САТАНА ИЗ ВАТИКАНА

Многи од ватиканских папа једва да су били хришћани, међу њима је било много ожењених, који су напустили жену и децу због папског звања. Многи су били синови свештеника, бискупа и папа; неки су били незаконити синови; неки је био удовац, други некадашњи роб; више њих су били убице, неки неверници; неки су били испосници, други јеретици, садисти и содомисти; Многи су постали папе кад су ту службу купили (симонија) и наставили затим да враћају свој новац продавајући свете приборе; бар један је био обожавалац ђавола; неки су имали незакониту децу, други су упражњавали разврат и браколомство у великом стилу; неки су били зачуђујуће стари, неки зачуђујуће млади; неки су били отровани, неки задављени; најгори су били они, који су се клањали гранитном богу...



Исус је рођен у стаји и није имао место где да склони главу. Данас његов заступник станује у палати са једанаест хиљада соба и много чим другим. Он живи у благу делом паганског порекла. Обучен је у злато и свилу. Има туце сјајних титула, укључујући Понтифеx маxимус - што је пагански врховни свештеник Рима.



Саветници папе су Екселенције, Еминенције, Ваша Милости, Мој Господару, Светлости, Велечасни итд.



Св. Хијероним, његов секретар пише да је он дошао на власт помоћу полиције, која мора стално да га чува.



До 11. века римске бискупе бира народ, а од тада кардинали.



Грегоровије указује да је у шестом и седмом веку већина папа управљала по две - три године. Многи су бирани зато што су стари и болесни. Сисиниус је на пример био такав богаљ, да ни своја уста није могао да нађе, и умро је 20 дана по избору 708. године.



Најкраћи папски стаж је имао Стефан други 752. године : четири дана.



У 10-том веку је ратничка грофофска породица Конти (15 миља од Рима) дала седам папа, који су допринели томе да се образује „Рим срамоте”.



Нису само Борџије црне овце папства. Не дуго после Карла Великог, у току једног и по столећа све папе су биле мрачне сподобе. Они су били мање ученици Христови него ученици Белијалови, Кнеза таме. Врло многи су били безморални, убице, браколомници, ратни богаташи, тирани, симонисти (продавци светиња, посебно службених црквених положаја), спремни да продају све што је свето. Готово свима је више стало до новца и интрига него до религије.



Пре свега, не помаже да се било каква пожељна листа папа анализира рецимо од 880. године. У наредном једном и по столећу било је 35 папа, који су у просеку по 4 године владали. У ранијем периоду била је иста врста флуктуације; то се објашњава чињеницом, што су папе биране зато што су били стари и болесни. Но у 9-том и 10-том веку било је неколико папа у првим двадесетим, неки чак „тинејџери”, многи су се одржали три недеље, неки један месец или три месеца. Шест их је било збачено, известан број убијено. У ствари није могуће да се са сигурношћу утврди колико је папа и антипапа било у то време, јер још није било утврђеног начина бирања нити је утврђена свака гомила претендената.



Кад би папа изненада нестао - да ли су му тад пререзали гркљан или га бацили у Тибар? Да ли је у тамници задављен? Да ли су му одсекли уши и нос као 930. Стефану осмом ? Или је побегао као 964. Бенедикт пети, пошто је обешчастио једну младу девојку и онда са целокупним благом св. Петра побегао у Константинопољ, па се вратио у Рим кад га је потрошио. Њега је најзад један љубоморни муж убио. Његов леш са сто убода камом вучен је улицама и бачен на ђубриште.



Папа Стефан 7-ми / 6-ти ?, 896 - 897 је свог претходника Формоза (891 - 896) ископао из гроба и усмрдео леш је обукао у папску одору, поставио на престол у Латерану и лично га саслушавао под оптужбом да је преваром постао папа. Због тога су све његове одлуке и заређивања неважеће. Уместо Формоза одговарао је један „тинејџерски” ђакон. Пошто је проглашен кривим, свучен је, одсечена су му два прста којима је лажно благосиљао и бачен у Тибар. Неки су га нашли и после сахранили у цркви св. Петра. Стефан је ускоро био задављен.



Папе су сакатиле и бивале сакаћене, убијали и бивале убијане. Неки су то постали славољубљем родитеља, неки мачем, неки утицајем лепих, благородних метреса у такозваној „владавини блудница”.



Међу тим куртизанама истицала се Марозиа из породице Теофилактен. Њу је по упутствима бискупа Кремоне припремила мајка Теодора, која је другу ћерку добила са папом Јованом 10-тим (914-929). За мање од једне деценије ове две даме су „направиле” осам папа - које су и уклањале кад им нису одговарале.



Прича се и да је једна англосаксонска девојка у папској одори била, кад је на носиљки од Колосеума до цркве родила сина и при том умрла. После те папице Јоване направљена је ради проверавања мермерна столица са рупом, а која се чува у Латерану.



Многи бискупи и папе нису били ни заређени. Хадријан 5-ти је на папској листи, мада је управљао само шест недеља 1276. године. Он није био ни бискуп, а ни свештеник.



Марозиа је била интимна прво са Сергијем трећим (964-911). Пре њега је месец дана владао Лав пети, па узурпатор кардинал Кристоф, док их Сергије није обојицу посекао.



Сергије такође ископава сад већ десет година стар леш Формоза да би га опет проклео, иако је и њега самог овај заредио. Он лешу одсеца главу и преостала три прста и баца га у Тибар. Рибари налазе обезглављен леш и њега поново враћају у цркву св. Петра. Марозиа је са 15 година постала љубавница Сергијева, који је имао 45 година. Добила је с њим сина, пет година пре његове смрти. Понтификат му је био пун крви, интрига и страсти.



