већ код детета утире на то, да се и патње и неправде некад морају подносити ћутећи, не сме да
се чуди, ако касније у критичном часу, нпр. кад на бојној линији стоји човек, цео поштански саобраћај
служи транспорту међусобних писама пуних кукњаве и цвиљења. Кад би се нашој омладини у
школама уливало нешто мање знања, а зато више самосавладавања, онда би се то богато исплатило
Тако држава у свом васпитном раду највећу вредност треба да осим телесном, прида управо карактерном образовању.
Безбројне моралне слабости које наш данашњи народ носи у себи, се тако усмереним васпитањем
могу ако не сасвим одстранити, онда врло ублажити. Од највеће важности је образовање снаге воље и
одлучности као и неговање радости одговорности. Нарочито се мора извршити измена досадашње методе у настави историје, јер се историја заправо не учи да би се знало шта се десило, већ се историја учи, да би се
знало зашто се нешто десило и у њој добила учитељица за будућност и за даљи опстанак
сопствене народности... када је историја у питању ми је слабо знамо..данас имамо доста података, ја бих под обавезно да се детаљно проучи време Немањића и идеја Савина, јер је сви нешто обилазе!!!
да додам иако сви знате да генијалност није везана за више животне слојеве или чак за богатство. Највећи уметници не ретко потичу из најсиромашнијих кућа. А понеки мали сеоски дечак је постајао касније свестран мајстор...овде ће наша држава морати да делује васпитно. Она нема задатак, да постојећој друштвеној класи сачува одлучујући утицај, већ задатак да из шуме свих сународника извуче најспособније главе и да им службу и високе положаје. Она нема само обавезу да просечном детету у основној школи да одређено васпитање, већ
и дужност да таленат доведе на пут коме и припада...
За мушкарца је веома корисно бављење борилачким вештинама, посебно ако постоји мудар учитељ. Циљ тих вежбања уопште није да се некоме поправи физиономија. Та вежбања најпре јачају тело, а затим јечају дух мушкарца. Постепено са растом нивоа борца мења се његов менталитет, његово осећање света, он продире у други свет духовних вредности. Почиње да улази у простор ванматеријалног. И најглавније – васпитава се у народу воља, храброст и дух ратника, без којих здрава нација не може да постоји и да се очува сама.