Њена мајка Теодора је помогла већ двојицу папа да се уздигну и падну, кад је свог љубавника начинила папом Јованом 10-тим. Њих двоје удају сад удовицу Марозиу за Алберих-а из Тускулум-а, с ким она добија сина - Алберих-а млађег. Старији је хтео да контролише Рим, али бива убијен. Јован 10-ти приморава Марозиу да види осакаћен леш свог мужа.



Кад је Теодора 928. године умрла, Марозиа је заробила папу и задавила га. Следећа двојица папа владају врло кратко и ишчезавају на мистериозан начин. Син Марозие Сергије постаје са 20 година папа Јован 11-ти.



После смрти другог мужа Марозиа се удаје за свог полубрата Хуга из Провансе који је био ожењен. Но њен син је папа, па то све сређује. Други Марозиин син Алберих са 18 година затвара свог полубрата Јована 11-тог у Латерану, па чак и своју мајку која има већ преко 50 година.



Кад је Алберих у четрдесетој години умро, његов син и Марозиин унук Октавијан са 16 година постаје папа Јован 12-ти (955.-964., између њих је било четири папе). Он је први папа који је променио име. За њега се говорило, да је он пронашао грехе који су били непознати од почетка света. Раскош, разврат, скрнављење црквених ствари, пред олтаром је чак наздрављао ђаволу.



Кад је Отон 1-ви Саксонски 961. године крунисан за цара у цркви св. Петра, Јован 12-ти (са из ње опљчканим благом) бежи у Тиволи. Синод од 16 кардинала га под заклетвом оптужује за разне злочине и за блуд са својом мајком и нећаком, такође за сакаћење и ослепљивање својих духовних вођа. Он им на то прети екскомуникацијом, а кад је Отон отишао, он се с војском враћа у Рим и сакати и убија све који су учествовали у његовом прогонству. Кад је имао 24 године, затиче га један човек са својом женом у кревету и убија га ударцем чекића у потиљак.



Кад су после њега Римљани изабрали Бенедикта 5-тог за папу, Отон га не признаје и поставља Лава 8-ог (963.-965.), а после његове смрти Јована 13-тог (965.-972.). Овај је такође свиреп, копао је очи непријатељима и пола становништва је посекао - према хроници Литпрнда. Убрзо за њим долази Бенедикт 6-ти, (972.-974.), кога убија муж чију је жену завео.



Марозиа је у затвору доживела 90 година. Тада су 986. године 23-годишњи папа Гргур 5-ти и 15-годишњи цар Отон трећи послали једног бискупа да из ње истера демоне, те укине њену казну екскомуницирања, Тако су је разрешили од греха, а затим погубили.



Гроф Алберицх трећи, из куће Тускулум, поставља 1032. године свог једанаестогодишњег сина за папу Бенедикта 9-тог (1032.-1048.). Један хроничар пише, да је он већ са 14 година у разврату и екстраваганцији превазишао све своје претходнике. Други да је демон из пакла обукао папску одору.



Бенедикт је често морао да бежи из Рима. Протерују га 1033.; кад се вратио, покушавају да га прободу за време мисе у цркви св. Петра. У 1046-тој га због пљачкања, убистава. и насиља протерују, и за папу постављају Силвестра трећег, али Бенедикта породица враћа назад после 50 дана и Силвестар одступа.



Бенедикт затим због женидбе хоће да се повуче, па пита свог кума свештеника Грациануса да ли то може. Овај му то потврђује и од њега откупљује папство и постаје Гргур 6-ти. Цена је била једна до две хиљаде фунти злата и Петрова пара из Енглеске.



Многе папе су куповале своје звање, али је то први пут да га неко купи од другог папе. Од Бенедикта његови обожаваоци не одустају, те сад има три папе: Бенедикт, Гргур и Силвестер. Сада наступа немачки цар Хајнрих (трећи, рођ. 1017., цар 1039.-1056.), који збацује сву тројицу и поставља за папу Клемента другог, а овај њега истога дана крунише за цара. Кад је Клемент умро, Бенедикт поново долази на папски престо за време од осам месеци, а Дамаса другог је он можда отровао (после 23 дана 1048.). Међутим, Бенедикт то не искоришћава, већ се повлачи у манастир, где проводи остатак живота.



Сада долазе Гргур 7-ми (1073.-1085.) и Иноћентије 3-ћи (1130.-1143.), које многи католички историчари називају највећим у историји цркве.



Гргур 7-ми је био једини папа који је сам себе канонизовао. Још као млад Хилдебранд је жалио што је цар Хајнрих 3-ћи 1046. сменио Гргура 6-тог (који је купио папство од Бенедикта 9-тог), а кога прати у изгнанству у бенедиктинску опатију Клини, где касније постаје приор. Затим је позван у Рим и 18 година је служио четири папе као саветник и коначно канцелар. При сахрани Александра 2-гог 1073. њега општина бира за папу. Иако се са таквим избором - без кардиналског колегиума - он не би сложио, он то прихвата, али моли младог цара Хајнриха 4-тог да га призна. Овај то чини, иако су га саветници од тога одвраћали, с образложењем да је он аскета, па ће и са другима поступати као са самим собом - без милости.



Гргур 7-ми је био последњи папа чији је избор цар морао да потврди. Он сад поставља да је сваки свештеник већи од краља - а тек папа! У својем „Диктатус-у” од 27 теза он пише: „Нико на земљи не може да просуђује о папи. Римска црква никад није грешила и до краја времена никад не може да греши. Само папа може да смењује бискупе. Он једини има право на царска знамења. Он може да смењује цара и краљеве и њихове поданике да ослобађа од вазалства. Кнезови њему морају да љубе стопала. Његови легати имају првенство над свим бискупима, чак и када нису свештеници. Један законито изабрани папа јесте без питања светац због заслуге Петрове.”



Ову светост искусио је он, како је то он рекао, на импозантан начин при његовом избору. То је уосталом била идеја, коју су његови следбеници пустили да падне као врућ кромпир. Она је била утолико значајнија, јер је Хилдебранд био доживео дете-папу Бенедикта 9-тог (1032.-1048.).



Тешко је знати, да ли је њему (Гргуру) било јасно, да је већина његових теза почивала на фалсификованим документима. Мора се у најмању руку рећи, да је његова лаковерност позивала на узбуну нарочито у погледу новозаветних исказа о Петровим погрешкама. Ова фалсификовања, кад су своја апсолутистичка права заснивала на старим документима, давала су утисак као да су љубоморно чувана у римским архивама. Већ седам векова називали су Грци Рим градом фалсификовања. Сваки пут кад су покушавали да разговарају са Римом, износиле су папе фалсификоване документе, чак папске додатке на саборска документа, која Грци наравно никад нису видели.



Гргур је отишао много даље од Константиновог даровања. Он је директно пред својим носем имао читаву фалсификаторску школу, а она је фплсификовала документе један за другим, са печатом папског одобравања, управо онако како је то њему требало.



Вође ове школе били су Анселм из Луке, нећак претходног папе, кардинал Дусдедит и после њега кардинал Грегор из Павије. Папа Гргур, а касније Урбан 2-ги (1088.-1099.), имао је рецимо неко оправдање за свој поступак против неког кнеза или бискупа. Врло добро, ови прелати су дословце производили за то погодан документ. Истраживати се није смело - све је прављено у сопственој радионици.



Многа ранија документа су била измењена, све до извртања њихове садржине у супротност. Нека од ових ранијих докумената су и сама била фалсификати. Хилдебрандова школа је обрађивала све папире, фалсификоване и праве, са савршено непристрасном нечасношћу. Орвелова 1984. је унапред почела већ око 9-тог века - не у било каквој безбожној држави по заповести Великог брата него у срцу Римског католицизма у корист папе.



Историја је постала помоћна наука теологије. Она је према потреби фалсификована. Традиционална потчињеност папа општим концилима у питањима вере била је изврнута ... Тако добијамо једну хибридну нацију „хрвате” на српској земљи, овај вирутуелни народ у време комунизма и тита улази и у све школске уџбенике ... Поред ове, у свим сколским удзбеницима, појављују се и неки албанци ...



Од Гргура 7-ог целокупно свештенство је под контролом. Из тога је нарасла корумпираност, коју хришћанство никад није видело.



Папство се продавало ономе ко највише понуди, без обзира на достојанство кандидата. Кардинали би на конклаву долазили са својим банкарима и свим вредностима, јер - ако би били изабрани за папу - римска руља би одмах опљачкала њихов двор, чак и врата и прозоре.



Кардинали су ретко били бирани због верских заслуга, него само ''подмазивањем'' и интригама.



У Ренесанси су сви имали своје „сапутнице”. Чим неко постане папа, он гледа да што пре обогати све своје рођаке. На пример, Клемент 6-ти је у 13-том веку Карлу Анжујском (1226.-1285.) продао милионе јужних Италијана за 800 унци злата годишње, али под претњом да ако заостане са плаћањем, биће он екскомунициран и цела територија под анатемом. То се радило и са другим кнезовима.



Припадници курије су сви своју службу добро платили и трудили се да тај издатак надокнаде. Свака служба је имала своју цену. На бискупима су папе зарађивале стотине милиона златних флорина годишње.



Опроштајнице су биле даљи извор папског прихода. Издавани су немогући закони, да би се курија продајом опроштајница обогатила. На пример, ослобађање од поста, допуштање да болесни или стари калуђери остану у кревету, венчавање крвних сродника које је доносило 1.000.000 златних флорина годишње.



У Ренесанси се подразумевало да највиши клирици имају најлепше жене. Свештеничке службе су се куповале и продавале као и друга роба. Многи свештеници су код олтара мрмљали нешто бесмислено јер нису могли да говоре латински ...



Сикст 4-ти (1471.-1484.) је имао неколико синова, према тадашњем „нећака”. Тројицу од њих је, и још шест рођака, поставио за кардинале, а међу њима је био и Ђиулиано дел Ровере (Giulliano delle Rovere), будући Јулије 2-ги.



Њему је фаворит био Пиетро Риарио - син са рођеном сестром, а кога је начинио бискупом Тревиза, кардиналом-надбискупом од Севиље, патријархом од Константинопоља, надбискупом од Валенсије и надбискупом од Фиренце. Пиетро је раније био францисканац, а сад је постао велики трошкаџија са дворским дамама, којима је поклањао ноћне посуде од злата.



Сикст је саградио ону чувену капелу у којој се сад папе бирају (њу је Микеланђело осликао). Она је служила кардиналима и за пикник и логор, често и за тучу. Наполеон је под њеним сводовима држао коње.



Сикст 4-ти је био први папа, који је давао лиценце за јавне куће, што му је доносило 30.000 дуката годишње. Зарађивао је и на опорезивању свештеника који имају метресе. Затим на давању привилегија богаташима да „теше извесне матроне у одсуству њихових мужева”. Он је први увео давање опроштајница и за умрле; да би их ослободили од мучења у паклу, побожни рођаци су давали добре паре.



Још од 10-тог века су се продавале реликвије, и за Рим је најважнији извозни артикал била продаја лешева ходочаснлцима, у комаду или у деловима. Катакомбе су за то биле папски Елдорадо. Али то није било неисцрпно као опроштајнице.



Кад је Иноћентије 8-ми (1434.-1492.) умирао у шестдесетим годинама, недељама су га хранили млеком жена. Он је издао едикт против Јевреја у Шпанији. Многи су се тада покрстили, а стотине хиљада се иселило. Но ипак, пошто се веровало да Јевреји због своје искварености имају приступа тајном знању, папи доводе једног јеврејског лекара, који без одговарајућих апарата покушава да му изврши трансфузију крви од три младића. То није успело и сва тројица су ту умрла.



Наравно, новац који им је за то дат, одузет им је.



Родриго Борџија је прво убиство извршио кад је имао 12 година. Његов стриц или ујак папа Калист 3-ћи (1453.-1458.) 1456-те године поставља њега као двадесетпетогодишњака за надбискупа Валенсије, најважније шпанске диецезе. Он је већ тад водио истовремено љубав са једном удовицом и њене две кћери. Са 26 година долази у Рим као кардинал, а са 27 је црквени вицеканцелар.



Кад је постао папа, он узима име Александар 6-ти (1492.-1503.), иако је Александар 5-ти брисан са списка као антипапа. Кад је изабран за папу, Борџија постаје све гори, што му сам систем омогућава.



При избору му је био конкурент кардинал дел Ровере (доцније Јулије 2-ги), за кога је француски краљ уложло 200.000 златних дуката, а Република Ђенова још 100.000. Борџија је био најбогатији од свих кардинала, па је и конкурентном кардиналу Сфорца дао четири товара сребра да одустане од кандидатуре. Најзад он ипак побеђује.



Александар се одевао у брокат натрпан драгим камењем. Имао је десеторо ванбрачне деце. Са Ваноком четворо, од којих си Цезар и Лукреција. Он је ову своју децу признао, јер је то у Риму било нормално. У Ватикану се оргијало.



Сина Цезара као седамнаестогодишњака поставља Александар за бискупа Валенсије, а годину дана затим за кардинала. У Риму је тада било 14 убистава на дан, а папа би уз мали откуп убице ослобађао. Уз велику таксу би именовао кардинале, па би их онда отровао да би повећао промет. Сва имања кардинала наслеђује црква, т.ј. папа. Доминиканског проповедника у Фиренци, Савонаролу (1452.-1498.) покушава Александар да поткупи, нудећи му бесплатно кардиналски чин, па пошто то не успева, шаље га на суд, па на вешала и ломачу.



Александар је био и уметнички мецена. Помагао је младог калуђера Коперника. Он није лицемер. Обожава Деву Марију и поручује њену слику са лицем своје љубавнице Ђулије Фарнезе. Ваноку, која је са 76 година умрла неколико година после њега, сахрањују са свим почастима - „као да је кардинал”.



Он свечано прославља венчања своје породице, посебно Лукреције. Много жали кад је Цезар убио свог брата.



Цезар, са 22 године, оболео од сифилиса напушта кардиналски положај. Затим убија ножем љубавника своје сестре Лукреције - не зато што је то грех, него зато што је то неразумно. Он је тада хтео да је разведе од Сфорце и уда у напуљску породицу. После три године брака комисија проналази да је Лукреција невина, те се њен брак поништава. Сви се смеју, јер кажу да је она највећа блудница коју је Рим икад имао. Кад је њен нови муж 1500. године обавио посао, Цезар даје да га задаве.



Потом Александар умире (вероватно је да га је Цезар отровао).



Папа је са 73 године подлегао арсену. Једва су га сахранили од смрада и надувености.



Убрзо после Борџије долази Јулије 2-ги (1503.-1513., а 1503. је био и једно кратко време Пије 3-ћи из Сијене). Он је био францисканац из Ђенове, крупан, лепог изгледа и сифилистичар, који је пут за папство подмазао са стотинама хиљада дуката. Био је атлетски грађен и увек носио палицу да би ударио оног ко га наљути. За пост је јео само најскупље специјалитете.



Хришћанска вера не занима много Јулија, али га занима вођење рата, за који је био ненадмашан стратег. Облачио је - на супрот канонима - ратну опрему и на ратничком коњу се борио и на северу освајао области за црквену државу



Још као кардинал био је женскарош и имао три ћерке. Од 1508. му више не љубе ноге, јер су у ранама од сифилиса.



Ђовани де Медичи, син Лоренца Величанственог и мајке из породице Орсини са првим причешћем у седмој години постаје опат. Кад је имао осам краљ Француске прво хоће да га учини надбискупом Провенсе, али пошто се утврдило да такав већ постоји, даје му опатију код Шартра, и да буде каноник сваке катедрале у Тоскани. Кад је имао 11 година добио је опатију Монте Касино, а са 13 је био најмлађи кардинал свих времена, ако се не узме у обзир једанаестогодишњи папа Бенедикт 9-ти. При избору за папу са 38 година, он је дебео, подмуклог погледа и на први поглед чедан - није имао метресе и „нећаке”. Био је педер.



Као папа узео је име Лав 10-ти (1513.-1521.) и своју црвену капицу одмах је дао свом рођаку Ђулију, који ће постати најужаснији папа Клемент 7-и (1523.-1534.). Он је крунисан у провизорном павиљону, јер је Јулије 2-ги порушио дванаест векова стару Константинову базилику са дивним мозаицима и реликвијама да би саградио нову (садашњу).



Пошто је био коцкар и расипник, Лав би шћапио што год би могао. Приређивао је раскошне гозбе, чак и са јелима од паунових језика, из кухиње би излетали славуји и голи дечаци; ту су биле и дворске будале, а приређиване су и борбе с биковима, балови под маскама. Имао је 683 дворана, оркестар, позориште и неколико дивљих животиња, међу којима и свог љубимац белог слона. Противно канонима бавио се ловом, јашући на женском седлу због врло тешке болести хемороида.



Пошто јавне куће нису доносиле довољно прихода (на 50.000 становника било је 7.000 регистрованих проститутки), Лав је продавао и звања. Кардиналска су се плаћала по 30.000 дуката. Док је Сикст 4-ти продао само 650 звања, Лав је чак 2150. Неки млађи кардинали су га оптуживали да он не одржава своја обећања и заверили су се против њега, па је један преко његовог лекара покушао да га отрује. Лекар је обешен и рашчеречен, а кардинал је послат у Мароко, где га је један Мавар задавио. Четворица кардинала су се за огромну суму откупила.



Римљани су говорили, да би га мајка задавила при рођењу да је знала каквим ће путем ићи њен син, будући папа Павле 4-ти (1555.-1559.). Он је из јужне Италије, а изабран је кад је имао 79 година, патио је од реуматизма, али ипак еластичан и снажан, те би често неким напраситим гестом свога саветника треснуо о под. У псовкама је био потпуно католички. Једног кардинала је изрибао као лакеја; посланике је остављао да га сатима чекају; увек би викао да је он изнад свих кнезова и да као намесник Христов може све монархе да смењује. У 1557. години је у једној були објавио да је он Понтифекс максимус, заступник Бога на земљи, те да има неограничену моћ, па и да сваки иметак без судског процеса отме.



Енглески посланик 1559. године саопштава Павлу 4-том да је Елизабета Тјудор (рођ. 1533. год., краљица 1558.-1603.), кћи Хенриха 8-ог и Ане Болен на престолу заменила своју полусестру Марију Тјудор (рођена 1516. год., краљица 1553.-1558., удата за шпанског Филипа 2-гог). Павле је мрзео све жене са несаломљивим теолошким бесом и није допуштао да му се таква бића приближе, заступао је став Томе Аквинског (1225.-1274.) да су жене неуспели мушкарци, да им душе нису довољно јаке да уобличе мушки стас и надмоћан мушки интелект. Но Марија Тудор му је ипак била симпатична, јер је она очеве посмртне остатке ископала, те његов јеретички леш екскомуницирала и спалила; а поред тога је за своје владе спалила и 200 живих протестаната. Елизабета је међутим узурпатор, јер Енглеска припада Светој столици још од Јована (без Земље), она је копиле и јеретик.



Елизабета је имала три године, када је њену мајку отац погубио. Кад је одрастала, проглашавана је брачном, ванбрачном, па престолонаследницом. Не зна се тачно да ли је она већ при ступању на престол хтела да уведе протестантизам, али кад је чула да Павле мисли да је он поглавар Енглеске, она је себе учинила поглаварем цркве. А историја показује да су више монарси смењивали Папе него Папе монархе.



Павле 4-ти је подстицао инквизицију, која је на смрт осуђивала само развратнике, содомисте, глумце, кловнове и лаике који се нису држали поста, чак и једног вајара за чији приказ распећа су сматрали да је недостојан. Кад је Павле умро, Римљани су спалили затвор инквизиције, а Јевреји, које је он гонио више него друге папе, одсецају му главу, пљују је и бацају у Тибар. Тело му ноћу стављају у цркву св. Петра , где га чувају страже.



Св. Пије 5-ти (1566.-1572.) је под Павлом 4-тим био велики инквизитор. Пије је својом булом енглеске католике учинио издајницима, те је између 1577. и 1603. године погубљено 120 свештеника и 60 лаика, који су после 250 година проглашени за свеце.



Француска револуција 1789. године није била само против апсолутистичких монарха, него и против религије уз ширење атеизма. Неполеон понижава двојицу папа. Пије 6-ти (1775.-1799.) је збачен и бежи у Валенсију, где је после његове смрти убележено: „Име: грађанин Јован Браши, Занимање: папа”. И Пије 7-ми је после безуспешног конкордата у Нотр-Даму морао да прославља Наполеоново крунисање, кад је овај сам и Жозефину и себе крунисао, па је после и црквену државу анектирао. Пије 9-ти (1846.-1878.) је изгледа очекивао, да ће Бечки конгрес (1814.-1815.) ову област вратити Богу ...



Након раскола 1054. почиње раздобље експанзије Запада, под духовним, а често и световним вођством римских папа. У оквиру те експанзије почињени су најстрашнији масовни злочини у историји човечанства који су имали религиозну основу; поменимо крсташке ратове, истребљење Срба у данашњој источној Немачкој, процесе против вештица и јеретика, уништење староседелаца у Америци.



Последњи папа који је до крајњих консеквенци примењивао доктрину папоцезаризма и водио светску политику, Пије 12-ти (1939.-1958.), отворено и активно је подржавао Мусолинија, Хитлера, Франка и Анту Павелића, да би пред крај 2-гог светског рата прешао на страну САД-а. Но, ни његови наследници нису престали да употребљавају своју својину, римокатоличку Цркву, као оруђе велике политике.



Папа Јован Павле 2-ги (1978.-2005.), „први словенски папа” има заслугу за рушење СФР Југославије. Шта рећи о недавно устоличеном немачком папи Бенедикту 16-том? Пошто се на папском престолу налази од скоро, неке аподиктичне тврдње о њему, односно његовом понтификату није лако изрећи. Највећи стручњаци из области историје римских папа још увек не желе да се изјашњавају. Ипак, уз велику дозу сигурности може се прогнозирати да ће Бенедикт - Јозеф Рацингер наставити да иде стопама свога претходника, типичног ватиканског ултрареакционара. Он је, најпре, био најближи сарадник Јована Павла 2-гог, те самим тим учествовао у доношењу свих његових одлука, с чијом се садржином морао слагати. Даље, пре него што ће постати папа, Рацингер се налазио на челу ватиканске Конгрегације за веронауку, која се развила из службе Великог инквизитора. Он потиче из тврдо католичке Баварске, која је уједно била и стожер Хитлеровог националсоцијализма (Минхен, главни град Баварске, био је до 1945. главни град НСДАП-а).



Као омладинац, Рацингер је био и члан хитлеровске омладинске организације, Хитлерјугенд-а. Прокатолички медији стварају у јавности слику о новом папи великом теологу; добри познаваоци ствари то, међутим, оспоравају. Ратзингер је био професор теологије на четири немачка универзитета (Бону, Минстеру, Тибингену, Регенсбургу), али на сваком од њих и сувише кратко да би његове научничке способности изашле на видело.



Пије 12-ти никада ниједном речју није реаговао на злочине који су се дешавали над Србима, за које само Нојбахер каже да је у Јасеновцу побијено 750.000 душа, а да је у првих осам месеци 1941. године, откад је на власт дошла НДХ на челу са Антом Павелићем побијено 350.000 људи. Он ће поздравити представнике у униформи Независне државе Хрватске и благословити их, као што ће новембра месеца 1991. године, Јован Павле 2.ги благословити, у униформи и под оружјем, припаднике нове војске Фрање Туђмана.



Јован Павле 2-ги, доскорашњи папа, је као и све друге папе у историји био близак моћи, близак тајним службама, политичким ауторитетима у свету, и зато није никакво чудо да ће се највише ослањати на католичку тајну службу Опус Деи, која је основана 1928. године, у чијим редовима и то више од половине су Франкови фашистички генерали. Јован Павле 2-ги је водио политику баш онако како је то захтевала борбена црква, баш онако како је то Павле 3-ћи зацртао у својој були и баш онако како је то захтевао Игњацио Лојола – да мораш бити покоран као лешина ако желиш да оствариш политички циљ. Јован Павле 2-ги је 1979. године први папа који је успео да посети Сједињене Америчке Државе и први папа који је посетио Белу кућу. Разуме се, захваљујући свом пријатељу Збигњеву Бжежинском, творцу Новог светског поретка или творцу Новог светског хаоса. Занимљиво је да ће управо заслугом Јована Павла 2-гог бити успостављени 1984-те године пуни дипломатски односи са Сједињеним Америчким Државама, који нису постојали до 1867. Он ће бити најзаслужнији за нови конкордат, други у 20-том веку, који је направила римокатоличка Црква, који ће бити обзнањен 1984. године на јесен као Реган-Војтилин план. Од те жеље остварења апсолутне моћи, као што се дуга историја папске цркве не може раздвојити, тако се сигурно, и улога на том путу ка остварењу апсолутне моћи папе Јована Павла 2-гог не може порећи. Човек изузетних способности, човек који ће својом енцикликом 1991. године ''CENTESIMUS ANNUS'' најавити све оно што ће каснији теоретичари оглашавати као основне постулате Новог светског поретка. Дакле, Јован Павле 2-ги ће те 1991. године прогласити све политичке системе и идеологије погрешним – и леве и десне, сматрајући да постоји само један исправан систем, а то је католички корпоративизам, дакле покушај остварења оног великог Франковог фашистичког сна, који ће администрација Сједињених Америчких Држава спровести у дело на крају 20-тог и почетком 21-вог века. Заслуге Јована Павла 2-гог су у традицији римске Цркве, која се не може одвојити од прошлости, те страшне, тамне мрље на историји Европе. Фашистичке и нацистичке Европе, која је имала своје присталице не само у Италији, и Немачкој, већ и у Уједињеном Краљевству и у Француској. То ће бити разлог да ће једна друга сила, која се јавља већ крајем 19-тог века, покушати одлуком, да се као аберација сруши Хитлеров фашизам, и успоставити присне везе са папском Црквом.



Њујоршки надбискуп Спелман ће 1943. године имати четири веома дуге аудијенције код папе Пија 12-ог. Рузвелтов човек од највећег поверења индустријалац Тејлор ће такође 1943. године провести велики број сати у разговорима са Пијем 12-им упозоравајући га како ће се спржити и сломити немачки фашизам, истовремено му спочитавајући у грехе све оно што папска Црква није хтела да види: погроме Јевреја, Руса, Пољака, и када је Де Гол у питању, посебно погроме Срба. Ови разговори су дали озбиљног резултата. Не постоји ни један надбискуб, бискуп, гвардијан или фратар, који ће бити суђен после 2-гог светског рата. Сви они који су здушно подржавали Хитлера наћи ће се на другој страни, као жестоки противници фашизма. Људи истог имена, исте титуле и истог презимена. Најпознатији међу њима Карл Марија Шперкл, надбискуп Данцига, који ће бити осуђен на доживотну робију, а изићи ће већ 1956. године на слободу, да би га одбранио и примио у дуготрајну аудијенцију папа Пије 12-ти – 1957. године. Сви они који су имали фашистичку прошлост су били благосиљани од нове силе – од Сједињених Америчких Држава, и зато није случајно одабран за првог човека демократске Немачке Аденауер, некадашњи велики, познати, католички градоначелник града Келна и човек који је упутио први поздравни телеграм Мусолинију. У влади Конрада Аденауера 272 наутицајније личности имају нацистичку прошлост. Па је чак и савезни секретар Ханс Гопке био на листи нацистичких злочинаца, а на листи савезника под бројем 101. Дабоме, да никада, као и нико, од ових 272 личности у политичком животу нове, модерне, демократске Немачке није био суђен. Била је то залога за нову политичку будућност модерне Европе, која треба да крене новим путем спремајући се за нови крсташки рат, у коме главне заслуге и главна улога припада папској Цркви. Они који ће у војсци Адолфа Хитлера имати 15.000 капелана (и видели смо да су нацисти били увек хумани због тога што је међу њиховим редовима било 15.000 католичких свештеника) ће сада заузети, такође у несхватљиво великом броју, места војних капелана у војсци Сједињених Америчких Држава. На почетку 2-гог светског рата их је било испод хиљаду. На крају 2-гог светског рата их је било 4950. Са другим светским ратом расте пораст утицаја римокатоличанства у Сједињеним Америчким Државама и врло брзо после 2-гог светског рата они ће прерасти цифру од 40 милиона. На том принципу спојених судова римокатоличка Црква ће се сасвим заложити и ставити на располагање новој идеологији и новом погледу на будућност Европе. И зато ће њени бискупи бити награђивани, разуме се сви они што су добијали медаље од Хитлера, за своје заслуге хвалећи савезничку војску, стварање НАТО пакта, и као мехур од сапунице ће се распршити сваки други покушај у политичком животу Европе. Чак и онај покушај који је учинио Де Гол 10. децембра 1944. године када је склопио уговор са Стаљином, да се свим могућим средствима мора зауставити сваки покушај претње од стране Немачке, нестаће као да никада није постојао, након сусрета у папској нунцијатури у Паризу са представницима Де Гола и Сједињених Америчких Држава. Тако ће настати једно ново пријатељство у историји папске Цркве и у историји папске Европе, пријатељство које ће бринути не само о политичком већ и о економском ауторитету Ватикана. У фондове Ватикана од 1945. године до данас се слива из Америке 35 % средстава. И сасвим разумљиво, други велики пријатељ папске цркве је Немачка која пуни фондове Ватикана са 18 %. Та ће љубав остати до дана данашњег и Ватикан ће заиста, са армијом, са устројством једне војне организације, допринети бржој американизацији Европе. И само зато, и не из љубави, већ из политичких интереса ће Маршалов план бити спроведен 1948. године. И само зато, не из љубави већ из политичких интереса Европа ће добити амерички капитал: 3,6 милијарди добија Уједињено Краљевство односно Велика Британија; 2,6 милијарди ће добити Француска; Италија 1,4 милијарде; Немачка 1,3 милијарде; Холандија 1 милијарду; и тако редом. Новац ће задобити љубав и поверење оних који ће пропагирати нову веру и нови изглед Европе.



Дабоме, Европа није само римокатоличка Европа. Дабоме, Европа није само ни протестантска Европа иако ту не треба да имамо илузије, јер је улога протестантке Цркве у довођењу Хитлера на власт била подједнако велика и утицајна као и улога римокатоличке цркве и то ће бити разлог да после 2-гог светског рата нестану разлике и сукоби између протестаната и католика. Али постоји и једна друга Европа, која није изишла из шињела фашистичке прошлости, која ће упозоравати, да та нова, конвертитска биографија нове Европе, не нуди праву будућност.



У овој краткој биографији европског политичког живота, треба тражити и покушај одгонетања судбине србског народа. Постоје само два виђења ствари: теохуманизам, у који је увучен србски народ и његова традиција, који постаје његов идентитет; цела историја србског народа је историја теохуманизма у коме ауторитет није човек, већ Бог. Историја србког теохуманизма говори о сусрету, а не о сукобу цивилизација. Насупрот тог процеса се налази патохуманизам, чије одлике није тешко препознати. Патохуманизам, уважава само ауторитет моћи и уважава само политику прагматизма. Интерес је изнад свега, па самим тим и изнад љубави. Зато тај патохуманизам, има и одлике које су сасвим супротне од православног, изворно хришћанског, теохуманизма, од кога је Европа почела успешно да се удаљава. И не кажем то случајно, и не мислим да је то погрешно, јер када је Европа била крштавана, она је крштавана у име изворног хришћанства, недељивог, јединственог, хармоничног, симфонијског, дакле православног, хришћанства. Од тог свог изворног идентитета, православно хришћанског или изворно хришћанског, Европа се удаљавала вековима, изнад свега и пре свега захваљујући најстаријем политичком ауторитету – папском ауторитету. И зато је, и само зато, тај патохуманизам, врло једноставно пратити и у савременој историји....


Тај патохуманизам сведочи, како се заправо, нека цивилизација, неки народ, нека држава, обучена у правила Игњација Лојоле, односи у преломним тренуцима људскога пада у какве несумњиво спадају и ратови. Све оно што се замера србском теохуманистичком народу, радили су други. Нису Срби 1941. ни 1942. ни 1943-ће, градили логоре. Американци су 120.000 Јапанаца или Американаца јапанског порекла ставили

Овај програм су у Србији требало да спроводе активисти Свесловенског покрета, од којих су најпознатији Моравац из Чешке Фрањо Зах и Србин католик из Дубровника Матија Бан, а у Црној Гори Француз Антид Жом, Његошев учитељ француског језика и... његова лепа и образована супруга Франциска – Словенка из Трста. Кнез будуће католичке државе (Холмије) требало је да буде Никола Радоњић Васојевић. Био је образован, завршио је руску војну академију и дуго службовао у турској војсци. Његош је осујетио ову намеру, али је она остала да живи. Французи и Енглези је нису више спроводили, али су на Берлинском конгресу (1878.), енергично спречили уједињење Србије и Црне Горе. Рад на расрбљивању у Црној Гори је наставила Аустрија, задужујући за то и Илирски покрет у Хрватској. Она је узнапредовала на овом пољу, па је пред Први светски рат придобила црногорског краља Николу за идеју о уништавању Србије, а за узврат би живот продужила Црна Гора, уз територијална проширења у Метохији, Херцеговини и Рашкој. Овакав договор Беча и Цетиња увећао је муке и умножио губитке у мртвима србске војске и народа при повлачењу преко Албаније 1915. године. О овоме је податке оставио (1919., у виду књиге) пуковник црногорске војске и иследни судија Ловћенског одреда Лазар Рашовић. Црногорско расрбљивање, види се, није прекидано од 17. до 20. столећа и букнуће у оружани међусрбски обрачун у Црној Гори у време стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, па поново у Другом светском рату.

Сасвим је природно да су Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, заговорници хрватства у Црној Гори, само производ ових ранијих прегнућа на расрбљивању Црногораца. Комунисти су преузели идеју, а данашњи дукљански академици су последњи носиоци антисрбске штафете у Црној Гори.

Да би били сто доследнији католици-кршћани, измишљена су свакојака теолошка оправдања за сва зла чињена током историје...

1256. године папа Александар четврти даје право инквизиторима да један другог разрешују од "ирегуларита", тј. кривице због тога што они, као монашка лица - фратри, користе тортуру над оптуженима (ето одакле потичу "благослови" усташких "војних свештеника", који су својим "духовним чедима" давали "опрост" након покоља православних Срба - "шизматика".

Писане су многе књиге за католике џелате о мучењу и убијању. Доминиканци Хенрик Инститорис и Јакоб Спрагер 1487. издали "Malleus Maleficarum" "Маљ за вештице" - сетимо се да су усташе уживале да јасеновачке логораше, српске мученике убијају маљевима.

Та књига је у Европи до седамнаестог века доживела тридесетак издања. У њој су детаљно описане вештине мучења, па је многе Хрвате надахнула да још ревносније служе као пси папе и Ватикана.

У Другом светском рату, усташе су користиле методе из ових књига ликвидирајући своје жртве ... ову поганост су усавршили у овом последњем рату ...

Са Антом Старчевићем настаје у Хрватској и "научна србофибија". Све словенске народе је овај пропали студент теологије сматрао нижом расом а реч Србин изводио је од речи сужањ и свраб. Вандали су, писао је Старчевић; много племенитији од Срба. Све што имају Срби, украли су од Хрвата; јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића ... нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба. Нема ни трага србској народности. Кнез Лазар је похрваћен, јер је он, нема двојбе, нечисте Крви ..."

Старчевиц је први "научно" тражио истребљење Срба. Пишући, како городељиви Срби сматрају вешала као срамну смрт, он жали што за ову њихову аверзију нису знали хрватски сељаци у Перушићу кад су на ражњу испекли два Србина.

Ова "научна србофобија" слушана је на Старчевићевим говорима, читана у његовим књигама и после његове смрти, као последња реч и као завет, и приповедана по црквама као побожна мудрост и ПРОПОВОДА СЕ И ДАН ДАНАШЊИ ШИРОМ ХРВАТСКЕ У СВИМ ЦРКВАМА И ОД СВИХ ВЕЛЕНЕЧАСНИХ. Због овога је Старчевић познат у Хрватској као Шекспир у Енглеској или Данте у Италији!

Свестеник Керубин Сегвић, биограф Старчевићев, каже да је он најгенијалнији муж што га је дала Хрватска у 19-том веку и на свету..


Сви Хрвати су старчевићевци, од најмањег до највећег. Ову "научну србофобију" наставља Стјепан Радић, Анте Павелић, Степинац, Артруковић, Туђман, Стипе Месић и сви други знани и незнани католици у Хрватској

Од 1256. године и папе Александра четвртог са његовим теолошким оправдањем и опроштајем злочина, 1487. доминиканца Хенрика Инститориса и Јакоба Спрагера са њиховим "Malleus Maleficarum" -"Маљ за вештице", Старчевићевом "научном србофобијом"..., усташе су садистички уживале да србске мученике убијају маљевима. До данашњих дана бестидно понављају Старчевићеве реци и пропагирају "научну србофобију".

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија 12-ог и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима. Ево забележеног примера : Фратар др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна, чија је рођена сестра била удата за Србина, из олтара је позвао на покољ Срба и рекао: "Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам сви греси бити опроштени".

Охрабрени подршком папе Пија 12-ог, надбискупа Степинца и свих фратара хрватске католичке цркве, усташе су Србе набијали на коље, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, поливали кључалом водом и тада поливено место дерали и солили, копали живима очи, секли уши, језик, нос, свештеницима ножем драли цело лице, како би им остала брада са обрвама као сувенир, отсецали им полне органе и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слепочницу, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, децу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзали децу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.

Фра Дионизије Јурићев је често говорио: "Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти", а фра Вјекослав Шимић је и сам лично својом руком убијао Србе. Фра Вјекослав Филиповић је, поред многих злочина, извршио покољ србских ђака у селу Дракулићи, а учитељица је од ужаса полудела. Касније је променио име у Мирослав Мајсторовић и био је управник злогласних усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки. Фратар др Бранимир Жупанић је у селу Рагоље убио 400 Срба, а монструозност злочина католичког нижег свештенства ишла је чак дотле да су многи од њих учествовали у покољу србске деце и нејачи. Тако је фратар Д. Јурић "проповедао" да "данас више није грех убити дијете од седам година у случају да се то дијете противи нашем усташком поретку".

Сумирајући све те изјаве римокатоличких свештеника завршићемо написом удбинског жупника Мате Могуша у "Новом листу" од 24. јула 1941. године где је нагласио: "До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло врије...ме да радимо пушком и револвером", (из "Магнум кримен" од Виктора Новака).


Проучавањем злочинацке билансне листе, израчунато је да је влада Павелић-Артуковић-Степинац​ успела да побије приближно 750.000 православних Срба ...

У католичку веру је на силу од стране католичких "достојанственика" преведено око 240.000 србских православаца, а највећи број је, треба рећи, био на територији бискупије ''његове висости Степинца." Едмон Пари (Француска).

"Деца нису била поштеђена и за њих су постављени посебни логори. Између осталих ових девет: Лобор, Јабланац код Јасеновца, Млака, Брошице, Устићи, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и Горња Ријека. Уништење деце на овим местима би деловало невероватно, да не постоје искази очевидаца, од којих је један посведочио: "У то време су у логор у Старој Градишки свакако дневно долазиле нове жене и деца. После четрнаест дана заповедник логора Вербан наредио је да сва деца буду одвојена од мајки и стављена у једну собу. Нама десеторици је било речено да их тамо носимо у ћебадима. Када је соба напуњена, Врбан је пустио отровни гас и убио их." (Авро Менхетн, Америка)

"Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подгинут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима ''Fortnum and Mason'', на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: "Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не? "То су остриге из Далмације?" - упитао сам поглавника. Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: "То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма србских очију". К. Малапарте (Италија), 1944.

Ово нека буде будућим генерацијама за наук ... !!!